Грб и родослов Немањића Reviewed by Momizat on . Портал Порекло објављује текст о грбу и родослову Немањића из књиге "Родословне таблице и грбови српских династија и властеле" (према таблицама Алексе Ивића), о Портал Порекло објављује текст о грбу и родослову Немањића из књиге "Родословне таблице и грбови српских династија и властеле" (према таблицама Алексе Ивића), о Rating: 0
You Are Here: Home » Грбови » Грб и родослов Немањића

Грб и родослов Немањића

Портал Порекло објављује текст о грбу и родослову Немањића из књиге „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“ (према таблицама Алексе Ивића), објављене 1987. године.

Комплетан грб Немањића, са штитом, кацигом, челенком и плаштом, какав је овде представљен не постоји ни на једном споменику из времена самих Немањића. Сви хералдички елементи, на основу којих је грб реконструисан, међутим, постојали су у доба када је лоза Немањића владала Србијом, и посведочени су као ознака краљевске династије, владарског достојанства, а можда и као симбол средњовековне српске државе. Сам грб састављен је из две хералдичке целине. Једна целина је црвени штит са представом белог, односно сребрног, двоглавог орла, а друга је кацига са јастучетом (дашчицом) из кога излази челенка у виду розете са перима.

О двоглавом орлу као симболу српских краљева писано је много. Темељну анализу овог симбола дали су С. Новаковић и А. Соловјев у својим делима о српској хералдици. Двоглави орлови се, под несумњивим византијским утицајем, врло рано јављају на одећи српских владара, што се види по бројним представама на фрескама. Није вероватно да је двоглави орао био грб краљевске породице у оном смислу у којем грбове посматра западноевропска хералдичка традиција. Орлови су у Византији били ознака неких високих титула тзв. царских достојанственика и јављали су се на одећи и опреми. Цар је имао орлове на чизмама, на седлу и на јастуку на коме је стајао. Деспот је носио црвене орлове на прекривачу за седло и на шатору, а на обући и на седлу извезене бисером. Орлове су, по строго утврђеним прописима, смели да носе и севастократор, ћесар и још неки достојанственици. У Србију су двоглави орлови дошли вероватно уз високе титуле које су у раном периоду неки српски владари добијали од византијских царева, за шта има података из X, XI и XII века. Доцније се у Србији јављају, поглавито на одећи владара, вероватно по угледу на Византију, а нарочито у време цара Душана. Према речима С. Ћирковића: „Могуће је, и вероватно је тако, да ми не познајемо све случајеве додељивања високих византијских титула српским владарима и члановима њихових породица. С друге стране, могуће је да се у Србији симболика орлова на владарској одежди примењивала мање строго и мање формално него у Византији, али је остала ограничена на владара и најближе сроднике“.

У време цара Душана двоглави орао се све чешће јавља на одећи, накиту и другим предметима. Запад у то време већ сматра двоглавог орла за грб Србије и Немањића. Каталонски картограф А. Дулсерт на својој мапи из 1339. г. ставља на Скопље, Душанову престоницу, заставу са двоглавим орлом (додуше црвеним на белом пољу). На попису ствари које су српски краљеви поклонили цркви Светог Николе у Барију спомињу се предмети са двоглавим орлом, „Краљевским грбом“. Не може се са сигурношћу утврдити да ли је цар Душан сам сматрао да је двоглави орао његов грб, али како наводи А. Соловјев: „уколико је осећао потребу да има хералдички амблем по којем га могу познати западњаци, почео је да се служи двоглавим орлом који му је био познат као украс његових предака и као царски знак у Византији.“

У средњовековној Босни, где је западноевропска хералдика била ухватила јаче корене него у Србији двоглави орао је нешто касније сматран грбом династије Немањића. На великом печату краља Стефана Дабише, из 1395. г. јавља се двоглави орао у штиту, са леве стране краљевског престола, док је са десне грб Котроманића. Претпоставља се даје Дабиша само променио име, а задржао све остало на великом печату краља Твртка и да је двоглави орао последица Твртковог проглашења, 1377. г., за краља „Србије и Босне“. На тај се начин он, а касније и Дабиша, позивањем на породичне везе, приказивао легитимним наследником лозе Немањића.

