Порекло презимена, село Крњеуша (Босански Петровац)

Порекло становништва села Крњеуша, општина Босански Петровац. Према истраживању Петра Рађеновића из 1925. године

 

По ономе што се зна о поријеклу најстаријих овдашњих породица, види се да је већ отприје двјеста година било овдје православног народа. Свакако било га је и прије тог доба али о томе не налазимо нигдје писаног спомена.Тој тврдњи иде у прилог чињеница што се та парохија налази доста близу,свега 5-6 сати хода,од врло старог манастира Хрмна, који је све до Калајског рата (1788-91). имао велика имања и знатан број калуђера и био важан црквени центар у овим крајевима.

Могуће је да су ти калуђери послуживали и удаљенија села у околици, као што су баш и села ове парохије. Можда је то баш и узрок зашто из тог старијег доба нема никаквог помена о свештеницима ове парохије. Да је у овом крају било православног живља и у много давнијем времену него што је то задњих двјеста година, за то нам говоре темељи цркве, који се налазе и сасвим јасно још и данас распознају на гробљу у Крњеуши.

Та је црква, сасвим по православном типу окренута ка истоку. Слична развалина налази се у Крњеуши још на једном мјесту, близу садашње цркве и то код куће Миле Карановића, пок. Стевана.У подруму куће овог Карановића види се комад округлог зида као што је зид код олтара.

Први свештеник ове парохије, за којег се зна, јесте поп Пилип Карановић. Он се родио, по казивању, у Лици па је тамо и школу изучио. Чудновато је како се он могао родити у Лици кад су Карановићи живели на Бобољускама.

Можда се његов отац привремено преселио у Лику, па се он тамо родио. Иза 1800. год пресели се поп Пилип са Бобуљусака у Ведро Поље код Петровца, а одатле је га је презвао спахија у Селиште, најприје у Мало, а мало затим у Велико. Кад је он овдје дошао мора да није било ни једног свештеника, јер се о том ништа не спомиње, него се говори одмах о попу Пилипу као свештенику цијеле ове парохије. Он је служио ову парохију око 15-20 год.

Негдје око 1821. год. када су иначе многи православни свештеници у турској царевини страдали, осумњиче Турци и попа Пилипа да спрема побуну те га отјерају у Пркосе, гдје је тад било сједиште власти и објесе га о једној крушци у Понорцу. Ту је висио цио дан, и обноћ дођу његови укућани те потајно скину његово тијело са вјешала те га однесу кући и сахране на гробљу одмах близу куће.

Иза попа Пилипа био је његов син Тривун Карановић од 1821. до 1861. год. Затим је од 1861. до 1867. год. био поп Тривунов брат Дамјан. Од 1867. до 1903. год био је поп Јово Грбић из Рачића код Бихаћа. Од 1903. до 1909. год био је поп Јован Зорић, рођен у Лици, куд се његов отац био склонио током устанка; отац му је био родом из Пркоса. Од 1909 -10 био је поп Тома Миланковић из Петровца. Од 1910. свештеник је Петар Рађеновић из Осредака.

Нема се података, на основу којих би се могло говорити о првобитном оснивању села. Може се донекле говорити само о поријеклу данашњег становништва. Сама села су врло стара, а данашње становништво није овдје одавно. Најстарије породице тек ако су се прије 200 год. овамо населиле. Да су та села старија од досељеника види се данас по пашњацима и неким ливадама где се налазе трагови некадашњег обрађивања, а то су разори и јарци.

Предање не зна ништа о томе, да су та земљишта орана, откад је садашње становништво.

Доказ за старину села јесу и називи селиште. А овдје три мјеста носе тај назив и то у Крњеуши – Велико и Мало Селиште и Ластвама Селиште, где је кућа Милић Качара. Према духу овдашњег језика селиште означава мјесто, где је некад било село, а сад га нема, као што и колибиште означава мјесто где је била колиба. Отуда су у данашњим селиштима некад била села. Та су села после опустјела те добила назив селиште, док опет нису била насељена, ал им остао првобитни назив.

