Грб Бранковића Reviewed by Momizat on . Бранковићи су, као разграната и дуготрајна великашка породица оставили за собом доста хералдичких извора. Представе на новцу, печатима и другим предметима омогу Бранковићи су, као разграната и дуготрајна великашка породица оставили за собом доста хералдичких извора. Представе на новцу, печатима и другим предметима омогу Rating: 0
You Are Here: Home » Грбови » Грб Бранковића

Грб Бранковића

Бранковићи су, као разграната и дуготрајна великашка породица оставили за собом доста хералдичких извора. Представе на новцу, печатима и другим предметима омогућују да се издвоје хералдички елементи који су сачињавали грб ове породице. Извесну тешкоћу представља то што су припадници овог рода често мењали и прекрајали своје грбове, избацујући неке детаље и убацујући нове. Основне елементе грба Бранковића ипак није тешко уочити. То су лав и кацига са бивољим роговима. На неким грбовима јављају се и двоглави орао и глава бика.

Лав се појављује врло рано као хералдички симбол Бранковића. На појасу властелина Бранка лав стоји у челенци изнад шлема, док штита нема, што је и уобичајено у српској хералдици XIV века. На новцу Вука Бранковића, такође, приказан је лав passant! (у ходу), као и на новцима Ђурђа Бранковића. Печати пружају још више потврда о томе да је лав био основа породичног грба Бранковића. Постоји запис из 1388. г. који сведочи о томе да је Вук Бранковић имао печат с лавом. На печату деспота Ђурђа из 1445. г. лав passant је у челенци, између рогова на шлему, док на штиту стоје љиљани као знак вазалног односа према Угарској.

Кацига са роговима, која је приказана на овом печату, као и на мањем Ђурђевом печату из 1444. г., вероватно је преузета од Лазаревића и од времена деспота Ђурђа јавља се доследно на породичном грбу Бранковића. Рогови на кациги присутни су и на печатима Лазара Бранковића из 1457. г., Стефана Бранковића из исте године, Ђорђа и Јована Бранковића из 1479. г., као и Маре Бранковић из 1470. г. На неким од ових грбова, као код Лазара, Јована и Ђорђа, појављује се лав између рогова, што је очигледно најчешћа хералдичка композиција Бранковића.

Најкомплетнији и најлепши грб Бранковића јесте онај са печата Лазара Бранковића из 1457. г. На њему се и у челенци и у штиту налази лав између бивољих рогова. Шлем је турнирског типа, а плашт је раскошно изувијан са обе стране штита. Наша реконструкција у потпуности се заснива на овом грбу. Боје су преузете из „илирских“ грбовника, где је грб Бранковића подударан са оним на Лазаревом печату. Изузетак је представа у челенци која је код Коренића—Неорића змај, а не лав између рогова, који се у свим „илирским“ грбовницима појављује у штиту. Занимљиво је да је лав на штиту и на челенци грба са печата Лазара Бранковића пропет (rampant), а не passant, као што је то уобичајено код Бранковића.

Као што је споменуто, осим лава и кациге са роговима, на грбовима неких припадника породице Бранковић јављају се још и двоглави орао и глава бика. Двоглави орао, као знак деспотског достојанства и настављања традиције српских владара, стоји уз породични знак лава на неким новцима Ђурђа Бранковића, као и на његовом малом печату где је орао украс на челенци. И на печату деспота Ђорђа Бранковића из 1492. г. двоглави орао јавља се уз породични грб Бранковића.

Бикова глава појављује се у штиту грбова Ђорђа и Јована Бранковића са печата из 1479. г., док су у челенци уобичајени симболи Бранковића, рогови и лав. Глава бика иначе је традиционални грб Молдавије.

Бранковићи, последња династија средњовековне Србије, познати су под тим именом — почевши од дубровачког историчара Мавра Орбина — по родоначелнику њиховом, севастократору Бранку Младеновићу, сину војводе Младена. Преко два и по века присуства Бранковића, испуњена су историјском активношћу безмало сваког члана ове значајне и разгранате породице. Политичком, војном, духовном, ктиторском или неком другом делатношћу, а и породичним везама са тадашњим царским, краљевским и племићким кућама, Бранковићи су обележили последње деценије постојања српске државе и започели дугу историју Срба у Угарској, после пропасти Деспотовине. Шест чланова ове породице носило је знаке деспотског достојанства, многи су били учесници бројних и великих битака, понеки су завршили као знаменити монаси, а неколицина је добила светитељски чин.

За Бранковиће се у појединим савременим изворима често наводило да потичу „од славних и великих… од Немањина племена“, „од корена… Симеона Немање“, чиме се желела да покаже директна повезаност ове династије са светородном Немањићком. Једина веза Бранковића са Немањићима посредна је, преко кнегиње Милице. Отац Миличин кнез Вратко, праунук је Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Ћерка кнегиње Милице и кнеза Лазара, Мара, била је удата за Вука Бранковића, чији ће син Ђурађ продужити лозу и бити први владар из династије Бранковића.

