Порекло презимена Косовчић

23. април 2013.

коментара: 7

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

КОСОВЧИЋИ

Ово је најбројније дробњачко братство које се доселило почетком 16. вијека из села Погане из Никшићких рудина у дробњачко село Пошћење. Оно се налази у средишту племена Дробњак и једно је од најљепших дробњачких села. На челу овог бројног братства налазио се војвода Хлапац, који је, према вјеровању, био ожењен са Косова, па су његову жену звали Косовка; сина Страхињу, по мајци Косовки, звали су Косовчић, а потомке Косовчићи. Страхиња је имао сина Орлибана, који је био, према предању, дробњачки војвода, а живио је у другој половини 16. вијека, када је била обнова Морачког манастира. Даље, предање казује да је Орлибан подигао манастир Јеловац, чији се остаци налазе између села Пошћења и Дужи. Предио између Пошћенских језера назива се Бановина и на њему се виде остаци неке старе грађевине, за коју се вјерује да су остаци куле Орлибана. Сада се на овом простору налази Пошћенска црква. Орлибана су скраћено звали Бан, а по оцу Страхињи и Страхињић. Народна машта иде још и даље, па га везује за Страхињића Бана из малене Бањске поред Косова.

Војвода Орлибан имао је синове Ђурјана и Јока. Ђурјан је, према предању, био дробњачки војвода и наочит и угледан човјек. Јоко, звани Омакало, био је, сушта супротност своме брату Ђурјану – ружан и нечемуран. Према предању, био је ожењен Грлицом, удовицом сјеничког војводе Стевана Мусића. Ово не може бити тачно, јер се зна да је војвода Стеван Мусић живио у другој половини 14. вијека и то у предјелу Копаоника, а Јоко Косовчић у другој половини 16. вијека (К. Јиречек: Историја Срба, II књига, 1952).

Јоко је имао синове Вучура и Новицу. Вучур је имао надимак Абаз и од њега су Абазовићи. Новица је имао надимак Грбо и његови потомци се прозову Грбовићи.

Синови војводе Ђурјана су Вукмир, чији се потомци по њему прозову Вукмировићи, те Данчула, од кога су Данчуловићи, и Милан, од кога су Барци и Барани. (А. Лубурић: Дробњаци, Београд 1930).

Браћа Ђурјан и Јоко се међу собом подијеле тако што Ђурјан добије село Дужи с околином, а Јоко село Пошћење.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. milija malović

    Proizvoljan tekst i potpuno netačan kako istorijski tako i kao narodno predanje.Svim zainteresovanim za podatke o bratsvu Kosovčić preporučujem sajt http://bratstvokosovcic.weebly.com/

  2. Војислав Ананић

    Поштујем Ваше мишљење господине Маловићу! Хвала на приложеном сајту о братству Косовчић. Но, ја сам само презентирао податке из наведене књиге. Ако су они нетачни, одговорност сносе аутори. А, сигурно су се и они служили одговарајућом литературом. На крају, зато и постојимо – да дођемо до истинитих података.
    Поздрав,
    Војислав

  3. vojislav ananić

    БРАТСТВО КОСОВЧИЋА

    Братство Косовчића је од давнина настањено на подручју високог Дурмитора, у племену Дробњаци, територији некадашње херцегове државе, старе Херцеговине, данас северозападне Црне Горе. Оно се ту настанило у селима Пошћење и Дужи, а касније и у селу Самобору код Гацка. Братство је одувек неговало усмену предају захваљујући бројним свештеницима којих је увек било и који су постовали култ предака и Светог Саве, братственичког заштитника и свеца. Њему је данас у селима Дужи и Самобор, посвећен храм, али и новоподигнути манастир на Голији, чији је ктитор Миодраг Дака Давидовић, потомак Косовчића. Породична предаја најдаље иде до војводе Лапца који је био вођ словенског племена Новљана од ког углавном потиче сво дробњачко становништво. У доба племенског сељакања по Балкану прво су се били настанили у околини Травника, а по некима и Новог по коме су прозвани Новљани. Недуго затим сишли су до Неретве, да би напокон дошли у пределе данашњих племена Пиве, Бањана и Дробњака. После војводе Лапца помиње се Орли-бан Косовчић (XIII век), коме се приписује подизање данас порушеног манастира Јеловца у Дробњаку. Манастир је порушен у XIX веку, а потомци верују у његову скорију обнову. Данас се предео у Пошћењу у ком је он живео зове Бановина. Андрија Лубурић, етнолог, ученик и сарадник Јована Цвијића, по наговору истог, одлази на врлетни Дурмитор и почиње исцрпна истраживања, која 1930. године претаче у монументално дело ,,Дробњаци, племе у Херцеговини“. У њему пише о свему што је чуо, сакупио на терену и ономе што су други писали о племену. После свог досељења у села Дужи и Пошћење, Косовчићи се деле на две групе Ђурјановиће и Омакаловиће, први су населили село Дужи, а други Пошћење. Ђурјановићи су потомци војводе Ђурјана који је према предању био учесник косовске битке. У њој је предводио Дробњаке преживевши бој задобивши седам рана. Касније је за то учешће кнегиња Милица, удовица кнеза Лазара Хребељановића поклонила дробњачком манастиру Бијела икону пресвете Богородице, која је била сачувана до прве половице XIX века. Он се помиње у и у народној песми у којој кнез Лазар Хребељановић пише књиге својој властели да дође у бој на Косово, ,,седму посла Николи бољару, у Попово на Херцеговину, а девету Ђурици сердару, у Дробњаку, у племену јаку“. Војвода Ђурјан или Ђурица помиње се и у ,,Причи о боју косовском“ , непознатог аутора са краја XVII века, као присутан на кнежевој вечери. И данас се у Дробњаку виде развалине његове куле. За њега је везана легенда која каже да је после боја испросио Грлицу, удовицу Стефана Мусића за свога брата Јока. Грлица је према предању била у родбинским везама са Немањићима. Родила ју је Немањића одива, како наводе потомци и како то пише историчар Милан Карановић у своме делу ”Динарска племена Немањићког поријекла“ (1937). Остала је и у братству прича да је оно за славу узело свога свеца, Светог Саву, принца Растка Немањића. Према тој легенди Јоко је био старац, нимало наочит као брат му Ђурјан. Ђурјан се послужио лукавством приликом прошње племените Грлице те нахвали брата Јока како је сликом и приликом као он. Млада Грлица је отом и дошла са пратњом и даровима у Дробњаке где је схватила да је преварена, те крену натраг. Но, народ са свештенством је прекуми да не брука племе и остане. Преокрет се десио на локалитету Кумине букве, јер су је ту веле прекумили да остане, што она учини под условом да у цркви народ потврди све што она рекне. Она рече да све што се роди у старца Јока, прозваног Омакалцем јер је умакао хлеб у свадбарско јело, уметне и буде наочито као војвода Ђурјан. Један од потомака Јока и Грлице, звао се по стрицу Ђурјан и наследио га је у војводству. Њихов унук Ђурица Косовчић је према предању био ожењен од Црнојевића, а занимљиво је да се на подручју нахије Комарнице, тадашњег назива предела дробњачког племена у дефтеру од 1477. године помињу два Црнојевића која су тамо живела. Син тог Ђурице је био Вучур, прозван Омакаловићем по старцу Јоку Омакалцу. Живео је у доба пада Херцеговине под Турке. Племе је тада и добило извесну аутономију под условом да даје војску при ратним походима. У дефтеру из 1477. године нахија Комарница је и записана, као нахија у војнуцима. Вучур је управо са педесетак племеника ишао у Малу Азију да ратује за султана. Тамо се одважио неки Арапин и изазивао и самог султана на двобој. Како је многе победио, прочује се међу свом војском његов изазов. Пријави се Вучур као султанов заточник да му изађе на мегдан. Поделио је Вучур мегдан са обесним Арапином и победио га. Када је султан прочуо како је за њега храбро изишао он му заузврат дарива бератом спахилук у селу Самобор, код Гацка, црвену кабаницу и огромну количину сукна ,,абе“. Потомци његови прозову се по сукну аби, Абазовићи. Вучурев син Марко Абазовић, доселио се са четири сина на очев спахилук у првој половици XVI века и од његових синова су данас тамо четири братства: Слијепчевића, Старовића, Давидовића и Поповића. Те породице су дуго задржале своје привилегије и земљу, а учешћем у устанку војводе Грдана 1597. године, на њихово место и функцију чувара раскршћа путева долазе чувени Ченгићи, који су их одувек поштовали као старе имаоце берата и носиоце кнежевског звања. Абазовићи су дробњачком племену дали војвода Дракулу, војвода Симу, војвода Мирчету, војводу Дрекала (XVI век), војводу Павла (XVII век) до данас се позна натпис на гробу) и последњег у низу војвода Станишу (XVIII век). Војвода Станиша Алексин Абазовић је добио од скадарског Махмут-паше Бушатлије херцеговачко војводство и алајбарјак за племе, како би организовао отцепљење Херцеговине од травничког санџака и припајање скадарском. Од Абазовића је био и једини дробњачки владика Дионисије. Он је столовао поткрај XVII века у манастиру Јеловцу, а помиње га један конзуларни извештај упућен млетачком сенату у ком се спомиње његова смрт као велики губитак за Млетке. Позната су и три сердара Башовића: Саво, Милутин и син му Ђорђије. Живели су у XIX веку. Ородили су братство Косовчића са краљевском кућом Петровић-Његоша тако што се Ћана, сестра војводе Божа Петровића, црногорског сенатора, председника сената и блиског рођака краља Николе Петровић-Његоша, удала за Војина Башовића, брата сердара Ђорђија. Косовчићи су се временом поделили у две широке братственичке лозе, Омакаловића и Ђурјановића. Данас се у Ђурјановиће рачунају презимена: Мемедовић, Маловић, Ћеранић, Вилотијевић, Павићевић, Мандић, Машић, Барац и Баранин. Од Омакаловића су презимена: Абазовић, Грбовић, Алексић, Башовић, Војиновић, Радуловић, Кочовић, Симуновић, Дуковић, Головић, Ковијанић, Пушеља, Сандић, Вуковић, Ћоровић, Одовић, Перишић, Кадић, те поменута: Слијепчевић, Старовић, Давидовић, Поповић и њихови огранци, чувени сарајевски Деспићи, Јефтановићи и други. Заједничко за све ове породице је да славе Св. Саву као и да до краја XX века нису ступали у бракове, што је и данас реткост. Светозар Томић је у свом делу ,,Дробњак“ 1902. године записао да у селима Дужи и Пошћење има 31 кула, од којих је деобом и разградњом до данас остало 10-ак. У књизи ,,Властела илирског грбовника“ др Срђана Рудића, издање Историјског института (2006), напомиње се да је преко народне традиције у ткз. илирске грбовнике ушао грб Косовића и да се вероватно односи на дробњачко братство Косовчића. У далматинским песмама ,,бугарштицама“ помињу се три Косовчића, Милан, Никола и Иван као побратими Милоша Обилића. У већини грбовника управо се грб (К)Обилића налази одмах поред грба Косовића- Косовчића.
    Потомци Косовчића данас живе сложно у поменутим селима и сваке године пред братственичку славу у јануару организују сабор Косовчића. На сабору се окупе, друже и зборе о прошлим и будућим временима. Потомака овог великог рода данас има широм света. Још на почетку XX века, било је од њих 177 домова у Дробњаку и још 80 у Самобору код Гацка. Управо тој бројности се дугује изузетна снага и животност братства које је дуг низ векова давало племену јаке представнике и управљало њиме. И данас потомци Косовчића дају изузетне људе у својим областима живота. Има од њих певача, врхунских спортиста репрезентативаца, тв и филмских стваралаца, писаца, професора универзитета, као и сасвим обичних људи који чувају своју традицију и спремни су да је пренесу потомцима.