 

О досељеницима

Према свему, што поједине породице о свом поријеклу причају, изгледа да су ови крајеви пре 200 год. били сасвим или дјелимично пусти, јер у то време ставља долазак најстаријих породица. А о њиховом доласку биле су им куће готово једине. Ако погледамо видјећемо да тај рок пада тачно на крај Аустријско и Млетачког рата против Турака, завршено Карловачким миром (1699.год). Отад је прошло нешто више од 200 год. У то вријеме морали су се крајеви са становништвом опустити или се бар посве проредити. Можда је тада због близине бојишта један дио становништва прегажен, а други се можда склонио и одселио даље у унутрашњост.

Није искључено да је ту поред православаца живјело и муслимана. Пошто се тада граница Аустрије, као хришћанске државе примакла уз реку Уну, можда су се ови муслимани осјетили нелагодно међу хришћанима, па се одселили у град међу чисте муслимане.

Тој тврдњи донекле иду у прилог трагови муслиманског гробља близу куће Милића Мрђе у Ластвама.

Како било да је било, чињеница је да су се ту доселиле најстарије од данашњих породица.

У почетку их је сигурно било више, али у оно вријеме није било никакве сталности, то су се неке одселиле на другу страну. Главни узрок тој несталности била је промењива и објесна ћуд бегова као власника земље. Они су у свако доба могли без икаквог разлога отерати кмета. А пошто је било празих кућишта и сами кмети су пробирали и тражили боље кућиште па се тако и добре воље пресељавали. Спахије, на чију су земљу долазили, нису их тјерали већ су се радовали да им неко дође на земљу да не буде пуста. Каткад су сами бегови примамљивали кметове једне од других.

У процесу насељавања сачињава изразиту границу окупацију Босне и Херцеговине од стране Аустро Угарске монархије. Дотле су се насељаваље поједине породице напосамо, а одмах по окупацији населили су из оближњих крајева Лике повећи број породица. Што је доселило прије окупације, то по народном схватању спада међу старосједиоце, а досељеници послије окупације чине насељенике.

Карановићи станују у Великом Селишту (7 кућа), у Долу (1 кућа), у Чаршији (2 куће),у Крњеуши (6 кућа), у Рисовцу (4 куће). Сви осим оних 6 кућа у Крњеуши из једне су фамилије и кад су се пре 100 год доселили били су једна кућа. Старешина им је био поп Филип Карановић, који се доселио почетком 19. века најприје у Ведропоље, одатле се доселио на позив спахије најпре у Мало Селиште, а после у Белико Селисте. И они у Крњеуши вјероватно су истог поријекла, само су овамо дошли одвојено од оних као засебна породица. Сви славе Св. Ђурђа.

Грбићи су потекли од пок. Грбића, који се родио у Рачићу код Бихаћа. Овамо је дошао као ђак, оженио се од Карановића и иза смрти последњег свештеника од породице Карановић запопио се и служио овој парохији. Његова два сина су у заједници као једна кућа. Славе Срђевдан.

Радишићи станују у Малом Селишту (5 кућа), у Тарбучком Долу (3 куће) и Врањешком Долу (3 куће). Они крњеушки Радишићи населили су се из Дабашнице пре 200 год и то најпре у Велико Селиште послије пређу у мало. Врановски Радишићи доселили су се прије 80 год. из Далмације. Најпре су неко време били у Раковици, где су сада Манојловићи.

На њиховом садашњем кућишту биле су неке Колунџије који ту јако осиромаше па одселе преко планине и тамо се убрзо опораве. Кад се Колунџије одселише спахије врате Радишиће на мјесто њихово јер им горе било пространије и погодније за стоку. Тада су Радишићи били врло имућни и чобан им је на коњу за стоком ишао.

Вучковићи су се такође доселили са најстаријим породицама. Они су из Далмације, од Ервеника и Отона. Најприје населили њих тројицу браце на Бравско. Ту се забаве неких 20 год. Али им се на Бравску није свиђало због студени и дивљачности, те се двојица браће одселе у Крњеушу, а један остане и даље на Бравску. Од ове двојице потекли су сви данашњи Вучковићи. Сад их има у Тарбучком Долу (8 кућа), на Запољку (5 кућа), у Чаршији (2 куће), Рисовац 1 кућа. Сви Вучковићи славе Никољдан, сем једне куће Вучковића у Рисовцу која слави Ђурђевдан.