Бранку Младеновићу, сину војводе Младена, који се помиње тридесетих година XIV века као савременик Стефана Дечанског и Стефана Душана, цар Душан је, као свом намеснику у Охриду, доделио високо звање севастократора. Не зна се када је Бранко Младеновић добио ову титулу, а први пут се са њом помиње у повељи његових синова Вука и Гргура, издатој 1365. године манастиру Хиландару, у којој за себе кажу да су: „синове великаго севастократора Бранка, господина же граду Охриду“. Није познато када је умро, али после 1365. године о њему нема више помена у савременим изворима.

Ратослава, сестра севастократора Бранка, била је удата за жупана Алтомана Војиновића, са којим је имала сина Николу Алтомановића.

Бранко Младеновић имао је синове Радоњу, Гргура и Вука и кћер Теодору (Војиславу).

Никола Радоња (Радохна) Бранковић, најстарији од тројице браће, примио је монашки завет и постао члан братства манастира Хиландара као монах Роман. Пре монашења боравио је у Серској области, ожењен сестром деспота Јована Угљеше Мрњавчевића. По смрти жене и двеју кћери, напустио је световни живот и посветио се раду и молитви. Као великосхимник Герасим, заједно са још једним замонашеним српским велможом Арсенијем (Антонијем) Багашом, купио је од светогорског манастира Ксиропотама запустели манастир Св. Павла, чиме је ударио темеље задужбини породице Бранковић на Светој Гори. Сахрањен је у Хиландару или Св. Павлу, а ту је негде раније положио тело најмоћнијег међу браћом — Вука Бранковића.

За Гргура Бранковића неоправдано се сматрало да је носио титулу кесара. Будући да је Бранко Младеновић био намесник Охрида, а како у цркви Св. Богородице у селу Зауму на обали Охридског језера постоји натпис на грчком језику из 1361. године који помиње „кесара Гргура“, веровало се да црква и титула припадају Гргуру Бранковићу. Натпис се, међутим, односи на кесара Гргура Голубића, који се са овим звањем помиње још марта 1347. године. Гргур Бранковић је умро пре 16. јула 1398. године, када се његова жена Теодора помиње као удовица.

Вук Бранковић је био ожењен, око 1371. године, Маром, најстаријом ћерком кнеза Лазара и кнегиње Милице. Успон Вука Бранковића текао је упоредо с Лазаревим и уз његову помоћ; њих двојица су „у слози и љубави побеђивали непријатеље своје“. Област коју је држао Вук Бранковић захватала је у свом највећем обиму крај између Скопља, Копаоника, Сјенице и горњих токова Таре и Мораче; између осталих, држао је и градове Приштину, Пећ, Призрен и Звечан, а такође и рудник Трепчу. Као рођак кнеза Лазара и као господар Косова и Скопља, непосредно угрожен од Турака, учествовао јеу бици на Косову, 28. јуна 1389. године. После српског пораза и смрти кнеза Лазара, Вук Бранковић—који се по угледу на свог таста потписивао као „господар Србљем и Подунавију“ — покушао је да преузме водећу улогу у Рашкој краљевини, што ј е наследнике кнеза Лазара ставило у други план. У овоме вероватно треба тражити корене „издаје“ Вука Бранковића на Косову, која ће касније бити често понављана и постати део традиције.

Одупирање Турцима није дуго трајало. Већ 1392. године они су освојили Скопље, у коме је султан Бајазит поставио свог намесника западних крајева. Из Скопља су Турци почели да се шире према северу, и ускоро је Вук Бранковић морао да ступи у вазалски однос према султану, пристајући на плаћање данка. О томе, у повељи коју је издао Хиландару у новембру 1392. године, сам Вук каже: „сложих мир с Турци и приложих великому господину цару Бајазиту и сложих с њим мир“ и „расписах земљу всу колико јест в области мојеј како ћемо плаћати данак Турком“. Несигурност коју је Вук Бранковић осећао у новој улози, показује и похрањивање доброг дела имовине — у вредности од 15.000 дуката — у Дубровнику, током 1395. године. Поред тога, он није учествовао у чувеном неуспелом походу султана Бајазита, маја исте године, на влашког војводу Јоана Мирчу, у коме ће погинути друга два истакнута султанова вазала — краљ Марко и господин Константин Драгаш. Већ током 1396. године, када је пала Приштина, скоро све земље Вука Бранковића биле су у рукама Турака. Велику наду уливао је Вуку крсташки поход који је угарски краљ Жигмунд припремао током прве половине 1396. године. Поход се завршио битком код Никопоља 25. септембра исте године, поразом хришћанске војске. Жртва турске победе био је и Вук Бранковић који је пао у Бајазитове руке и остао његов сужањ све до смрти, 6. октобра 1397. године. Вукове земље Турци су уступили наследницима кнеза Лазара; стратешки важне тачке задржали су за себе, а незнатан део оставили су Мари и њеним синовима.

