Порекло презимена, село Душићи (Подгорица)

12. априла 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Душићи , град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово мало село налази се близу средокраће пута Тузи — Матагужи, са његове источне стране. Сјеверно је од Врања, источно од Владни и западно од пута Тузи — Скадар. Прилично подвојено од околних села, смјестило се у »пољу« на доста оскудној шљунковито-конгломератичној подлози, која је у насељеном дијелу атара дуговременом обрадом знатно култивирана. Око тог продуктивног комплекса на свим странама шири се »поље« које чини комуничну основу села. Она захвата највећи дио атара, чија је површина 600 хектара, тј. 6 км2. Главни сеоски пут је у ствари крак којим је село повезано са путем Тузи —Матагужи — Голубовци.

Село се до првог поратног пописа (1948) углавном називало Бургови. Тако га назива и Јовићевић. Ово стога што се у његовом ужем атару налазе омањи хумови (хум — бург). На једном таквом узвишењу (кота 76 м), близу Душића, видни су остаци зидина направљених од већих, грубо притесаних камених блокова. Ширина зида је око 1 метар, а граћен је у сухомеђи. На платоу узвишења нађени су фрагменти керамике (градинске, римске), а са јужне стране у подножју »градине« при обради имања налажени су остаци зидова рађених у малтеру и опеци. Ту је, удаљен око 500 м, пронађен и веома стари, активни бунар. Са сјеверне стране хума, у њивама су налажене монете и фрагменти праисторијске керамике. Археолози претпостављају да се овдје ради о једном праисторијско-хеленистичко-римском налазишту. Ријеч је, дакле, о старом насељу, чије име је остало непознато. Ово мјесто се ни касније у средњовјековним или турским писаним изворима, колико је за сада познато — не спомиње. Не јавља се ни у Боличином попису.

Јовићевић је 1925. године у њему евидентирао 8 кућа са три католичка братства — досељена из недалеких Груда (Кршево). Према званичном попису, село је тада имало 10 домаћинстава са 39 становника. Мећутим, 1941. године главнина села имала је 15 домаћинстава са око 135 становника, а у засеоку Прељај (Вуљај) била су 3 домаћинства са око 30 становника. До 1948. године број једних и других попело се на 34 : 183.

Село је 1941. године бројало 6 кућа, а заселак Прељај једну. Мећу првима биле су четири куле у којима је живјело по неколико фамилија и 2 приземне куће. У јединој кући у Прељају, у ствари кули, живјеле су три фамилије. У кулама се живјело на спрату, испод којега је била коноба. Приземне су биле без патоса и покри- вене сламом. Растојање мећу кућама било је 100 — 300 м. У свима се користило огњиште. Уз куће, углавном у оквиру дворишта, било је још 6 појата за стоку, 8 свињарника и 7 живинарника. Десетак година уочи посљедњег рата, у селу се налазио омањи дућан, у којему су се могле купити разне ситне потребе.

Од старих остатака у селу мјештани показују мјесто звано Муре (зидине) у подножју брда Бург; кажу да су њихови стари људи запамтили остатке старих зидина на том мјесту. За назив села кажу да потиче од имена (Душа) некадашњег становника села, који није осатвио потомство. Заселак Прељај добио је име по Прељи, чији потомци ту живе.

Године 1941. у селу су живјела два братства Сиништај и Вуљај. Оба су се доселила из Груда (Кршево) због економских разлога. Први сматрају да су досељени прије око 350 година, док се за друге мисли да су дошли око 200 година послије првих. Прије доласка овдје, Сиништаји су се неколико година задржали у Шипчанику код Туза.

Из села је емигрирао само један мјештанин (у Приштину) и то у периоду 1918—41. године. Током рата (1941—45) погинуло је и умрло око 13 мјештана.

Осим љети, када су овце изгоњене на планину, село је околне комунице у пољу користио током читаве године, без обзира на временске прилике; снијег се на тлу кратко задржава. На планину су их давали Кучима, на чување. Иако мало, ово село је у предратним годинама држало око 500 оваца.

Риболовом (на Скадарском језеру) су се врло мало бавили; обично појединачно. У мећусобном испомагању највише су упражњавали мобу.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 111-112).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.