Дигитализована књига: Село Босут у Срему (1706-2006)

16. јул 2013.

коментара: 5

Портал Порекло, уз дозволу аутора Микице Илића, даје вам линк ка дигитализованој књизи: Село Босут у Срему (1706-2006), која представља прави пример и путоказ онима који би да се упусте у састављање монографија о свом завичају.

На преко 600 страница ове књиге, сабрани су бројни подаци, документи и фотографије из историје овог сремског села, а посебно истичемо део који се бави пореклом босутских породица (стр. 219-285) у којима је аутор исказао велики истраживачки напор. Између осталих, Микица Илић обрадио је следећа презимена:

Староседелачке породице (досељене из Мачве у Босут у 18. и 19. веку: Миражић, Седларовић, Бродалић, Живанић, Лукић, Крстић, Малешевић, Будимировић, Старчевић, Обрадовић, Вучетић, Ћурушковић, Будимчевић, Лазовић, Перуновић и Петровић…

Досељеничке породице које су дошле у Босут пре Другог светског рата: Турудић, Будечевић, Туфегџић, Белић, Жакић, Станић, Јокић, Дабић, Дакић, Папић…

Досељеничке породице које су дошле у Босут после Дугог светског рата: Михајловић, Ивић, Станковић, Домчић, Кузмановић, Николић, Баџић, Ђурђевић, Петрић, Мутавџић, Драјић, Аћимовић, Квачановић, Минић, Илић, Ерцеговчевић, Суботић, Ђурић, Коларевић, Црепајац…

Препоручујемо свима да прочитају странице ове вредне монографије, тако што ћете да кликнете на следећи линк:

Микица Илић: Село Босут у Срему (1706-2006), монографија

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Slobodanka

    Da li moze da se naruci knjiga Mikice Ilica – “Selo Bosut u Sremu” u stampanoj formi?

  2. Сви заинтересовани за књигу “Село Босут у Срему” могу да контактирају аутора на имејл адресу: [email protected]

  3. vojislav ananić

    ОСНИВАЊЕ СЕЛА БОСУТА
    (1706-1745)

