Порекло презимена, село Лајковићи (Подгорица)

Порекло становништва села Лајковићи, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

И ово горњозетско село, које је некада чинило саставни дио старог насељеног подручја на сутоку и ушћу Цијевне у Морачу, званог општим именом Грље, има релативно повољан положај. Смјештено између Српске на сјеверу и Митровића на југу, те Цијевне на истоку и Мораче на западу, као и Српска, непосредним мањим краком пута излази на главну комуникадију од Подгорице преко Зете ка Скадарском језеру и даље. Настајући на доста оскудном шљунковито-конгломератичном тлу, помеђу двије ријеке, оно је временом, благодарећи околном „пољском” простору, знатно проширило свој атар, чији највећи дио чине комуничне површине намијењене екстензивној испаши. И док ужи насељени, хумидирани дио атара захвата невелику површину од око 80 хектара, онај други дио који, истина, користе и друга околна села, је око пет пута већи. Његова граница, почев од Потопина на сјеверозападу, иде преко Џањевића ока и Морачом до Фресића на југу. Са југа и истока граниче га Митровићи и Цијевна, а на сјевероистоку граница залази правцем до недалеко од Ракића Кућа; одатле је смјером преко данашње магистрале до Црвене локве и јужно од Српске према Пазаришту и Потопинама ограничен са сјеверне стране. Правцем од Митровића до Ботуна (Потопина) атар је дуг око 3 км, а од Мораче до према Ракића Кућама (до Говедца) око 5 км. У Потопинама (вјероватно су добиле име по некадашњем плављењу), које се налазе јужно од Ботуна, простире се обрадиви комплекс земљишта у коме се налазе доста уситњени и помијешани посједи власника из Ботуна и Лајковића. Источно од њега је комплекс звани Садови, који припада Лајковићима. Некада су ту били виногради. Источније од њега су Прљине (прло — пјесковито земљиште) које се раније нијесу обрађивале, а сада се ту гаји поврће. Најзад, југозападно од Српске, између Лајковића и Ботуна, налази се већ поменуто Пазариште, гдје је, како каже Јовићевић, „по предању, био у старо доба пазар Зете”.

Можда, управо, то пазариште најбоље указује, како на знатну старост овог тако и сусједних села, у првом реду повећег подручног насеља Грље, за кога, понављамо, М. Болица каже да је (1614) имало 80 домова и 185 војника. У грамати Ивана Црнојевића којом су назначене границе добара манастира Врањине стоји „Раке у Грлиех”. Лајковићи су добили име по истоименом братству, тј. по родоначелнику Лајку, сину Грљином, који се доселио из Љуботиња, и то, према Јовићевићу, „можда прије 300 година”. Р. Ковијанић, међутим, напомиње да „ако је њихов родоначелник заиста Грља из Љуботиња, онда се он доселио у Зету прије 500 година, јер се Грље помињу још у доба Стевана Црнојевића. У поменутом Врањинском уговору из 1455. године, село Грљи (Герли) уведено је на трећем мјесту, испред Подгорице и Лужана”. А десет година раније (1445) у Зетској пресуди се из Грља помињу Никола Зурковик (вјероватно Ђурковић — П. Р.), Степо (Стиепо — П. Р.) Главатовик, Новак Зуровик (вјероватно Ђуровић — П. Р.) и Борило Радосалик.

И у овом селу било је агалука у доба Турака али не и муха- меданаца, како је то Јовићевић констатовао.

Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 60 кућа са девет братстава, док је према званичним подацима оно тада имало 66 домаћинстава са 380 становника. До 1941. године број једних и других порастао је на 77 :460; да би осам година касније (1948) износио 89 : 521. До балканских ратова у Америку је ради зараде ишло 12 мјештана, од којих се 4 није вратило. У периоду (1918—41) иселиле су се двије породице (у Метохију). Током рата (1941—45) погинуло је и умрло око 25 мјештана.

Године 1941. од укупно 76 кућа, двоспратних (на изби) је било 7, а приземних 69. Приземне су претежним дијелом биле изједна и без патоса. Уз готово сваку кућу биле су појате, свињарници и живинарници. Куће у селу су порећане у једном потесу, дуж главног сеоског пута. Шпорет су користиле само њих 4, а остале само огњиште.

