Порекло презимена, село Гуча (Лучани, Доње Драгачево)

Порекло становништва села Гуча, општина Лучани. Према истраживању Јована Ердељановића, који је 1898. и 1899. проучавао Доње Драгачево.

 

Старински остаци и успомене, очуване у народу, казују нам, да је на месту или у околини Гуче било већих и знатнијих насеља и у много раније доба. И у данашњој Гучи има врло старих породица („старинаца“), те је врло вероватно, да је се преко њих одржала веза између данашњег и неког много старијег насеља у овом крају. И Гуча је имала свога спахију, који је седео на брду Крстацу а салаши су му били у месту Великој Башти на Љетинама.

Гуча је од почетка прошлог века била непрестано најзнатније и највеће место у Д. Драгачеву: још пре првог устанка у њој је био знатна личност прота Милутин Илић Гучанин, коме је Кара-Ђорђе 1811. године дао у кнежину цело Доње Драгачево. – По попису из 1818. год. она има међу селима Д. Драгачева највећи број домова – 60 – и највише арачких глава: 200.

Најстарије су данашње породице у Гучи: Анђелићи, Икодиновићи и Протићи. Не може се знати, која је од њих старија, јер постоји у селу готово неко супарништво односно старине ових породица.

Анђелићима је остало име од неке њихове чувене „баба-Анђелије“. Сада се презивају: Анђелићи, Марковићи и Пејовићи (сви славе Никољ-дан).

Од Икодиновића су бивали свештеници у старој цркви гучкој. Неки тврде, да су се Икодиновићи доселили од некуд пре 300 година.

О пореклу Протића имамо поуздан податак у Милићевићеву Поменику (стр. 115). Говорећи о проти Милутину Илићу – Проти Гучанину – чију смо диплому, добивену 1811. г. од Кара-Ђорђа, често помињали, Милићевић каже: „протини преци, досељени из Херцеговине, звали су се Радешићи. То је било, вели прича, пре косовског боја“. За ово у селу већ нико не зна (чак ни најстарији члан породице, свештеник Веса Протић), а тако исто је заборављен и кнез Ђуђа, који је погинуо кад су Турци напали на њега, сву му породицу исекли и Гучу попалили. Само се још одржала тамна успомена о двоје деце, Ђерману и Ђерасиму, који су заостали од тога покоља и продужили ову породицу. Прота је био унук Ђерасимов а презивао се Илић по имену свог оца. А по томе проти сад се презивају сви Протићи. – Зна се, да су раније Протићи имали своје станове на планини Чемерну и да је један део од њих живео тамо код станова. Данас се ова породица презива разно: Протићи, Гавриловићи, Кнежевићи (Мијатовићи, Пантелићи, Димитријевићи и Богдановићи), Радојчићи, Станићи, Благојевићи и Куловићи. – Протићи су једна од највећих породица у Д. Драгачеву (50 к.), што је такође доказ њихове старине. Сви славе Арханђелов-дан.

Још су врло старе породице у селу: Новаковићи, Бугарчићи, Ђуровићи, Драмлићи, Шушићи и Броћићи.

Новаковићи су се доселили врло давно, али се не зна одакле. Од ових Новаковића има одсељених у Прислоници у срезу љубићском, где и сад имају исто презиме и славе Ђурђев-дан.

Бугарчића предак Стојан био је „од некуд из Бугарске“. Он се оженио једном ћерју оне баба-Анђелије и добио од ње имање. О њиховом досељавању причају ово. За време неког рата била је отишла турска војска из Бугарске у Босну. Стојан је носио из Бугарске храну за војску, па како је била јака зима, прозебе у близини Гуче. Њега нађу момци баба-Анђелије и однесу њеној кући. Она му спасе живот и он остане код ње у служби. Био је вредан и вешт „као сваки Бугарин“, те сагради прву воденицу у Гучи. Зато га Анђелија ожени својом ћерју.

За Ђуровиће сам у Бресници у срезу љубићском сазнао ово. Бреснички Станковићи једна су породица са гучким Ђуровићима. Они су потомци од два брата, Ђура и Станка, који су пореклом од Сјенице. Ђуро је остао у Гучи и од њега су Ђуровићи, а Станко дође у Бресницу и од њега су Станковићи. – Осим овог предања још су јаки докази и заједничка слава, Арханђелов-дан, и што су и Станковићима из Бреснице, као и Ђуровићима, још и сад кумови Бугарчићи у Гучи. А ово нам опет показује, да су Бугарчићи доиста старији досељеници од Ђуровића.

