Порекло презимена Чогурић

27. маја 2013.

коментара: 0

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

ЧОГУРИЋИ

(у Крњој Јели)

Њихово поријекло је од Раичевића из Љешкопоља. Даљња старина им је са Косова, одакле су пред најездом Турака прешли у Херцеговину у околину Гацка у мјесто Чарађе. Одатле због убиства неких турских харачлија бјеже на југоисток у Бањане, гдје су се кратко задржали, одакле одлазе у Липу Цуцку. Одатле су браћа Неноје, Раич и Радоња отишли у Бајице крај Цетиња. Од Неноја су сви Мартиновићи у Бајицама, а од синова Радоњиних Вука и Секула сви Бандићи. По породичној традицији Раичевића из Љешкопоља не зна се шта је било са трећим братом Раичем.

Раичевићи у Љешкопољу су од попа Ивана Мартиновића који је имао три сина. Један од Иванових синова у свађи убије једног Ераковића са Његуша. Бојећи се освете, поп Иван са синовима побјеже из Бајица и ускочи у Спуж код Турака тражећи тако њихову заштиту. У Спужу умре Иван и један му син чија је жека остала трудна и родила посмртно сина коме су дали име Раич, вјероватно поновивши име брата Неноја – Раича.

Други Иванов син, највероватније убица Ераковића, потурчи се и од њега постане братство Пиринић из Ботуна, које је касније прешло у Подгорицу и Скадар.

Трећи Иванов син Рајко, након смрти оца и брата и преласка другог брата у ислам, нашао се у тешкој ситуацији када се одлучио да бјежи даље. Заваравајући траг и кријући се од освете, насељава се у Зети у селу Српској гдје се и оженио од Дрекаловића из Куча. Ту су му се родила два сина Петар и Илија. Рајко се и у новој средини осјећао угрожен, па са женом и малољетним синовима бјежи према Морачи тражећи у њој сигурност. Доласком у Морачу пресретну га турске харачлије из Колашина у мјесту зв. Лопате, гдје Рајко погине бранећи породицу. Турци ухвате малољетне Рајкове синове и поведу их пут Колашина, а њихова мајка поче да кука и нариче за погинулим мужем Рајком и отетим синовима Петром и Илијом. Предање казује да се била уморила кукајући из свег гласа; тражећи помоћ, почела је да јекће, да јеца, због чега су је касније назвали „Јекна“. Ипак њено кукање, лелекање и дозивање у помоћ чули су Горњоморачани који су се налазили у близини мјеста отмице и погибије, дају се у потјеру за Турцима, поставе им засједу, Турке побију и Рајкове малољетне синове ослободе и врате мајци.

Мајка се са синовима настани у Горњој Морачи и након неког времена, кад су јој синови поодрасли, она се поново уда и у другом браку добије сина коме је било име Вучко. По мајци Јекни назвали су га Јекнић и његови потомци узму то презиме.

Презиме Чогура, према породичном предању, настало је у Горњој Морачи и старо је око 300 година, потиче од Рајковог сина Петра који је имао надимак Раичко. Петар је био познат као снажан, окретан и брз момак, важио је за доброг кротитеља и јахача коња. Тако на једном скупу колашинских Турака и Горњоморачана, гдје су се надметали у вјештини јахања коња, Петар успије да се одржи на једном коњу турског бега из Колашина кога до тада нико није успио да укроти. Бег му је честитао на вјештини јахања и назове га „Чогура‘ (Чогура значи вјешт човјек, снажан и надмоћан у нечему, највјештији у односу на остале; у овом случају највјештији у јахању коња). Тако Петар, поред надимка Раичко, доби и нови надимак Чогура који се устали у народу и он га узе као своје ново презиме умјесто дотадашњег Раичевић. Уназад седамдесетак година почеше презимену Чогура дописивати „ић“ приликом крштавања дјеце од стране свештеника, тако да се презиме Чогурић данас одомаћило.

Чогурићи су били храбри ратници. Од њих је био познат по јунаштву Сако Драгов, који је дуго хајдуковао и побио доста Турака. Саков син Божо истакао се као храбар ратник. Погинуо је на Пржиштима 1912. године. Томеља Николин био је познат као хајдук; Турцима је многа зла чинио.

Од Петровог брата Илије потиче братство Живковићи који живе у Крњој Јели и о њима ће битк посебно говора.

Чогурићи су се временом исељавали тако да их данас има у многим мјестима широм наше земље. Најмање их је у Крњој Јели, само једна кућа, а има их у Колашину и околини, Подгорици, Никшићу, Цетињу, Београду, Скопљу, Ваљеву, Загребу, Лозници, Пожаревцу, Пљевљима, Бијелом Пољу и околини, у Америци и другим мјестима.

Ово братство дало је доста врсних интелектуалаца што се да видјети и закључити да су водили рачуна о свом образовању у свим областима, гдје важе као истакнути стручњаци.

Славе Шћепандан, а прислужују Светог Илију.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.