Вук Бранковић и Мара имали су три сина — Гргура, Ђурђа и Лазара.

Најстарији Гргур Вуковић, боравио је са мајком и браћом у Дреници (Девич), баштини Бранковића. У великом походу султана Бајазита против монголске војске са Тимуром (Тамерланом) на челу, међу осталим балканским вазалима нашли су се и браћа Гргур и Ђурађ. У бици код Ангоре 28. јула 1402. године, војска султана Бајазита тешко је поражена, а сам султан одведен је у заробљеништво, где је умро марта 1403. године. Од српске властеле која је учествовала у бици, заробљен је само Гргур Вуковић. Пуштен је из ропства тек пошто је његов брат Ђурађ положио велику суму новца на име откупа. Умро је као монах Герасим, 13. марта 1408. године.

Лазар Бранковић помиње се као присталица султана Сулејмана у његовој борби за престо са братом Мусом. Одлучујућа битка између Бајазитових синова одиграла се 15. јуна 1410. године, код тврђаве Космидиона у близини Цариграда. На страни принца Мусе борио се деспот Стефан Лазаревић са једним делом српске властеле, а на другој страни били су од српских великаша Вук Лазаревић и Лазар Бранковић. Њих двојицу је султан Сулејман послао у Србију да преузму власт у одсуству деспота Стефана, али су при томе били откривени и Муса их је погубио јула месеца исте године.

Ђурађ Бранковић, најистакнутији представник породице Бранковић, будући „господин и самодржац Србљем“, рођен је око 1375. године. Заједно са братом Гргуром учествовао је у бици код Ангоре. После битке, Ђурађ је отишао у Цариград, где се већ налазио деспот Стефан Лазаревић, такође учесник ове битке. У Цариграду је дошло до сукоба између деспота и његовог сестрића. Сумњало се, наиме, да би Ђурађ Бранковић у потрази за савезником могао да приђе Новом султану, Сулејману, најстаријем Бајазитовом сину, који је одмах после битке код Ангоре пошао према европским деловима Турске да преузме власт у Једрену и тако се осигура од осталих претендената на царски престо. Ђурађ је заробљен, али је већ у септембру 1402. године ослобођен, уз помоћ њему оданог Родопа из Дренице. Одмах после избављења пришао је султану Сулејману, тражећи од њега помоћ у борби против Лазаревића. До сукоба је дошло 21. новембра 1402. године на Трипољу код Г рачанице, где је војска Ђурђа Бранковића поражена.

До потпуног измирења деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића доћи ће тек 1412. године. Годину дана раније, после смрти султана Сулејмана, месеца фебруара, Бранковићи су запали у тежак положај. Као Сулејманов присталица могао је да очекује непријатељство новог султана Мусе, а оставши без моћног заштитника претила му је опасност и од ујака, деспота Стефана. Као посредник између њега и Стефана Лазаревића наступила је мајка Ђурђева а сестра деспота Стефана, Мара. Доласком Ђурђа Бранковића из Солуна, у јесен 1412. године, односи између њега и деспота знатно су се изменили. Осим чврсте породичне везе, у моменту поновног сусрета зближавало их је и нешто много важније; њих двојица остали су као једине две преживеле личности у земљи после дугогодишњих унутарњих размирица које су Турци обилато подстрекивали, једине две снаге способне да предузму кораке за обједињавање земље и борбе против стварног заједничког непријатеља. Осим тога, како деспот Стефан у браку са Јеленом није имао деце, питање наследника наметало се само.

Већ следеће године, деспот Стефан и Ђурађ Бранковић кренули су у одлучујућу борбу против султана Мусе. Битка се одиграла 5. јула 1413. године код села Чаморлу, под планином Витошом. Војска Ђурђа Бранковића извојевала је победу, а султан Муса погинуо је у бекству. Упркос томе, доласком новог султана Мехмеда I, Ђурађ је постао његов вазал. Борбу против Млетачке Републике у Зети деспот Стефан Лазаревић препустио је Ђурђу Бранковићу, коју ће овај окончати преговорима вођеним у Вучитрну и споразумом априла 1426. године. Највероватније исте године, на сабору у Сребрници, пред властелом и представницима цркве, деспот Стефан Лазаревић именовао је Ђурђа Бранковића својим наследником. То исто изражено је и пред краљем Жигмундом када су се српски деспот и угарски краљ сусрели у Тати, где је постигнут споразум којим се Ђурађ прихвата за наследника, али се такође успоставља вазалски однос према Угарској и предвиђа уступање деспотове престонице Београда, после његове смрти. Када је следеће године 19. јула, деспот Стефан Лазаревић преминуо, Ђурађ Бранковић — који је последњих петнаестак година био друга личност Деспотовине — незванично је наследио свог ујака. Тек у пролеће 1429. године, Ђурађ Бранковић је од византијског цара Јована VIII Палеолога добио знаке деспотског достојанства. Исте године, 11. септембра, издао је чувену повељу светогорском манастиру Есфигмену, коју потписује као „Милостију Божиеју Г осподин Србљем деспот Ђурађ“. У исто време, пошто је краљу Жигмунду морао да преда Београд, отпочео је зидање нове престонице, Смедерева, којим је руководио Тома Кантакузин, брат Ђурђеве жене Јерине. Престоница је била готова већ 1430. године, а на јужном зиду куле у Малом граду биће исписано: „В Христа Бога благоверни деспот Ђурађ господин Србљем и Поморију зетскому, повеленијем јего сазида се град сији в лето 1430“.

