Порекло презимена, село Вуксанлекићи (Подгорица)

14. април 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Вуксанлекићи, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Као равничарско село Малесије налази се југоисточно од Туза, на правцу пута према Скадру. Захватајући подгорје брдског залеђа и још више сјевероисточни дио Зетске равнице, атар села представља релативно погодан склоп једног и другог. Почевши од коте (441 м) на брду Братиљи његова граница се спушта правцем до Еафкиша, а затим пење до коте (176 м), тј. до брда Долеца. Настављајући се истим правцем долази до Нафа е Угљес, затим до коте (112), односно до брда Ђутезе. Одатле се наставља у правцу запада (дужином од око 2 км) па даље скреће ка истоку и сјеверу, паралелно са Братиљом. У издуженом облику, попут друмског насеља, атар села захвата површину од 480 хектара, то јест око 4, 8 км2.

Локални услови и готово још више саобраћајни положај Вуксанлекића у односу на стара насеља Скадар и Подгорицу, те тиме и на Тузе, диспонирали су овдје појаву веома старе насеобине. Читавом дужином насеља (од извора Кревенице до подно брда Хума), а нарочито у његовом средишњем дијелу, који се шири према пољу, мјештани приликом градње кућа и обраде земље наилазе на гробове, уломке камених урни, остатке зидова раћених у малтеру, керамичке фрагменте и сл. Овдје је нађен и један римски миљоказ, као и два епиграфска споменика, узидана у звоник католичке цркве у Тузима. Сви ти налази припадају античком и касноантичком периоду. Судећи, пак, према налазу више камених и земљаних тумула по обронцима и у подножју Хума, који припадају халштату, може се закључити да је овај простор био насељен још у праисторији. Као одраније забиљежени локалитет, Вуксанлекићи су у археолошкој литератури посебно познати (А. Ј. Еванс, 1883; Прашникер — Шобер, 1919; Н. Вулић, 1931) као станица Сinnа на римском путу Нарона — Скодра, односно »као агломерација — едифиција у ареалу античке Доклеје«.

Из каснијег средњовјековног доба издваја се локалитет Кафкиш (на путу из Вуксанлекића према сусједној Дубрави) са остацима цркве и гробља. Црква је једнобродна, граћена у малтеру и оријентисана исток — запад. Првом половином XVIII вијека, у вријеме ширења и експанзије Хота према сјеверу и југу, сјевероисточни дио Зетске равнице, на потесу према Скадарском језеру, био је појачано захваћен њиховим насељавањем. Тада се доселио и један од њихових исаткнутих главара Вуксан Лека са четири сина (Ника, Ујка, Смаиљ и Мартин) док је пети син (Љуља) остао да живи у старом завичају, у Спињи изнад Дубраве, тј. на десној страни пута према Скораћу. Овдје је Вуксан Лека, по коме је село добило име, за себе и своје синове изградио велику кућу (кулу) са утврћењима. Уз њу је средином прошлог вијека била изграћена велика кућа Хасана Нике Цамаја, који је као истакнути представник Хота са својим племеницима учествовао у устанку Зећана 1832. године. Послије неуспјелог устанка, Хасан Ника (у народу познат као Ас Ника) нашао је уточиште код Његоша, на Цетињу, с којим се побратимио. Оставши неко вријеме у Црној Гори, након »обезбијећеног« повратка, вратио се у своје село, гдје је, како изгледа, уз Његошеву помоћ и особито уз помоћ Зећана, до претходне, убрзо изградио велику кућу. Његови потомци наставили су да одржавају пријатељске везе са династијом Петровића. Тако је, на примјер, његов син Мираш писмено честитао побједу на Граховцу (1858) књазу Данилу, а почетком маја 1862. године писао је из Подгорице књазу Николи о покретима турске војске, изражавајући му уједно велику оданост — попут оданости његовог оца Црној Гори и њеном господару.