„Илирски“ грбовници усвајају белог (сребрног) двоглавог орла на црвеном пољу као грб Немањића, те он као такав прелази у савремену хералдичку традицију. Боје на нашој реконструкцији приказане су у складу с том традицијом „илирских“ грбовника, тим пре што се, према представама на фрескама, може са приличном сигурношћу претпоставити да је основа црвена. Сам орао на реконструисаном грбу стилизован је према орлу са фреске у Богородици Љевишкој (око 1310. г.). Орлови (црвени на белом) налазе се на соклу, а изнад њих Свети Сава, Симеон-Стефан Немања и Стефан Првовенчани. Облик штита дат је према грбу Немањића на великом Дабишином печату.

Друга хералдичка целина на овој реконструкцији грба Немањића јесте кацига са јастучетом (дашчицом), плаштом, челенком са розетом и перима. Представа кациге са дашчицом омиљена је у српској хералдици XIV века. Јастуче је имало вероватно исту функцију коју у западноевропској хералдици обично има венац: да придржи челенку и учини прелаз између шлема, плашта и челенке. Вероватно је да му је и основна намена била иста, да изолује шлем од сунца, хладноће и влаге. На новцу Стефана Дечанског, цара Душана, цара Уроша, али и других великаша, јавља се, мање-више стандардизована стилизација шлема, јастучета, плашта и челенке. На нашој представи грба Немањића дашчица, кацига и челенка реконструисане су према новцу краља Душана. Сам тип кациге је такозвани „дубоки“, омиљен у хералдици XIV века.

Плашт који се на хералдичким представама на новцу негде јавља, а негде не, приказан је на реконструкцији у стилу западноевропске хералдике XIV века.

Што се тиче челенке, представа на новцу не дозвољава детаљну реконструкцију. Може се претпоставити да је то била розета од неког лаког материјала, вероватно од пера, можда позлаћених, или од позлаћеног лима. За пера на врху такође се не може јасно утврдити каква су, али је могуће да су паунова, тим пре што су она била врло омиљена у хералдици XIV века, а и код нас се јављају нешто касније на грбу Котроманића. Наше народне песме описују раскошне челенке српске властеле и углавном спомињу позлаћено перје, али није извесно колико се у епици очувало стварне средњовековне традиције.

Интересантно је да је у Србији XIV и XV века омиљена хералдичка композиција шлема са челенком, евентуално са плаштом, али без штита и представе на њему. Ова композиција јавља се на новцу, печатима, прстењу, не само Немањића већ и Мрњавчевића, Лазаревића, Бранковића и других. У неким случајевима штит се и појављује, али мали, незнатан, очигледно тек другоразредног значаја. Ова хералдичка особеност обично се јавља у срединама танке хералдичке традиције, каква је била средњовековна Србија. И у Мађарској тог доба шлем са челенком (цимером) често је замењивао грб, па се на мађарском грб и зове czimer. Шлем и челенка ипак нису грб, пошто им недостаје штит и представа на њему. Штит је једини обавезни и неизоставни део грба. Због тога је наша реконструкција онаква какву би, вероватно начинио неки хералд XIV века у средњовековној Србији од постојећих хералдичких елемената, да је желео да сачини грб Немањића сагласан са законима хералдике.

 

НЕМАЊИЋИ

Династија Немањића владала је средњовековном Србијом од друге половине XII века све до 1371. године. Већ из најраније историје породице, од Завидиних синова и његових даљих потомака, потиче већи број кнежева и жупана, а почевши од Стефана Првовенчаног, неколико краљева и царева.

Најпре се као велики жупан помиње Тихомир, најстарији Завидин син, а потом најмлађи Стефан Немања. Други Завидин син, Страцимир, управљао је као кнез облашћу око Западне Мораве, а приписује му се и подизање манастира Моравског Градца; трећи Завидин син Мирослав, управљао је Захумљем. Хумски кнез Мирослав владао је овом облашћу до 1190. године, а потом је она припала најмлађем Немањином сину Растку, у којој је био све до свог повлачења у Свету Гору. Кнез Мирослав је држао и један део Полимља где је, у данашњем Бијелом Пољу, подигао манастир Апостола Петра и Павла. Био је ожењен сестром босанског бана Кулина. Синови великог кнеза хумског Мирослава, Тољен (од кога потиче хумска властеоска породица Николића), Андрија и Петар, такође су носили титулу кнеза, а синови кнеза Андрије, Радослав и Богдан (и његови потомци), титулу жупана. Жупан је такође био и Стефан Првослав, син великог жупана Тихомира, познат као ктитор Ђурђевих Ступова у близини некадашње Будимље, будућег катедралног храма будимљанских епископа.