    Ристо Старовић

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

  4. vojislav ananić

    Историја
    Преци и досељење

    Преци данашњих Самоборана доселише се у првој половини XVI века из Дробњака испод Дурмитора, где су живели неколико стотина година. Најстарији траг њихова кретања води нас преко Дробњака и Бањана у Босну. Предање говори да се словенско племе Новљани доселило у VII веку у околину Травника , одакле се креће на југ и избија на море на ушћу Неретве. Ту су ступили у борбу са староседеоцима Матургама и заузали њихову земљу. Убрзо се Новљани крећу према истоку и насељавају бањанску висоравн, одакле један део скреће на север- под Дурмитор. Ту су опет ступили у борбу са староседеоцима Кричима и победили их. Најјаче братство Новљана били су Косовчићи, њихов војвода Лапац на превару је распорио дроб, стомак, кричком војводи Калоки, због чега се по предању ово племе назвало Дробњацима. Братство Косовчићи настанило се у центру Дробњака, у селу Пошћењу, где заузе најплоднију земљу. Кроз њихово насеље водио је пут још у римско време. Ту се налазе остаци римске градине и насеља. Прича се да су Косовчићи били увек бројни и јаки и да су у братству имали доста свештеника који највише сачуваше традицију племена. У њиховом насељу била је подигнута Саборна црква, дробњачки храм Св. Ђорђа, старе дробњачке крсне славе. У Дробњацима је сачувана успомена на Орли – бана Косовчића који је зивео половином 13-ог века и подигао манастир. Његово место становања и данас се у Пошћењу зове Бановина. Свежија успомена сачувана на војводе Ђурјана и Живана Косовчића који су према предању учествовали у Косовској бици. Име војводе Ђурјана (Ђурице) помиње се и у народној песми у којој кнез Лазар позива великаше у бој на Косово… а девету Ђурици сердару, у Дробњаку, у племену јаку…Легенда која се радо препричава у Самобору казује да се војвода Ђурица вратио са Косова са седам рана. У Сјеници је испросио Грлицу, удову Мусића Стефана, који је погинуо на Косову, за брата Јокана. Према предању Грлица је била у родбинским везама са Немањићима. Историја зна да су Мусићи сестрићи кнеза Лазара. Приликом Грличине прошње Ђурјан се послужио лукавством, рекавши да је његов брат Јоко његова слика и прилика, иако је Јоко био у годинама и није био леп као Ђурјан. Грлица је дошла у Дробњак са пратњом и даровима. За време свадбе, гледајући где ће видети човека сличног војводи Ђурјану, запита постаријег човека који надгледаше спремање хране за сватове, да ли зна за кога је доведена. Јоко одговори: “За мене старца омакалца”. Грлица се одмах спреми са пратњом и товарима и упути се натраг у Сјеницу. Узалудне су биле молбе Дробњака да остане. Војвода Ђурјан и братственици испратише је до Годијеља где седоше да се одморе. Замолише је да остане. Она обећа под условом да јој Дробњаци аминују све што буде рекла на венчању. Они пристадоше. На венчању Грлица рече: “Дабогда све што се роди од Јока буде као Ђурјан, а у Ђурјана као Јоко”. Дробњаци аминоваше. Јоко, кога прозваше омакало, имао је са Грлицом 4 сина, Ђурјана, Вучура, Новицу и Јовицу. Војводство је прешло на Омакалова сина Ђурјана. Син војводе Ђурјана је војвода Ђурица, који је опет, према предању, био ожењен сестром Ивана Црнојевића. Његов син Вучур живео је у доба турског освајања Дробњака. Дробњак је добио од Турака аутономију под условом да даје војну помоћ Турцима. У једном таквом походу, Вучур Омакаловић учини јунаштво које се радо препричава у Самобору. Разгласи се да се од султана одметнуо неки Арапин. Који год султанов заточеник је отишао на мегдан, био би погубљен, јер је Арапин бацао на њега чегртаљку – ветрено коло, поплашио би коња и лако побеђивао. Јави се Вучур Омакаловић за мегдан који, знајући за ветрено коло, узјаха коња који се није плашио, а од оружја понесе ћускију. Чим се мегданџије сретоше, баци Арапин ветрено коло, али се Вучуров коњ не уплаши, а коло би поломљено ударом Вучурове ћускије. Арапин поче да бежи, а Вучур баци на њега ћускију, обори са коња, посече главу и посла султану. Цар обдари Вучура, даде му црвену кабаницу, абу и читлук у Гацку, онолико колико може да обиђе на коњу од сунца до сунца. Од ове маштовите приче сигурно је да су се Вучурови потомци, син Марко са породицом доселили у Самобор негде око 1530. год. и да се и данас тачно по белегама знају границе имања које су тада добили. Потомци Вучура Омакаловића који остали у Дробњацима, прозвали су се Абазовићима по добијеној аби. Зна се да је војвода Дракула Абазовић син или рођак Вучуров погубио у Дробњацима Хусреф бега 1541. год. и да су војводу Мирчету Абазовића погубили Турци на вишеградском мосту 1568. год. Вероватно би било: да је Вучур живео пре тих сукоба најмање за једну генерацију. Други доказ о њиховом доласку у Самобор била био кула попа Баја, једног од потомака Марка Вучурова Омакаловића који је подигао у Самобору и на којој је уклесана 1588.год. Ако се прорачунају пасови (колена) према предању и читуљама, излази да је то досељење било почетком 16-ог века. У књизи А. Лубурића “Дробњаци” стоји да су сви Дробњаци одсељени пре 1601. год. Славе само СВ. Саву, а после тог датума да прислужују и Ђурђевдан. У Самобору се прича да је један од синова Вучура Омакаловића Марко доселио се очевим бератом у Гацко и ограничио добијени посед. Неки од тих граничних белега и данас постоје: крст код Лијепе воде, камен на Мекој груди идр. Марко је пошао са Равнога, планине изнад Самобора идући на десну страну према западу, ставио је први белег код Лијепе воде. Затим на местима Ковиоце, љељенак, Пастина, Груда, Жрвањ, одакле се креће према југу на места Нерадовиће, Ђилас до, заокреће према истоку испред Шпиле и оставља белег на Мекој груди, Јављењу, Ћаби, Пођељеном долу, Пандурици, Сувом пољу, одакле скреће према северу преко Гласовите до Лијепе воде, одакле је пошао. Овај удут дугачак је око 20 км а широк око 4 км што би износило око 80 км2: 20км2 поља, 40 км2 брда и 20км2 планина и шума. Марко је тог дана прешао на коњу 60 км, засецајући белеге, крстове око удут. Прича се да му је коњ био сасвим посустао. Касније су се у Самоборском удуту сместила два села, са севера Липник а са југа Присоје – Мала Гарева, и од Самоборског удута узела око половине његове земље. Марко Вучуров Омакаловић населио се најпре поред старе куле Самобор, уз церово кућиште, данасње њиве – Луке, где се и данас познају темељи њихових кућа и појата. Изгледа да је то прво насеље имало везе са чувањем старог Влашког пута као што су његови чувари били и Самоборани. Вероватно је као мартолоз, дужност чувара добио заједно са земљом. Марко и његови синови задржали су се на том месту око 70 год. После устанка војводе Грдана 1597. год. у коме су учествовали, дужност чувара пута преузимају Ченгићи, а Омакаловићи се преселише 1 км на исток и саградише кулу дугачку 16 а широку 8 м са двоја врата према Пољу, чији су темељи добро и до данас сачувани као и плочно гумно и омеђине стаја ниже куле. У близини на извору направили су убо звани Ублић који и данас постоји
    .
    Развој четири братства

    Марко Омакаловић имао је четири сина: Николу, Милоша, Давида, и Јована, чије ћемо потомке током прве четири генерације пратити, према предању. Најстарији Марков син Никола настанио се после Пријеке омеђине у близини Ченгића куле – под Дубом. По предању био је најјстарији од браће и старјешина у кући; његови су га звали Старим, и по томе су се његови потомци назвали Старовићи. Николини синови су Перо и још један коме се не памти име. Перов је Ђуро, а Ђуров Јово, а Јовови су Никола и Дабо. Од Николе, праунука Николе Старога, пратићемо породицу Старовића по читуљи, у коју су записани сви умрли Старовићи од 1650. до 1914. године. Потомци Дабови прозваше се Дабовићи и касније се преселише негде у Босну. Један се Дабовић помиње у запису о Дукићима-Давидовићима године 1766. да живи у Самобору. Дабовићи су плаћали засебан харач у између осам харача Самобора. Дакле пасови по предању су: Марко – Никола – Перо – Ђуро – Јово. Други Марков син је Милош. Био је кнез и ослепео је. По њему се његови потомци прозваше Слијепчевићи и имао је синове Сава и Баја, свештеника. Бајов син је Божо, Божов Алекса, а његов, опет Божо. По попу Бају звали су се Бајовићи и плаћалали су један од осам Самоборских харача. Одселили су се у Босну. Савин син је Симо, а његови Милош и Рашо. Рашови су Лука и други коме се име не зна. По Рашу су се прозвали Рашовићи. И они су плаћали један од Самоборских харача и одселили се у Босну. Место где су становали, у Самобору, зове се и данас Рашовића долина. Милошев син је Сава чије ћемо потомке пратити по читуљама од 1650. Трећи син Симов је Ристо; где се његови потомци прозваше Деспићи. Кнез Милош са синовима пресели се из Пријеке омеђине 500 м на исток у заклон од Поља и пута, одакле су се касније насељавали сви Слијепчевићи. Зато се то место и данас зове Старе куће. Поп Бајо је саградио своју кулу 1588. године. Та година је уклесана на довратнику изнад врата. Била је на два спрата и са избом од клесаног камена, прозори и врата изнутра готски, камени оџаци, камени држаци за олуке и пушкарнице. Цела кула прекривена је плочом. Горела је у разурама Самобора више пута, и обнављана. После паљевине 1941 није више обнављана. И данас се њена омеђина зове Бајовића Кула. Пасови: Марко – Милош – Саво – Симо – Милош. Треци Марков син је Давид, и по њему су његови потомци Давидовићи. После одласка из Пријеке куле населише се у Долу, где је и данас стара кућа Давидовића. Давидови синови су Ђуро и један коме се не зна име. Ђуров је Милош, а његови синови су Павле и Дука. Павлови су Сава и још један чије име не знамо. По Сави ћемо пратити читуљу Давидовића од 1650. Дукини потомци прозваше се Дукићи и одселише се у Србију. Давидовић и њихов огранак Дукићи плаћали су посебне хараче. Пасови: Марко – Давид – Ђуро – Милош – Павле. Четврти Марков син је Јован, поп, звани Ђак. Он се из Пријеке омеђине населио при самом Пољу, у Долу, који ће по њему назвати Попова доља, како се и данас зове. Његови се потомци преселише даље у Поља, у Каменице, где се и данас налазе омеђине Поповића кућа, који се Поповићима назваше по попу Јовану. Јованови синови су Симо и Јоко. Јоков је Симо, а Симов је Јефтан, који се одселио у Босну и од њега води породица Јефтановић у Сарајеву. Симов је Јоко, Јоков Томо и Томов Јово, чије ћемо потомке даље пратити према читуљама. Пасови су: Марко – Јован – Симо – Јоко – Томо. Од четири сина Маркова знамо, како је речено само за њихових шест потомака. Тако исто знамо по једног од њихових синова, унука и праунука. Ово је био период о коме је предање Самоборана доста непотпуно, можда зато што је било доста помора од куге, погибија, буна, сеоба. После четири генерације моћи ћемо да пратимо само потомство четворице, и то оних који су остали да живе у Самобору. Удут самоборски разделили су још Маркови синови на четири дела. Источни део припао је Слијепчевићима, до њих је удут Давидовића, до ових Поповића, а западни део села припао је Старовићима. Тако су и данас смештене њихове куће, стаје и земља око њих, док је остала земља, ораница и косаница, измешана по целом удуту, а пашњак је увек био заједнички. И гробови пред црквом иду истим редом. У Самобору су се, дакле, још само синови Маркови звали Омакаловићима, а већ се његови унуци зову њиховим именима. Самоборани су увек са поштовањем и љубављу причали о старој постојбини Дробњаку. Непрекидно су одржавали везе са њима, говорећи давњашњим саплеменицима као о блиским рођацима. Неколико пута су за време разура бежали да се склоне код својих у Дробњаке. И данас се у Дробњаку, у Пошћењу, једна ливада зове Самоборска бара. Даљи развој четири самоборске породице праћен је по читуљама. Читуља је до краја XVIII века била заједница за цео Самобор. Раздвојена је тада на черири братства. Све су изгореле 1914. Сачуван је само препис читуље породице Старовић. Читуље сматрамо само поузданим извором, јер су у њих уношена имена сваког умрлог мушког и женског становника Самобора. Свак је добро пазио да његов предак буде записан у читуљу. Како су ове читуље читане сваке године на прекадама у свакој кући у селу, био је велики број оних који су их знали напамет. Имена жена из тих читуља нису уношена у овај рад, јер нису рођене у Самобору. Најпотпунији су подаци за породицу Слијепчевић, јер се од 1900. године најмање исељавала. Све цитуље су почињале ријечима: “Да помјанет раб божији архијереј Мелентија и Саватија, монахиња Јефтимија и Теодосија”, а после су долазила имена умрлих из сваког браства. Не зна се да ли су ова свештена лица припадала породици Омакаловића.

