Порекло презимена, село Очигрије (Дрвар)

1. септембар 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Очигрије, општина Дрвар. Према истраживању Петра Рађеновића „Унац“ из 1933-34. године.

 

Ово село лежи с леве стране Унца, на самом његовом утоку у Уну. Заправо само се ужим својим окрајком дотиче Унца, а целом дужином наслања се на Уну. Границе му обележавају: до југа шума и пашњак Увале, до истока планина Загорје, до севера корито Унца, а до запада корито Уне. Већи део села је на плећинастој висоравни, а други, мањи део спустио се и збио се доле у омањој и скровитој жупи поред Уне. Становници овог доњег краја живе више од млина неголи од земљорадње.

Оранице се називају: Цијепци, Долови, Лазбине, Кућерине, Луке, Цареве Луке.

Ливаде: Пољане, Тукање, Стецинке, Пољице, Поље, Горње Баре, Замрштен, Окрајци.

Пашњаци: Загорје, Љуточ, Јелова Локва, Бајина Долина, Ћелије.

Шуме заузимају делимично или сасвим оно исто земљиште које је наведено под пашњацима. У горњем делу села су земље плитке и камените, доле нокрај Уне су дубоке и плодне.

Воде: Уна и Унац.

Извори: Црно Врело, Радановића Врело, Вунар Калуђеровац. Овај је бунар једина жива вода у горњем делу села. Лети он јако отањи, али баш сасвим никада не пресушује. Млини су на Уни. Има их тринаест, сваки с два или три „витла“. Осим тога имају овде и четири ступе за ваљање сукна и девет „бучница“ за развласавање биљаца. Ту су још и две мале пилане, „на један ријез“.

Колиба има само једна у Загорју. Вило их је некада више, али откада се свет одвише изделио и обнејачао чељадима и стоком, није више кадар да обдржава колибе.

Село је разбијеног типа. Дели се на два краја: Очигрије и Намастир (Жупа). Сваки крај распада се на више група. У Намастиру су куће у групама сасвим ушорене. То је дошло с једне стране због стешњености земље, с друге стране из тежње да се све куће сместе покрај јаже (воденог рукавца), изведене из Уне, за терање млинова и ступа. Село има свега 60 кућа.

Гробља су два: Векића Врх, Намастирско Гробље.

О имену села прича се да га је тако назвао краљ Рмањ који је, по томе казивању, столовао у Кулини код манастира Рмња. Он обилазио и разгледао ова места, па када је био на Вротњој (с друге стране Уне, у Лици) погледа напремасе у Очигрије и рече: „Врлетно мјесто, влажно мјесто, пуно камена, нека буду Очигрије!” Крај Намастир назван је тако због манастира Рмња.

О Кулини и о манастиру Рмњу, као најзнатнијим остацима из далеке прошлости, говорено је већ у општем делу. Још има Град наврх Брине, наспрам Орељске Градине с другу страну Уне. Изнад Царевих Лука, а код куће Дропчеве, налази се Црквина. Познају се закопине зидова, по којима би се могло судити да је ту била повелика црква. Око закопине јс старинско гробље.

 

Порекло породица.

Најстарија и најјача су овде породица Ђиласи (26 к.), славе Никољдан. Доселили се овамо из Далмације тако негде пре 200 г. И данас их има у Далмацији близу Книна. Спрва имали само они један млин доле у Намастиру. У млину био само млинар, без друге чељади. Некако на 20 г. пре буне Стеван Ђилас се одели од оца и браће и направи свој засебан млин. Није добио нимало дела у земљи, али опет врло брзо се обогати од самога ујма. Долазило ту млети цело Бјелајско Поље. Није тада било млина нигде од Кључких Вратница па до Рисове Греде осим овога овде на Унцу. После окупације отселио је одавде Дако Ђилас у Јабучево, а Стеван Ђилас у Обреновац.

Стојановнћи (5 к.) славе Јовањдан. Доселили из Далмације пре 100—110 г., и то најпре на Бобољуске. Вучен Стојановић био тамо десетак година у најму, па затим прешао овамо и добио земљу. Иа овоме кућишту био пре њега Ђукан Родић, па отселио у Кнешпоље.

Кнежевићи (6 к.) славе Никољдан. Преселили овамо с Великог Цвјетнића на десстак година пре буне. Били пре њих овде Кнежевићи-Ицановићи. Ови примали хајдуке па их Турци побију, само остане један и сасели у Намастир. Остало ово кућиште задуго пусто. Бег Османбег Куленовић даде га Кнежевићима за козију двизицу. Они после овде јако озгоде. „Имали 700 оваца и коза, 100 говеди, што код куће што у свијету, 200 врећа јечма, 400—500 врећа кукуруза клипа, 7—8 коња, 6—7 паса“. Они се по предевку називају Барбијери. Старац Марко (80 г.) прича о томе овако: „Мој ђед Никола имао у Шибенику побратима Барбијера. Рече му овај: „Ајде се прозови мојим именом, натоварићу ти три барила вина!“ Никола му одврати: „Па што не би, није то ништа тешко”. И тако натовари вино и доћера га кући. Чују му комшије за овај разговор па га закалају сви тако звати“. Марков дед и отац били народни лекари.

Мијићи-Перишићи (2 к.) славе Мратињдан. Преселили пре 100—120 г. с Дољана Личких.

Дробац (1 к.) слави Ђурђевдан. Приженио се овде пре 30 г. у кућу Дубајића, а родом с Бротње.

Рељићи (11 к.) славе Стевањдан. Доселили с Кистања у Далмацији пре 130—150 г. Најпре живели неколико на Малом Очијеву. Имали горе силне овце и једног коња. Ухвати их љута зима и све им овце поскапају, а коња некако отпитају маховином с јела. Није онда било ливада да се има где косити него све била шума. Видели тако да не могу горе остати па сиђу доле у Жупу и то пајпре на ону страну (десну) Унца, а мало после овамо где су и сада.

Мудринић (1 к.) слави Ђурђевдан. Дошао после окупације са Заклопца (Лика).

Радићи (2 к.) славе Јовањдан. Дошли пре 40 г. од Кулен Вакуфа.

Родић (1 к.) слави Аранђеловдан. Довео пре 75 г. Јусуфбег Куленовић из Трубара Илију Родића у своју пилану и направио му млин.

Карановић (1 к.) слави Ђурђевдан. Дошао пре 20 г. с Очијева.

Медић (1 к.) слави Ђурђевдан. Прешао амо из Добросела по окупацији.

Кљајић (1 к.) слави Лучиндан. Дошао из Днопоља пре 40 г.

Владетић (1 к.) слави Василијевдан. Дошао с Мишљеновца (Лика) пре 20 г.

Поповић (1 к.) слави Никољдан. Доселио пре 10 г. као свештеник, родом из Бос. Градишке.

 

ИЗВОР: Петар Рађеновић – Унац. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 30) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига LVI), Београд 1948.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.