Стефан Немања — према казивању његовог сина и биографа Стефана Првовенчаног — родио се у месту званом Рибница у Зети, где је Завида избегао због нереда у Рашкој током прве половине XII века. Немања је касније, према устаљеном систему владања, добио на управу део српских земаља; припале су му источне области Рашке — Топлица, Ибар, Расина и Реке. Од византијског цара Манојла I Комнена — чији је Немања био вазал — добио је Дубочицу, под условом да владавина над овом облашћу може припасти само његовим потомцима. Зна се да је Немања био на власти 1168. године, а највероватније је велики жупан постао већ 1166. године. Владавином Стефана Немање отпочиње нови период српске средњовековне државе. Његовим напорима приведена је крају борба за осамостаљивање Србије од Византије, која ће се нарочито појачати после смрти Манојла 1180. године. У освајањима која су следила, Рашкој је прикључио крај између Западне и Велике Мораве, Косово, Лаб, Хвосно, Пилот и Зету. У вођењу и сређивању унутрашњих прилика, Стефан Немања прилично се ослањао на цркву, дајући јој повластице и поседе, градећи притом цркве и манастире—Богородичин и Св. Николе у Топлици, Ђурђеве Ступове код Новог Пазара, Студеницу, Хиландар. Двадесет петог марта 1196. године, Стефан Немања предао је власт средњем сину Стефану. Најстаријем Вукану, припала је на управу Зета, а најмлађем Растку, Захумље. После повлачења са престола, Немања се закалуђерио и као монах Симеон отишао најпре у Студеницу, а потом на Свету Гору у Хиландар, где је умро 13. фебруара 1200. године.

Од Стефана Немање, утемељитеља династије Немањића, потиче неколико породичних грана. Најстарији Немањин син Вукан управљао је приморском облашћу од Котора до Скадра, а према натпису на цркви Св. Луке у Котору, носио је краљевску титулу. Као дукљански краљ држао је Зету, Требиње, Хвосно и Топлицу још за Немањина живота. Касније је, збацивши уз угарску помоћ брата Стефана 1202. године, завладао читавом Немањином државом, узевши титулу великог жупана. Са братом се измирио око 1207. године. Вуканов син Ђорђе, као дукљански краљ господарио је градом Улцињем и једним делом Зетског приморја, а краљевску титулу носио је још 1248. године. Његов брат Стефан такође је запамћен као дукљански краљ, али и као ктитор манастира Мораче, подигнутог 1252. године. Трећи Вуканов син, жупан Димитрије, основао је манастир Давидовице на Лиму, подигавши 1281. године цркву посвећену Благовештењу. Умро је као монах Давид. Од њега, даље, потичу кнез Вратко и Никола жупан, отац и брат кнегиње Милице, жене кнеза Лазара, преко које, дакле, и Лазаревићи, а затим и Бранковићи воде немањићко порекло.

Поред Вукана, Стефан Немања имао је још два сина — Стефана, првог краља династије Немањића и Растка, будућег монаха Саву, првог српског архиепископа и књижевника.

Стефан Немањић, велики жупан српски од 1196. године, био је ожењен Евдокијом, ћерком Алексија III Анђела, који је 8. априла 1195. године постао византијски цар, и свог зета обдарио високом титулом севастократора. После окончања борби са братом Вуканом, крајем 1204. или почетком 1205. године, Стефан Немањић постао је владар целе Немањине државе. Измирење браће Стефана и Вукана пада у време преношења Немањиних моштију из Хиландара у Студеницу, што се највероватније догодило у зиму између 1206. и 1207. године. У Студеници је тада извршена канонизација Немање; култ Светог Симеона (Преподобног Симеона Мироточивог), коме се придружио култ Светог Саве и, касније, „светог краља Милутина“, дао је повода Немањиним потомцима да се сматрају „светородном“ династијом, што ће бити често истицано у бројним документима. Уз Стефана Немањића, био је једно време и његов брат Сава Немањић, али су односи међу браћом поремећени Стефановом женидбом са Аном, унуком дужда Енрика Дандола, чиме је започето приближавање Риму и скретање српске државе западној политичкој оријентацији. Године 1217. папа Хонорије III, преко посебног легата, послао је Стефану краљевски венац. Према неким мишљењима, Стефан Првовенчани поново је крунисан 1221. године у Жичи, када је круну примио из руку брата Саве и био изнова проглашен за „крунисаног краља целе Србије, Дукље, Травуније, Далмације у Хума“. Пре смрти, Стефан Првовенчани се замонашио и узео име Симон.