    Исељеници из Самобора

    Нема ниједниг села у пределу Гацка које је, сразмерно броју становника дало више исељеника но што је то Самобор. Исељавало се у Босну, Србију, Херцеговину, Црну Гору, Славонију, Војводину, Косово, у Америку. Зна се да се усељавају већ после четири генерације након њиховог доласка у Самобор. Већа исељавања почињу пред Први Светски рат, највећа су после ослобађања 1918, а нешто мања после Другог светског рата. За последњих 70 година број исељених према оним који су остали у сразмери је 4:1. Најцешћи узроци исељавања су: деобе домаћинстава, пренасељеност, неродне године, епидемије, опустошена села после буна, турска насиља, задуженост, падање у кметски положај, добијање земље… Међу најстарије исељенике спадају Јефтовићи. Половином 17. века одсели се Јефтан Поповић, најпре у Посавину, а одатле у Сарајево. По Јефтану су се његови потомци прозвали Јефтановићи. Постали су богати и угледни трговци. Убрзо после Јефтановића – Поповића одселио се младић Ристо Слијепчевић у Сарајево. Ту се ожени удовицом Деспом. Умро је млад, па се његови синови прозваше Деспици. Неки његови потомци живе и данас у Сарајеву, Београду, по Европи. Обогатили су се трговином и банкарством, постали угледни по богатству и народним пословима. Потомци попа Баја Слијепчевића, који је подигао кулу у Самобору 1588, одселише се у Босну – у Снагово код Зворника. Данас се зову Станишићи. У околини Ужица живе потомци Бајовића – данас под именом Бојовићи. Славе Св. Саву и знају да су се доселили из Самобора. Један од њих, капетан Бојовић, био је 1935. у служби код кнеза Ђордја Карађорђевића на Бељу. Потомци Раша Слијепчевића настанише се у селу Пустољани код Невесиња, где и данас има неколико њихових домова. Доцније неки од њих преселише се у Нахорево код Сарајева где и данас живе. Потомци Дуке Давидовића преселише се у околину Ужица. Данас тамо живе као Дукићи. Кујунџићи – Поповићи су огранак Старовића, а потичу од Јована званог Кујунџија. Вероватно је ковао Срму, по чему је и добио име. Најпре су се преселили у Посавину, одакле се неки вратише у околину Зворника и Власенице, од којих потиче и прота Зарија Поповић, из чијег је тефтера стампано неколико записа у Српској Академији Наука. Дабовићи су огранак Старовића, а иселили су се у Босну 1776. године. Радоши су породица која станује код Стоца у Херцеговини. Славе св. Саву и имају исто предање као и Самоборани. Они мисле да су се доселили из Гацка па су можда огранак Самоборана. У Самобору није на њих сачувано никакво сећање. Слијепчевића има исељених у разним нашим крајевима. Две куће су у Пријеђељу код Фоче. Три домаћинства у Крупцу у Борцу, три домаћинства у Риоцима код Билеће, у околини Лесковца су три куће, у Урошевцу 5; има их и у околини Бијељине у Лопарама, Осмацима код Власенице, у Козицама у Славонији, у Новом Саду, Ади, Нишу, код Босанске Дубице и Градишке, у Глини, у Црвенки, Сарајеву, Београду.

    Преузето из књиге Милоша Слијепчевића “Самобор – село у горњој Херцеговини”

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

  5. vojislav ananić

    Погибија Смаил-аге Ченгића
    (5. октобра 1840.)
    Догођај из новuje хисторије у Босни
    Написао Фердо Шишић
    (Наставак)

    Још исте године 1830. изађе Смаил-ага у Дробњаке. Код села Дубровске срете се са главарима те опазивши Ђоку Маловића, потјера коња до њега па му рече: „Вала, Маријане, не роди була Турчина, да оспети Махмут- пашу Бушатлију приje моне, а ја, шyћyp Богу, ocветих“. На то се поздрави с другима, те роче: „Ја ваc звах у индат“. Сада му упаде у ријеч кнез Амза Томић: „Честити пашо, а ми смо били на муку, чувајући ово сиротиње од Брђана и Морачана“. Смаил-ага cмијући се додаде на то: „А ешхеду билах, знао сам да нећете доћи; крв није вода; вама је жао Петровићa!“
    Прођоше пуне четири године, а да Смаил- аге није било међу Дробњацима. За то је вријеме овдје могла дозријети мисао: да Смаил- ага има погнути. Велика слава није многому дала спаватп. Знамо за владику, а сасвим је и природно што је мрзио агу, крвника своје породице; разумљиво је и за Дробњаке и Граховљане, који су увијек настојали да се опросте османлијског господства и придруже Црној Гори: него зачудно је што се у том колу завидника Смаил-агиних нашао сам Али-паша Ризванбеговић-Сточевић. Он је тако далеко пошao, да је најмио неког крволочног Ферхата Крвавца да убије агу; но тај покушај није успио, као што ни владичин, који је једнако тражио кога, да смакне из потаје Смаил-агу, а није могао наћи. Толики је страх владао пред Гази Смаил- агом Ченгићем.
    Cвa је прилика да је владика нешто начуо о мржњи Али-пашиној, јер их скоро виђамо гдје се договарају и заједнички снују пропаст „првому јунаку у царевпни Турској“, како је народ назвао нашег агу. Вели се да љубав, све може, но и мржња ако не све, а оно бар много, јер кратко вријеме, а паша и пладика се побратише, шта више засноваше план, како да ослободе Херцеговину од турског господства; У тој ослобођеној Херцеговини има до смртн cвoje да влада Али-паша, а онда ће Петровпћи сјединити Херцеговину и Црну Гору. Боже мој, који је од обојице искрено и озбиљно мислио, кад су о томе говорили?! Нећемо далеко бити од истине, ако рекнемо ниједан. Еле било како му драго, само то је истина да је cвe било против Смаил-аге, све је тражило смрт његову, јер је одвише велик јунак био: Алп-паша, владика и Дробњаци.
    Дробњаци су увијек поговарали међу собом, како би к себи намамили агу, па га убили. Баш у том разговору, ето ти њима писмо од владике, у коме их позиваше нека се спреме, а oн да ће им дати помоћи. Сада се састаше на озбиљније договоре. Први се таки договор десио у кули Томићевој на Превишу, други у кули Караџићевој у Петујици, а трећи у кули Окице Јакића на Добрим Силама. Главнн ортаци били су ови: с Превиша кнез дробњачкн Амза Томић и Mилић Томић; из Петујице: војвода Шујо и Митар Kapaџић; с Пошћења: поп Митар Головић и сердар Милутин Башовић; нз Комарнице: Кречко Јаков Ђурђић; с Дужи: Ђоко Маловић, Mићo Немедовић и Радојица Вилотијевић; пз Бијеле: Јовo Кекин Вуловић; с Добрих Села: Окица Jaкић; с Мљетичка: Филип Жугић; с Kocopићa: Милија Срдановић; из Тушине: Мушо, Секуо u Новица Церовићи; с Малинска: Мпирко Aлексић Дамјановић; из Сировца: Петар Кршикапа; из Језера: Шибалија; зз Шаренаца: поп Вид Бојовић; из Придворице: Јоксим Jaнковић.
    Поменути се међу собом заклеше, да се нећe издати. Иза тога се договорише: како ће Смаил-агу измамити у Дробњаке; јер на његов Липник ударнти, то нијесу смјели. Зацијело је сигурннје било агу измамити, те онда ноћy убити из потаје. Тако уговорише, да ће Ђока Маловић, кога је он веома цијенио и у кога се сасвим поуздавао, поћи до аге, те га буд под којом згодном изликом изваабити међу Дробњаке. Да их буде више, мораде Петар Кршикапа позвати у помоћ још и Морачане и Ровчане, док су други сви требали по својим селима дићи људе на оружје, те сваку важнију дојавити дробњачком кнезу Амзи Томићу и војводи Шују Караџићу.
    Кад је све тако било уговорено, пођоше војвода Шујо, Мирко Алексић Дамјановић, Муша и Новица Церовић на Цетиње, гдје снечано обрекну вдадици, да ћe Смаил-агу погубити; Мушо се закуно, да ћe га он убити, чиме тако обрадује владику, да му је поклонио двије сребрне леденице, док није ни других празних руку пустио од себе.
    Ну ево што се међутим догоди. Знамо да су се уротници завјерили измећу себе тврдом ријечи да се нећe издати, но уза све то Новица Цepoвић излане владици, да је ласно погубити Смаил-агу, али да то пријечи Ђоко Маловић, јер да их издаје. Ове ријечи Новичине немало се коснуше владике, па кад је тако, одлучи се и убити Ђоку, био крив или невин, јер Смаил-ага мора како му драго умријети. Али како ћe Ђоку убити? Коначно се одлуче овако: владика позове к себи Јову Кекина Вуловића, капетана дробњачкога, то му наложи да скупи нешто перјаника, па да с њима пођу у Дробњаке, давши му подједно писмо на кнеза Амзу Toмићa. Томићу је владика поручио, нека скупи око себе све Дробњаке, а кад то буде, онда је имао Јово Кекин Вуловић заметнути кавгу с Ђоком Маловићем, који ћe се гакођер десити на скупу, и у тој кавги тобоже из ината убити издајицу.
    Јово се врати у Дробњаке, те пођe у своје село Бијелу, а одавле у Тушину, где преноћи код Муша Церовића, сјетивши га опет његове ријечи, да he убити Смаил-агу. Из Тушине сврне Јово на Мљетичак, те дођу на конак Новичином зету Жугићу; Жугић био је сестрић Ђока Maловићa, но тога Joвo није знао, пa му тако све исприча и његов налог да има Ђоку убити. Кад је Жугић све сазнао, зацијело се зачудио, но ипак није ни словца изрекао у обрану Ђокину, већ придржав госте код себе, одмах пошаље сина свога Михајла на Дужу Ђоки, поручивши му све шo га чека.
    Чим је сјутрадан Јово стигао на Превиш, потражи Амзу Томића, предаде му владичино писмо, нашто кнез сазове скупштину; дакако Ђоке није било, већ син му Јаков, пa тако се не изведе намјера владике црногорскога. Послије тобожње скупштине Joкo одмах окрене за Цетиње, гдје гa је владика нестрпљиво ишчекивао; опазивши Јову, упита гa журно: „Јово, јеси ли убио најбољега и најпаметнијега Хорцеговца?“ Јово љубећи владику у руку, одврати: „Господару, нијесам, јер не дође на скуп“, то му исприча штo је и како је све бнило. Владика се већем покајао за своју намјеру, пa чувши све, рече: „Богу хвала, кад нијеси учинио зло и сломио крајини крила.” Ђоко Маловић у истину није ни мпслио о какој издаји, а то је владика касније и чуо с више отрана, већ је Новица оно на њега натоварио из зависти. Карактеристчно је, како велику улогу завист игpa у цијелој oвoj Смаил-агиној трагедији.
    Споменусмо, да је Ђоко Малонић имао намамити Смаил-агу међу Дробњаке. То је он и веома вјешто извео, како су уротници од њега и ишчекнвали. Понајприје му је пиcao, да се Дробњаци буне, па да би најбоље било, ако он сам с триста људи дође међу њих да их умири; више од триста момака нека не води собом, јер би се народ могао уплашити. Уз то му јави, да би већ требао да дође да ријеши неколике правде, а на концу дометне, да људи између себе шапћy, да Смаил-ага не смије доћи у Дробњаке, јер да се боји, откад је оно посмицао на Грахову Потровиће. Писмо је мајсторски смишљено, јер ако и aгa може бити не би марио за оне послове, но њему јунаку спочинути да је кукавица, то је морало намамти поносног агу у засједу.
    У исто вријеме успише Ђока и Амзи и Шуји, јављајући им шта је писао Смаил-аги, па онда им стави на срце да се спремају сасвим тајно и да пошаљу Кршикапу међу Морачане, да им у помоћ дођу.
    Кад је Смаил-ага прочатао писмо Ђокино, плане као рис: он да је кукавица, да се боји Влаха дробњачких! Умах наложи слугама да се спреме на одлазак у Дробњаке, а на то напише писмо у Мостар Али-паши Сточевићу, молећи га да му пошаље сина Миралај-бега с нешто људи, ну подједно му обећа, да му сина неће водити собом међу Дробњаке, већ оставити у Љипнику. Уз ово напише још два писма капетану Мушовићу и побратиму Ахмеду Бауку у Никшиће равно, молећи их да му дођу у помоћ, те да се састану међу Дробњацима. Сам Смаил-ага скупи триста Гачана, међу којима бијаху готово сви бези и аге његовог пашалука, па онда крене на југ. Првог дана паде у Пиву на конак, те преноћи прву ноћ код манастира задужбине Гаговића, а другу на Безују у кули Гаговићa. На првом се конаку Смаил-aга нешто наљутио и oшинe калуђера клнџијом, нашто га калуђер стаде клети, али ага, смијући се, запјева:
    „Куни мене, црни калуђере;
    „Кад год су ме калуђери клели.
    „Вазда ми је добра cрећa била.“
    На Безуjима упита Ченгић Милисава Гаговића, што му се чини о његовом нуту на Дробњаке. Мнлисав му одговори: „Пашо, овуда је пређе тебе прешло седам паша у Дробњаке, двојица за доба мога прадједа, и тројица за доба мога дједа, за доба мог оца и за мога доба двојица; ниједан се није вратио, пa и тебе што Бог да; буди добар раји, па се не бој!“ Смаил ага одговори после кратке шутње: „Зар ми ти не би рекао да идем?“ „Боже сачувај, пашо,“ рече Мплислав, „то би ти рекао твој душманин; зар да се уплашиш рајиних ријечи. Смрт и јест за јунаке, а погани умиру код кућe; тебе Дробњаин нећe хиле учиљети јер си им добар.“ Колике лукавштнне и неискрености у ово пар рнјсчи! Често се је догађало да човјека пред каку несpeћy нека тајна слутња обузима, па биће да је така слутња и Смаил-агу обузела; али његово јуначко срце нико не би могао натраг кренути. С тога и говори онако Мплисав, познавајући агу док му у исти час црну судбину, регби — прориче.
    Ђоко Maловић сазнло је, да се ага налази на Бозују, па одмах то јави војводи Шују, поручујући му, да би добро било, да Смаил-агу главари дробњачки дочекају на граници. Шујо дода oвaj глао кнезу Амзи, а сам крене на пут, те се на Пошћењу и у Комарници удружи ca сердаром Мнлутином Башовићем u Кречком Ђурђићем. Beћ сада се препираху ови главари, тко ћe убити агу, јер за ту славу натјецаху се путом Шујо и Кречко. Кад су дошли на Дужи, придруже се Ђоки па онда сви пођу заједно Смаил-аги у сусрет, договарајући се шта да раде, ако лл је можда ага што начуо о њиховој намјери. Међутим јави кнез Амза Toмић свим гланарима, да се примиче Смаил-ага, те подједно поручи Машу Церовићу, нека јави Петру Kpшикапи да позове Морачане.
    Глас се овај у час paшири свуда, тако да је било cвe спремно, па и Морачани.
    Знамо да су Ђока и Шујо с другим главарима пошли у сусрет аги те га онда отпратили cве до на Дужи, гдје је учинио табор. На Дужима спочтине Смаил-ага војводи Шују: „Камо ти кнез Амза? Јесу ли се вратили из Мораче посланици, који су ишли брату владнчину и дар понијели, а шта им је обећао?
    На мјесец дана пред одлазак Смаил-агин, пошао је Перо Томов Петровић-Његош, предсједнпк црногорског сената и рођени брат владичин у Морачу, гдје је сазвао Дробњаке на састанак; испред Дробњака су ишли Петар Кршикапа, Секуо и Новица Церовићи, Мирко Алексић Дамјановић, Филип Жyгић и Милија Срдановић, те су потјерали пладичином брату на поклон педесет овнова, као поздрав народа. Иначе је овај састанак опет ишаo за тим да се види, xoћe ли моћи Дробњаци погубити Смаал-агу. Све је oвo aгa сазнао од хоџе Мушовићa, који је често путовао по Дробњацима, те долазио Ченгићу у Липник.
    На питање агино војвода IIIујo се лецну, но ипак се лукаво u химбено некако извуче, преклињући агу да то није ништа и дa се не боји. Амза опет отишао је да покуни хараче, а племе да је шиљало посланике тога ради, да умоле Морачане, да не би с брђанима навалили на Дробњаке баш онда, кад је Смаил-ага овдје; остали главари сви ће се сутрадан скупити на Пошћењy код куле Башовића.
    (свршиће се)