Године 1438. Турци су упали у Србију и заузели и разорили градове Борач и Островицу и манастир Раваницу. Следеће године, на Србију је кренуо сам Мурат II. Деспот Ђурађ је са породицом, двором и војном пратњом прешао у Угарску, а Смедерево су остали да бране његов син Гргур и Тома Кантакузин. После тромесечне опсаде, престоница се предала 18. августа 1439. године. Дванаестог априла 1441. године деспот Ђурађ је стигао у Дубровник. За то време Мурат II је „свезао“ Ђурђеве синове Гргура и Стефана — потоњи је већ одраније био султанов талац — и оковао их на Ускрс 16. априла. Осмог маја исте године, обојица браће ослепљена су у граду Токату. Када се Ново Брдо, „мајка градова“, предало 27. јуна 1441. године, Ђурађ је изгубио целу Деспотовину, осим Зете.

После ових догађаја, деспот је отишао у Угарску и, успевши да придобије Угре против Турака, покренуо их у рат. Споразум са Турцима постигнут је 12. јуна 1444. године, а потврђен је у Сегедину крајем јула исте године. Деспот Ђурађ је споразумом поново добио своју земљу са 24 града, а враћени су му и ослепљени синови из заробљеништва.

Као пријатељ византијског цара помогао је у учвршћивању цариградских зидина крајем 1447. и почетком 1448. године, али је као турски вазал морао да пошаље одред коњаника султану Мехмеду II приликом његовог освајања византијске престонице. Цариград — а са њим и Византијско Царство—пао је 29. маја 1453. године. Већ следеће године Турци су напали Српску Деспотовину; ове године Мехмед „расипа Борач и Островицу“, а 1455. године пало је Ново Брдо. Следеће године деспот Ђурађ је препустио султану цео јужни део државе. Првих дана јула 1456. године главнина султанове војске — коју је предводио сам Мехмед II Освајач — окупила се под Београдом. На супротној страни налазила се велика и шаролика хришћанска војска прикупљена широм Средње Европе, коју је предводио Италијан, фрањевац Јован Капистран, спреман да поведе крсташки рат против неверника који су претили целој Европи. Битке су се водиле током јула месеца, а до последњег налета крсташке војске дошло је 22. јула. Султан, и сам рањен, наредио је повлачење. Вест о победи хришћанске војске убрзо је сазнала цела Европа, а папа Каликст III установио је у то име празник који је требало да овековечи овај успех. Глад и куга, међутим, десетковале су преосталу крсташку војску, и сам Јован Капистран умро је као жртва епидемије.

Исте године, дакле „в лето 1456, месеца декемврија, 24. дана, престави се Господин деспот Ђурађ в граде Смедереве“. Две и по го дине касније, 20. јуна 1459, па- ло је Смедерево, а са њим и Српска Деспотовина.

Ђурађ Бранковић оженио се децембра 1414. године, Јерином (Ирином), Гркињом са Пелопонеза, пореклом из царске породице Кантакузин. То, међутим, није први Ђурђев брак. Уколико се прихвати да је Јелена — која се помиње у писму писаном у Дубровнику 11. децембра 1408. године — заиста била ћерка деспота Ђурђа, то би значило да је она најстарије дете Ђурђа Бранковића, и даје рођена из претходног брака. Са Јерином је Ђурађ имао шесторо деце, кћери Мару и Катарину Кантакузину, и синове Тодора, Гргура, Стефана и Лазара. Тодор, најстарији син Ђурђа и Јерине, умро је млад, а његов лик живописан је на западном зиду ђаконикона у Грачаници. Портрети остале Ђурђеве деце, као и самог деспота и Јерине Кантакузин, осликани су на Есфигменској повељи.

Како је деспот Ђурађ био у вазалним односима и према Угарима и према Турцима, а настојећи да се што чвршће веже за обе стране, својим кћерима је обезбедио бракове срачунате да му у томе помогну. Катарину Кантакузину удао је за грофа Улриха Цељског, рођака жене краља Жигмунда, Варваре. Гроф Цељски је био веома моћан човек и један од најбогатијих племића тог времена. Погинуо је у Београду 9. новембра 1456. године, као жртва мржње породице Цељских и Хуњадија, и са њим је изумрла ова племићка кућа. По једном ранијем уговору, главни наследници Цељских били су Хабсбурговци, а Катарини је припао мали део поседа у словеначким земљама и Хрватској. Успевши да прода нека од наслеђених добара и градова, у два наврата је боравила у Дубровнику, потом на Крфу, а онда је, заједно са братом Стефаном купила у Фурланији град Београд, где је провела извесно време. На позив сестре Маре — која је живела у Јежеву, на турској територији — преселила се к њој. Тамо је и умрла, а сахрањена је у манастиру Кончи, недалеко од Струмице.