Најмлађи Немањин син, Растко, замонашио се на Светој Гори у манастиру Св. Пантелејмона, добивши име Сава. Г одине 1198. заједно са оцем издејствовао је од византијског цара Алексија III Анђела хрисовуљу о подизању манастира Хиландара. Архимандрит Студенице постао је 1206. године. Када се Стефан приближио Западу и крунисао за краља, Сава се незадовољан вратио на Свету Гору. Године 1219. добио је у Никеји, од цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена Харитопула, акт о аутокефалности српске цркве. За првог српског архиепископа, Саву су цар и патријарх именовали и хиротонисали на Цвети исте године. За седиште архиепископије одређена је Жича, манастир кога је основао Стефан Првовенчани после Савиног повратка из Свете Горе. На сабору у Жичи 1233. године, Сава се захвалио на положају архиепископа, одредивши за наследника свог ученика Арсенија. После тога креће на друго путовање по Истоку, боравећи у Палестини, Александрији и на Синају. У повратку, преко Никеје, Сава је отишао у бугарску престоницу Трново, цару Јовану II Асену. У Трнову је и умро 14. јануара 1236. године, а сахрањен је у трновској цркви Четрдесет мученика. Следеће године, краљ Стефан Владислав пренео је Савине мошти у Србију и положио их у манастиру Милешеви, где су лежале све до 1594. године, када су их Турци спалили на Врачару у Београду.

После изненадне смрти Стефана Првовенчаног, септембра 1228. године, на српски престо дошао је прворођени Стефанов син Радослав, рођен у браку са Евдокијом, ћерком Алексија III. Стефан Радослав био је ожењен Аном, ћерком епирског цара Теодора I Анђела. Од раног детињства Радослав је васпитаван у духу византијских традиција, па је чак преузео и византијско презиме Дука. Незадовољство Радослављевом политиком, потпуно окренутој Византији, а нарочито приближавање Охридској архиепископији и њеном поглавару Димитрију Хоматијану, дошло је до пуног изражаја 1230. године, када је на Клокотници Теодора I Анђела потукао трновски цар Јован II Асен. Побуњена властела збацила је краља Радослава, и у касну јесен 1233. године долази до промене на српском двору. Радослав је са супругом Аном напустио Србију, и следеће године боравио је у Дубровнику; том приликом издао је Републици повељу са врло широким повластицама. Касније се вратио у Србију, где га је стриц Сава замонашио под именом Јован. Сахрањен је у Студеници.

Владавина краља Стефана Владислава, млађег брата свргнутог краља Радослава, слабо је позната. Владислав је био ожењен Белославом, ћерком бугарског цара Јована II Асена, због чега се у својој политици знатно ослањао на Бугарску. После смрти Јована II, јуна 1241, и инвазије Монгола у првој половини исте године, моћ краља Владислава знатно је ослабила и, у пролеће, српска властела подигла је побуну, те је краљ био приморан да преда власт млађем брату.

Стефан Урош I, српски краљ од 1243. године, био је ожењен Јеленом, рођаком Карла Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Са Јеленом је Урош имао два сина, будуће краљеве Стефана Драгутина и Стефана Милутина. Потиснувши у Хуму и Зети потомке споредних грана династије — не дозвољавајући да се образују нове породичне области — Урош је дошао у сукоб са старијим сином Драгутином, који је тражио део државе за себе. Уз помоћ угарске војске, Драгутин је отворено устао против оца, победио га код Г ацког и свргао са престола. После пораза, Урош I се повукао у Хумску земљу, ту се замонашио и умро највероватније 1. маја 1277. године. Тело му је касније пренето у његову задужбину, манастир Сопоћане, и положено у цркву Св. Тројице.

Стефан Драгутин постао је краљ 1276. године, али је 1282, после озбиљне повреде задобијене при паду са коња, на сабору у Дежеву одступио са власти у корист млађег брата Милутина, задржавши један део земље. У другој половини 1284. године, као зет угарске владарске куће — будући да је био ожењен Каталином, ћерком краља Стефана V — добио је такозвану Мачванско-босанску бановину, заједно са Београдом. Како је ова област називана Сремом, Драгутин се понекад у изворима наводи и као „сремски краљ“. Када се Милутин измирио са Византијом и склопио са њом савез, дошло је до разлаза међу браћом, а ускоро и до рата око престола. Рат је трајао до 1312. или 1313. године, када је Милутин помоћу најамничке војске победио брата и нагнао га на покорност. Пре смрти, краљ Драгутин је, на сабору властеле и свештенства своје државе, предао власт сину Владиславу. Умро је у пролеће 1316. године, претходно се замонашивши под именом Теоктист.