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

  6. vojislav ananić

    Манастири у Дробњаку
    Жарко Лековић
    Историјски институт Црне Горе, Подгорица
    [email protected]

    Манастири у Дробњаку били су не само богомоље, него и школе, једина уточишта просвјете. Њихова је заслуга што је снажно изграђена, развијена и очувана светосавска, српска национална свијест, српски језик, православни обичаји. У њима су се училе бројне генерације монаха које су, бирајући Христов пут, изабрали пут љубави: моралан, частан, храбар и достојанствен и слиједили га и у најтежим временима. У близини села Доња Бијела, у кањону рјечице Бијеле, притоке Комарнице, смјештен је истоимени манастир са црквом посвећеном Св. Великомученику Георгију. По народном предању, саградили су га бан Козлина из Тушине и кнез Вуловић из Бијеле, уз богат прилог краља Владимира, у једанаестом вијеку. Предање каже да су Дробњаци потукли Бугаре, кад су ови прегазили све српске земље и да је свети краљ Владимир у славу ове побједе помогао кнезу Вуловићу подићи манастир Бијелу у Дробњаку. Ова побједа над Бугарима могла је бити 1002. године, приликом великог похода цара Самуила на српске земље у Јадранском приморју. После пораза Бугара на Тари, у вријеме грађења, манастир се звао Туњемирски, док се сама црква звала Туњемирица, названа тако по имену брда у близини манастира. У неким изворима из ранијег доба манастир се зове Биовски. Сачувано је предање да се овај манастир звао и „Громобоља“.
    Назив Бијела је новијег датума. По једном предању – Вуловићи, први становници Бијеле, поријеклом су из Бијеле у Бококоторском заливу, па су они новоме селу дали име Бијела ради сјећања на своју матицу. Други, опет, веле да је село добило име по ријеци Бијелој, која кроз њега протиче.
    Зна се да је у доба краља Милутина Дробњак припадао Рашкој. То дознајемо из светостефанске хрисовуље краља Милутина. По Душановој смрти Дробњак је дошао под власт Војиновића, а мало касније власт преузима Никола Алтомановић. Намјеру да подијеле његову државу имали су краљ Вукашин и Ђурађ Балшић, али је то успјело тек 1374. године кнезу Лазару и бану Твртку. Лазару су припали Дробњак, Оногошт и Пива. Тада је дробњачки војвода био Милеша Мандић, који се те 1374. године борио у војсци кнеза Лазара и од њега добио повељу. Кнезу Лазару био је вјеран и војвода Ђурјан Косовчић, који је предводио Дробњаке у Косовском боју 1389. године. Дубоко је у народну свијест урезана легенда да су се дробњачки витезови пред полазак на поље Косово у овом светом манастиру исповиједили и причестили. Овакав однос према светом кнезу Лазару утицао је на то да он богато обдари манастир Бијелу. Према казивању, до средине XIX вијека била је очувана икона Пресвете Богородице коју је овом манастиру приложила кнегиња Милица.
    Манастир је успио да преживи турска освајања. То недвосмислено потврђују писани извори из каснијег периода, из којих се види не само да је манастир био активан, већ се у њему одвијала преписивачка дјелатност.
    Први писани помен о манастиру потиче из 1656. године, када је у њему писана једна књига.
    Катастик манастира Добриловине је највриједнија међу добриловинским књигама. Овај рукопис је писало више писара из различитих периода. Њен основни дио је из прве половине XVII вијека. Помињу се имена јеромонаха више манастира, између осталих и манастира Бијеле, а уписана су имена Никона, Арсенија, Максима (1735), јереја Симона, Алексија, Стефа и Танасија јереја.
    До пред крај XVII вијека Вуловићи су поред кнежева дали и много свештеника. Последњи свештеници из овог братства били су у Бијелој поп Спасоје и калуђер Аксентије.
    Почетком 1700. године забиљежен је покушај дробњачке сеобе на млетачко подручје, а један од организатора био је поп Милош Ћирковић из Бијеле.
    И поред изразите неприступачности манастир су Турци спалили по ко зна који пут 1694. године, а затим и 1702. године. На светом јеванђељу у манастиру Косијереву записано је да су „почели градити манастир Бијелу у 1728. години и 1848. године“.
    Сачувани записи о манастиру, настали у XVIII вијеку, односе се на живот његових монаха. Запис из 1735. говори о игуману Максиму, сину кнеза Николе Јанковића из Милошевића, који је био у манастиру од 1705. до 1735. године, када се упокојио. За његово вријеме 1716. године у овом манастиру пострижен је јеромонах манастира Крушедола Гаврил Стефановић. У манастиру Бијелој, прије 1717. године, ђак Григорије учио се код игумана Никона, свог стрица, писмености и богословљу, да би потом био свештеник у селу Дружетић, Руднички крај.
    Књига приложника манастира Острога наводи под 1751. годином да су игуман манастира Бијела Арсеније и монахиња Стефанија дали прилог.
    Из списка манастира у Херцеговини за 1804-1805. годину видимо да манастир Бијела није на списку запустјелих манастира, већ се за њега наводи да је „појушчи“ Игуман манастира Бијеле за вријеме устанка био је Арсеније.
    Поред тога што су га Турци више пута палили и пљачкали – 1812, 1820. и 1830. године – манастир се, нажалост, и сам три пута рушио у XIX вијеку – 1810, 1841. и 1865. године, због „клизавог земљишта и хрђавог грађења.“ На развалине манастира Бијела око 1813. године дошао је калуђер из Србије – Ваљевац по имену Макарије. Његова смрт 1840. године привлачила је пажњу више аутора. Најсликовитији приказ овог догађаја даје нам Лазо Ђ. Поповић: „Први је донио глас на Цетиње о Смаил-агиној погибији калуђер Бијелског манастира (који се налази у Дробњацима, један сат од Мљетичка), Макарије Шумадинац коме владика дарује крст. У повратку преко Крнова (у Дробњацима) ухвате овога калуђера Турци и одведу га пут Никшића, али га тамо не доведу, на Ошљој коси више Градачке пољане, на каише исијеку јадног калуђера, да памти кад је био муштулугџија!“ Тврди се да је Његош скинуо свој напрсни крст са златним ланцем и дао га овом калуђеру.
    Од јануара 1857. до 1. октобра 1862. године, у њему је био игуман Серафим Ђачић, док је настојатељ у манастиру од 1863. до 1887. године био Дионисије Глођаја. Послије смрти игумана Дионисија настојатељ манастира био је Прокопије Врачар, послије њега јеромонах Саватије Вујовић, затим Јосиф Лекић. Након I свјетског рата настојатељи манастира били су Јефтимије Гломазић, Лукијан Зечевић, Рафаило Ђуровић, Михаило Жугић, Пахомије Ивановић, Мелхиседек Ђуровић и Руфим Жижић.
    Два звона са манастира су понијеле окупаторске власти 1916. године. За вријеме II свјетског рата Италијани су запалили конак манастира Бијеле 6. августа 1941. године када је потпуно уништена манастирска архива, намјештај и црквене утвари које су се у конаку налазиле. Послије II свјетског рата црква је била занемарена и напуштена, тако да ни храм ни конак нису били у добром стању.
    Највећа обнова манастира извршена је 1887. године, када је наново и по новом плану озидан. Обновљен је и 1908. године. Облик храма је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и тродјелним звоником на преслицу који израња из западне фасаде. Дугачка је 13,5 метара, широка 6,5 метара. Прочеље цркве је од добро обрађеног тесаног камена, остали дио од грубљег материјала. Портал је лучног облика са профилисаним оквиром, високо на фасади је шестокрака, декоративна розета. Свод је полуобличаст са два пара пиластера, под је од камених плоча, а могуће је да је декоративни амвон припадао старијој цркви. Стари манастирски темељи се назиру и били су већи од данашње цркве.
    Манастирска црква светог Ђорђа у Добриловини по архитектури подсјећа на цркву манастира Мораче, саграђену 1252. године. Основа цркве је у облику крста. Кубе лежи на пресјеку полуобличастих сводова, а припрата је рађена истовремено са црквом. Олтарска апсида је споља полукружна, а тамбур кубета споља округао. Храм је зидан ломљеним и притесаним каменом и сигом. Све нас упућује на то да су га градили исти мајстори који су градили и манастир Морачу.
    Манастир је подигнут у најнеприступачнијем крају Потарја. Са једне стране је ријека Тара, од које је удаљен око 200 метара, а са друге стране долину натркиљују високи стјеновити врхови и стрмине, тако да ова изолација самог мјеста иде у прилог тези да је манастир саграђен у турско доба.
    Први сигуран податак о манастиру Добриловини потиче из 1592. године када је војвода Шабан издао дозволу „за оправку цркве у долини, која је склона паду“.
    Значи да је могла бити обновљена црква која је постојала прије најмање педесет година, можда и много раније.
    Цјелокупан манастирски комплекс завршен је 1610. године. Кроз цио XVII и XVIII вијек у манастиру се одвијала жива активност, због чега је више пута страдао од турских најезди.
    Крајем XVI вијека старјешина у манастиру је игуман Јанићије, сабрат духовник Зарија.
    Као ктитор Добриловине помиње се 1609. године војвода Радич (Раич) Милошевић, а као приложници овог манастира помињу се и кнез Милован Лазаревић, протопоп Радул, кнез Вукић Вуковић, кнез Херак Радонић, кнез Војин Радуловић и кнез Павле Вуковић.
    Утицај манастира Добриловине осјећао се у цијелом Потарју и Полимљу, Дробњаку, Ровцима, па чак и у Метохији. О томе свједоче подаци из Добриловинског катастика, гдје се уписују и појединци из Ораховца и Црног Луга код Истока у Метохији, док у манастирима Ибарског Колашина срећемо монахе из Добриловине.
    Игуман манастира Равне Ријеке Макарије донио је 1658. године у манастир Добриловину дванаест минеја и типик и продао их игуману Максиму, који их за своју душу приложи Добриловини.
    Када је млетачки ванредни провидур, у писму из Котора у прољеће 1689. године, преко калуђера Добриловине Теодосија, позвао кнежеве Потарја на устанак, ови су му одговорили да су одани принципу, али да устанак могу подићи тек када млетачка војска дође у њихов крај, жалећи се да су под великом присмотром Турака.