Јовићевићева констатација да је »спуштање Хота из старог Трабојина и Бриђа ка Зетском пољу и Хумском блату, природно« — посве је основана. Ово, прије свега, стога што су Хоти у залећу увелико безводни крај и што им је сточарство било основно занимање. Сам положај их је, аналогно Грудима према Цијевни, упутио да се спуштају према сточним насиштима и према језеру. »Спуштање ка Хумском блату извршено је прије од спуштања ка Зетском пољу.« Запосјевши и та подручја, Хоти су истовремено задобили и врло деликатне позиције на главном путу од Подгорице, односно Туза према Скадру. Због таквог положаја, поред осталог, катхсада су и према Турцима, а касније и према Црногорцима, као и према сусједним племенима имали, као што је познато, промјенљиве односе.

Почетком XVII вијека (1614) Хоти су, према подацима М. Болице, имали 212 домова са 600 војника. То ће рећи да су у читавој Малесији, која је према истим подацима бројала 500 домова са 1820 војника, били највеће племе. Додамо ли им и Рапшу, имали су 292 дома са 860 војника. Мећутим, почетком XX вијека (1920), како Јовићевић саопштава, Хоти су, и поред великог исељавања (према Плаву, Гусињу, Сјеници, Пештеру, Скадру, Скадарском језеру, Бојани и Улцињу) имали 480 кућа (у Трабојину 250 и Рапши 230). Мећу селима у Трабојину, Вуксанлекићи су имали 20 кућа. Коју годину касније село је имало (1925) 28 домаћинстава са 180 становника, а 1941. године 31 : 241 и 1948. 38 : 240. У међуратном и ратном периоду (1918—45) 5 домаћинстава су иселила у Скадар, док је у априлском рату (1941) погинуло 4 лица и до 1945. године умрло 13 мјештана.

Овдје није било погинулих на страни партизана, ни на страни четника или балиста. Године 1941. село је у свом главном дијелу — Вуксанлекају имало 17 кућа са 18 домаћинстава и 146 становника и у засеоку Раза Еафа 9 кућа са 13 домаћинстава и 95 становника. Од свих кућа — 17 је било на изби. а 9 приземних. Све до новијег времена, које је и граћевинарству овога краја донијело крупне промјене, куће у овом селу су обично биле »велике и високе, понекад широке по десетак метара. Овакве куће имају уздужни зид, који у исто вријеме служи за шљеме. Понајвише овако широких кућа има у Хотима и Грудама, гдје су куће боље него у осталој Малесији. Ту су многе куће преграђене и имају одаје за спавање, па чардак и разне прегратке. Понајбоље су куће у Диноши и Вуксанлекићима и личе на варошке; врло су велике и испреграђиване; многе имају и камене авлије.« Код тако великих кућа потреба за помоћним објектима била је знатно умањена, тако да је село исте године имало свега десетак појата. А у свим кућама за огријев је једино служило огњиште. Густина пак кућа била је највећа у најстаријем дијелу Вуксанлекаја, док је у другом дијелу села, посебно у поменугом засеоку, била знатно мања. Непосредно око кућа су и имовински потеси, који су највише коришћени за житарице, дуван, поврће, винову лозу и смокве. Управо су те културе биле највише заступљене у читавом малесијском појасу од Диноше преко Вуксанлекића до Подхума.

Односне године у селу су живјела братства: Цамаји (17 дом.), Дедвукаји (3), Гојчаји (5), Ђељаји (5) и Берлаји, тј. Никаји једно.