Владислава је краљ Милутин, после Драгутинове смрти затворио, а његове земље присајединио свом делу државе. Касније се Владислав II, после Милутинове смрти 1321. године — подржаван од властеле у некадашњој очевој области и од угарских суседа—умешао у борбу за престо, и краљевску титулу носио је све до око 1325. године, када му се губи сваки траг.

Стефан Урош II Милутин био је српски краљ од 1282. до 1321. године. Период владавине краља Милутина обележен је, између осталог, изузетном градитељском делатношћу у Србији. Богато је даривао цркве и манастире, а сам је обновио и подигао главну цркву манастира Хиландара, цркву Св. Ђорђа у Старом Нагоричану, Богородицу Љевишку у Призрену, Грачаницу, Бањску, па је, захваљујући томе, овај „ненаситни зидатељ божанствених цркава“ не задуго после смрти проглашен „светим краљем“.

Стефан Урош III, син краља Милутина, добио је још 1309. године као „млади краљ“ Зету на управу. После измирења краља Милутина са Драгутином, Стефан је — сматрајући да му је угрожено право на престо—покушао да из Зете збаци оца, у чему га је подржавао и један број Милутинове властеле. Урошев план је осујећен и он је заробљен, а по Милутиновом наређењу послат је у „славни град Скопље“, где је ослепљен. Након тога, предат је цару Андронику II и, са породицом — међу којима је био и најстарији Урошев син Душан, будући српски цар—отпремљен је у Цариград, где је као изгнаник провео седам година. После смрти краља Милутина, обзнанивши да му се повратио вид, Урош је истакао своје право на престо. У исто време, јавила су се још два претендента — други Милутинов син Константин (личност о којој се мало зна и кога је, изгледа, отац спремао за наследника) и Владислав, син краља Драгутина. Сва тројица тада узимају краљевске титуле. Сам Стефан Урош III, крунисан је „богодарованим венцем краљевства српског“ у Жичи, на Богојављење 6. јануара 1322. године. Истог дана, Душан је крунисан за „младог краља“. Тек после крунисања, дошло је до борбе са Константином који није прихватио понуду да има друго достојанство у држави, већ је изнудио битку у којој је погинуо.

Умешан у борбе у Византији између Андроника II и његовог унука Андроника III, Стефан Дечански ратовао је на страни старог цара, што је Србији донело у посед део Македоније. Када је Андроник III сам завладао Византијом 1328. године, ступио је у савез са Бугарском и, 1330. године, бугарска војска провалила је у Србију. Двадесет осмог јула, у бици код Велбужда, Бугари су поражени, а сам цар Михаило Шишманић погинуо је у бегу. Душану је у овом рату било поверено заповедништво над једним делом српске војске а, према Данилу II, писцу житије Стефана Дечанског, „млади краљ веома се прослави у томе рату“. Већ крајем исте године дошло је до сукоба између оца и сина. Душан је Стефана Дечанског заробио у тврђави Петричу, а затим затворио са његовом другом женом и децом из тог брака у звечанску тврђаву. После извесног времена, под недовољно расветљеним околностима, Стефан Урош III Дечански умро је 11. новембра 1331. године. Зидање манастира Дечана, које је Стефан Урош започео 1328. године као своју задужбину, довршио је краљ Душан 1335. године.

Dusanovo carstvo

Карта Душановог Царства нацртана је према историјској карти М. Благојевића у Историји српског народа, књ. I, Београд, 1981, стр. 545.

