Порекло становништва села Виницка. Стање из 1903. године. Према студији „Васојевићи у турској граници” попа Богдана Лалевића и Ивана Протића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.
На левој страни Лима, на месту где се планински ланац од Кома свршава Црвеном Стијеном налази се село Виницка. Село је у равници, с обе стране Виницке Ријеке, делом и на благим странама поменутог планинског ланца, као и на једној тераси изнад равнице. Село је дугачко с.-ј.; око 1 сата, а широко (и.-з.) око 20 минути. Земљиште се вади из Виницке Ријеке, из које се већим делом и пије, а мањим с извора. На овој реци имају 4 редовничке и 2 ујменичке воденице, као н 2 ваљанице.
Винићанима је планина Турија, од села далеко за 3 сата, а испаше су им одмах до села.
Порекло фамилија
У Виницкој има око 90 кућа, све на откупљеној земљи. Становници су скоро све Васојевићи.
Од Мијомановића су: Зечевићи, Саичићи, Малишићи, Ћеранићи.
Од Лопаћана су: Вукићевићи и Џикнићи,
од Дабетића: Лалићи.
А од Србљака 2 куће Лаиновића из Братоножића, који славе Св. Николу.
У селу има једно гробље, на дну села. У средини има једна црквина. На самој равници налази се један хан.
ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 716-717). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
4. јануар 2016. у 21:58
Милутин Осмајлић
Један од истакнутих првака племена Васојевића био је архимандрит Никодин Зечевић, игуман манастира Ђурђеви ступови од 1850. до почетка 1862. године, син Максима (Макете) Пантова, од кога је потекао братственички огранак Макетића у Виницкој код Берана. Његов братственик чувени Мојсије Зечевић, довео га је себи у манастир, јер га је запазио као врло интелигентног младића, где је стекао основно образовање. Након тога, упутио га је у Србију на даље школовање код београдског митрополита Петра Јовановића. По завршетку богословије, Никодин се враћа у Васојевиће и преузима духовно вођство над племеном након смрти игумана Мојсије. Одмах се ангажовао на успостављању власти, посебно се заузимајући око сређивања међубратственичких сукоба, спречавајући и насилничке поступке Васојевића према другоплеменицима.
Игуман Никодин је одржавао присне везе са Србијом. Почетком 1862. године, под великим притиском књаза Николе и војводе Миљана, а по братском савету новог митрополита Илариона (Рогановића), игуман Никодин напушта Ђурђеве ступове и одлази за Крагујевац, а потом у манастир Студеницу, где је, после седам година тиховања у молитвама и умро, где је и сахрањен.
11. јун 2016. у 20:28
Милутин Осмајлић
Овај огранак братства Зечевића у Виницкој је од Максима, из милоште званог Макета, сина Пантовог и унука Радосавовог, а његове потомке су назвали Макетићи.
Максим је имао четири сина: Радоњу, Пера, Јоса и Никодина. Радоња је са првом супругом из братства Војводића имао сина Милутина, а са другом супругом из братства Вукићевића имао је синове: Миљана, Милоша и Дмитра. Милутин Максимов (1842-1932) имао је сина Радосава – Лаку, и ћерке Станицу, Јелу, Станију и Дмитру. Са другом супругом Фемијом није имао дјеце. Његова ћерка Јела је била (у другом браку) удата за мога ђеда Јована Осмајлића.
О игуману Никодину, мојем блиском рођаку, сачувано је предање да га је књаз Никола протјерао у Србију, због тога што није, једном приликом, на пријему у цетињском двору, пољубио руку кнегињи Милени. Књазу Николи је игуман Никодин одговорио: “Ја Турчину и жени никад руку не љубим”.