Порекло презимена Јекнић

27. мај 2013.

коментара: 0

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ЈЕКНИЋИ

(у Крњој Јели)

Презиме Јекнићи су добили по Јекни која је била родом од Дрекаловића из Куча, а била је први пут удата за Рајка Раичевића који потиче од истоименог братства из Љешкопоља. Са њим је имала два сина Петра и Илију од којих су Чогуре и Живковићи о којима је било ријечи у претходном дијелу ове књиге. Бјежећи од неке крвне освете Рајко са својом породицом пође у Горњу Морачу, гдје га пресретну колашински Турци, Рајка убију а синове му отму и поведу у Колашин. Њихова мајка почне да запомаже, кука и лелече тражећи помоћ да би синове повратила. То чују неки Горњоморачани који су се налазили у близини, пожуре за Турцима, пресретну их и синове ослободе. Њихова мајка од силног лелекања, кукања и дозивања у помоћ толико се била заморила да више није могла гласа од себе пустити, већ је почела да јеца и јекће, па је назваше „Јекна“. Јекна се са синовима Петром и Илијом настани у Горњој Морачи и кад јој синови мало поодрастоше, она се уда други пут за неког Горњоморачанина; по једнима за Пековића, а по другима за Дуловића. У овом браку доби сина Вучка од кога потиче братство Јекнићи прозвано по Јекни.

Изнесене податке користио сам из публикације од Радована Чогурића, правника из Београда: Прилог угврђивању родословља у Горњој Морачи, Београд 1992. године.

Међутим, постоји и друга верзија коју је обрадио Рајко Раосављевић у својој књизи Морача, Ровца, Колашин, Београд 1990. године. Он наводи да су Јекнићи старином из Зете, одакле се њихов предак Петар Раичевић доселио, бјежећи од крви, и населио у Горњој Морачи под брдом Пеј. Ту се оженио од братства Пековића из Сврка и имао је два сина Вучка и Раичка. Од Вучка су Јекнићи, а од Раичка Живковићи и Чогурићи. Колашински Турци у једном походу на Горњу Морачу наиђу на Петра Раичевића кога убију, а малољетне синове поведу са собом. Њихова мајка ишла је за њима по Горњој Морачи гдје је уз помоћ својих рођака Пековића успјела да их ослободи. Њен брат који је био кнез у Горњој Морачи понуди је да са малољетним синчићима остане код њега у селу Сврке, што она радо прихвати. Према предању, ова се жена звала Јекна, па се њени синови по њој прозваше Јекнићи.

Према неким сазнањима Вучко је имао сина или унука који се звао Петар, а Петар је имао Симона, Средоја и Богдана. Симон је имао Ђока, Мину и Нова. Средоје је имао три сина: Васка, Јока и Радивоја. Јокови синови преселили су се у Липово при крају 19. вијека и по свом дједу Богдану прозваше се Богдановићи.

У Крњој Јели има једно посебно братство Јекнића који имају надимак „Куртовићи“. Овај надимак су добили раније због тога што су били врло високи и добро развијени. Њихово је поријекло из Куча од Дрекаловића и они са Јекнићима из Сврка немају никаквих братственичких веза. Наиме, послије велике похаре Куча 1774. године, већина Куча је била избјегла међу Ровчане, гдје су живјели око 7 година под врло тешким условима, јер су Ровца изразито сиромашна и пасивна, па су се наимали код имућнијих домаћина да би преживјели тешке гладне године и немаштине. Тада дође у Горњу Морачу један младић звани Остоја. Код Јекнића је радио једно вријеме, гдје се од њих и оженио, па његово потомство узе презиме Јекнић.

Јекнићи су се, као и друга братства из Горње Мораче, исељавали у разне крајеве, а највише у правцу Србије у топлички крај, околину Пљеваља, има их у Липову код Колашина, на Боану и неколико породица колонизованих у Војводини 1945. године.

Од овог братства било је истакнутих људи и јунака од којих је био чувени Стеван Средоје, затим Тодор Јоков и Микоња Ћиров. За вријеме аустроугарске окупације 1916-1918. године у логору Нађмеђер налазили су се браћа Марко, Милија, Јанко и Мијаило Радојеви.

У току НОР-а 1941-1945. године као истакнути активни учесници били су Радуле Тодоров, члан Партије, привремени ратни учитељ и учесник Пљеваљске битке. Осим њега у Пљеваљској бици су учествовали Перо Јанков и Миле Марков који су положили своје животе у борби против непријатеља, затим Јован Милутинов и Петар Јанков.

Ово братство је дало велики број интелектуалаца разних професија и струка који живе и раде у многим мјестима широм наше земље. Славе Шћепандан, а прислужују Светог Илију.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поеијекло, 1997. (страна ), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.