Осмог септембра 1331. године, Стефан Душан крунисан је закраља. Као владалац редовно се назива Стефан, док се име Душан јавља само у наративним изворима и на неким натписима. Године 1332. оженио се Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра, због чега су односи са Бугарском остали углавном добри све до краја Душанове владавине. После смрти византијског цара Андроника III 1341. године, против младог цара Јована V устао је велики доместик Јован Кантакузин и прогласио се царем октобра исте године. У јулу 1342. године склопљен је савез између Јована VI Кантакузина и краља Душана, што је српском краљу омогућио даље освајање делова Византије, завршно са заузимањем Сера 1345. године. Освојивши знатан део византијске територије, Душан је одлучио да преузме и византијску царску титулу. Уз подршку српске властеле и цркве, крајем 1345. године — по свој прилици на Божић, 25. децембра — Душан је у Серу на свечан начин проглашен за цара. Најкасније почетком априла 1346. године, српски архиеписком Јоаникије проглашен је за патријарха, чиме су створени неопходни услови да царево крунисање и миропомазање обави његов патријарх. На Ускрс, 16. априла 1346. године, на најсвечанији начин и у присуству сабора, по црквеним обредима и византијском церемонијалу, Душан је у Скопљу крунисан царском круном. Држава је тада подељена на „Србље“ — формално дата Душановом сину Урошу на управу — и „Романију“, којом је званично, „по грчким обичајима“, владао цар Душан. Тежећи да заузме Цариград, цар Душан освојио је Епир и Тесалију; прву област предао је на управу свом полубрату Симеону (Синиши), а другу кесару Прељубу. Када су Турци почели да се стабилизују на Балкану, Душан је од авињонског папе Иноћентија VI затражио да буде именован за „капетана“ хришћанства против неверника. Када је папско посланство стигло у Србију маја 1355. године, цар Душан налазио се на северу државе, бранећи границу од напада Угара. Не стигавши да освоји Цариград и да постане капетан хришћанства против турске силе чије су се претеће размере већ тада назирале, али оставивши за собом Србију која је са њим достигла врхунац у свом развоју, цар Душан умро је 20. септембра 1355. године.

Урош, син цара Стефана Душана и царице Јелене, крунисан је за краља 1346. године, истог дана када је његов отац постао српски цар. Са осамнаест година Урош је наследио огромну али недовољно повезану и обједињену територију Српског Царства. Већ непосредно после смрти цара Душана и његовог војсковође и намесника у Тесалији, кесара Прељуба, деспот Нићифор II Орсини освојио је Тесалију и јужни Епир. Из Епира се прогнани српски намесник и деспот Симеон, Душанов полубрат, повукао на север и, освојивши Костур и околину, прогласио се за цара. На државном сабору у Скопљу, априла 1357. године, властела је дала подршку законитом Душановом наследнику, због чега је 1359. године Симеон завладао Епиром и Тесалијом и образовао нову самосталну државу. Симеон (Синиша) Урош Палеолог владао је до 1369. године, када му се губи траг.

Цар Урош добио је 1365. године савладара, краља Вукашина, а исте године, са деспотском титулом, Вукашинов брат Угљеша преузео је од царице Јелене власт у Серу. Период савладарства значио је даљи пад централне власти и ослабљење одбрамбене моћи државе, и то у време када Турци постепено освајају источне делове Балканског полуострва. Због неслоге српске властеле, нису обједињене све расположиве снаге када су Турци угрозили Серску област. Браћа Мрњавчевићи сами су кренули са својим војскама да Турке протерају са Балкана. Обојица су погинула на Марици, 26. септембра 1371. године. Цар Урош надживео је свог савладара једва два ипо месеца. Умро је 2. или 4. децембра 1371. године,када и држава Немањића практично престаје да постоји.

Последњи потомци Немањића била су деца Симеона Палеолога — Јован Урош Дука Палеолог (потоњи монах Јоасаф), Марија Ангелина Дукена Палеологина, жена двојице јањинских деспота, најпре Томе Прељубовића, а потом Исаила Буонделмонтија, и Стефан Дука, чијом смрћу породица Немањића завршава своју историју.

 

ИЗВОР: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“ (према таблицама Алексе Ивића), Нова књига Београд, 1987. (стр. 17-28)

 


Коментари (8)

  • Argon

    Ko je bio Zavida?Patrijar Pajsije Objashnjava da je Zavida bio Nemanjin najstariji brat a ne njegov otac kao sto se u zvanicnoj istoriji tvrdi,njihov otac bio je BAN i VOJVODA Huma i Zahumlja Desa!Sto je i logicno jer u ono vreme titule su bile nasledne tako da nije mogo neki trgovac da bude Zupan vec su to mogli samo plemici,a Nemanja je Rasku dobio na upravu od svoga oca Dese!Zavidin sin bio je cuveni Miroslav koji je napisao jevandjelje,dok je Zavida poginuo u ratu protiv Nemanje ratujuci na strani Vizantije (romejskog carstva) koje je nastojalo da prosiri svoj uticaj na Srbiju!