Другу кћер, Мару — која је по свему судећи била најумнија од све Ђурђеве деце — деспот је морао да пошаље у харем Мурату II. Удаја је уговорена почетком 1433. године, а Мара је отишла султану септембра 1435. године. Као мираз, деспот Ђурађ је морао да уступи султану Топлицу и Дубочицу. Доласком Мехмеда II на османски престо у фебруару 1451. године, млади султан је своју маћеху Мару Бранковић ослободио харема и, са поклонима и пратњом, вратио у Србију; Деспотовина је поново добила Топлицу и Дубочицу, на име Мариног издржавања. Деспот Ђурађ је намеравао да Мару, после повратка из Турске, поново уда. Начелно је уговорен брак са византијским царем Константином XI Драгашем, Србином по мајци, али је Мара ову, као и остале понуде, одбила.

Када је 3. маја 1457. године умрла деспотица Јерина, Мара је заједно са братом Гргуром и Јерининим братом Томом Кантакузином пребегла Мехмеду II. У Турској је уживала заштиту султана, који је у повељама назива својом мајком; марта 1459. године потврдио јој је куповину манастира Св. Софије у Солуну. Мара је живела у свом двору у Јежеву, надомак Свете Горе, окружена својим земљацима. Оданде је утицала на постављање неколико патријарха, помагала је Хиландар, а учествовала је и у преносу моштију Св. Јована Рилског из старе бугарске престонице Трнова у манастир Рилу. Умрла је 14. септембра 1487. године, а сахрањена је у манастиру Косиници код Драме.

Гргур Ђурђевић, заједно са Томом Кантакузином, бранио је пуна три месеца престоницу Деспотовине од налета војске Мурата II, све до предаје града, 18. августа 1439. године. После предаје Смедерева, Гргур је нагодбом са Муратом добио на управу некадашње земље свог деде Вука Бранковића, под условом да буде веран Портин вазал. У време првог пада Деспотовине, Гргур је, заједно са братом Стефаном, ослепљен 8. маја 1441. године. Чак и слеп, узимао је учешће у политичком животу Српске Деспотовине уочи њене пропасти. Као присталица помирљиве политике према Турцима, после смрти мајке, маја 1457. године, напушта Србију и одлази у Турску. По смрти деспота Лазара Бранковића, у време постепеног освајања Србије, Турци су у земљу довели Гргура Ђурђевића, кога су намеравали да поставе на српски престо, али доласком босанског краља Стефана Томашевића за српског деспота, 1. априла 1459. године, на Гргура нико више није рачунао. Закалуђерио се у Хиландару и тамо умро 16. октобра исте године као монах Герман.

Лазар Бранковић се оженио 18. децембра 1446. године Јеленом, ћерком морејског деспота Томе Палеолога. Женидбом је добио и деспотску титулу, а свечано проглашење за деспота извршено је на сам дан венчања. „Господин Србљем“, деспот Лазар је постао после очеве смрти, 24. децембра 1456. године. Са султаном Мехмедом II склопио је уговор у Смедереву 15. јануара 1457. године, којим је добио све очеве земље и обећање да до смрти неће бити узнемираван. Заузврат, био је дужан да плаћа харач. На овако брзо и по Лазара успешно сређивање односа са Портом, знатног утицаја имали су браћа Анђеловићи, од којих је Михаило био у српској, а Махмуд у турској служби. Умешан у угарске борбе током 1457. године, деспот Лазар је успео да освоји Ковин априла месеца и запоседне друге дунавске тврђаве. Овим се први пут граница српске државе померила на леву обалу Дунава, али је већ после Лазареве смрти враћена у раније оквире. Расцеп у породици Бранковића, мотивисан осим породичних и политичким разлозима, дошао је до пуног изражаја после Јеринине смрти, када је уз деспота Лазара у Србији остао само његов брат Стефан, поред жене Јелене, која је нарочито заговарала везивање са Угрима. Деспот Лазар Бранковић умро је 20. јануара 1458. године.