Њихово поријекло је дубље везано са генеалогијом Хота, који сматрају да су »од једнога рода«, повезаног са Пиперима, Васојевићима, Краснићима и Затрепчанима. Највише знају, каже Јовићевић, за сродство са Пиперима. Ријеч је о познатом предању о петорици браће: Озру, Пипу, Васу, Красу и Оту, од којих су пет племена: Озринићи, Пипери, Васојевићи, Краснићи и Хоти. У Хотима се, како је констатовао Јовићевић, не зна за сродство са Озринићима, већ тврде да се ради о браћи: Пипу, Васу, Красу, Лазару (по некима Лаздро) и Бану. Њихов отац звао се Кећо. Према овом казивању, Хоти су од Лазара, а Затрепчани од Бана. За братство Бонкећи у Затрјиепчу каже се да су поријеклом од петога брата Бана (Кећи). Хоти се »сматрају толико својим са Затрепчанима, да тврде да нијесу изашли на више од 15 пасова«. Ј. Ердељановић, консултујући Ханове и Хекарове налазе о Арбанасима, навео је да су и они забиљежили предање по коме се »отац Пипов и његове браће звао Кећи«, који је »због турског гоњења морао побјећи у један ,словенски’ предео који се зове Пипери, у Брдима црногорским. Тамо му се роде шест синова: Лазар, Бан, Меркот, Кастер, Васо и Пипо. Убивши једиог од домородаца, петорица од њих морала су побећи. Само је остао отац с најмлаћим сином Пипом, од кога су данашњи Пипери. Она петорица побјегну у Затријебач. Тројица се од браће разићу на разне стране, а два брата, Лазар и Бан, остану, те су од Лазара Хоти, а од Бана Кећи су католичко-арбанашки родови у Затријепчу« .

Генеалошко предање даље каже да се Лазар Кећи, као родоначелник Хота, доселио у Трабојину Мочем. Ту је остао и један његов син, док се други преселио у Бриђе. Обојица су имала по три сина, од којих су настала братства — код првог: Гоздјен, Гојчај (илн Гојич) и Душај, а код другог: Јунч (Јунчевићи), Љајћ (Лајчовићи) и Ђонај (Ђоновићи). Потомство првог населило је Трабојин, а потомстио другог Рапшу. Досељеници у Вуксанлекиће су, према томе, потомци првог Кећиног сина, односно његова поменута три унука. Тако се, на примјер, од Гоздјена до Вуксана ређају четири »кољена«: Пепа — Цамај — Уља — Лека — Вуксан.( Од поменутог Ноша, коме је сада 58 година, унатраг до Вуксана, ређају се пет кол,ена: Васо — Мираш — Хасан — Ника — Лека — Вуксан. Сви су они подуже живјели и зато се сматра да се Вуксан доселио прије око 250 година, док су се остали досељавали касније).

Занимљиво је истаћи да данас живих Вуксан Лекиних потомака (мушкараца — Цамаја) има око 300. Веома израженом популацијом условљена је и подјела братстава у Малесији на релативно мноштво мањих братстава и огранака. Код Цамаја, рецимо, срећемо: Хасаје, Ујкаје, Мартинаје, Хаџиаје, Зекаје.

Ширењем и јачањем новодосељених Хота (Кећиних потомака) дошло је до истискивања старијег становништва, чији се, како смо у прегледу братстава по селима навели, знатан дио иселио у неке дијелове Зетске равнице.

Положајем села предодрећен је положај његових комуница. Сходно простирању атара, и оне су у његовим периферним или у њима граничним дијеловима (у овом другом случају обично заједно са сусједним селима), захватале непосредно брдско залеђе на истоку и сјеверу, и равницу на западу и југу. Налазиле су се у Долецу, Братили, Тушком пољу, Пикиштату и Жарима. Ова посљедња је, на обали Скадарског језера, од села удаљена 2 — 3 км, а претходне од 0,5 до 1,5 км. Све оне су неограничено коришћене, што је за сточарство села, у првом реду ситно, било од крупног значаја. Преко љета, међутим, стока се изгонила на планину Буковић и Ћемер. На прву су ишла братства поријеклом од Вуксан Леке, а на другу остала. Због близине Скадарског језера, и ово село је било на удару маларије, па је највећи дио мјештана љети излазио на планину.

За братственичке и мећубратственичке односе у овом селу, као основе сеоске патријархалне солидарности, важи све оно што је у том смислу речено за друга малисорска, па у главним основама и за остала села Зетске равнице. Као истакнуто и заслужно братство Цамаји су, рекли бисмо, особито уважавани и поштовани. Они су, поред осталог, и као најбројнији били истакнути носиоци слоге и јединства села. Узори су им били Вуксан Лека и Хасан Ника, чији углед је вршио не мали утицај на очување традиционално добрих односа у селима. Они су се манифестовали у мећусобним договорима о свим заједничким питањима, као и у познатим облицима испомагања онима којима је било каква помоћ била потребна.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 119-124).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.