Порекло презимена, села Цветановац и Милавац (Љиг)

24. мај 2013.

коментара: 5

Порекло становништва села Цветановац (и Милавац), општина Љиг. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Положај села.

Цветановци су на левој обали Љига према ушћу Качера и према (тада) рудничком селу Моравцима. Село је нагнуто на источну страну реци Љигу и поступно се спушта у ниску водоплавну љишку долину. Западни део села је нераван, испресецан многим потоцима на брежуљке и косањице, које се на северу губе. Главнија су узвишења у селу: Милавац, Топаловац и Пландиште.

Извора је у селу доста, али се налазе при извору Јошевице и низ њу, с тога се народ више служи бунарима. Испод Милавца тече речица Јошевица и у Јајчићу се улива у Љиг, непресушна је и тече кроз шумовит крај села. Других јачих извора и потока у селу нема.

Земље и шуме.

Цветановачко земљиште је од терцијерних и диливијалних слојева, нанос Љига и Качера, необичне родности и много га има, па се сматра као житница свих брдских љишких села. Једина је штета што га Љиг плави и што знатан део његов преко целе године због плаховитог Качера лежи под водом, те није за употребу.

Шума је у западном деслу села, око цркве и извора Јошевице, по Милавцу и Тополовцу. Шуме је доста више од половине сеоска својина. Шума је храстова, ситна, али ипак може послужити за сваку домаћу употребу.

Тип села.

Цветановци су љишко село, растуреног типа. Куће су растурене по западном делу села тако, да готово нигде ни две куће нису заједно; има их по плећима и по странама брда, а у позније време спуштају се и у саму раван. Џемата нема, али ипак се чују у појединим крајевима поједини називи за породице, блиске и сродне, мада су и оне растурене. Тако, например, имамо називе: Кустурићи, Срећковићи и Гавриловићи, мада су чланови и тих породица са кућама у разним крајевима.

У селу су: Томићи-1, Гаврановићи, Вилимановићи, Стевановићи, Даничићи, Ивановићи, Јовичићи-1 (Радовановићи), Јовичићи-2, Тадићи, Јеринићи, Симићи, Томићи-2, Павловићи, Ломићи, Ђукићи, Кустурићи, Томићи-3, Максићи, Михаиловићи, Срећковићи, Лазаревићи-1, Крунићи, Пајићи, Гавриловићи, Миловановићи, Сајићи, Брбићи, Јоксимовићи, Петровићи, Тодорићи, Којићи, Ковачевићи, Лазаревићи-2, Пауновићи и Ђорђевићи. Осим њих има и 36 циганских кућа на Милавцу.

У Цветановцу нема задруга.

Подаци о селу.

Цветановци су према харачким тефтерима из 1818. године имали 40 домова са 49 породица и 105 харачких личности.

Према попису:

-1866. године – 53 дома и 275 становника.

-1874. године – 70 домова и 320 становника.

-1884. године – 90 домова и 446 становника.

-1890. године – 97 домова и 553 становника.

-1895. године – 109 домова и 557 становника.

-1900. године – 109 домова и 576 становника.

Годишњи прираштај становништва је 8,13 а процентни 0,19%.

Име селу.

Откуда је име селу непознато је, само се зна да село постоји из давнина.

Старине у селу.

По предању у селу постоји одавно црква. Данашња црква је нова, зидана 1865. године и сва је од цигле и камена са једним кубетом. Стара дрвена црква била је 150 метара у северо-источном правцу од ове и сва од дрвата, али је пала и од ње се осим зидина не распознаје ништа друго. Овакву стару цркву, зидану 1815. године походио је и Јоаким Вујић 1827 године, Црква коју Јоаким помиње, није била на Љигу, већ на Јошевици и при извору њеном, и онда и данас у најновијем делу села.

 

Порекло становништва и оснивање села.

Предање држио да је село врло старо и да је пре Косова живела у њему породица Слепчевића, која је била врло јака и чинила сама ово село. Слепчевићи су били у селу, докле ови крајеви нису потпали под Турке, па су се онда, због турске најезде, многи иселили из села и отишли некуда, а они што су остали –замрли.