Како је у браку са Јеленом деспот Лазар имао само кћери, почетком фебруара 1458. године образовано је намесништво у коме су били Михаило Анђеловић, Лазарев брат Стефан и деспотица Јелена. Када је Михаило Анђеловић — пошто је пустио један одред Турака у Смедерево марта 1458. године — збачен и заробљен, „начелство српско“ примио је слепи Стефан Бранковић, који је признат за деспота. Током 1458. године вођени су преговори између српског и босанског двора у вези с удајом најстарије кћери деспота Лазара, Јелене (Јелаче), за Стефана Томашевића, сина босанског краља Томаша. Године 1459, 21. марта, Стефан Томашевић је примио „начелство српско“, а 1. априла венчао се са Јеленом. Стефан Бранковић је збачен с власти и 8. априла „изгнан из отачаства“. За нешто више од два месеца пало је Смедерево. Стефан је отишао у Будим, а затим сестри Катарини, удовици грофа Улриха Цељског. Након тога, прешао је у Албанију, где се оженио Ангелином, ћерком Аријанита Комнина, који је господарио пределом Коњуха (Елбасана). Овом брачном везом постао је сродник Скендербега, са чијом препоруком одлази у Венецију. Највише времена провео је у Фурланији, где је заједно са сестром Катарином купио град Београд од горичког грофа Леонарда, око 1465. године. Провео је тамо више од десет година не учествујући у политичким збивањима, подижући своју децу, будуће деспоте, Ђорђа —који се родио у Албанији 1461. године — Јована, и кћер Марију. Све до краја живота Стефан Бранковић је живео у новчаним неприликама, помаган од папе, Млечана и Дубровчана. Умро је 9. октобра 1476. године.

Лазарева удовица Јелена живела је неко време са Маром у Јежеву, а затим је прешла оцу у Мореју, да би се после пада Мореје склонила на Крф. Њена ћерка Јелена, последња деспотица, отишла је у лето 1459. године у Босну, где је кратко време (1461—1463) била босанска краљица. После пада Босне побегла је преко Дубровника у Италију, а доцније је и она нашла уточиште код Маре у Јежеву.

Стефанови синови остали су после очеве смрти још неко време у фурланском Београду са мајком Ангелином. Ангелина се обратила за помоћ цару Фридриху III од кога је добила замак Вајтерсфелд у Корушкој. На царево заузимање, 1485. године, склопљен је брак између Марије и Бонифација V, маркгрофа од Монферата, потомка византијских Палеолога. Крајем исте године Ангелина са синовима Ђорђем и Јованом — носећи Стефанове мошти — креће за Угарску, где стиже у фебруару 1486. године.

Са титулом деспота, краљ Матија је Ђорђу Бранковићу дао и поседе Вука Гргуревића, који је умро без наследника априла 1485. године. На деспота Ђорђа прешла је и обавеза да предводи и издржава бандериј од 1.000 ратника. Краљ Матија утицао је и на избор невесте за Ђорђа Бранковића; ожењен је Изабелом, рођаком краљице Беатриче. Брак је кратко трајао, највероватније због разлике у вери. Првог новембра 1490. године браћа Ђорђе и Јован заједно издају повељу којом бирају и признају за краља Максимилијана I Хабсбуршког, али, по свој прилици, већ у пролеће 1491. године, враћају се под власт краља Владислава II Јагелонца.

Између јула 1497. и јула 1499. године Ђорђе Бранковић се тајно замонашио, највероватније у Купинику, манастиру који је сам основао. После извесног времена рукоположен је за јеромонаха и добио је име Максим. После смрти деспота Јована, децембра 1502. године, јеромонах Максим заједно са мајком Ангелином одлази у Влашку, где ихје примио војвода Радул IV Велики. Војвода је Максима поставио за митрополита 1507. године. После смрти Радула Великог, митрополит Максим и Ангелина напустили су Влашку и већ у пролеће 1509. године Ангелина је била у Срему. Уз помоћ војводе Басарабе IV Њагоја, Максим и Ангелина су 1512. године подигли манастир Крушедол, где су положили мошти Стефана и Јована Бранковића. Максим је после повратка из Влашке постао митрополит београдски, а када је 18. јануара 1516. године умро, сахрањен је поред оца и брата, који су тада већ били поштовани као свеци. После кратког времена и сам митрополит Максим, последњи мушки потомак Бранковића, проглашен је за свеца. Око 1520. године, поред мужа и синова, у Крушедолу је сахрањена и монахиња Ангелина.

Заједно са братом Ђорђем, Јован Бранковић почев од 1494. године носи титулу деспота, што је последица одлуке краља Владислава да на сва важнија места именује по две личности. После Ђорђевог монашења, Јован остаје сам са титулом српског деспота. Потписивао се као „милошћу Божјом деспот“, или латински „Dei gratia Regni Rascie Despotus“. Био је ожењен Јеленом, ћерком Стефана Јакшића Млађег. У време турско—угарског рата 1501—1503. године, деспот Јован је у неколико наврата прелазио са војском у Србију и Босну и наносио Турцима велике поразе. Умро је 10. децембра 1502. године. Деспотска титула и поседи Јована Бранковића припали су тада хрватском великашу Иванишу Бериславићу, за кога се преудала Јелена, Јованова удовица.