    У XVIII вијеку о манастиру има много више вијести.
    Ибарски крај је 1712. године обилазио монах Георгије Добриловац и скупљао прилоге за Добриловину, а то је чинио и 1714. године, када је манастиром Црна Ријека у Ибарском Колашину управљао „игуман Максим от манастира Добриловине, отчаством Доброевић от села Бистрице.“
    У манастиру су се свештеници учили књизи код калуђера Филотеја, који се утопио у Тари 1731. године. Црква у Добриловини је прекривена 1749. године, мада је имовина манастира била прилично скромна, што се види из једног сумарног пописа манастирске имовине из те године. Због зулума војске из Пљеваља и Новог Пазара 1769. и 1771. године, кад сејмени по Потарју починише многе зулуме, Георгије Добриловац, калуђер, служаше на страни, мада је било и оних који су остали у Потарју. Пред пљеваљском војском били су Мехмед Селмановић и његов син.
    Манастир Добриловина је опустио крајем XVIII вијека, о чему свједочи и запис који потиче највјероватније из 1799. године. Манастир је обновио Макарије Савић, родом из Пештера, кога је протјерао из Србије архимандрит Мелентије Павловић. Због турског насиља Добриловина запустје већ 1833. године.
    У манастиру су се чувале старе рукописне црквене књиге „србуље“, којих је, према преписци Вука Караџића са Вуком Поповићем и Вуком Врчевићем, средином XIX вијека било „два коњска товара“
    Године 1866. дошао је у Добриловину јерођакон Михаило Дожић, који је затекао цркву сву обраслу у гору. Он је обновио цркву, која је пропојала 1867. године. Развој школства, чији почеци датирају од 1870. године, такође је везан за просветитељску мисију калуђера овог манастира Михаила Дожића. Дожић је и мирио завађена братства, пружао помоћ при бирању народних првака.
    За вријеме турског војног похода Хафиз-пашиних снага из Новог Пазара, крајем августа и почетком септембра 1877. године, спаљени су манастир Добриловина и нека околна села.
    Шаранци су манастир поправили већ 1878. године. На мјесто Михаила Дожића, који је постао настојатељ Морачког манастира, дошао је мирски свештеник Радосав Рондовић, а послије њега настојатељ је био Ђорђије Рондовић. Манастир 1884. године добија поклоне у књигама директно из Русије, из Петрограда.
    За настојатеља манастира Добриловине именован је септембра 1900. године Никодим Јањушевић. Он је својим неуморним радом и трудом ставио у ред како манастир тако и манастирске куће и имање, те је манастир имао лијеп углед и код прекограничних Срба.
    Црква је покривена 1898. године, иконостас је направљен 1905. године, а такође и нова врата на цркви, прозори су поправљени, црква је окречена. Звоник је направљен 1907. године и имао је четири звона. Поправку икона вршио је 1908. и 1909. године Петар Чолановић из Подгорице.
    Аустроугарске власти су на Крстовдан 1918. године убиле старог и болесног јеромонаха манастира Добриловине Викентија Грбовића, који је био настојатељ овог манастира од 11. августа 1909. године. Тада је манастир и опљачкан. Јеромонах Мојсије Поповић, сабрат истог манастира, умро је за вријеме рата у централном казненом заводу у Подгорици. Године 1919. за настојатеља манастира Добриловине долази јеромонах Пахомије Ивановић.
    Манастир Подмалинско, са црквом посвећеном Арханђелу Михаилу, подигнут је на једном пропланку, на десној обали рјечице Буковице, испод села Малинска. По народном предању, на мјесту гдје се налази манастир Подмалинско постојала је црква мањих димензија још у X вијеку. Према другом предању, манастир Подмалинско је рад светих руку Немањића. Грађен је за вријеме дробњачког бана Орлибрана Страхињића, који је владао Дробњаком у вријеме зидања Морачког манастира. Претпоставља се да је био филијала Морачког манастира, од кога је удаљен дан хода.
    Манастирска црква је пространи куполни једнобродни храм, са полукружном апсидом и припратом. Дугачка је 16,5 метара, а широка 7,5 метара. Зидана је од квадера сиге, средње величине, који су сложени у водоравне редове. Углови зидова изведени су од крупнијих комада сиге. За разлику од једноставног екстеријера, унутрашњост цркве је сложена и изванредно пропорционална. Као прво, у цркву се силази са два степеника, тако да је унутрашњост за толико виша. Припрата је одвојена од наоса тролучним пролазом. Стубови лукова припрате и носачи куполе формирају тробродни унутрашњи изглед наоса, што је једна од специфичности архитектуре овог манастира. Друга особеност је постојање зиданог иконостаса, нажалост, без остатака сликарства. На манастиру је видан утицај которских неимара, нарочито њихов начин зидања.
    У вријеме турског освајања ових земаља манастир је разорен, али је брзо и обновљен. По неким архитектонским особинама данашњи изглед манастира Подмалинско може се датовати у XV вијек због стилске сличности са читавом једном групом споменика из времена Косача.
    Манастир се помиње у записима на рукописима из 1558. и 1698, као и на једном кандилу из 1724. године. Народна традиција памти да је Подмалинско страдало од Турака у XVII вијеку. Обновила су га дробњачка племена, тако да је у каснијем периоду посједовао бројну стоку и земљу. У похари 1620. године убијено је дванаест калуђера и њихови гробови се налазе са сјеверне стране цркве. Калуђери су објешени о једну шљиву за олтаром.
    У једном периоду манастир је био пуст, а приповиједа се да га је обновио калуђер Шутуља Србљановић, највјероватније одмах иза Кандијског рата, 1669. године. Из једног записа дознајемо да је манастир био поправљен прије 1694, јер се тамо помиње неки Василије, родом Дробњак, како прилаже једну књигу овом манастиру. Запис из 1695. године нам говори да је тада у манастиру био игуман Теодосије и његов синовац Ананије, родом из села Милошевића. Из овог записа сазнајемо да је у то вријеме манастир био врло богат, јер му је управа покуповала многе земље. Тада се манастир називао и Тушином. Манастир се помиње и 1755. године у једном запису. Тамо се каже како је „Иларион јер Пивац дошао у манастир Тушину звани ради виђења са протосинђелом Данилом.“
    У катастику манастира Добриловине помињу се јеромонаси овог манастира Аксентије и Теодосије.
    Крајем XVIII вијека игуман манастира Подмалинско је извјесни Саравеља, послије чијег је прогона 1790. године манастир запустио.
    И поред релативно повољних прилика манастир остаје пуст све до 1830. године. Око 1830. године дође у Малинско калуђер Серафим Вукосављевић из Србије. Он наговори Малинштане да обнове манастир Подмалинско. Они то и учине помоћу осталих Дробњака. Црква је подигнута на мјесту старе, али je много мања.
    Године 1840. у манастиру Подмалинско рукописано је јеванђеље које је писао калуђер Василије. У то вријеме је као монах у манастиру боравио и Јосиф Стојковић родом из Шапца, који се у јуну 1840. године вратио у кнежевину Србију. Манастир су Турци спалили 1841. године.
    Манастир је заживио после црквене реформе из 1868. године, којом је одређено да се манастирска земља да народу под закуп, а калуђерима одсјеком годишња плата. У то вријеме сви калуђери у Црној Гори били су из других крајевa. Границе манастирских имања у Дробњаку ограничила је 1868. године комисија у саставу: митрополит Иларион, војвода поп Илија Пламенац и племенски капетан Живко Пекић. Оригинал овог документа налазио се у Архиву манастира Подмалинско до I свјетског рата.
    Села око ових манастира нијесу била пуста никад. Цијело је становништво увијек било хришћанско, те је имало поштовања према манастирима. Цркве у манастирима Подмалинско, Добриловина и Бијела биле су уједно и парохијске, а калуђери из тих манастира обављали су све црквене обреде, не изузимајући ни вјенчање.
    За настојатеља манастира Подмалинско постављен је 1870. године јеромонах Михаил Ранковић. Манастир је био већ четири године празан, без јеромонаха, па је већ следеће године почела његова поправка. Манастирска кућа је готово пала, било је потребно направити и школу. Народ је био веома привржен цркви, тако да се одмах приступило послу. На цркви је урађено ново темпло (иконостас), постављен је крст, урађени су и прозори на црквеном кубету, кров и конак. У манастиру Подмалинско је од 1870. године радила и државна школа, до чијег је отварања готово сав народ у Ускоцима био неписмен.
    На почетку XX вијека Подмалинско је поново запустјело. Обновио га је калуђер Никодим Јањушевић, 1908. и 1909. године.
    Око цркве, посебно иза апсиде, има више старих гробова са рустичним, монументалним крстовима од сиге. За олтаром, идући од Шавника на десној страни је гроб Гази Мирка Алексића Дамјановића, који је 1840. године посјекао Смаил-агу Ченгића. Гроб Мирков обиљежен је једном скромном спомен-плочом, на којој су изрезани његови ордени, сабља и стихови које му је посветио књаз Никола, 1894. године.
    Важније ствари из манастира нестају за вријеме аустроугарске окупације, а није поштеђен ни за вријеме другог свјетског рата.
    Страдање и разарање манастира извршено током Другог свјетског рата настављено је и у поратним деценијама. Пошто није било довољно свештеника, поготово монаха, манастири у Дробњаку били су изложени зубу времена и људској небризи. Њихов изглед био је очајан, јер су зјапили као пусте пећине. Цркве су од народа биле занемарене и напуштене, многе без врата, кровови пропали, вода се уливала на волтове, зидови попуцали, и биле су склоне паду.
    Незавидно стање ових манастира, њихових објеката и имовине биће промијењено доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991. године, од ког времена почиње обнова духовног живота на овим просторима. Манастири су оживјели, народ се враћа цркви, многи се крштавају, вјенчавају, причешћују, а игумани обављају парохијске обавезе као некада.