    Одговори
  • Slobodan Jarcevic

    U okviru Dusanovog carstva su bile: Slavonija, Baranja, Srem, Banat i Backa. Severna granica Srbije je bila ispod grada Pecuja u Madjarskoj.

    Одговори
  • Slobodan Jarcevic

    Izneseni podatak o severnoj granici Srbije u vreme Cara Dusana se nalazi u arhivi u Budimpesti.

    Одговори
  • Slobodan Jarcevic

    Sve o ovim granicama Srbije u Srednjem veku, nalazi se u mojoj knjizi: „Bivsi Srbi Madjari“, Izdavac „Miroslav“, Beograd, Goce Delceva 15, tel. 011/297-0875, [email protected]

    Одговори
  • IRINA LAZAREVIC

    OTAC NEMANJIN JE BIO DESA,KAKO PRAVOLNO I ISTORIJSKI DOKAZANO,KONSTATUJE OSOBA KOJA SE PREDSTAVILA KAO ARGON.BRAT MU JE BIO ZAVIDA…..

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЛОЗА НЕМАЊИЋА – генеалошка слика најзначајније српске средњовековне династије. Јавља се најпре у облику тзв. хоризонталне Лозе Немањића представљене у припрати Милешеве (око 1223), јужном параклису Радослављеве припрате у Студеници (1233-35), наосу Сопоћана (око 1265), Драгутиновој капели у Ђурђевим ступовима (1282/83) и Богородици Љевишкој (1310-1314). Хоризонтална Лоза Немањића је приказивала молитвену поворку Немањића на чијем је зачељу био насликан Немањић ктитор. Већ крајем XIII века поворка је толико нарасла да је узроковала знатне поремећаје у најнижој зони живописа цркава (Ариље). У припрати Грачанице (око 1320) старо решење замењено је „вертикалном“ генеалошком сликом уобличеном по угледу на старозаветну Лозу Јесејеву: из бедара светог Симеона Немање, родоначелника династије, приказаног при дну композиције, изниче и грана се лоза на којој су као изданци представљене стојеће фигуре готово свих његових потомака. У највишем делу лозе насликан је краљ Милутин са својом млађом децом, Константином и Царицом, а изнад њих лик Христа који благосиља Немањиће и посредством анђела им шаље две најзначајније владарске инсигније – стему и лор. Овако ликовно уобличено родословље сликано је касније у Пећи (око 1333) и Дечанима (1346/47), при чему је, разумљиво, дошло до повећавања броја ликова Немањића, па су мање значајни потомци св. Симеона представљени у попрсју. Од женских ликова, осим Немањине жене Ане – Анастасије (Пећ), приказиване су само оне представнице рода које удајом нису постале чланице неке друге породице или династије. Као актуелни владар на врху Лозе Немањића из Пећи и Дечана сликан је Стефан Душан (краљ, затим цар). У Матеичу (вероватно око 1350) јавља се по први пут „хибридна“ династичка лоза која обједињује представнике породице Немањића са члановима неког византијског династичког рода, вероватно рода Комнина. Због оштећености фреске родословна комбинација остаје прилично нејасна и може се само нагађати да је извршена преко предака тадашње српске царице Јелене. Све личности, без обзира на свој значај, приказане су на лози у Матеичу као полуфигуре. Хибридна династичка лоза била је, по свему судећи, насликана и на источном зиду главне куле у Студеници (почетак XV века?), али су се овде на Лозу Немањића вероватно надовезивали ликови потоње српске владарске породице Лазаревића. Захваљујући огромној површини зида студеничке куле, све личности су поново могле да буду приказане као целе фигуре.
    Монументалним представама Лозе Немањића истицане су три кључне мисли владарске идеологије Немањића: светородност, континуитет власти и богоизабраност краљева и царева ове династије. С обзиром да је као добри корен лозе био приказан први српски мироточац Симеон Немања, композиција је јасно сведочила о томе да се његовом светошћу напајала читава врежа родословља, кадра да „процветава“ новим светитељима – св. Сава, св. Симон (Првовенчани), св. Сава II, св. Симеон (Урош I), св. краљ Милутин, св. краљ Стефан Дечански. Насликан на крају таквог непрекинутог низа светитеља и владара – праведника Божјих -актуелни владар се показивао као изданак свете крви, предодређен да у правоверју води поверени му народ. Несумњиво је стога да Лоза Јесејева, заправо генеалогија јудејских царева – Христових телесних праотаца – није послужила само као формални узор Лози Немањића, већ ју је надахнула и у идејном смислу. Кроз поређење српске владарске генеалогије са јудејском, српски владар је истицан у својству предводника „Новога Израиља“, заправо српског народа приведеног Христовом учењу. О томе сведоче чињенице да је Лоза Јесејева у Матеичу и Студеници била доведена у јасну програмску везу са Лозом Немањића и да је у Грачаници, Дечанима и Пећи генеалошка слика српске династије добила место испред купељнице, посуде са освећеном водом коришћеном за крштавање поданика. О небеском пореклу власти Немањића говорила је и представа Божанске инвеституре приказана у врху Лозе Немањића. Српским владарима инсигније самодржавне власти доносе Христови анђели, онако како су их према легенди предали и „првом хришћанском цару“ Константину Великом.