Вук Гргуревић — ванбрачни син Гргура, најстаријег сина деспота Ђурђа Бранковића — био је уз оца када је овај покушавао да завлада Србијом, подржаван од Турака. После пада Смедерева Вук је скоро пет година живео на турској територији у близини Иса-бега, румелијског белгербега. У другој половини 1464. године прешао је у Угарску са титулом деспота коју је наследио после очеве смрти, 1459. године, и у фебруару следеће године био је на страни краља Матије. Од угарског краља добио је поседе, међу њима Купиник и Ириг. Борио се против Чеха, Пољака и у Доњој Аустрији, али највише против Турака. У јануару 1471. године спалио је Сребреницу и опустошио околне крајеве. Као награду за ратне походе, краљ Матија га је обдарио градом Белом Стеном и поседима који су раније припадали породици Титушевић. Године 1476. учествовао је у освајању турског утврђења Заслона (Шапца). Непосредно после освајања Заслона, под заповедништвом деспота Вука и Влада III Дракула, поново је освојена и спаљена Сребрница, заузет Кучлат и нападнут Зворник, којом приликом је деспот Вук рањен. Предводио је и један део војске краља Матије која је почетком новембра 1481. године прешла Дунав код Храма и продрла чак до Крушевца. Том приликом је више од 50000 становника одведено из Србије и насе- љено у околини Темишвара. После ових успеха султан Бајазит II пристао је да склопи мир, а за посредника је изабран деспот Вук Гргуревић, коме је султан обећао обнављање Деспотовине. Мир је склопљен крајем 1483. године. Деспотовина није обновљена, а сам титуларни деспот Вук Гргуревић умро је непуне две године касније, 16. априла 1485. године. У народној поезији остао је познат као Змај Огњени Вук.

Из не тако обимне градитељске и ктиторске делатности Бранковића, вредно је помена неколико споменика осталих као задужбине чланова ове породице из времена када се мање градило, а више покушавало да сачува бар оно наслеђено. Већ је речено да су Бранковићи основали своју задужбину на Светој Гори, подигавши изнова манастир Св. Павла у коме је деспот Ђурађ Бранковић подигао и опремио нову цркву, која је касније изгорела. Такође је поменута чувена повеља манастиру Есфигмену, чији је ктитор једно време био деспот Ђурађ. Црква Св. Николе у Сланкамену задужбина је, према предању, деспота Вука Гргуревића, а Богородичину цркву са манастиром у Крушедолу подигли су, између 1509. и 1512. године, чланови породице деспота Стефана Бранковића, његова жена Ангелина и син Максим. Катарина Кантакузина дародавац је митре за београдског митрополита, а око 1514. године настало је у Крушедолу познато јеванђеље владике Максима Бранковића. Из каснијих времена (средина XVII века) потиче икона светитеља из куће Бранковића, на којој су приказани владика Максим, Ангелина, деспот Јован и деспот Стефан Бранковић.

Однедавно је са Бранковићима доведена у везу и добро испитана црква у селу Славковици, под Рудником. Ту су, 1975. године, у крипти призидане капеле на западној страни цркве, откривена два монументална саркофага и један скромнијих димензија. У највећем саркофагу и оном једноставнијих облика, пронађена су два мушка скелета, а у другом по величини, женски. У десној руци покојнице налазила се иконица, на чијој предњој страни камеја од двослојног оникса изображава лик Св. Николе, а на другој страни аплициран је крст са распећем. На основу извесног броја историјских и археолошких података, изнесена је тврдња да у покојницима сахрањеним у крипти капеле славковачке цркве треба препознати најистакнутије представнике породице Бранковић — деспота Ђурђа, деспотицу Јерину и деспота Лазара — и да „мошти њихови цели и нерушими“ данас почивају управо на том месту. Недовољна и непотпуна, међутим, историјска заснованост овакве тврдње, уноси сумњу у исправну атрибуцију славковачких покојника, те питање да ли се у њима заиста могу препознати поменути Бранковићи, остаје засада отворено.

ИЗВОР: Група аутора, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд, 1987

 

Save


Коментари (7)

  • Aykut Bolgun

    Firstly, i am sorry i don’t know Serbian language. i just begin to search for relatives whoever belongs to Brankovic family relating mine. Last person i traced Shemsi Beg Brankovic from Tsirnice, i know that he was a well known reputable man in Bosnia while Ottoman occupation who was mentioned in nobel prized novel, ivan (ivo) Andric’s Drina Bridge. i know our roots come from; Tsirnice and Visegrad. Please, whoever knows about this old history let me be informed. But, I don’t know serbian language. I live in Turkey. After Semsi Beg, Zeynel Abidin’s son Dervis Brankovic comes Turkey. Ottoman Empire assigns him as a wing commander or „right hand“
    Прво, жао ми је ја не знам српски језик. Ја само почињу да траже рођацима онај ко припада породице Бранковић у вези моје. Последња особа коју сам пратио Шемси Бег Бранковић из Тсирнице, знам да је био добро познат угледни човек у Босни, док турске окупације, који се помиње у роману Нобел цењене, Иван (Иво) Андрић је Дрина Бридге. Знам да је у корени долазе; Тсирнице и Вишеград. Молим вас, ко зна о овој старој историји пусти ме буду информисани. Али, ја не знам српски језик. Ја живим у Турској. Након Шемси Бег, Зеинел Абидин син Дервиш Бранковић долази Турску. Отоманско царство га додељује као командант пука или „десне руке“
    Prvo , žao mi je ja ne znam srpski jezik . Ja samo počinju da traže rođacima onaj ko pripada porodice Branković u vezi moje. Poslednja osoba koju sam pratio Šemsi Beg Branković iz Tsirnice , znam da je bio dobro poznat ugledni čovek u Bosni , dok turske okupacije , koji se pominje u romanu Nobel cenjene , Ivan ( Ivo ) Andrić je Drina Bridge . Znam da je u koreni dolaze ; Tsirnice i Višegrad . Molim vas , ko zna o ovoj staroj istoriji pusti me budu informisani . Ali , ja ne znam srpski jezik. Ja živim u Turskoj . Nakon Šemsi Beg , Zeinel Abidin sin Derviš Branković dolazi Tursku . Otomansko carstvo ga dodeljuje kao komandant puka ili “ desne ruke“
    Conclusion ; Закључак ; Zaključak :