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

  7. Војислав Ананић

    Братство Косовчића

    Лубурић пише како је братство Косовчића, од којих и Јакшићи воде поријекло, по броју домова и породица највеће у дробњачком племену. Као најглавнија војводска дробњачка породица, која је племену одувијек давала јаке представнике, војводе и свештенике, Косовчићи су се населили на најљепшем мјесту и у центру племена, у селу Пошћењу. Ту је подигнута и прва српска црква, храм апостола Петра и Павла која је у то вријеме била саборна црква цијелог племена. Косовчићи су увијек били богати, посједујући плодну земљу и планине. Лубурић даље пише, имајући у виду горе споменуто, као и саму традицију Косовчића, да можда у цијелом српству нема слична примјера у овом погледу.

    Војвода Лапац Косовчић

    Предање каже да су управо Косовчићи управљали племеном још од сеоба Новљана, под водством војводе Лапца Косовчића. Војвода Лапац је тада повео Новљане преко Босне, па онда Херцеговине, у Бањане, а потом већи дио племена и у Дробњак.
    Тада долази до сукоба са племенским огранком Матаруга, Кричима, који су у то вријеме имали заједнички водопој са Дробњацима на ријеци Буковици. Ту су Кричи побиједили Дробњаке, па је склопљен мир по коме су Дробњаци били принуђени да дају ћерку кнеза Симеуна Косорића, врло угледног братственика, за сина кричког војводе Калоке. И поред овако склопљеног мира, пријатељства између ова два племена различита по крви и језику, није било. Кричи су мрзили Дробњаке као освајаче, а ови њих као инфериорнију нацију. Легенда каже да се пуне три године нису састајали чак ни на водопоју. Напосљетку, војвода Лапац савјетује Дробњаке да позову зета, сина кричког војводе, у првиче. Он се одазва, и дође сам са женом, и двогодишњим синчићем, а од пратње узме само једног слугу. Кад су се састали и загрлили, војвода Лапац, који је већ био слијеп и у дубокој старости, „разбучи дроб Кричу”. Слуга погинулог одмах убије војводу Лапца, а жена погинулог, Косорићевка, пребјеже Дробњацима и „унесе” малог синчића.
    Предање даље казује да су од тада, по овом убиству, околна племена назвала Новљане Дробњацима јер су „разбучили дроб своме зету и још преко вјере”. Тај назив „Дробњаци”, био је, веле, задуго погрдан. По погибији Лапца Косовчића, дробњачки војвода је постао Симеун Косорић.
    Послије овог догађаја долази до крваве битке у Буковичкој гори, гдје су Дробњаци уз помоћ околних српских племена потукли Криче и том приликом је погинуо крички војвода Калока. Борбе су настављене све до потпуног пораза Крича, и проширењем дробњачке територије до ријеке Таре. Није тачно утврђен период кад су се ови сукоби са Кричима десили, али су се они морали окончати најкасније прије посљедних деценија XIV вијека када постоје помени Дробњака, а не Крича, у Језерима.
    Интересантно је и напоменути да је од тог синчића, унука Кричког војводе Калоке, настала породица Гуске. То је једина породица од старог становништва Крича која је становала на територији Дробњака. За Гуске је народ причао да су и по крви и по облику били особити, здепасти, ситног раста, црнпутасти, дебелих усана. По спољашности свако је, веле, могао лако познати да нису од „нашег народа” – од Дробњака.
    На мјесту ове битке у Буковичкој гори, на плани Ивици, и данас је видљив мермерни стећак у облику крстаче окренут према истоку. На њој је представљен ратник са мачем и штитом. По биљешкама Нићифора Дућића и Томића, овдје се највјероватније ради о споменику који означава мјесто погибије кричког војводе Калоке, мада Лубурић биљежи предање да је овдје уствари представљен војвода Лапац.
    Предања о овим „крвавим” борбама сачуванима су до данас и у самим топонимима локалитета који се налазе у близини споменика: Извор „Крвавац”, што је крвав протекао, „Клађе”, мјесто гдје је био највиши покољ, као и „Крвава локва“. Данашњи потомци овог старог влашког племена су се у потпуности словенизовали (хаплогрупа J2b1 M205), и има их претежно код православних, али и код муслимана. Вриједно је овдје напоменути и то да многи стари дубровачки и которски записи, све становнике Дробњака са класичним старосрпским именима (Ковијанић), као по неком неписаном правилу, спомињу као Влахе. Ово је, наравно, нетачна одредница без обзира на то да ли је овдје намјера била да се укаже на њихово поријекло (рецимо да су потомци романизованих старосједилачких племена попут Илира, Келта и Трачана) или можда чак и на њихов друштвено-социјални статус (слободни брђани, сточари).

    Орлибан Страхињин Косовчић

    Још једна од истакнутих личности из богате прошлости братства Косовчића је био Орлибан Страхињин Косовчић. Народно предање казује, да је у доба оснивања манастира Мораче, 1252. године, на Пошћењу живио Орлибан Страхињин Косовчић, који је тада био старјешина дробњачког племена. Он је заслужан и за оснивање манастира Јеловца, у југозападном дијелу Дробњака, на десној обали Комарнице, између села Пошћења и Дужи.
    Манастир Јеловица је порушен и о њему је сачувано веома мало писаних података, а тичу се најчешће његових разарања. Иако је био смјештен на скоро неприступачном терену, Турци су до њега стизали да га опљачкају и запале. Томић наводи на основу предања која је чуо у народу да је манастир био богат књигама и црквеним утварима. Претпоставља да су се у њему и књиге преписивале. Манастир је имао више калуђера, од којих су неки били парохијски свештеници, док су остали бринули о манастиру и подучавали ђаке који су се спремали за свештенички и монашки чин.

    Предање о браћи Ђурјану и Омакалу

    У XIV вијеку, на челу Дробњака је био војвода Ђурјан Косовчић. Према народној традицији, у вријеме Косовске битке 1389. године, војвода Ђурјан је повео Дробњаке у борбу за одбрану Лазаревог царства. Једна народна пјесма, која описује како кнез Лазар „пише књиге” на српске војводе да му дођу у бој на Косово, каже се:
    „Осму посла Николи Бољару „У Попово на Ерцеговину,
    „А девету Ђурици сердару „У Дробњаку у племену јаку”.
    У опису Косовског боја који је рађен у XVIII вијеку по народном предању, међу српским војводама помињу се Ђурица и Живан Косиевчићи. Лубурић закључује да се овдје мислило на дробњачког војводу Ђурјана Косовчића. Предање даље казује, да је у тој борби, војвода Ђурјан задобио седам рана и изгубио много Дробњака.
    Вођени вјером и идеалима слободе, одбране свог рода и земље али и цјелокупног хришћанства, са храброшћу која се граничила са лудилом, Срби су заиста побиједили на Косову пољу те године, али ће вријеме показати да је то била пирова побједа. Проћи ће скоро пуних девет деценија послије ове битке, док и Дробњак не изгуби своју слободу, и не потпадне под турску владавину.
    Развалине од куле војводе Ђурјана у предјелу између Пошћенских језера, у Бановини, могле су се распознати до прије неку децнију. То је била огромна грађевина, солидно зидана од префињеног тјесаног камена, украшеног на мјестима орнаментима какви се виђају на стећцима. На њој је Лубурић уочио седамнаест врата. Ове развалине можда и најрјечитије говоре о богатству и сили овог чувеног Дробњака.

    Манастир Бијела у Дробњаку

    Дубоко је у народну свијест урезана легенда да су се дробњачки витезови пред полазак на поље Косово у манастиру Бијела исповједили и причестили. Овакав однос према светом кнезу Лазару утицао је на то да он богато обдари манастир Бијелу. Према казивању, до средине XIX вијека била је очувана икона Пресвете Богородице коју је овом манастиру приложила кнегиња Милица.
    У близини села Доња Бијела, у кањону рјечице Бијеле, притоке Комарнице, смјештен је истоимени манастир са црквом посвећеном Св. Великомученику Георгију. По народном предању, саградили су га бан Козлина из Тушине и кнез Вуловић из Бијеле, уз богат прилог краља св. Јована Владимира, почетком XI вијека.
    Манастир Бијела, неколико пута потпуно уништаван и пустошен кроз своју дугу историју, 2012. године je обиљежио 1.000 година постојања.

