Порекло писца Бранка Ћопића

29. август 2013.

коментара: 10

Бранко ЋопићРОЂЕН: У Хашанима, Босанска Крајина 1. јануара 1915.

ПРЕМИНУО: У Београду, 26. марта 1984.

РОДИТЕЉИ: Вид Ћопић, земљорадник и мајка Софија (дев. Новаковић) родом из Горње Зрмање (Лика).

КРСНА СЛАВА: Свети Кирјак Отшелник (Михољдан).

О ПРЕЦИМА: У селу Хашанима, код Босанске Крупе, Софији, рођеној Новаковић, и Виду Ћопићу родило се, на измаку 1914. године, прво дете – син Бранко. Бид Ћопић, земљорадник, као аустроугарски поданик, већ је био упућен на карпатско бојиште, где ће бити и рањен. Деда Раде је пријавио да му се унук родио 1. јануара 1915. године, јер је рачунао „да ће, ако се и за годину продужи унукова регрутација, можда дотле већ пропасти Аустрија и његов Бранко неће служити ћесара… “

Тај деда Раде посебно ће прирасти малом Бранку за срце. Овако ће га у једном казивању описати:

„Мој дједа Раде био је необичан човјек. Његов зачарани свијет сав саткан од бајки и маштарења, мјесечине и прозрачне свиле, био је својеврсни свијет октобра, али оног нашег, крајишког, смиреног, златног октобра у рану јесен, о Михољдану, када су нам у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља, кад је и мачка била сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан… Ти дједови октобарски дани представљају основну ризницу свих мојих литерарних мотива. Одатле сам кренуо и почео да стварам свијет по лику и подобију овог честитог, душевног и на свој начин праведног човјека.“

Мајчина фамилија (Новаковићи) напустила је Лику (Горњу Зрмању) крајем XIX века, и са деветоро деце, на волујским колима, стигла је у Подгрмеч. У сиротињском иметку налазила се и једна чаша, поклон из Српске Атине, из Новог Сада – а на њој је био лик песника Бранка Радичевића… Када се Софија, Соја, најстарија кћерка Маре Новаковић, удала за Вида Ћопића, понела је са собом и чашу на којој је писало:

Пуна срца пуне чаше,
нека живи што је наше…

Бранко Ћопић, каже предање, прво је мушко дете које је у читавој Босанској Крајини добило ово име, управо по Бранку Радичевићу.

Породица ће се увећати 1916. године: на свет ће стићи Смиљка, друго дете Софије и Вида Ћопића.

А 1918. родиће се и треће дете – син Рајко. Те године умреће Вид Ћопић, од шпанске грознице и ране задобијене на карпатском ратишту.

До краја живота Бранко Ћопић ће говорити да има два завичаја: први је Лика, постојбина његове мајке и деда Рада, а други је Босанска Крајина. Ти његови завичаји, говорио је, били су му „основни капитал, литерарни”. Његови преци су купили имање у Хашанима од богатих турских бегова „који су отишли у Турску“ и он је читаво „дјетињство чувао овце и јагањце“. Био је, као дете, врло стидљив, добар ђак. Ујак Андрија је, посебно, утицао на Бранково школовање јер је и сам био веома писмен и начитан.

Деда Раде је умро 1920. године, а тада се и Бранкова мати Соја преудала за Стевана Ћука, са којим ће имати два сина – Предрага и Здравка.

Основну школу је учио у Хашанима од 1922. до 1926, а нижу гимназију у Бихаћу од 1926. до 1930 године.

Мајка Соја је једном приликом испричала једну епизоду из Бранковог живота у вези с Бихаћем:

„Кад је био завршио основну школу, уписали смо га, мој брат и ја, у ниже разреде гимназије у Бихаћу. Смјестили смо га у интернат. Пола сам плаћала ја, а пола држава – ко ли? Одведемо га тамо и оставимо, кад – гле чуда? – мој Бранко већ другог дана стругнуо из школе. Гладан, уморан и уплакан – дође у село. До Крупе се некако докотрљао возом, а од Крупе до Хашана сат пјешице. Тада је имао нешто више од једанаест… Дјечак груне у плач и ридање… ’Не могу ја тамо’ вели цмиздраво мајци и ујаку. Тамо је све туђе; у Бихаћу немамо никог свога познатога…’ Сви га изгрдимо. Ја сам му казала: ’Мораш у школу, и ја бих вољела да је у Хашанима. Било би лакше и теби и мени. Али, мора се ићи тамо ђе је школа…’“

Учитељску школу похађао је у Бањој Луци и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године.