Зорићи потичу из Далмације, одакле су се једни населили најпре на Бобољуске ,а отуда 50 год послије овамо. Други су право из Далмације дошли овамо. Они као да су се доселили са најстаријим породицама прије 200 год. Сви Зорићи славе Ђурђевдан.

Обрадовићи су дошли овамо 1879. иза Окупације код Грачаца (у Лици). Има их у Тарбучком Долу 3 куће и у Рисовцу има 4 куће, а дошли су из Дабашнице такође 1879. год. Сви славе св. Јована.

Ступари су се доселили на Скакавац као и друге најстарије фамилије прије 200 год. Одатле се преселе једни отприлике пре 100 год у Тарбучки До на кућиште неких Кукоља, који су се затрли од куге. Сад их има у Долу 6 кућа, на Запољку 2 куће и у Чаршији 2 куће. Други доселе овамо 70-80 год. са Скакавца у Ластве, у Мрђин До. Ових има сада 5 кућа и презивају се Јовићи.

Дринићи станују у Тарбучком Долу и има их 3 куће. Они морају потицати од Дринића из Врточа, где их има више. Не зна се како су и када овамо дошли. Свакако мора њихов долазак падати барем 80-100 год док се данас о томе не зна ништа. Славе св. Николу (19. децембар).

Латковић се родио у Вођеници, те је као сирома пришао Зорићу у Крњеуши прије устанка 1875 год. Послије је био у Зелновцу код бега момак, а кад су се тамо населили 1879.  католици добију кућиште па се тамо стално насели. Слави Аранђеловдан.

Крчмари не знају ништа о свом поријеклу, према томе морали би спадати међу најстарије породице. Живе на Запољку. Има их сада 9 кућа. Славе Св. Јована.

Војиновића има 2 куће на Запољку, а потјечу из Мазина. Једна се породица доселила прије 40-50 год ради војничке дужности мушких чланова, а друга 1879. Славе Ђурђевдан.

Кнежевићи су старином са Цвјетнића. Док су тамо били имали су на Хрњадима 1000 оваца. Једно вријеме 7 год. није било никаквог снијега те они већ престану косити сјено пошто су овце цијеле године могле живјети од паше. Али седме год удари зима и мећава и они све овце изгубе. Иза тога населе се Кнежевићи на Скакавац пре 100-200 год. Ту су били 30-40 год. а онда се најпре доселе на Рисовско брдо. И ту буду неко време па преселе отприлике 50-60 год. на Запољак гдје су и сада. Има их 5 кућа. Славе св. Јована.

Баста се доселио из Удбине 1879 год.

Алтагићи живе у двије групе: једна на Запољку 2 куће и друга у Крњеуши 5 кућа. Они не знају ништа о својој даљој прошлости. Алтагића има још даље у Врточу 5-6 кућа те могуће да су ови и они истог поријекла. Славе Ђурђевдан.

Лончари потичу од Удбине, а доселили су се 1879 год. Има их свега 3 куће,у Крњеуши 2 и на Салатима 1 кућа. Славе Ђурђевдан.

Сантрачи се сада налазе на три одређена мјеста, у Крњеуши (3 куће), на Брду (7 кућа) и под Гредом (7 кућа). Кућа им је била у Крњеуши гдје су сада Мандићи. У близини њиховој били су Миљуши који оданде некуда селе.

Ђукића има у Крњеуши (1 кућа) и у Рисовцу (4 куће). Крњеушки су родом из Вођенице, а рисовачки су се доселили прије 100 год из Средње Горе. Крњеушки славе Аранђеловдан, а рисовачки Св. Марка.

Мандићи станују у Крњеуши (2 куће) и у Рисовцу (3 куће). Потекли су из Грахова, одакле су се доселили прије око 70 год. Најприје су се смјестили у Рисовцу , а око 1858. кад су Сантрачи кренули ка Крњеуши, преселе се Мандићи на њихово кућиште. Рисовачки Мандићи одселе се из Грахова најпре у Лијевче, али се отуда брзо врате у Унац. Ни ту не остану дуго него оду у Рисовац (где су Калембери). То је све било 3-4 год. Послије се одселе њих два брата у Доњи Рисовац, те се један насели на кућу Ђукића, а други на Бокића, односно Кресојино. Од ових Кресоја су двојица погинули у Рисовцу. Онда њихово празно кућисте засједну Мандићи. Славе Св. Николу.