Драмлије (Драмлићи) су од некога Радана „Каравлаха“ („српског Циганина“), који је у Гучи служио, па је због своје вредноће и окретности прозван драмлија. Он је дошао у Гучу врло давно, не зна се откуд, и ожени се другом ћерју поменуте баба-Анђелије. Има једна кућа Драмлића одсељена у драгачевску Рогачу (слави такође Св. Јована).

Шушићи и Бјелобрци су једна породица. По причању осамдесетогодишњег старца Бјелобрковића његов се чукундед доселио из предела Колашина (можда из села Котора; ово је село у јужној подгорини планине Мокре Горе), где их, вели, и сад има са презименима: Грујичићи и Станковићи. – Породица Шушића веома је разграната и растурена по многим селима рудничког округа. Тако Шушића има још: у срезу љубићском у селима Тавнику, Лађевцима и Цветкама (Чоловићи); у срезу трнавском у Липници; у срезу жичком у Прогорјелици; у Којиновићима близу Ивањице; а од скорашњих досељеника из Старог Влаха сазнало се, да их има и у Бијелом Пољу. И сви, где год их има, славе Јовањ-дан. – Шушићи у срезу љубићском тврде, да су дошли из Којиновића.

Броћића прадед доселио се из Радаљева у срезу моравичком, али знају, да су и у Радаљево дошли од некуд „озго“. Старо им је презиме: Пејовићи. Њих има и сад у Радаљеву а има их одсељених и негде у Шумадији (славе Лучин-дан).

И Божанићи су стара породица, али јој се не зна порекло. Зову се тако по некој Божани, коју су Турци као вештицу бацили у Бјелицу.

У Гучи има пет породица, које је Кара-Ђорђе довео са собом у повратку од Новог Пазара. То су:

Ивановићи (старином: Иванчевићи) су пореклом из села Лопижа код Сјенице. Тамо су били врло велика задруга (од 90 душа) и из њихне је куће био неки капетан Лауш. Он се завади и побије с Турцима, те од његових сви изгину осим седморице. Та седморица пребегну у Србију, те једни дођу у Гучу а други отиду у Водањ у данашњи округ смедеревски (славе Јовањ-дан).

Богдановићи су дошли из Херчега у срезу моравичком; Рњаци су од Сјенице, а и Ерићи су такође од некуд „озго“; Рајићи су из Косатице код Нове Вароши.

Остале су породице досељене све после другог устанка и доцније.

Лазовића предак био се призетио у једну кућу Бугарчића. Пореклом је из Станчића у срезу љубићском.

Ћумуровићи и Луковићи су пореклом од једне породице, која је пре скоро 70 година дошла из Маскове у срезу моравичком. – Од прилике у исто време су се доселили: Тодоровићи (Кучевићи) из Кучња из Новог Пазара; Чопице (Чопићи) из Гусиња и Бабићи из Котора у Колашину (јужно од Мокре Горе).

Јоковићи и Кудузовићи су једна породица, досељена пре 60 година од некуд из среза моравичког. – У исто време су се доселили и Тошићи од некуд „озго“.

Најновији су досељеници:

Ђорђевићи од Сјенице, Шљивићи од Нове Вароши, Ћелемирац (Крњић) из Челица код Нове Вароши, Пурићи такође од Нове Вароши из села Дрманова, Јанковићи непознатог порекла и Зечевићи из Смиљевца у срезу моравичком.

У Гучи се узевши у обзир како цело село тако и поједине џемате јасно запажа, да су старе породице заузеле средину села и џемата, а новији досељеници настанили су се свуд унаоколо.

Старина гучког становништва је несумњива. У Гучи има три врло старе породице, има даље 7 породица досељених у 18-ом веку, а осталих 17 породица досељено је у 19-ом веку и то пет од њих у самом почетку 19-ог века. Кад узмемо укупно све те старије породице, из 18-ог и из самог почетка 19-ог века, видимо, да је Гуча расла у 19-ом веку много (скоро пет пута) више прираштајем него досељавањем, јер на те старе породице долази 151 кућа а на 12 млађих породица само 35 кућа. На саме породице из 18-ог века долази 130 кућа, дакле више од 3/5 целе Гуче.

Гуча има сад своја четири гробља. Заветина је Недеља Слепога (недеља пред Спасов-дан).

 

ИЗВОР: Јован Ердељановић, “Доње Драгачево”.