Порекло становништва села Бељина, град Чачак. Према истраживању Мирослава Мила Мојсиловића и Радована М. Маринковића објављеном у Чачанском гласу 25. марта 1983. године.
Најновија истраживања остатака материјалне културе, нека писана документа и народна предања трајање живота на простору данашњег села и приградске месне заједнице Бељина одводе у далеку прошлост. Легенде помињу некакву дрвену цркву Бељаницу по којој је, кажу, насеље добило име. Дуго су сељани у Бељинском пољу, недалеко од куће Исидора Ракетића, изоравали и вадили циглу, за коју се веровало да је од цркве Бељанице. Стручњаци Народног музеја из Чачка су, међутим, управо на том месту открили остатке римских терми (купатила), што недвосмислено потврђује постојање људских насеобина на овом терену. Поред тога, на имању Драгана Ерића раније су откривани споменици без натписа, на дубини од око једног метра. Евидентно је, тврди Богољуб Ерић (рођен 1910), да се на овом простору налази некаква античка некропола.
Занимљиво је да турски царски дефтери из 1546. и каснијих година не „знају“ за село Бељина. Помиње се, међутим, у близини Чачка, некакво насеље Билине или Белине.
Године 1820/21. у попису кућа, ожењених и арачких глава нема села Бељине. Вероватно је улазило у састав суседне Придворице. Ово се, уосталом, констатује и у подацима о броју домова, пореских и арачких глава нахије пожешке за 1821/22. годину. Тада су Придворица и Бељина биле у саставу видовског среза. Заједно су имале 24 куће, 24 пореске и 53 арачке главе.
Према записима Драгољуба Станковића, радника Међуопштинског историјског архива у Чачку, Бељина је 1939. године имала 40 домаћинстава. У селу је 1981. године пописано 1219 житеља…
Становништво овог насеља у целини је досељеничко. Досељавања су бурна и после другог светског рата, тако да их је готово немогуће пратити. Због тога смо се ми и определили, уважавајући превасходно чињеницу да у урбанизованом делу насеља, које залази и у градско ткиво Чачка, насељавање непрекидно траје да проучимо искључиво сељачки део становништва, заправо домове и родове који су овде настањени до 1945. године, али и данас постоје.
Ерићи (9 кућа) су најстарији род у Бељини. Досељени су из околине Невесиња под крај XVIII века. Историјски извори кажу да су 1829. године за посланика Главне скупштине Србије изабрани, поред осталих, Стеван Ерић и Радисав Пушељић из Бељине. Ови Пушељићи су касније прешли у Чачак.
Вељовићи (3 куће) су досељени из Црне Горе око 1860. године. Дошао је Саватије Вељовић.
Лазовићи (1 кућа) су такође досељени почетком XIX века, али се не зна откуда. Раније су имали презиме Видаковићи.
Јовановићи (1 кућа) су, по казивању Душана Јовановића (рођен 1925) досељени „од извора Лађевац“ у Добрачама. Ово се догодило око 1880. године. Дошао је Василије Јовановић.
Ракетићи (7 кућа) су досељени око 1850. године, дакле пре Јовановића. Пореклом су из источне Херцеговине. Неки кажу да су презиме добили по некој баби Ракити, досељеници, чији се споменик и данас налази на Бељинском гробљу.
Нешковићи (4 куће) су досељени око средине XIX века, вероватно из моравичког краја.
Туровићи (2 куће); Дошљаци из села Кути у никшићкој жупи. Ово се види и са једног споменика у сеоском гробљу. Иначе, матичне књиге умрлих бележе да је 1890. године умро Видак Николић – Туровић, стар 19 година.
Томашевићи (6 кућа) су стигли из Доње Краварице, у Драгачеву. На споменику Мијаилу Томашевићу пише да је рођен у том селу, а потом се додаје: „1900. год. Доселих се у село Придворицу где ми је старина очевина моја: виноград у Бељинском пољу“. Из Придворице су прешли у Бељину.
Икодиновићи (5 кућа) су досељени пре првог светског рата. Матице умрлих сведоче да је 1926. умро дошљак Симо Икодиновић, стар 75 година, родом из Котраже (Драгачево).
Митровићи (1 кућа) су стара досељеничка фамилија, али нисмо успели да дознамо одакле је дошла.
Ћаловићи (4 куће) су досељени из Зеока (Драгачево) пре првог светског рата.
Радовановићи (1 кућа) су родом из Лисе. Отуда је 1921. дошао Милан Радовановић. Ова се породица, међутим, недавно преселила у Придворицу.
Новичићи (1 кућа) су из Горачића (Драгачево). Дошао 1925. године Станимир Новичић.
Вујичићи (2 куће) су из Вирова (Драгачево). Године 1936. Витомир Вујичић се најпре населио у Јездину, а одавде је прешао у Бељину.
Стевановићи (1 кућа) су стигли из Доње Краварице после првог светског рата.
Чворовићи (1 кућа) су досељени из Доње Краварице (Драгачево) пред други светски рат.
Петровићи (1 кућа); Богосав је прешао из Парменца пред други светски рат. Друго презиме овог рода је Миловић.
Станковићи (4 куће) су из суседне Придворице. Године 1940. овде се најпре, на своје имање, населио Радомир Станковић.
Мићовићи (1 кућа); Дошао Миломир Мићовић из Риђага уочи другог светског рата.
Стојковићи (3 куће) су овде досељени из града Чачка 1943. године.
На примеру неколико родова, показаћемо одакле се највише становника доселило после другог светског рата:
Броћићи (1 кућа); Сретен најпре дошао из Гуче у Парменац, па се после 1950. године преслио у Бељину.
Марјановић (1 кућа); Дошао Лазар из Висибабе код Пожеге 1955.
Чубраковићи (1 кућа); Доселио се Слободан из Љубиша на Златибору 1949.
Рисимовићи (2 куће) су стигли из Зеока (Драгачево).
Кривокуће (1 кућа) су дошле из Ковиља 1960.
Спасовићи (1 кућа); Из Спасовића – Ковиље 1964.
Каличани (1 кућа); Из Штавља код Сјенице 1965.
Крунићи (1 кућа); Из Смиљевца 1967…
Документа помињу још неке родове из XIX века. Знају, примера ради, да су, осим Пушељића, који су прешли у Чачак, овде 1836. године живели и Мијаиловићи, Миловановићи и Радојичићи…
ИЗВОР: Истраживање Мирослава Мила Мојсиловића и Радована М. Маринковића објављено у Чачанском гласу 25. марта 1983. године.
Коментари (0)