Марјановић у Крњеушу дошао је из Марјановића Дола као приводак, а у кућу Сантрачеву, те се послије овдје и закућио. Марјановић у Рисовцу поријеклом је из Смољане, одакле је дошао прије 70 год. Слави Св. Јована.

Момчиловићи (2 куће) доселили су се од Удбине (Лика) 1879. Славе Св. Ђурђа.

Новаковићи су поријеклом од Зрмање (Лика). Отуда су се они доселили прије 200 год. И сад у Зрмањи на Попини има доста Новаковића, славе Арханђеловдан. У близини има још Новаковића, у Колунићу (30 кућа) и у Притоци (10 кућа). Ови су се одселили из Колунића. Овдашњи Новаковићи су се разбили у неколико група: У Крњеуши (6 кућа), на Брду 2 куће, у Малом Рисовцу двије куће Новаковића са презименом Сукњевићи. Они нису прави Новаковићи него Предојевићи. Поријеклом из Рујишке, одатле је њихов предак побјегао јер је убио Турчина те дошао у Новаковиће и најмио се код њих. Од Новаковића је примио он и његови потомци презиме и славу. Сви овдашњи Новаковићи су прије 60 год живјели у Крњеуши.

Пилиповићи су као Кнежевићи родом из Цвјетића те су прошли истим путем, којим и Костићи. Најприје су дошли на Скакавац, а одатле послије неког времена у Рисовац. Ту приведу себи и Кнежевиће, којима су били ујаци. Одатле оду Кнежевићи на Брдо, гдје су се забавили 7 год, па онда оду на Запољак. Пилиповићи се преселе из Рисовца у Крњеушу на садашње кућиште. Сад су двије куће, славе св. Алимпија.

Половине су се доселиле прије 60 год из Доброг Села из Лике. Узрок сеобе је бјежање од војничке службе. Сад су двије куће у Крњеуши и једна у близини у Рисовцу. Славе Св. Јована.

Дробци су се доселили 1879. од Грачаца. Смјестили су се у Грабовцу. Сад их има 2 куће. Славе Ђурђевдан.

Ћеранићи су такође дошли 1869 од Грачаца.У Грабовцу су њихове 2 куће, а у Сеовцу 2. Славе Ђурђевдан.

Милановићи су се смјестили на Салатима. Доселили су се 1879. из Лапца. Има их 2 куће. Славе Арханђеловдан.

Колунџија се доселио 1879. из Добросела у Салати. Једна кућа, слави Св.Николу.

Бркљачи станују у Рисовцу на два мјеста: У Малом Рисовцу (3 куће) и у Лужинама (5 кућа). Они су старином с Попине (Лика), одакле су 1815. утекла њих неколико брата из војништва те се населила најприје на Скакавцу. Послије се преселе у Мали Рисовац. Одатле се одселе негде 1875. у Лужине. Славе св. Јована.

Дрљаче су поријеклом са Војевца,одатле су се преселили у Сувају и из Суваје 1856. у Рисовац. Сад су 3 њихове куће на Буковој Коси, а 2 у Гускарици. Славе Св. Трифуна.

Илићи станују на Буковој Коси. Има их 4 куће, не бројећи оне двије куће Сантрача, што су приведене у Илиће и примиле њихово презиме. Они су поријеклом из Суваје у Лици. Прије 80-90 год утекне им један Илић од војништва и настани се више Петровца. Ту умре, а жена му се уда у Крњеуши за једног Сантрача и приведе са собом синове, кад ови порастоше добише куће на Буковој Коси, а двије у Гускавици. Славе Св. Трифуна.

Петровићи доселили су се 1879. из Дољани. Сад су их двије куће. Славе Ђурђевдан.

Лабуси доселили око 1800. са Попине. Најприје су било више година у најму у Ластвама. Послије купи од једног Карановића кућиште у Рисовцу и тамо се ожени.