-Јеринићи, Томићи-1, су најстарији досељеници овог села, досељени у општој сеоби, пред крај 17. века од Сјенице у Старој Србији, има их 5 кућа и славе Ђурђевдан.

-Тодорићи, Срећковићи, Крунићи, су досељени у исто време кад и претходни, такође од Сјенице, има их 13 кућа и славе Аранђеловдан.

-Гаврановићи су дошли у исто време из Старог Влаха, из околине Нове Вароши, очували су старо породично презиме, има их 4 кућа а и расељених, славе Симеундан.

-Симићи, предак им се доселио пред аустријску окупацију из Жидовића у Полимљу због турске обести и населио поред Гаврановића, њих је 6 јућа и славе Никољдан.

-Вилимановићи су дошли кад и Симићи из Сандаља, села у овој области, од тамошњих Филиманића, славе Никољдан.

-Кустурићи, Ђукићи и Михаиловићи, предак дошао после аустријске окупације из Осата у Босни и од исте породице Кустурића у Заблаћу у Поцерини, има их 13 кућа и славе Ђурђевдан.

-Пајићи, Радовановићи и Јовичићи су потомци извесног Паје из Мочиоца у Старом Влаху, одселио се да би избегао крвну освету, дошао после аустријске окупације, славе Ђурђиц.

-Лазаревићи-1, предак дошао после Кочине Крајине као слуга од Звезда у Полимљу, славе Никољдан.

-Томићи-3 су потомци некаквог Томе из Полимља, који се призетио у Кустуриће, од њега су 4 кућа и славе Аранђеловдан и Ђурђевдан.

-Ивановићи су из рудничких Бањана, има их две куће и славе Мратиндан.

Досељеници после 1820. године:

-Тадићи, досељени из Чибутковице у околини, славе Јовањдан.

-Даничићи су из Славковице, дошло на своје имање, славе Лазаревдан.

-Петровићи су из Бабајића од тамошњих Колаковића, славе Лучиндан.

-Јовичићи-2 су из београадског Смрдљиковца, славе Ђурђевдан.

-Гавриловић се доселио из Лалинаца-округ руднички, славе Јовањдан.

-Сајићи су из Кадине Луке од тамошњих Сајића, славе Томиндан.

-Брбићи су из Полома-округа рудничког, дошли на своје имање, славе Никољдан.

-Јоксимовићи су из Лалинаца-округа рудничког, дошли на своје имање, славе Аранђеловдан.

-Којићи су из Славковице, дошли на купљено имање, славе Св. Петку.

-Лазаревићи-2 су из Мушића-округ ужички, славе Јовањдан.

-Максићи, предак дошао из Бранчића-округ руднички, призетио се у Кустуриће, славе Аранђеловдан и Ђурђевдан.

-Павловићи и Томићи-2 су из Берковца од тамошњих Киселица, славе Јовањдан.

-Ломићи су из Берковца од тамошњих Ковачевића, славе Ђурђевдан.

-Ђорђевићи су из Заплања из В. Речника, славе Аранђеловдан.

-Пауновићи су из Кадине Луке, дошли на купљено имање, славе Ђуриц.

-Миловановићи су из Славковице, славе Аранђеловдан.

-Стевановићи су из Тометиног Поља-округ ужички, славе Јовањдан.

-Ковачевићи су из Горњег Лајковца, дошли на купљено имање, славе Ђурђевдан.

У селу има 87 српских кућа од 28 породица.

 

Занимање становништва.

Цветановчани се занимју свима привредним делатностима, а највише змљорадњом. Земље има доста, с тога се село нагло проширује досељеницима са стране, који долазе на купљена имања или се усељавају у породице које изумиру. Земље овог села су око Љига и врло су родне и дају особито богате плодове.

Цветановчани не уче занате и нерадо се селе из свог села..

Појединости о селу.

Цеватановци су саставни део Бабајићске општине у Срезу колубарском. Судница је у Бабајићу, а школа и црква су у селу испод Пландишта у Јошевици и једно поред другога. Гробље је заједничко за цело село. Село нема заједничке преславе.

