Уздизање српског рода: Велики жупан Стефан Немања

25. март 2013.

коментара: 5

Пише: Сарадник портала Порекло Берислав Кангрга

У овом тексту писаћу о значајној личности која је поставила темеље српској државности; о личности која је оставила траг у историји српског народа. Око његовог имена се преплићу и материјално и духовно. Жупан Стефан Немања, као што му само име говори „ стефанос“ је грчка реч која се преводи као „ крунисани или овенчани“ је владар, политичар и монах да би после смрти био овенчан и светитељским, златним ореолом.

Нажалост, историја не памти тачан датум рођења српског жупана па се са нагађањем може рећи да је рођен између 1109. и 1113. О његовој породици и пореклу највише сазнајемо из извора као што је Летопис попа Дукљанина. Према том извору Стефан Немања води порекло од древних породица које су управљале приморским крајевима још од давнина. Његови преци бејаху: Хвалимир, кнез Травуније, Драгомир, Стефан Војислав, први син,а други унук кнеза Хвалимира, Михајло Војислављевић. Породично стабло жупана и светитеља Немање потиче од сестре краља Михајла Војислављевића. Немањин отац, Завида, по женској линији потиче од Војислављевића, а по мушкој од династије Вукановића које је на престо Рашке у давна времена довео краљ Зете, Константин Бодин, син горе наведеног Михајла Војислављевића од чије сестре потиче род Немањића по женској линији.

Због лоше политичке ситуације, Немањин отац, Завида је са породицом избегао у Зету где му се у Рибници родио и син Немања. Оно што је занимљиво јесте да су постојале супротности између Рашке и Зете. Зете као приобално подручије, ближе утицају запада било је већински насељено католичким живљем. Рашка, као копнени део ближе царству Ромеја било је насељено православним живљем. То је време и раскола унутар некада јединствене Хришћанске цркве. Да ли због политичких околности, да ли због горе описаног положаја Зете; Немања је крштен прво по римокатоличком обреду. Враћајући се у Рашку, доста касније, Немања по повратку у Рас беше по други пут крштен у цркви Светог Петра и Павла по православном обреду. Да ли је то учинио да би лакше преузео власт у Рашкој која је била насељена православним живљем које би га на тај начин лакше прихватило или је то учинио због неких других ствари или под неким другим утицајем остаје под знаком питања.

Немања је био најмлађи син. Имао је тројицу старије браће: Тихомира, Страцимира и Мирослава. У наслеђе добија територију (Расина, Ибар, Топлица ) којом је управљао док је његов најстарији брат Тихомир седео на великожупанском престолу. Будући, велики жупан је показивао жељу да ојача и осамостали своју власт на свом подручију што се косило са интересима његовог брата Тихомира; што је био чест обичај у племићким породицама Европе тог доба. У западној Европи, углавном би само најстарија браћа добијала поседе и добијали могућност да се жене док би млађа браћа морала да кроз борбу, или против браће или против других стварају за себе своје поседе и титуле.

Утицај Ромејског царства је и даље био снажан на тлу Балкана. Тада супростављени различитим интересима да би у каснијој будућности били уједињени у вери и у страху против заједничког непријатеља – Турака. Приликом боравка ромејског цара Манојла I Комнина у Нишу дошло је до сусрета са Немањом. Приликом тог сусрета, Немањи је поклоњена земља, око Лесковца и титуле уз услов да та земља искључиво припадне Немањи и само његовим потомцима. Није ли то била вешта дипломатска игра староримске политике у стилу “divide et impera” – завади па владај? Шта је то ромејски василевс желео? Најлакше управљати неком земљом би било могуће ако се у њој створи унутрашњи раздор, у овом случају између Немање и његове браће. Василевс је давајући почасти најмлађем уносио раздор и свађу унутар породице јер је од Немање сада очекивао захвалност, да би он касније лакше спроводио своју царску вољу и тиме очувао границе хришћанског царства. Немања, као амбициозни племић, сада је имао подршку Ромеје у својим намерама. Други стуб подршке је имао у Цркви. Подршку Цркве је обезбедио градећи нове. По речима Доментијана, Немања је често браћи указивао да свако у својој области може да ради шта жели.

1166. према Житију светог Симеона Немања је први пут покушао да збаци са престола свог брата Тихомира да би у том покушају био заробљен. Држан је у заробљеништву у једној каменој пећини, а захваљујући пријатељима се спасио утамничења. Други пут је био успешан. Успео је да брата отера са престола који је као ромејски вазал побегао у Ромеју. Ромеја је сада играла двоструку улогу. Први пут као заштитница Немање, сада штитећу Тихомира. Збачени брат и бивши жупан је добио помоћ у војсци тако да је дошло до одлучујуче битке 1170. код Пантина у близини данашњег Вучитрна. Битка је била пресудна по даљу судбину и будућност Србије. Победу је однео Немања, а Тихомир је погинуо током битке. Остала браћа су прихватили Немању као свог великог жупана који им је у знак помирења оставио оне области којима су већ управљали. Сада је план новог, великог жупана Немање био да среди унутрашње односе у својој држави.

