Порекло презимена, село Шушуња (Подгорица)

24. март 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Шушуња, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године.

 

Ово мање село насгало измећу Балабана, односно Бишћана и Гостиља на сјеверу и истоку, и главног зетског пута од Подгорице према Плавници на западу је, у односу на друга села Зете, новијег постанка. Јужним правцем атар села излази на приобални лужни појас Скадарског језера, на коме се простире комплекс ливада са забареним тлем. Имена појединих његових дијелова су: Мојаче, Студенца, Кезић, Рашовића ливаде, Бачуља, Купалиште, Пернице, Мурићке ливаде и Трнић. Својим претежно издуженим обликом од сјевера ка југу, атар села захвата 132 хектара, тј. 1,3 км2 површине.

Насеље је добило назив по истоименом потоку који овуда протиче. И ово село је низног типа јер су куће размјештене дуж крака пута којим су повезане са главним путем према Плавници и данас према Вирпазару. Смјештено на домаку те комуникације, којом је до но- вијег времена пролазила и жељезничка пруга Подгорица — Плавница, те уједно и на веома плодном тлу, насеље има доста повољан положај.

Осим Јовићевићеве напомене да су у Шушуњи другом половином прошлог вијека живјели потурчењаци Мандићи, других раних помена о овом селу немамо. Мећутим, сама чињеница да су потурчењаци овдје имали своје посједе говори да је од неког времена турског доба и овдје постојало извјесно насеље. Ипак, изгледа да се оно поглавито почело развијати послије одласка Турака из Зете. Године 1925. Јовићевић је у њему евидентирао 15 кућа са четири братства, а по званичном попису имало је 15 домаћинстава са 75 становника. До 1941. године број првих попео се на 19, а других на око 100. Осам година касније (1948) село је имало 22 домаћинства са 124 становника. Прије балканских ратова, ради зараде, ишла су (у Аустрију) и вратила се 2 лица, а у мећуратном периоду исто тако 3 особе. У ратном периоду (1941—45) није било погинулих и несталих, а умрла су 4 лица.

У 1941. години село је имало 15 приземних кућа и 3 на спрат, тј. на коноби. Свако домаћинство је држало стоку и свиње и за њих имало појате и свињарнике. Осим једне куће у којој су под истим кровом живјела три домаћинства, остале су размјештене на растојању од 50 до 100 м. Око свих су повећа дворишта, тако да је село у цјелини без тјескобе. Само су два домаћинства користила шпорет и огњиште, а остала само, огњиште.

Село није имало цркву и школу, већ је, као и Балабани, било упућено на исте у Голубовцима. Почетком овог вијека у селу је радио парни млин (држали су га Матановићи) чији су остаци и данас видни.

 

Године 1941. у селу су живјели: Шушкавчевићи (10 дом.), Калуђеровићи (3), Давидовићи (3), Челебићи (1), Вукотићи (1) и Мировићи (1).

Шушкавчевићи су из Загарача, а овдје су се доселили из Враке послије одласка Турака.

Калуђеровићи су из Ћеклића. Прије око 300 година су, због крви, избјегли у Балије (помећу Жабљака и Понара), због чега су на уже презиме названи Балијаши. Због тешких услова живота у том приграничном мјесту измећу Црне Горе и Турске одатле су се »преселили у Клименте, гдје су живјели од сточарства«. Тамо се нијесу држе задржали, него су се вратили у Матагуже, »на турску имовину«, на којој су радили »за рачун бега«. Послије ослобоћења Подгорице и дијела Зете (када су Матагужи, Врањ, Владни и Тузи остали под турском влашћу) пребацили су се ноћу тајно у Шушуњу на имовину бега Мерулића из Подгорице, коме су у почетку плаћали десетак, а касније ту земљу откупили.

Из Матагужа су пребјегла четири брата: Панто (остао без потомства), Митар (сада 3 дом.), Симон (сада 3 дом.) и Филип (сада 4 дом.). У занимљивом предању овога братства даље се каже да се њихов предак калуђер није слагао са црногорским владиком. Стицајем околности тај калуђер је »несуђено« оженио своју снаху. Наиме, приликом женидбе његовог брата неко је од присутних на свадби (пред црквом) нехотично убио младожењу. Да се невјеста, као удова, не би вратила роду, оженио је дјевер, тј. овај калуђер. Због тога су пребјегли из Црне Горе; од тог калуђера су Калуђеровићи. Њихов блиски род су Матановићи и Синановићи из Ћеклића. Сматрају да су огранци Калуђеровића: Бољевићи (у Зети), Балијаши, Мирковићи, Мијатовићи, Нешперићи, као и Раковићи и Јанковићи.

Давидовићи (Живановићи) су даљом старином из Србије. У Зету (Врањ) доселили су се из Љешанске нахије, а из Врања овдје. »Њихово досељење је врло давно, па не знају из којег су села и од кога љешанскога братства«.

А. Јовићевић: »Поп Тома, Иљо и Петко, синови Маша Радева Давидовића из Врања учествовали су активно у устанку Зећана 1832. године и стали на страну Црне Горе. Због неуспјеха устанка, сва тројица су избјегла у Црну Гору, гдје су и умрла. Били су чувени јунаци, често су са Цеклињанима четовали по језеру и испод Зете нападали Турке и светили им се; а поп Тома са једанаест Цеклњана успео се 1835. године на град Жабљак, када су га и освојили. Народна пјесма га је опјевала као јунака и патриоту.« П. Ровински на основу тога што су попа Тому звали Врањанин, погрешно каже да је он био из Врањине. Звали су га тако јер је био из Врања.

Челебићи су из Љешанске нахије (Штитари); прво су се доселили у Курило, па на Жабљак Црнојевића и затим овдје 1932. године.

Вукотићи су са Чева; овдје су досељени из Гостиља 1938. године — на купљену имовину.

Мировићи су из Ријечке нахије (Чешљари). Поријеклом су од Вучетића. Прво су се доселили у Горичане око 1800. године, а затим у Курило и Шушуњу. Рођакају се са Ђурановићима, Никићима и Улићевићима из Лимљана.

Село није имало братственичке комунице, а заједничке су биле у потесима уздулс сеоских путева, као и пасишта низ Гостиљску ријеку. Само једно домаћинство је своје стадо оваца (око 80) давало љети на чување у Комовима. Остала су у исто вријеме и с јесени изгонила стоку на пасишта у луговима удаљена од села 3 — 4 км.

На језеру се риболовило у групама (по 10 —15 риболоваца) и појединачно. Ловило се грибом, карбитним лампама и ошћима, притиском и самоловком (мрежама), те кошићима и парима. Сеоска солидарност била је заступљена у истим облицима као и у околним селима.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.