    I need to Zeynel Abidin Brankovic and Dervis Brankovic
    records.
    if you have a copy of those records, please send me an email
    Thanks and Kind Regards
    Aykut Bolgun
    Морам да Зеинел Абидин Бранковића и Дервиша Бранковића
    записа.
    ако имате копију тих докумената, молим вас да ми пошаљете е-маил
    Хвала и Срдачан поздрав
    Аикут Болгун
    Moram da Zeinel Abidin Brankovića i Derviša Brankovića
    zapisa.
    ako imate kopiju tih dokumenata, molim vas da mi pošaljete e-mail
    Hvala i Srdačan pozdrav
    Aikut Bolgun

    Одговори
  • Aykut Bolgun

    Through Bosnia institute, although i wrote twice on web site as same yours, they haven’t responded. Do you know anyone expert on ottoman-serbian-bosnian relations and important authors in this region?
    Please tell me why don’t care my info inguiry previously above mentioned?
    Aykut Bolgun

    Одговори
    • Nikola Milovančev

      Dear Mr. Bolgun !

      I am living in Slovenia and I wrote about Catherine Cantecusine Brankowich, who was wife of Duke Urlich in Cilli (Celje – now in Slovenia). About Brankovic family wrote (big book – History of this Family) dr. Momcilo Spremic, prof. on Belgrade University.
      With best regards,
      Nikola Milovancev, Ljubljana

      Одговори
  • Aykut Bolgun

    Dear Mr. milovanćev,
    I searched Momčila Spremič on many websites and found as a well known historian however I could not find his email address.
    Do you know his email address?
    Thank you very much for your information.
    Kind regards
    Aykut Bolgun

    Одговори
  • Aykut Bolgun

    Dear Sir,
    Thank you very much for information.
    I would try to connect him.
    Regards

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јерина/Ирина Бранковић, деспотица, жена деспота Ђурђа Бранковића (? — Рудник, 3. V1457)

    Потицала је из византијске царске куће Кантакузина. Отац јој је био Теодор Кантакузин, позната личност с краја XIV и почетка XV в., по свој прилици син Матије Кантакузина, чији је отац Јован VI Кантакузин био чувени византијски цар. Била је из солунске гране Кантакузина који су били у сродству с владајућом династијом Палеолога. Удала се за деспота Ђурђа Бранковића 26. децембра 1414, пошто се већ знало да ће бити наследник српског престола. У Србији је остала до краја живота и запамћена је боље него било која друга средњовековна владарка. С Ђурђем је изродила синове Тодора, Гргура, Стефана и Лазара, и кћери Мару и Кантакузину. У јесен 1426. с мужем је посетила Дубровник, пошто је боравила у Зети. Од 1427. била је српска владарка а од 1429, када је Ђурађ крунисан деспотском круном, била је деспотица. По дубровачким и млетачким документима била је „снажна и одлучна”, „много моћна”, па је имала велики утицај на мужа. Фаворизовала је Грке који су, бежећи испред Турака, стизали у Србију. Њен брат Тома стекао је више поседа и командовао је српском војском, а њен други брат Георгије био је градитељ Смедеревског града. За своје патње тежаци, који су кулучили при изградњи, окривили су господаре и њу као предводника па је постала „проклета Јерина”. Њеним именом назвали су градове са којима није имала никакве везе. Од 1439. до 1444, док је Деспотовина била први пут под влашћу султана, била је с мужем у емиграцији, у Угарској, Зети и Дубровнику. Турци су јој 1441. ослепили синове Гргура и Стефана, а у царском харему држали кћер Мару. После смрти деспота Ђурђа, који је према њој био изузетно пажљив, у породици је дошло до раздора. Подржавала је слепога Гргура, што је изазвало сукоб с најмлађим сином деспотом Лазаром, наследником престола, који јој је према сведочанствима наративних извора сипао отров у салату.

    Бранислав Глигоријевић

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top