Рађеновићи су се доселили у Рисовац с Очијева, гдје их сада има неколико кућа. Но даљом старином они су из Срба (Лика). Доселили су се у Рисовац прије неких 80 год. Има их 4 куће. Славе Ђурђевдан.

Ћулибрци су по свој прилици из Гориње или другог села с ону страну планине. Могли су се овамо доселити прије неких 100 год. Има их у Рисовцу, у Гускарици 6 кућа и Ластвама 3 куће. Славе св. Јована.

Шијани су потекли старином из Прљева у Лици. Одатле утече један пре 100 год због војништва, те овамо дуже времена био у најму. Затим се окући у Брестовцу и врло озгодни. Ту им једне године бег узме и закоље вола као хак од сјена. Они се онда наљуте и напусте кућиште и одселе се у Колунић. Али тамо сасвим осиромаше, те се опет послије 9 год врате у овај крај. Опет су служили у најму, док се не смејстише на садашње место. Има их 5 кућа. Славе Арханђеловдан.

Мирковић је доселио овамо из Колунића прије којих 40 година. Једна кућа, слави Никољдан.

Кантари су старином из Плавна у Далмацији. Њихов отац утекао је прије којих 50-60 година од војништва и населио се на Бравско. Уз устанак 1875. године повратио се натраг као бјегунац испред турског насиља и умро у истој кући, гдје се и родио. Жена му се уда за Божу Новаковића у Крњеуши. Свега двије куће, славе Св. Луку.

Драгосавац је доселио из Брувна 1879. Слави Св. Јована.

Мајсторовић је доселио из Дољана 1879. Слави Св. Јована.

Познићи су доселили из Брувна 1879. Има их сада 3 куће. Славе Св. Јована.

Агбабе доселили 1879. из Грачаца. Двије куће; славе Св. Стевана Дечанског.

Остојићи доселили из Грачаца 1879.Једна кућа у Рисовцу, 1 у Врановини. Славе Св. Николу.

Ћургуз Ђуро станује у Рисовцу као цестар. Родом из Вођенице. Слави Св. Николу.

Калембери доселили 1879. из Корјенице. Двије куће; славе Св. Стевана Дечанског.

Чича доселио из Брувна 1879. Слави Св. Николу.

Бјелићи доселили 1879. из Корјенице. Свега их три куће. Славе Св. Јована.

Личине станују у Церовачама. Има их 4 куће. Доселили су 1879. из Дабашнице. Славе Св. Луку.

Завиша доселио прије 100-120 г. из Мазина. Испрва живио заједно са Драгићима, с којима је у сродству. Послије се настани на Лијепој Луци. Слави Св. Василија Великог .

Ђекићи доселили су из Грачаца 1879. Има их у Ластвама 3 куће и у Крњеуши једна. Славе Св. Стевана.

Мијаковић доселио 1879. на Шеховац из Грачаца. Слави Ђурђевдан.

Качари су се звали прије Ћулибрци па се по једном свом старом, који је био мајстор од каца прозвали Качари. Населили су се доста подавно и то, као и остали Ћулибрци, по свој прилици из Рујишке.

Даљевићи су далеком старином из Далмације, одакле су населили у Бјелај, а прије којих 60 година доселили овамо у Ластве. Послије је једна кућа иселила на Врановину у Капетанов До. Ни сад нема него двије куће, једна у Ластвама, друга у Врановини. Славе Марковдан.

Манојловићи су доселили 1879. из Брувна. Има их 4 куће, у Ластвама једна, а у Врановини (Раковица) три. Славе Св. Николу.

Драгићи становали прије 60-70 година сви за Градином, а једна кућа била у Крњеуши као чардаклија уз бега. Земљиште око Куле било беличасте те су га обрађивали бегови, који су стајали у Кули. Кула је имала четири боја, два у зиду, а два одозго дрвена. У њој су стајали бегови као власници земље у цијелој околици, а уједно и као управна и службена власт за своје кмете. Ту су долазили кнезови на налог и прича казује, да је по седамдесет штапова кнезовских прислањало у авлији покрај куле. То би хтјело рећи као да је 70 села са својим кнезовима било подложно бегу, који је у Кули сједио. Биће свакако претјерано. Али можда је у старије доба власништво ових бегова нашироко захватало, па се послије удајом и давањем мираза све више сужавало. Кад је шестом деценију 19. вијека укинуто беглучење и заведена трећина напустили су ови бегови кулу и земљиште око ње дали за чифлуке Драгићима, који из Заграђа преселише овамо. Одакле су Драгићи старином, не знају ништа да кажу. Једино говоре, да су се прије звали Кецмани, па временом предјели име. То је вјероватно, пошто им је исто крсно име св. Вартоломеј. Сада их има свега 14 кућа и то код Куле 7, за Градином 5 и на Врановини 2. Близу куле била су вјешала те се оно мјесто и сад тако зове.