Цигани-Роми у селу.

На Милавцу поред сеоског пута, са једне и друге стране има 36 циганских кућа. Они су вере православне, говоре лашки и српски, стално су насељени овде од пре 53 године, куда су се раније врзмали по селу и околини, а од тада су стално настањени и не крећу хникуда.

По занимању су: Кашичари, ковачи, свирачи и мечкари, а у поседње доба воде и мајмуне. Земљорадња им је узгредно занимање, њоме се не баве увелико нити надниче.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Корени

Коментари (5)

Leave a Reply to milan

5 коментара

  1. Miroslav Dragana Danicic

    Po mom misljenju trebalo bi dopuniti pojedine informacije o nasem selu Cvetanovac: vazniji izvori vode ;cesma Ljaljenac, izvor-bunar Dolina,Izvor-bunar Bogavica,izvor-bunar Vasinac i ostali cijih imena nemogu da se priserim ! Kao i da pored crkve postoji crkvena kuca i ostalo.

  2. milan

    prijatelju moj ti o selu milavcu neznas nista i jako je glupo nazvati nekoga meckarom ili kovacem ili kasikarem. imam 50 godina rodjen sam u selu cvetanovac-milavac i nikada niko nije drzao mecke i sve ostale gluposti sto ste napisali. milavac je nekada imalo samo dobre muzicare koji su ostali zapamceni po svim literaturama davnih 70 godina. voleo bi da ste fer igrac i skoknete do sela milavca i raspitate se bolje i napisite neku ISKRENU recenicu o toj naciji i napisite da su dosta tih CIGANA zavrsili visoke skole i fakultete. nadam se da cete se uveriti da sam u pravu i ispraviti ovu losu sliku o ljudima druge nacije.U NAPRED ZAHVALAN S POSTOVANJEM. MILAN AUSTRALIJA

  3. Lepenicanin

    Милане,

    многи неспоразуми и препирке би били избегнути само када би се људи потрудили да прочитају оно што коментаришу.

    Овај текст објављен је 1907. године. Тада су у засеоку Милавцу живели Влашки Цигани – који су се доселили из Влашке, данашње Румуније, негде око 1850. године, и говорили су дијалектом румунског језика.

    Таквих Цигана има у Стрижилу код Јагодине, Лукову код Бољевца и још неким местима у Србији и Босни. Називају их Бањашима, али и лингурарима што на румунском значи кашикари. Прављење дрвених кашика био је њихов занат од ког су живели, као и од свирања, рада у ковачници, мечкарења и мајмунарења, што је аутор текста Љуба Павловић и написао.

    Аутор текста можда није у свему у праву, али мислим да треба поштовати његов напор да забележи прилике у тадашњој Србији и ко су били становници те државе.

  4. milan

    gospodine lepenicanin,ja razumem da se neko potrudio da napise i oduzeo sebi vreme za to,ali bi voleo i bio bi jako zahvalan gospodinu koji je autor teksta da provede par sati na milavcu i porazgovara sa nekim starijim ljudima koji zive na selu i bude malo bolje upoznat i tad ce videti koliko je pogresio.pamtim moje prece i znam iz njihovih prica da na milavcu niko nije drzao mecke,a drugo celo selo su vlasi,a ne rumuni i vlaski cigani,a jos manje banjasi.takodje napisaliste da da reka josevo tece ispod milavca ja bi voleo da mi doticni gospodin napise kuda ta reka prolazi……….hvala.spostovanjem milan

  5. Sasa

    Ja sam rodjeni Milavcanin,i mislim da je dosta toga dobro opisano i da je to sve tacno osim da je selo cigansko.Stom cinjenicom se ne bih slozio.1938 selo je preuzelo muzicki zanat i naravno prosirilo na mladje generacije,dok su druge Meckarske porodice verovatno pod pritiskom sela odseljene za Bukovik kod Arandjelovca,ja sam kao m Muzicar zakacio tu staru gardu rodjene od 1990 i dalje i znam dosta njihovih prica o selu.Tako Milance druze pitaj tvog skolskog nesto sto te zanima