Међутим, међународне политичке прилике нису ишле на руку жупану Немањи. Изгубио је подршку Млетачке која је била у рату са Ромејом, а која је трпела губитке. Угарски престо је наследио штићеник Ромеје, Бела III. Василевс Манојло је схватио колико је то одличан тренутак да Немањи покаже ко је прави господар па је покренуо војску коју је лично водио. Схвативши да не може да се супростави надмоћнијем непријатељу одлучио је да се преда. Према писању Евстатија Солунског дошао је у логор василевса, покајнички са омчом око врата, гологлав, босоног и у исцепаној одећи нудећи му његов мач да ради са њим шта жели. Овим чином Немања је сачувао живот ослањајући се на своју политичко искуство и срећу. Немања је као заробљеник одведен у Константинопољ у тријумфалној поврци где је живео у манастиру посвећеном Богородици. Приликом повратка у земљу и обнављања вазалских односа према Василевсу саграђена је у њену част Студеница, као манастир Богородице Добротворке. Немања је тим чином схватио да треба да чека повољније услове за окончање борбе за самосталност.

Велики жупан Стефан Немања је током своје политичке каријере показао велике дипломатске вештине. Сусретао се и договарао са тадасњим царевима од Немачке до Ромеје. Био је амбициозна личност, сањајући сан о самосталности. Био је између истока и запада, чекића и наковња. Одлучан и храбар спреман да сачека повољан тренутак . Спреман да покаже понизност пред већима од себе чекајући свој моменат. Време је било његов највећи савезник.

 

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Slobodan

    Ako se Nemanja rodio u Ribnici a gde su se rodili Miroslav , Stracimir i Tihomir i gde su kršteni ?
    Čekam odgovor

  2. vojislav ananić

    Свети Сава – Житије Светог Симеона
    Житије Светог Симеона, познато књижевно дело Светог Саве, рођеног као Растко Немањић, најмлађег сина великог жупана Стефана Немање, је прва биографија, прво оригинално књижевно дело у српској средњовековној књижевности. Овим делом је створен један нов књижевни род у српској књижевности и на њега се ослањају многа наредна житија. Свети Сава је житије вероватно написао након смрти свог оца Стефана Немање, који се после повлачења са престола замонашио и узео монашко име Симеон.
    Житије Светог Симеона је мало дело, које ни по форми, ни по идејама и поетици текста није изузетак из жанра житија. Њиме су обухваћене последње године живота Стефана Немање, од 1196. до смрти 1200. године. Свети Сава наглашава значај два Немањина одласка, одрицање од престола и замонашења, као опраштања од световног, владарског живота, и блаженој смрти у крајњем смирењу, као напуштању живота и преласку у вечност.
    У делу Житије Светог Симеона Свети Сава спаја елементе биографске предисторије (освајања, тековине Немање владара) са елементима реторичне похвале светоме, чија се величина гради на противречности самоодрицања. Своје казивање своди на “богоугодна” дела Немањина, на његов светачки карактер, који се огледао у подизању многих манастира, у одрицању од “овоземаљског” живота, на његов “смерни” живот у манастирима Студеници и Хиландару.
    Стефан Немања је приказан као пророк и нежан отац своје деце и свог народа. Он заповеда синовима да живе у љубави и слози, и прети проклетством ако не послушају његов завет. При том их саветује: “Не величајте се својом премудрошћу. Ако су путеви прави ноге се неће спотицати. Не губите снагу – Бог искушава оне које воли.” Обраћа се свом сину Светом Сави, показујући му речима колико га воли. Он му даје савете за даљи живот: да се клони злих људи, увек указује на правду, не скреће са Божјег пута, не заборави родитељске савете, не меша се са безумнима, и да не покушава да мења зле људе већ да се посвети праведнима. Говори му да ће се наћи на оном свету и припрема се за смрт, тражи да се положи на рогозину, да му стави камен под главу и да му донесе икону Богородице. Седам дана није јео, ни пио, само се причешћивао. Свети Сава не скрива сузе и показује велику љубав према оцу. Дело се завршава молитвом Савином, обележеном снажним поучним и проповедничким тоном.
    Биографија Стефана Немање је непосредна као усмена прича и интимна као дневник. Свети Сава пише једноставно, али живим стилом, понекад пуним лиризма. Иако је углавном тежио да у казивању одржи тон објективности, нарочито у приказивању личности Стефана Немање, затим тон монашке смерности и повиновања Божјој вољи, ипак на више места у делу избија субјективна присутност писца, осећање љубави сина према оцу. Зато ова биографија, за разлику од многих других из тог доба, има доста елемената људског, овоземаљског.

  3. IRINA LAZAREVIC

    OTAC STEFANA NEMANJE ZVAO SE DESA,A ZAVIDA MU JE BIO BRAT.