    Вјенчање Јока и Грлице

    Војвода Ђурјан је имао брата Јока, који је био врло прост и неугледан, нека „смлатина” како Херцеговци веле. Ђурјан је желио по сваку цијену да ожени брата Јока. Ишао је лично да испроси Грлицу, која је тад остала удовица (жена од сјеничког војводе Стевана Мусића који је погинуо на Косовском боју), али која је била од Немањићког рода.
    Карановић наиме пише како је династија Немањића владала 200 година, с оца на сина, почев од Стефана Немање, па до Уроша, који је био посљедњи у династији. Мали број Немањића одива удале су се за сусједне владаре – двије у Бугарску, двије у Византију, једна у Босну, једна у Хрватску, а једна за албанског поглавара. Остале су се поудавале за домаћу властелу, али то нигдје није записано, него је засновано на усменим народним предањима.
    Грлица је, по општем вјеровању, била ћерка једне од Немањићких одива.
    Војвода Ђурјан, слика и прилика дробњачког горштака, и један од витезова Косовског боја, како би наговорио Грлицу да се уда за његовог брата Јока, рекао је за брата Јоку да је он „чита његова слика”. Наравно, приликом ове прошње, Јоко није био са њим. Како је војвода Ђурјан био врло „гледан”, Грлица, не сумњајући у тачност његових ријечи, пристаде поћи за Јока. Док се свадба спремала, она је гледала по свадбарима не би ли спазила „слику Ђурјанову”. Пошто таквог није видјела, уђе у једну колибицу гдје је један постарији човјек кувао месо за свадбаре, при томе халапљиво једући хљеб умакајући га у ту чорбу.
    Кад сазнаде да је преварена, и да је тај „омакалац” заиста Јоко, Грлица љутито одби да се вјенча с њим и пође назад да се врати у Сјеницу са својом пратњом. Није помогло ни то што ју је војвода Ђурјан молио с народом да се предомисли. На Годијељима је пресрете цијело племе са свештенством и „прекуми” је да се врати на Пошћење. То мјесто се и данас зове Кумина Буква, јер су је ту, веле, прекумили да се врати.
    Грлица пристаде да се вјенча с Јоком, али под условом да јој војвода с народом три пута аминује ријечи које изговори у цркви на дан вјенчања. Војвода Ђурјан пристаде.
    Пред сам чин вјенчања Грлица викну у цркви: „Да Бог да, све што се родило од Јока, уметнуло се на војводу Ђурјана, а што се родило од војводе Ђурјана, уметнуло се на Јока!”
    Војвода Ђурјан то аминова с народом. Грлица се потом вјенча за Јока.
    Јока прозову Омакалом.
    Грличино предсказање се заиста и обистинило. Војводство је с Ђурјана прешло временом на Омакалова и Грличина сина, Ђурјана, који се према предању био „уметнуо’ на свог стрица, војводу Ђурјана.

    Неслагања око периода насељавања Косовчића у Дробњак

    Аутори Караџић-Шибалић уводе нову категорију у класификацији дробњачких родова, „старинце”, тј. оне родове који су се у Дробњак насели прије XVI вијека. Потом један дио новљанских родова, попут братства Мандића (Милешевића) сврставају, не у Новљане већ у „старинце”, док долазак братства Косовчића стављају на почетак XVI вијека!? По предањима који они биљеже, Косовчићи долазе из села Погане из Никшићких Рудина, предвођени војводом Лапцем и насељавајући централно дробњачко село Дужи. Ово се предање углавном поклапа с оним што је и Лубурић забиљежио, са изузетком да се ради о разлици у периоду насељавања од скоро три вијека.
    Радећи детаљна истраживања, сагледавајући и упоређујући готово све постојеће историјске изворе у вези ових сеоба, или барем оне мени доступне и знане, дошао сам до закључка да је предање о великој миграцији Новљана из околине Травника, односно средње Босне, преко Никшићих Рудина и Бањана, па све до Дробњака, веома очувано у појединим братствима чији су преци и били непосредни учесници ових сеоба. Предање је посебно живо и присутно у братству Косовчића, братству Церовића, роду Петровића- Његуша, као и другим новљанским братствима и породицама, а забиљежено је и у неколико књига. Главно неслагање је у томе кад су се ове миграције могле заиста и десити. Ако искључимо Лубурићеву тезу о насељавању у VII-VIII вијеку, за коју и он сам пише да је утемељена на његовим прорачунима, остају нам двије главне претпоставке око могућег стварног периода насељавања. Једна указује на то да су Новљани, са другим родовима, могли завршити насељавање у Дробњак негдје између средине XIII вијека, и најкасније до краја XIV вијека, а друга казује да су те сеобе покренуте након пада Босне под Турску, 1463. године, и да су се одиграле, због збјегова од Турака, негдје у XVI вијеку.
    Томић проницљиво примјећује како наш народ воли да многа стара предања „препакује” стављајући их у турско доба. То се изгледа десило и са предањем о доласку Новљана. Караџић-Шибалић очигледно изводе разне закључке на основу ове друге, „турске” тезе, која сам период сеоба „подмлађује” за два до три вијека. Сматрам да је ова теорија неодржива, и да много више логике и чињеница лежи на страни истовременог насељавања Новљана у Дробњак, и то најкасније до краја XIV вијека, а самим тим и заједничког доласка три новљанска најјача и најутицајнија братства, Косовчића, Косорића и Мандића, уз друга знаменита братства попут Церовића, Милошевића, Балотића, Миличића, Златнопојасевића, Србљановића, Вуловића, Ђуришића, Милутиновића, Ђурђића, Добриловића, Калабића и Лазаревића.

    Овдје наводим разлоге због којих сматрам да су се Косовчићи са осталим Новљанима населили у Дробњак током XIII или XIV вијека, а не у XVI вијеку.
    Прво, логичније је да Новљани потуку Криче заједно са Косовчићима, него без њих, поготово имајући у виду тадашњу снагу и бројност Косовчића. Више историјских извора већ у XIV вијеку спомиње Језера и предјеле до ријеке Таре као дробњачко, а не кричко власништво.
    Друго, како неко као дошљак у племе може убрзо потом да се напросто наметне за племенске војводе, свештенство, да подиже манастире и куле, и да тек тако запосједне централна села у племену? Ваљда су за све ово потребни вијекови традиције, стварања, исказаног морала и херојства, и на крају крајева, значајног доприноса у самом формирању племенске свијести и племена.
    Треће, зашто је толико присутно усмено предање о косовском завјету, поред светосавског, код свих Косовчића, како оних у Дробњаку, тако и ових исељених у Самобор (Гацко), на Гласинац и широм свијета? И које то онда војводе Косовчиће из Косовског боја епске пјесме опјевавају и славе, ако међу њима није и војвода Ђурјан?
    Четврто, ако пратимо онај огранак Косовчића који је отишао у Самобор, по генерацијама, он би се отприлике овако одвијао: Јоко Омакало, војвода Ђурјан (на кога је било „прешло” војводство са његова стрица Ђурјана), војвода Ђурица, Вучур (родоначелник Абазовића, видјети Потомци Косовчића), и потом Марко, који се са породицом насељава у Самобору око 1530. године, и чији је унук, поп Бајо, подигао кулу у Самобору на којој је уклесана 1588. година (Слијепчевић). Други Вучурев син или братић, Дракула Абазовић, је био дробњачки војвода 1541. године кад су Дробњаци на Петровдан потукли веома јаку војску од Хусреф-бега, у Мокром, у којој је и сам бег убијен. Ако се на основу ова три датума, и неколико још других упечатљивих догађаја из овог периода које овдје нисам навео, израчунају кољена уназад до браће војводе Ђурјана и Омакала, да се закључити да је војвода Ђурјан био у пуној снази и зрелости пред Косовски бој.
    Пето, братство Хераковића (видјети Поријекло рода Петровића), од којих потиче и владика Петар II Петровић Његош, долази у Никшићке Рудине и Бањане, на подручје Његош-планине, заједно са осталим Новљанима. Бесмислено је тврдити да су преци Петровића, овдје дошли у XVI вијеку, док су наводно „бјежали од Турака” из средње Босне, кад постоје писани которски документи који недвосмислено указују да знаменити родоначелници рода Петровића живе у Дробњаку већ 1399. године, а вјероватно и много прије, али барем седам деценија прије турске окупације Босне.
    И на крају, можда и кључна чињеница, а коју тек однедавно знамо. И братсво Косовчића, уз братсво Мандића, као и свих других новљанских родова, припадају истој ДНК хаплогрупи I1-P109, што значи да су сви од истог заједничког претка, и да су заиста од једног, новљанског, рода. По најновијим прорачунима, који из године у годину постају све прецизнији и поузданији, на основу ДНК узорака данашњих потомака новљанских родова, укључујући и моје резултате, заједнички предак свих Новљана је рођен прије отприлике 763 године (видјети https://www.yfull.com/tree/I-FGC22045/). Дакле, он је могао бити рођен око 1250. године, односно средином XIII вијека.
    Зато подјела на „старинце” и Новљане, у оквиру самих Новљана, губи сваки смисао. Несумљиво је да је било старих породица које су насељавале територију Дробњака и прије доласка Новљана, али је питање да ли се овдје радило само о Кричима, огранку романизованог илирског племена Матаруга, или је било и словенских родова?

    Због свега овдје наведеног, сматрам да су Новљани, заједно са Косовчићима, населили Дробњак између средине XIII па најкасније до краја XIV вијека. Ове ћу се тезе држати кроз мој цјелокупан рад представљен у овим списима, све до појаве неких нових историјских доказа или научних сазнања, који би ово или потврдили или демантовали. Ђурјан је имао пет синова: Милана, па Вукмира и Данчулу, и још двојицу, који су се иселили у Босну у непознато вријеме и из непознатих разлога.
    Омакало је имао са Грлицом четири сина: већ споменутог Ђурјана, Вучура, и близанце, Новицу и Јовицу.