    Осим ових најважнијих, али сасвим уопштених идеолошких одредница, на већини Лоза Немањића могу се уочити и јасни знаци непосредније политичке ангажованости. Тако су у Грачаници и Дечанима назори двора о актуелној династичкој ситуацији исказани кроз изостављање представа одређених личности или кроз њихово потискивање на периферне позиције и занемаривање правих титула у натписима, односно кроз истицање неких других ликова – местом, орнатом, инсигнијама и сликањем нимбова. Калемљење Лозе Немањића на генеалогију византијских царева у Матеичу открива, с друге стране, покушај легализације Душанових претензија да превазиђе национални карактер свога царства и уздигне га до универзалног, византијског. Слично писаним родосдовима и знатно познијој Лози српских владара, насликаној у славонском манастиру Ораховици (1594), лоза у Студеници имала је вероватно задатак да нове српске владаре – Лазаревиће – представи као потомке и легалне наследнике Немањића.
    Иако је Лоза Немањића у потпуности уобличена према византијским иконографским и ликовним обрасцима (Лоза Јесејева, Божанска инвеститура владара, итд.), у науци још увек нису понуђени поуздани докази о томе да је ова српска династичка слика за непосредни узор имала сличну лозу ромејских владара. С обзиром на наглашену старозаветну компоненту владарске идеологије и истицање култа владара-светитеља на Лози Немањића, неки истраживачи помишљају да је њен модел могао бити преузет са католичког Запада. Међутим, сачуване генеалошке представе европских династија нешто су млађе и знатно се разликују од српских примера. У сваком случају, у српској црквеној и дворској средини стваране су још од почетка XIII века идејне основе за појаву вишезначне генеалошке слике каква је била Лоза Немањића. Српски писци св. Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије користе се метафорама свети корен, лоза благочашћа, изданак богосадни итд., иначе уобичајеним у књижевности православних народа, да би указали на родбинске споне и „богоподобност“ представника породице Немањића. Оваква терминологија, присутна и у аренгама владарских повеља, временом добија вид све директнијег поређења родословља Немањића са старозаветним Стаблом Јесејевим. Процес се сасвим јасно прати и у зидном сликарству где представе Христове генеалогије током друге половине XIII века стичу значајно место у програмским целинама обележеним српском династичком идеологијом (Сопоћани, Ариље). Због свега тога се Лоза Немањића, ма какво било непосредно порекло њене иконографске схеме, показује као плод једног дуготрајног тражења кроз које је српска средина следила процесе присутне у широј хришћанској заједници и чини органски изданак српског културног миљеа.

    Д. Војводић

    ИЗВОР: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.

    Одговори
  • Zoran Panić

    Srednji Nemanjin sin i srpski kralj poznat kao Stefan Ptvovenčani zvao se isto kao i otac tj. Nenanja drugi.
    A Nemanjin otac jeste Zavida. Samo što mu je to monaško ime kao što je Nemanja bio u monaštvu Simeon. A zapravo on je veliki župan raški Beli Uroš. Uroš je najverovatnije imao kršteno ime Dragoslav. Po njemu je i Stefan Prvovenčani Nemanja, svome sinu dao ime Uroš Dragoslav.
    I na kraju Beli Uroš je naravno sin velikog raškog župana Vukana. A braća Belog Uroša su bili Stefan i Gradinja. Stefan je jedno vreme bi i raški veliki župan. A Gradinja je vkadao u primorju itd.

    Одговори
  • Goran

    Позната кнежевска фамилија из Поповог поља Николићи потомци жупана Николе,коме је отац био Радослав деда Андрија а прадеда Велики кнез Мирослав.Николићи од Поповог поља су потомци Андрије Мирославића а не потомци Тољена.Андрија је био господар Хума.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top