Мрђе доселили су прије 80-90 година побјегавши од војништва. Родом су из Днопоља (Лапац). Нијесу одмах на садашње мјесто стали, него су промијенили прије тога још два мјеста. Прије њих овдје су били Деснице. Има их данас свега 3 куће. Славе Никољдан.

Совиљи су у Ластвама поријеклом од Грачаца. Доселио прије 60-70 година бјежећи од војничке службе. Славе Св. Николу.

Врањеш потекао од Врањеша из Врањешког Дола. Премакао се овамо због присилног беглучења. Неколико пута мијењао кућишта. Слави Ђурђевдан.

Шкрбићи знају да нијесу одавно на овоме кућишту јер казују, да су прије ту били Марјановићи. Али одакле управо потјечу, не знају. Слуте, судећи по истом крсном имену, да су потекли од Грбића, којих има доста у Суваји (Петровачкој). Према томе би могли и они бити из Суваје. Славе Ђурђевдан.

Вулини су по причању доселили овамо прије 100-120 година из Рашиновца. Одавде су неки у току времена одселили преко планине, а неки из Рашиновца у Змијање.

Ковачевићи старином су из Мазина, испод Кремена, гдје их и данас има веома много. Прије отприлике 150 година један Ковачевић, који је имао петорицу браће убије човјека у Мазину па побјегне у Босну и унајми се на Бравско. Кад му други брат дорасте до војништва побјегне и он овоме брату на Бравско. Ту се закуће и пожене. Жени једнога од њих било је име Јока, те се по њој сви њихови потомци прозову Јокићи. Једни су остали на Бравску до данас те се називају правим именом Ковачевићи, али има их под разним преведеним именима. Но други недуго иза доласка на Бравско крену се и доселе на Врановину ( гдје су данас Јокићи). Сви су се они тада називали Јокићи. Садашњи Јокићи на Врановини приведени су правим Кокићима ( Ковачевићима) на Врановину из Марјановића Дола. Звали су се Грбићи и славе Срђевдан. Они поприме презиме ових, међу које су приведени. Послије неког времена одселе сви Јокићи (Ковачевићи) из Врановине. Само остану на мјесту они приведени Грбићи, но под именом Јокића. Једни од Јокића Ковачевићи населе у Раковицу, гдје су и сада Ковачевићи, а други у Вођеницу, смјесте се код својих рођака Ковачевића у Малину. Али они су им дошли под промијењеним именом као Јокићи. Но ту на мјесту своје старине и под утицајем тамошњих рођака одбаце презиме Јокић и поприме опет старо Ковачевићи. Ковачевића има у Раковици 7 кућа. Славе Никољдан.

Совиљи (Софиљи) доселили су се 1879 из Кијана код Грачаца и настанили се у Раковици. Има их сада 8 кућа. Славе Св. Николу.

Сурле доселили су такође 1879. из Глогова код Грачаца те се и они настанили у Раковици. Има их 6 кућа. Славе Св. Николу.

Херцег доселио 1879. из Дабашнице. Слави Лазареву Суботу. На месту гдје су Софиљи, Сурле и Херцег, биле су муслиманске беговске куће.

Врањеши су се доселили у Раковицу одозго из Врањешког Дола и то као беговски момци. Сад их има у Раковици 3 куће, а у Врањешком Долу 5 кућа. Даљње поријекло њихово се не зна. Биће да и они спадају у најстарије овдашње породице.

Јевићи су исто тако одавна на садашњим кућиштима. Старина им се не зна. Прије 50-60 год било их је свега 2 куће ,а данас их има 12. Од њих су још протекле од приводака по једна кућа у Рисовцу и Брестовцу. Славе Ђурђевдан.