    На месту где се данас налази село Босут није постојало организовано насеље све до почетка XVIII века, али су ови предели били делимично насељени.
    У средњем веку је Срем улазио у састав Угарске, док је цело подручје око Моровића, у које је улазио и локалитет на којем се данас налази Босут, припадало племићкој породици француског порекла Ајнард. Постоје претпоставке да је и тада егзистирало насеље у околини данашњег Босута под неким од следећих имена: Међуречје, Попадић рудина, Влах село или Хамзов. Године 1477. у поседу тврђаве Раче су између осталих и места означена као Хамзов и Босут.
    Забележено је у разним изворима да су се почетком XV века на ушћу Босута у Саву, на веома неприступачном терену, настанили бројни богумили из Босне. Они су се ту вероватно склањали пред потерама босанских великаша. Богумили нису признавали црквену власт и нису плаћали десетину. Папа Иван XXIII је стога овај крај ставио под своју директну контролу, како би сузбио даље ширење јереси. Мачвански бан, Иван Марот, као велики заштитник и задужбинар католичанства, искоренио је босанске богумиле настањене у доњем току реке Босута и његовог ушћа у реку Саву.
    Најстарије сачувано сведочанство о насељавању Босута оставио је учитељ Данило Делић, родом из Лике, који је службовао у Босуту пре Првог светског рата. Он је прикупио и средио казивања старијих мештана, која су се преносила с колена на колено. Делићеве белешке су касније унете у школски летопис и тако су сачувани драгоцени подаци везани за оснивање села и досељавање првих породица.
    Према Делићевом запису, први досељеници су стигли на ушће реке Босута у Саву око 1706. године. Ушће је тада било обрасло густим шипражјем и непроходном шумом. Осим тога, цео крај је био мочваран и нездрав, па су услови за живот били веома тешки. Ипак, први досељеници, избеглице из Мачве, подносили су недаће без роптања, јер су иза себе оставили још тежи живот под турским зулумима.
    Већина досељеника се надала повратку у Србију када Турци буду протерани, али се то чекање одужило један век, све до Првог српског устанка 1804. године. Када су изгубили наду у брз повратак, досељеници су почели тридесетих година XVIII века да крче шуме и граде прве колибе.
    Непосредно по досељавању, Босућани су живели у сталном страху од турских упада. Људи су становали у породичним задругама по кућицама направљеним од шибља и блата, без оџака и прозора. Покућство је било оскудно, само најнужније ствари које су могле да се понесу у бежанији. Нико није обрађивао земљиште, већ су се сви бавили риболовом и сточарством. Исхрана је била слаба, а смртоносне болести веома честе.
    Село се постепено ширило правцем југоисток – северозапад, од ушћа Босута у Саву, па надаље узводно, десном обалом реке Босута. Први насељеници су градили своје куће на највишим местима у данашњој Савској улици, која су најдуже одолевала поплавама.
    Босут се насељавао у таласима после аустријско – турских ратова у којима су Србијанци учествовали увек на страни Аустрије: 1683-1699, 1716-1718, 1736-1739, 1788-1791. године. Највећи талас насељавања Босута из Мачве десио се после пропасти Првог српског устанка 1813. године.
    О насељавању Срема Душан Поповић пише да је нарочито јак прилив досељеника био из западних крајева: из Лике, Баније и Кордуна, у времену од 1756-1774. Јужни Срем, тзв. Посавље, насељено је претежно Србима из Србије, нарочито после 1739, 1788-1790. и 1812- 1813. године.
    Државна власт у Срему наредила је попис „властелинских добара, кметова и њиховог иметка”, пре доношења урбара од 22. маја 1737. године. Тада су пописана: презимена породица, имена старешина кућа, чак и понека њихова карактеристична особина која их је чинила препознатљивим, занимања и положаји на власти сеоских домаћина, брачно стање, број ожењених, неожењених, обудовелих, затим број стоке, површина обрадиве земље, ливада, винограда и шљивика, поседовање воденица, гостионица и сл. Од 125 насеља пописана су 102 села, док за 23 места, међу којима је и Босут, нема података.
    Душан Ј. Поповић у својој књизи „Срби у Срему до 1736/7 – историја насеља и становништва” говорећи о насељавању Срема, помиње на неколико места шанац Ушће, односно Босут. О кретању броја становника и кућа у Босуту он пише:
    „Босут (Ушће) – 1733. имао је 14 домова са 44 душе, од којих је била 21 мушка, а 23 женске. 1734. имао је 20 домова. 1756. имао је 15 домова, а потпадао је под рачанску парохију, 1766. 18, а 1791. 37 домова са 403 душе. 1810. имао је 42 дома, а 1808. 410 душа.”
    На мапи Срема из 1730. године уцртан је и шанац Босут. Године 1733. домова са по две душе било је 4, а највише је у једном дому било до 5 душа. У то време Босут је био чисто српско село.
    Место Босут се помиње у званичној црквеној преписци у једном акту од 8. августа 1732. године. У том спису је изјава свештеника Захарија Дамнавића у којој он помиње девојку Марту, ћерку покојног босутског војводе, која је предала „мемориал” против војводе Гавре Монастерлије. Она тврди да јој је војвода обећао женидбу пред Захаријом, који их је благословио. Отац Захарије, међутим, изјављује да је пре неколико година вечерао у дому Мартиних родитеља на Босуту, али да тада није било речи о женидби
    Сведочанство о насељавању Босута оставио је и Богољуб Познановић у књизи „Свеоци народног предања око гроба Филипа Вишњића”: „У годинама кад се је Рача дозиђивала, би и на ушћу Босута шанац дигнут, те је и назван „Шанац – Босут”.
    У званичним аустријским документима место које се налазило у Војној граници називало се шанац, а насеље у Провинцијалу село. Места уз границу су подизана као шанчеви за одбрану од упада непријатеља. Доказ да је Босут био опасан шанчевима јесте потес југоисточно од села под именом Шанчине. На челу сваког шанца се налазио аустријски официр или подофицир.
    Иако је највећи број досељеника у Босут дошао из Мачве, остало је забележено да се неколико породица населило из Семберије. Такође, три српске ускочке породице населиле су се 1723. године у село Босут, у Доњу посавску границу, где их је примио граничарски хаднађ.
    Посавска војна граница се протезала уз реку Саву, од Градишке до Раче. Делила се на Горњу, Средњу и Доњу границу. Доња или Сремска граница је имала капетанате у Рачи и Моровићу. После склапања Београдског мира 1739. године Сремска граница је продужена крај Саве, све до Земуна.
    Према неким изворима један број досељеника у Босут је стигао из околних села. Село Чипановчић је насељено, према легенди, у XVI веку и налазило се недалеко од данашњег села Вишњићева. Чипановчић је расељен 1750. године одлуком Петроварадинске пуковније, због честих поплава којима је био изложен. Један део становништва преселио се у Босут, који је тада већ био формиран, други део у Адашевце и Кузмин, а највећи број се населио у новоосновано село Грк. У близини Вишњићева данас постоји потес Чипановци.
    У „Протоколу визитације цркава, школа, клира и православних хришћана Епархије Сремске” од 25. октобра 1756. године, стоји записано да је те године шанац Ушће (Босут) имао свега 15 кућа.
    За време Војне границе из средстава граничарског грађевинског фонда и бесплатним кулучењем граничара, подизале су се све државне зграде у Крајини: официрски станови, барутане, школе, парохијски домови, затвори, општинске штале и друге јавне грађевине.
    У Босуту су испочетка од јавних грађевина једино постојали граничарски чардаци и зграда аустријске војне команде. Подизање сеоских зграда неопходних за функционисање села извршено је тек око 100 година после првих досељавања у шанац Ушће. Центар Босута се формирао на месту где се данас налази основна школа. Ту су подигнуте: црква, зграда општине и школа. Нешто касније су подигнути: станови за учитеља и бележника, штала са биковима и нерастовима за приплод, а између два рата и здравствена амбуланта са јавним купатилом. Све ове зграде су биле на простору данашњег школског дворишта, непосредно уз ушће Босута у Саву.

    Извор: Микица Илић, СЕЛО БОСУТ У СРЕМУ (1706 – 2006), монографија, Сремска Митровица, 2012.