    Без сумње у XIV вијеку Косовчићи нису били спали на Ђурјана и Омакала, морало их је бити више, па су се њихови потомци временом иселили, а можда и изумрли. Данас се нико не презива старим презименом Косовчићи. Лубурић пише да су се они разбраствили на многе породице, и да их у Дробњаку има 27 родова, од којих је већина из села Пошћења и Дужи, а има их још и у селима Пошћенском Крају, Комарници, Мотичком Гају, Дубровско, Малинско и Врточ-Пољу.
    Косовчићи се дијеле на двије главне групе: Ђурјановиће и Омакаловиће. Омакаловићи се даље дијеле на двије главне подгрупе: Абазовиће и Грбовиће.
    Иначе, родоначелник Абазовића је праунук Омакалов и Грличин, звани Вучур. Отац му је био војвода Ђурица (један од Омакалових унука), а мајка му је била сестра од Ивана Црнојевића (владао Зетом од 1465-1490). У Вучурево вријеме Дробњак је био потпао под Турке и једном приликом је Вучур морао ићи с 50 Дробњака и ратовати за турски рачун негдје у Малој Азији. Прича се да се у то вријеме био одметнуо од султана неки Арап, који се био толико осилио да је и самог цара звао на мегдан. Имао је неко „ватрено коло”, које би закотрљао у правцу противника, чиме би му поплашио коња, па га онда лако посјекао. Задуго му нико није смио изаћи на медган. Вучур се јави добровољно, и оде на мегдан пјешке. Арап „пушти” коло на Вучура, овај се не „препане”, него коло прибоде копљем за земљу, па га онда хитро изломи топузом. Кад то видје Арап, грдно се препаде, па нагне бјежати. Вучур га потом погоди из праћке, обори с бедевије, и његовом сабљом одсјече му главу. Тада султан богато обдари Вучура великом количином „абе”, даде му велике повластице у погледу плаћања пореза, и поклони му имање (тур. спахилук) у Гацку. Вучурови потомци се прозваше Абазовићи по „аби” коју је добио од цара. На ово имање се доселио Вучуров син Марко, и од њих су бројни потомци Косовчића из гатачког села Самобора.
    Што се тиче Грбовића, Караџић-Шибалић преносе народно предање по којем је један од Јокиних синова, Новица, имао надимак Грбо, и од њега су се послије прозвали Грбовићи.
    Има једна, мени лично интересантна прича, од Ђурјановића, која само потврђује колико се свијест о роду у дробњачком племену дуго чува. Као што је већ споменуто, војвода Ђурјан је у XIV вијеку имао пет синова међу којима Вукмира и Данчулу. Од Вукмира су Мемедовићи, Ћеранићи и Пејовићи, а од Данчуле су Маловићи, Машићи, Мандићи и Вилотијевићи. Све ове породице су се својатале до почетка XX вијека, а онда се први оженио Јоксим од Мемедовића са Даницом од Маловића.
    Причају да их тада замало нису линчовали Ђурјановићи.
    Сви огранци Косовчића славе св. Саву, како ови у Дробњаку, тако и њихови исељеници из Самобора, Гласинца и других крајева. Косовчићи прислужују и Ђурђевдан, а од исељених потомака Косовчића, Ђурђевдан прислужују само они који су се иселили послије 1605. године. Филиповић пише да је на Гласинцу у периоду његовог интензивног насељавања, које се одвијало од краја XVIII и током XIX вијека, па све до окупације БиХ 1878. године, било снажно заступљено негдашње дробњачко братство Косовчићи, односно његове двије главне групе: Ђурјановићи и Омакаловићи.
    До ових значајних миграција из Дробњака на Гласинац долази како због великих страдања Дробњака под турском окупацијом у том периоду тако и усљед честих куга, а и бјежања од гладних година, па чак и крвних освета. У том периоду Дробњаци су готово стално били у побуни и борби са Турцима. Несумњиво је да су Дробњаци на Гласинцу тражили, говорећи данашњим ријечником, безбједност и просперитет за своје породице.
    И на самом Гласинцу, а и шире, су периодично наступале куге које би сатрле локално становништво. Забиљежено је да су од 1792. до 1798. године, као и од 1813. до 1817. куге практично помориле скоро сво тадашње дотадашње становништво на Гласинцу.
    На Гласинцу је 1830. године било свега 12 православних породица, кад се заједно досељавају поједини потомци Косовчића попут Батинића, Абазовића, Башовића и Коњокрада, бјежећи од Турака. Несумљиво, као што сам већ споменуо, било насељавања и у претходним периодима, али то становништво, на жалост, није успјело опстати у значајнијем броју.
    По турском попису из 1835. године, укупно 32 православне породице живе на средишњем подручју Гласинца. Анализа овог пописа гласиначких имања (тур. чифлука) у Рогатичком срезу (тур. кадилуку) је урађена од стране Сућеске који детаљно тумачи турске аграрне и пореске законе тога времена, а онда поименице наводи сва пописана имања по селима. За свако имање се даље наводи име његовог земљопосједника (из презимена власника се може видјети да се углавном ради о исламизованом становништву српског поријекла) као и име обрађивача-кмета (углавном православни Срби), уз чија имена турски пописивачи обавезно додавају ријеч „зимија” што у преводу значи „немуслимански поданик Турског царства”. Пореска основица за насељена имања се утврђивала на бази посједовања стоке, а то се изражавало термином „зуба”. Тако да један зуб представља или четрдесет оваца односно коза или четири вола, коња или кобиле или осам крава или шеснаест јунади. Овим пописом из 1835. године су наведени сљедећи Коњокради:
    • Сочице, Маравићи, имање Мехмед-спахије Мараве, обрађивач Ристо Коњокрад, са стоком од два зуба, једном четвртином и једном шеснаестином.
    • Гласинац, Балтићи, имање Ибрахим-бега Хаџића (Танковића), обрађивач Марко Коњокрад, са стоком од два зуба.
    • Гласинац, Решетница, имање Ибрахим-бега Хаџића (Танковића), обрађивач Јанко Коњокрад, са стоком од четири зуба, једном осмином и једном шеснаестином.
    • Рогатица, Кујунџијевићи, имање Казића, обрађивач Алекса Коњокрад, са стоком од једног зуба, три четвртине и једном шеснаестином.

    Споменути су још и Петар Пантовић из Бурата, Митар Пантовић из Враголова, Саво Маловић из Куле, Трипко Батинић из Балтића, Јован Батинић из Решетнице, као и Стојан Абазовић из Парижевића. Насељеника од браства Косовчића је вјероватно било и више него што је овдје споменуто, јер за барем једну трећину православних пописаника презимена нису ни наведена, а можда неки нису ни пописани (нпр. Башевићи из Кусача). Барем још два пута оволико породица је споменуто и од других Дробњачких родова, попут Косорића и других.
    По Шематизму Дабробосанске митрополије сачињене 1882. године, примјетно је присуство свих ових родова и њихово даље ширење, јер се досељавање како из Дробњака тако и других српских крајева наставља, а и виталност народа је била јака. У оквиру рогатичког протопрезвитерата, пописана су гласиначка парохија са 187 кућа и 1.724 душе, кошутничка парохија са 143 куће и 1.129 душа, соколовићка парохија са 232 куће и 2.094 душе, заједно још са рогатичком, бјелогорском и горажданском парохијом. Интересанто је поменути да овдје примјећујем и помен породице Грбовић (св. Сава) у кошутничкој парохији, али пола вијека касније, Филиповић ову породицу не спомиње.
    Иначе, по више породица или задруга које су истог поријекла сматрају се родом. Род није организован, и обично породице једног рода живе растурене по разним селима. Већ крајем XIX вијека је било уобичајено на Гласинцу да поједине породице од неког рода немају више ни заједничко презиме, али поред свијести о заједничком поријеклу, обично знају да су имали и заједничку славу, и не узимају се док се зна да су род.

    Омакаловићи

    По истраживањима Филиповића у периоду 1930-1933. године, групи Омакаловића на Гласинцу припадају следећа три рода, односно родовске групе, са укупно 73 куће:
    • Абазовићи (св. Сава, св. Георгије, старином из Пошћења, живе у селима Подроманија, Сијерци, Кула и Вукусављевићи, укупно 14 кућа), са огранцима Башовићима (св. Георгије, давно престали да прислужују о Савиндану, старином из Пошћења, живе у селу Кусаче, 9 кућа) и Гошићима (св. Георгије, село Подроманија, 2 куће). Неке породице славе Ђурђевдан и прислужују Савиндан, неке раде обрнуто, а неке славе само Савиндан. Башовићи знају да су заједничког поријекла са гласиначким Батинићима и Коњокрадима.
    • Батинићи (св. Георгије, старином из Комарнице, живе у селима Балтићи, Баљачков До, Прача, Берег, Соколац и Доњи Оџак, 10 кућа), са огранцима Зечевићи (св. Георгије, село Вражићи-Сајице, 3 куће), Тошићи (св. Георгије, село Сајице, а дошли из Примичића, 4 куће), и Јанковићи (св. Георгије, село Крније- Доњи Оџак, 6 кућа),
    • Коњокради, са укупно 25 кућа и огранцима Коњокради, Јакшићи, Јанковићи, Пантовићи, Бојовићи и Пајићи (детаљније приказани у посебном поглављу). Као и код Абазовића, неке породице славе Ђурђевдан и прислужују Савиндан, неке раде обрнуто, а Јакшићи и Пајићи славе само Савиндан. Сви гласиначки Коњокради су из дробњачког села Комарнице, осим Пајића који су из Пошћења.

    Коњокради

    Филиповић потврђује, на основу разговора које је имао са гласиначким Коњокрадима, да су и они „од Ђурјана или од Омакала”, дакле од дробњачког братства Косовчића. Даље каже како Коњокради не говоре ништа о Косовчићима, али је међу њима и те како живо предање о Ђурјану и Омакалу.

    Прву је забиљежио Лубурић, по сјећањима старих људи у Дробњаку, како су се посљедњи Коњокради одселили из Дробњака око 1750. године. Живјели су у Пошћењу, код извора Главе. Отац им се звао Сава и имао је четири сина. Прича се, да је Сави једног прољећа орало четворо домаћих волова. Снаха његова донесе ручак орачима. Они све поједу и не понудивши жену, мислећи да је она ручала код куће. Она тада заплаче од глади. Кад то сазнаде Сава, рече да неће радити земљу која га не може хљебом хранити. Одмах закла једног вола, нахрани све гладне, па се са својим синовима одсели у Босну.
    Другу биљежи Филиповић, по казивању Пајића, који казују о свом исељењу из Пошћења око 1830. године, и што је исто тако значајно, о настанку презимена Коњокрад. Био један силан бег који је држао коња у магази под кућом. Тај бег је причао да ће поклонити коња ономе ко га успије украсти. Најмлађи од тројице браће рече бегу да ће му он украсти коња. То му је и пошло за руком, након што је на неки начин преварио или бега или чуваре. Како је бег послије пријетио да ће га убити, они су избјегли из Дробњака.
    Међутим, ни по сјећањима Јакшића, а ни по Филиповићевим забиљешкама, није се дало закључити да су гласиначки Коњокради, који су дошли из Комарнице свјесни рода са Пајићима, потомцима Коњокрада који су дошли из Пошћења, иако су несумљиво обје породице од братства Косовчића с обзиром одакле су се населили и које славе славе.

    Од Абазовића до Коњокрада, преостале недоумице.

    Оно што се са сигурношћу може закључити је да до исељења свих Коњокрада из Дробњака није дошло истовремено. Исељавање Коњокрада из Пошћења, се можда десило 50-80 година прије исељавања Коњокрада из Комарнице. Можда су ти Пошћењски Коњокради потом имали привремене етапе настањивања у Подрињу или Херцеговини, гдје су провели двије до три генерације, и тамо промијенили презиме у Пајић, и тако изгубили везу о сродству једних са другима.
    Знамо дакле да су Башовићи (од Баше Абазовића који је живио у другој половини XVIII вијека) од Абазовића, као и то да су Башовићи свјесни заједничког поријекла са Батинићима и Коњокрадима. Међутим, нисам могао поуздано да утврдим ко је свим овим гласиначким родовима Омакаловића био заједнички предак, да ли лично Јоко Омакало, или неко од његових потомака, а можда чак и предака?
    Село Комарница не слови за карактеристично село Косовчића у Дробњаку. Кад сам био у Пошћењу 2012. године и причао са јединим преосталим живим потомцима од Абазовића у селу, ђедом Момиром и сином му Дејаном, било им је чудно да су моји преци из Комарнице, ако смо од Абазовића? Међутим, Томић биљежи како је се један огранак од Абазовића, Шаровићи, населио управо у Комарницу, и како су послије од њих настали и Јанковићи. Можда су комарнички Коњокради од Шаровића или тих Јанковића? Међутим, послије Томића, нико више Шаровиће није доводио у везу са Абазовићима, можда и зато јер су преузели славу од старосједилачког братсва, Ђурђића? Ако су промијенили славу, ово је могло бити послије исељења дијела Шаровића-Јанковића за Гласинац почетком XIX вијека, јер Јанковићи на Гласинцу имају карактеристичне славе од Косовчића. Опет други извори наводе за Шаровиће да су од старог новљанског братсва Добриловића, али углавном постоје недоумице око настанка њхивог имена и самог братства из којег потичу.
    Можда су моји Коњокради мислили на жупу Комарницу (шири појам) као мјесто поријекла, а Филиповић то забиљежио као село (ужи појам), па су у ствари старином и они из Пошћења? Ипак, сматрам да је село Комарница тачно забиљежено као мјесто гдје су живили Коњокради све до XVIII или најкасније до почетка XIX вијека.
    Јанковићи су ми у истраживањима представљали посебну тешкоћу, јер постоји одређен број слава и села одакле потичу, и често једни са другима нису ни у каквом сродству, а презиме им је распрострањено. Батинићи са Гласинца имају свој огранак Јанковића, а Коњокради свој, који су, највјероватније, настали од Јанка Коњокрада, и прозвали се Јанковићима. Иначе чест је случај био да од имена оца настане ново презиме. Тако су од Боја Пантовића, а и Пантовићи су од Коњокрада, настали и Бојовићи.
    Међутим, несумњиво је да су гласиначи Коњокради од братства Косовчића, и највјероватније од Абазовића, само још нисам успио тачно да сазнам и како, али имам доста индиција и материјала за будућа истраживања. Поред слава, мјеста поријекла, сродности и поклапања са другим породицама од Абазовића, ту су и најновија ДНК тестирања.

    Извор: Александар Јакшић, Поријекло Јакшића са Гласинца, март 2018.