Керкези не знају о својој старевини. Они су одавна на Врановини. Има их 12 кућа. Славе Ђурђевдан.

Јокићи види Ковачевићи.

Плећаш доселио 1879. из Брувна. Слави Св. Јована.

Радаковићи доселили 1879. из Брувна, три куће. Славе Никољдан.

Мандић доселио из Дабашнице 1879. Слави Никољдан.

Адамовићи потичу старином из Далмације. Доселили су се прије 200 год. У сеоби задржали су се неко време у Унцу гдје и сада има једна куца Адамовића. Доселили су се овамо као двије породице, које нису биле у блиском сродству. Један дио њих као и потомци имају предјевак Лавоњићи. Са Врановине се одселила једна породица на Војевац, те их има и тамо пар кућа. Данас их има у Горњој Врановици 15 куца. Славе Св.Јована.

Репац доселио из Куле код Госпића 1879. Слави Никољдан.

Пјевачи доселили 1879. из Читлука код Госпића. Двије куће, славе Никољдан.

Тих 76 породица буде данас у границама ове парохије. Некима од њих не може се одредити старост ни поријекло. Или су веома старе или нису имале смисао за чување породичног предања. За приличан број породица предање говори да су дошле пре 200 год и то из Далмације и Лике. Још већи је број породица које су се доселиле у време досељења оних последњих, прије 200 год па до окупације (1700-1878). Ово су били углавном војнички бјегунци из оближњих мјеста аустријских. Осим тога доселили су се и неке породице из оближњих села, које су протјерали бегови или су се саме оставиле стара кућишта и посла овамо на упражњена. Најмлађе становништво избило је овамо са окупацијом 1879. Ти су дошли одједанпут и то из оближњих мјеста у Лици. Заузели су мјеста гдје су прије били муслимани, као Лончари у Крњеуси гдје су прије биле три муслиманске куче, Софиљи, Сурле и Херцег у Раковици, где је пре било 5 муслиманских кућа. И у Зелновцу су биле 2 муслиманске куће. На њихово мјесто су дошли католици. Други су добили кућишта тако да су купили дјелове кућишта од старосједиоца, пошто су ови имали врло пространа. Насељеници из 1879. су дошли овамо као врло богати људи, пошто су у Лици скупо продали своју земљу, а овамо су сасвим јефтино купили, само што су тамо били власници земље, а овамо су постали кметови земље. Осим тога свако од њих је донио нешто стоке. Само неколике старинске породице повратиле су се из Лике овамо као живље са нешто имања и стоке. Куће нису затекли ни они као ни новоседиоци, него су морали тада сви да направе најпре какву такву кућу па тек онда у друге послове да залазе. Те су прве куће биле понајвише од плота. Мало послије замјениле су их куће од чврстог материјала, а има и кућа од камена.

Рад и привреда:

Становништво се занима као двема главним гранама привреде, тежаклуком и сточарством. Земљорадња сама не може да исхрани овдашњи свијет, него се мора продавати дио стоке и куповати жито. Сама привреда је на врло ниском степену. О напредном раду не може бити ни говора, за орање употребаљава се дрвени плуг и дрљача. Оре се на разоре са јарцима. Дубина орања 6-10 цм. Сије се из руке. Косидба се врши ручно. Коси се жито и трава осим пшенице, која се жање српом и везује у снопове. Врше се коњима превија лопатом. У новије вријеме употребљава се неколико трактора за чишћење жита. На њивама раде мушки али доста жена и дјеце посебно у новије вријеме, откад су многи мушки отишли радити у Америку и Њемачку.

Осим земљорадње баве се неки посебно у Рисовцу и шумским радом као прављење здјела, цијепањем шимле, тесањем весала. Има доста мајстора који раде са дрветом и то обичне тежачке послове као покривање кућа.

Жене обављају посао и то већим дијелом зими. Оне сију конопље, чувају је, киселе, набијају, гребу, преду, варе. Преду и вуну те праве чарапе, рукавице и маје.

 

ИЗВОР: Петар Рађеновић, Српски етнографски зборник, књига XXV. (krnjeusa.com)