Црква и школа, звана „Владика Данило” (обје у Српској) биле су им, како смо рекли, заједничке са Ботуном, Митровићима и Српском.

Село се, аналогно Српској, налазило близу станице на некадашњој ускотрачној прузи Подгорица — Плавница. Попут некадашњих „ханова”, биле су ту и двије кафане, тако да је станични круг био уједно мјесто за окупљање мјештана из околних села.

У 1941. години у селу су живјели: Рашовићи (20 дом.), Стијеповићи (15), Вукашиновићи (10), Бјелобрковићи (8), Вулевићи (4), Ковачевићи (4), Кумбуровићи (5), Радовићи, Радетићи и Кликовци (по двије) и Станићи, Пејковићи, Мараши, Шановићи и Чолевићи по једно.

Рашовићи, Стијеповићи, Кумбуровићи, Вулевићи и Шановићи воде заједничко поријекло из гшперских Мрка. Предак им се звао Гордоба, који је имао три сина: Прљу, Грљу и Ива. Њих тројица заједно са мајком пребјегли су, због крвне освете, на Љуботињ, а одатле мало касније у Грље у Зету при Српштанској гори, Иво у Сеоца, а Прља је остао на Љуботињу. Грљин син Лајко преселио се затим испод Српштанске горе у Лајковиће, које је добило име по њему и његовом потомству. Лајко је имао пет синова: Раша, Стијепа, Шана, Вула и Кумбура, од којих су настала пет истоимених братстава. Рашо је потом имао три сина: Раша, Бјелобрка и Вукашина, од којих су, такоће, наведена братства. Овдје треба додати и тврдњу Ковачевића да су они једно братство са Кумбуровићима од којих су се, како кажу, подвојили прије 7—8 пасова.

Мараши су овдје пријешли из сусједних Митровића, гдје им је, у ствари, матица након досељења из Хота.

Радетићи су род са истим братством у Пиперима; досељени су прије око 120 година.

Радовићи су из Бјелопавлића, досељени прије око 160 година.

Кликовци су даљом старином из Куча, а овдје су се доселили из Махале прије око 100 година.

Пејковићи су из Куча. Прво су се населили у Грбавцима, а затим овдје, прије око 130 година.

Станићи су такође из Куча; сматрају се старосједиоцима, а исто тако и Чолевићи који се сматрају домороцима у селу.

Ширећи се у атару, братства су са својим кућама ипак остала груписана. Свако братство је испред кућа имало излаз на своју комуницу, површине од око једног хектара. Ти братственички подвојени потези налазили су се сјевероисточно, испред села, у комуници званој Лајковачки бријег. Општа сеоска комуница била је у Немовском пољу и неограничено је коришћена, нарочито зими и с прољећа. Међутим, преко љета, стока је изгоњена (око 2.000 грла ситне и 500—600 крупне) на имања у Калођеници, тј. у Лајковићком лугу, западно од Горње и Доње Плавнице. Тамо је стока на испаши (у торовима) остајала до јесени, односно до већих киша и поплава.

Мјештани су се у знатној мјери бавили риболовом. Осим на Морачи и Цијевни, највише су ловили на Плавници, односно на Скадарском језеру. Село је имало риболовно друштво са два гриба, којима су ловиле двије групе рибара. Подјела је вршена по учеснику. Братство Ковачевићи имало је удио у ловиштима (у јазовима) на Ситници. Уколико они у њима нијесу ловили, давали су право пријатељима, а они су им дио улова уступали. Ту количину Ковачевићи су мећусобно подједнако дијелили.

С обзиром на претежну братственичку повезаност мјештана, њихова патријархална солидарност била је изванредна. Ниједна кућа, кажу овдје, није подигнута а да није организована моба, у првом реду за превоз камена и грађе. Поједина домаћинства поклањала су и тополе, неопходне за кровну конструкцију. Помоћ у обради земље пружана је онима који нијесу имали запреге. Посебна брига вођена је о цркви, којој су давани прилози у вуни и новцу. Прилози су, такође, давани за путеве и школу. Ко не би дао улог за пут, био је дужан да на њему ради три дана; то се није могло избјећи, итд.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 160-163).