Био је ожењен Богданком.

ДЕЛО:  Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године. Ћопић је похађао учитељску школу у Бањалуци и Сарајеву, а завршио у Карловцу, а Филозофски факултет у Београду. Већ као студент афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике; 1939. године је добио награду „Милан Ракић“. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.

После рата неко време је био уредник дечјих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима.

Збирке приповедака

Под Грмечом (1938),
Борци и бјегунци (1939),
Планинци (1940),
Роса на бајонетима (1946),
Свети магарац (1946),
Сурова школа (1948),
Људи с репом (1949),
Одабране ратне приповетке (1950),
Изабране хумористичке приче (1952),
Љубав и смрт (1953),
Драги ликови (1953),
Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),
Горки мед (1959),
Башта сљезове боје (1970);
Василиса и монах (1975);

Романи

Пролом (1952),
Глуви барут (1957),
Не тугуј бронзана стражо (1958)
Осма офанзива (1964),
Делије на Бихаћу (1975);

Збирке песама

Огњено рађање домовине (1944),
Пјесме (1945),
Ратниково прољеће (1947);

Комедије

Доживљаји Вука Бубала
Одумирање међеда

Дела за децу

Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Блаже Конески у партизанима (1944).
У свијету медвједа и лептирова (1940), приповетке
Приче партизанке (1944), приповетке
Пјесме пионирке (1945), песме
Бојна лира пионира (1945), песме
Дружина јунака (1945), приповетке
Бајка о сестри Ковиљки (1946), проза
Доживљаји кума Торбе (1946), приповетке
Вратоломне приче (1947), приповетке
Армија одбрана твоја (1947), песме
Сунчана република (1948), песме
Рудар и мјесец (1948), песме
Јежева кућица (1949), песма
Приче испод змајевих крила (1950), приповетке
Пијетао и мачка (1952), приповетке
Доживљаји мачка Тоше (1954), приповетке
Лалај Бао, чаробна шума (1957), песме
Орлови рано лете (1957), роман
Партизанске тужне бајке (1958), приповетке
Вечерње приче, (1958), приче у стиху
Дједа Тришин млин (1960), збирка песама
Приче занесеног дјечака (1960), приповетке
Магареће године (1960), роман
Славно војевање (1961), роман
Битка у Златној долини (1963), роман
Мала моја из Босанске Крупе (1971), песме
Глава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповетке
Лијан води караване (1975), приповетке.

Сабрана дела

објављена у 12 књига 1960.
објављена у 14 књига 1978.

 

ИЗВОР: Радован Поповић, “Пут до моста” (Службени гласник, 2009, стр. 7-11), Википедија.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (10)

Leave a Reply to Drca

10 коментара

  1. Eрор

    Крсна слава Бранка Ћопића, као што и у самом једном одломку овог Вашег текста пише, јесте Михољдан. “Бранко Ћопић, каже предање, прво је мушко дете које је у читавој Босанској Крајини добило ово име, управо по Бранку Радичевићу.” Овај део текста тј. предање, као и многа наша предања, није тачно, што се може уз мало труда и истраживачког духа лако доказати, поготово у данашње време интернета и брзог приступа информацијама. Ипак, вероватно је неко хтео да створи само једно ново предање. Ево једног занимљивог пасуса, са почетка Бранковог “Босоногог дјетињстав”: “Рођен сам почетком Првог Свјетског рата 1915., у селу под планином Грмечом. У то исто вријеме мој отац, као војник аустроугарске армије, борио се негдје на фронту у Карпатима, а мој стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против аустроугарских завојевача. Тако су се два брата, налазећи се у двије зараћене војске, борили у ствари један против другога.”

  2. Igor

    Постојбина Ћопића су села Доња и Горња Суваја,са оне стране Уне у Лици,непосредној близини Срба и границе са БиХ,а сада територијално припадају Грачацу.

    Колико се сећам из књига Ћопића,пресељење његове породице у околину Крупе се десило за живота његовог “ђеда” Радета,тј.док је он био момак,па претпостављам да се исто десило у време око аустроугарске окупације Бих 1878,јер сумњам да би Ћопићи,као аустроугарски поданици,бежали на турску територију.