  4. vojislav ananić

    НЕМАЊА СТЕВАН родоначелник династије Немањића (1114, Рибница -13/2 1200. Хиландар). Родио се у Рибници, код Подгорице гдје му је отац Завида живио, прогнан из Рашке ради династичких метежа. У оскудици православних свештеника Н. је у претежно католичкој Зети крштен позападном обреду. Кад му се отац вратио у Рашку, Н. је поновно крштен као православни. Као младић Н. је добио од оца на управу најисточнији крај српске државе: предјел око Топлице, доњу долину Ибра, Расину и Реке, код Крушевца. Ту је дошао у ближи додир с Бизантинцима.
    Српска државна политика колебала је у то вријеме између Бизанта, који је у Мануелу Комнену имао енергична владара, и између Маџара, с којима су српски владари имали сродничких веза, и помоћу којих су се трудили ослободити се грчке врховне власти. Н. се спочетка опредијелио за Грке. Ради тога га је цар Мануел нарочило помагао и ојачао против браће која су била других схваћања. Од цара је Н. чак добио и једну нову област, Дубочицу код Лесковца. Та Н. политика изазвала је против њега осталу браћу од којих је најстарији Тихомир, био велики жупан (око 1167), и они Н. ухвате и затворе. У борбама иза тога, када се дочепао слободе, Н. је успио да потисне браћу и да сам добије велико- жупански пријесто.
    Као велики жупан Н. је у прво вријеме промијенио своју политику и покушао потакнут од Млечана, да с њима и Маџарима у савезу устане против Бизанта. У том покрету није имао успјеха и једва се одржао на пријестолу морајући да се понизи пред царем Мануелом (1172). Послије тога ударца Н. се помирио с браћом, која су остала у животу (Страцимир је добио крај око Чачка а Мирослав Хум) и настојао је да што боље учврсти свој лични положај у земљи и да среди прилике у држави. Смрт моћног Мануела (1180) дала му је могућност да оствари своје раније намјере и жеље својих претходника. У савезу са Маџарима Н. је напао на Бизант (1183) и продро с њима све до Софије, а кад су се Маџари повукли, Н. је наставио ратовање за свој рачун. У времену 1183-1189. он је проширио Србију и према Тимоку, и према Вардару а нарочито према Приморју. Зету с приморским градовима дефинитивно је придружио Рашкој, протјеравши од туда кнеза Михаила, посљедњег члана старе зетске династије.
    Нападаји Немањини и брата му Мирослава против Дубровника нису имали успјеха. На истоку је Н. помагао устанак Бугара против грчке власти и ушао је у савез с њиховим вођама. браћом Асанима. Као побједитељ Н. је 27/7 1189. свечано дочекао у Нишу цара Фридрика Барбаросу на његову походу у крижарски рат на истоку, и ушао је с њим у савез против Бизанта. Крај његовом ратовању донио је пораз Срба на Морави (1190) од Грка, које је водио цар Исак Ангел. Мир, који је склопљен иза тога и који је трајао више година, испао је по Србе доста повољно. Они су задржали у својој власти добар дио освојених области: Зету с приморјем, читаво Косово и долину Мораве до данашње Ћуприје. Ниш, Призрен и Скопље остадоше у Бизанту као главни погранични градови. Немањин син Стеван добио је за жену Еудокију, синовицу цара Исака, под увјетом да он наслиједи оца на пријестолу, мимо старијег брата Вукана.
    Крај живота Н. је провео мирно. Због криза у Бизанту он се 25. 3. 1195. одрекао пријестола и покалуђерио се, добивши име Симеон. По том имену он је у народу запамћен све до данас (»цар Симеон«). Као калуђер провео је Н. једно вријеме у Србији, а онда је (у октобру 1197) кренуо у Св. Гору, гдје му се налазио најмлађи син Растко као монах Сава. Тамо је Н., са Савом заједно, подигао манастир Хиландар у коме је и умро у дубокој старости, 13/2 1200.
    Важност Н. је за стварање средовјечне српске државе изванредно велик. Дугом и енергичном и углавном сретном владавином, Н. је створио солидну државу, развио смисао за њу и ојачао у њој углед власти. Довео је у заједницу Рашку и Зету, које су се дотле пола вијека бориле за превласт, показао је пут за стварање још шире националне државе. Православље је увијек штитио као државну вјеру Србије, а енергично је сузбијао све смутње вјерског и политичког карактера. Сав Н. рад даје утисак стабилности и свијести да се ради за далеку будућност. Томе су рјечит доказ његове лијепе и солидне задужбине, от којих неке постоје још и данас: Богородичин манастир и манастир Св. Николе код Куршумлије, Ђурђеви Стубови (ови сви у рушевинама), а нарочито још читави Студеница и Хиландар. Ради свих тих заслуга и још као оснивача династије Немањића, српска црква га је прогласила за свеца.
    Н. биографију написала су два му сина: Св. Сава, око 1210. и Стеван Првовјенчани 1216. Трећу биографију написао је светогорски монах Доментијан (1264).

    В. Ћоровић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.