    Занимљиво је да у општини Крупа постоје насеља Горња и Доња Суваја,70 km северно удаљена од места с овим називом у Лици,а 20ак km западно од Хашана.

  3. Захваљујемо свима на коментарима и информацијама. Овај портал и постоји како би се све што је досад објављено преиспитало и како би се дошло до пуне и праве истине. Ево, и преко наше фејсбук стране добили смо исправку информације о месту рођења Бранкове мајке Софије. Она јесте из Лике, али не из Горње Зрмање, већ из Велике Попине. Рођена је 1894, од оца Луке Новаковића и мајке Маре, рођене Лукић. Чак је и основну школу завршила у Великој Попини.
    У горњем тексту су, како и стоји на крају, цитирани наводи из књиге Радована Поповића “Пут до моста”. Реч је о аутору више вредних дела којима су осветљени животи људи који су оставили траг пре свега у српској књижевности (о Десанки Максимовић, Мики Антићу, Јовану Дучићу…). Свако добро и хвала на ангажовању. Останите уз нас.

  4. Eрор

    Управо тако Игоре, Срби из Лике су почели масовно да насељавају Босанску Крајину одласком турских власти и великог броја богатих беговских породица из Босне након пораза 1878. године. О томе пише и сам Ћопић у неким приповеткама. Мада, према неким истраживачима, било је сеоба Срба из Далмације у Босну још за време док су Турци владали Босном (вероватно највећим делом због глади у кршевитој и сувој Далмацији). Такође, било је и враћања Срба у Босну још у 16. и 17. веку, одмах након првих пребега на аустоугарску страну, јер нису били задовољни статусом и земљом која им је обећана. Положај Срба под турском влашћу није апсолутно црна слика којом је тај положај осликала наша историографија, јер је било различитих фаза у вишевековној турској окупацији Балкана, па су рецимо Срби у Босни имали привилегије од Турака у облику тзв. “Влашког статута”.

  5. Igor

    У праву си,међутим у конкретном случају Ћопић је неспорно прва генерација,с обзиром да он на више мјеста истичеда се његов “ђед”згражавао на неке обичаје домаћих Крајишника и да је волио да прича о завичају са својим вршњацима.Мислим да би било корисно кад би сазнали гдје је рођен његов отац Вид,пошто сумњам да је он рођен на простору данашње Бих.

    • Раде

      Понос наше Крајине и Лике, типичан представник безазленог Крајишника, ненаметљивог, интелигентног, вриједног и слободарслог.

  6. MIRA

    Fali puno toga o Brančilu i njegovim.

  7. Синиша Јерковић

    Ћопићи су у Хашане доселили 1879. из Срба у Лици, у Србу су Ћопићи најбројнији били у мјесту Суваја, али било их је још у Нетекама и Заклопцу. Иначе подручје Срба Аустрији је припало тек након Свиштовског рата 1791. Већина српског становништва тог подручја потицала је од оних који су ту већ живјели под Турцима. Нема сумње и да су преци Ћопића били међу њима.
    Ћопића иначе нема у другим дијеловима Лике и Далмације.
    Карановић Ћопиће групише са још неким српским крајишким породицама које су славиле Михољдан: Вулинима, Кењалима, Радусинима, Иванчевићима, Дакићима.
    Занимљиво је да мајка другог великог српског писца Крајине Петра Кочића била из породице Вулин.

    Још један занимљив детаљ за ову групу породица је њихова слава: Михољдан. Тај дан православни славе св. Киријака Отшелника, међутим католици који славе по грегоријанском календару тај дан славе Аранђеловдан или св.Архангела Михаила. Нема сумње да су слављење Михољдана код православних Срба пренијеле оне српске породице које су у неком периоду морале бити католичке и поштовати грегоријански календар. Слична је ситуација и са Мратинданом.

  8. Drca

    Vazno je napomenuti kada je doselio u Vojvodinu I koliko je divnog vremena provodio u selu Kacarevu gde mu je veliki deo porodice tj.rodbine Drca. Stan gde je nekada ziveo (preko puta Beogradjanke)dat je gradu Beogradu tj.rep.Srbiji ali svi mi postovaoci I rodjaci malo se trudimo da njegovo duhovno bice podignemo sa betona na koji je”nateran, gurnut i ukaljan “podignemo I postavimo medju zvezde gde mu I jeste mesto !!!