Poreklo stanovništva sela Ćelije, opština Lajkovac. Prema podacima iz lične arhive Radoslava Jovanovića iz Lajkovca. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan.
Naselje se nalazi na (110 – 180 m ) kontaktu šumadijskog pobrđa i desnim aluvijalnim ravnima Kolubare i njene pritoke Ljiga, 3 kilometara istočno od Lajkovca. Mesto Beli Brod prirodno je predodređeno za prelaz preko Kolubare. Ćelije ima oko 770 stanovnika a površina atara iznosi 716 hektara. Obuhvata 13 zaseoka : Albaniju, Vrače Brdo, Mokro Polje, Čovku, Obrenove livade, Poljnu, Perilo, Bukovac, Lađevac, Beli brod, Obradovića kraj, Čuk i Vreline, raspoređenih na kosama koje se od visa Vrače brdo ( 239 m ) spuštaju ka Ibarskoj magistrali.
Kroz selo protiču tri potoka. Kamenica utiče u Kolubaru, a Bukovac i Lađevac se razlivaju po polju i nemaju pravo ušće u Kolubaru.
U ugovoru despota Stevana Lazarevića i ugarskog kralja Žigmunda 1426. godine pominje se castrum Brodare , što odgovara današnjem prelazu preko reke i zaseoku – Beli Brod. U popisu vlaha Beogradske nahije 1528. godine spominje se selo Kamenica. Drugi naziv sela je Dragilići. U selu je tada bilo 10 domova pod nadležnošću vojvode Mustafe. Prema popisu Beogradske nahije iz 1560 u selu je bilo 6 domova, neoženjenih jedan.
Ćelije kao naselje se prvi put spominje 1811. godine, a 1818. godine bilo je u njemu 25 kuća. Godine 1844 godine Ćelije je imalo 42 kuće sa 247 duša. Krajem tridesetih godina 20 veka Petar Ž. Petrović beleži u selu 25 rodova sa 123 kuće .
Pre Karađorđevog ustanka doselili su se:
• Nenadovići ( 4 kuće, slave Đurđev dan) iz Bosne. Njihov predak nosio je „ bus na glavi“ još za Turaka i tako razgraničio potese Ćelija i Županjca.
• Koraći (Jeremići, 5 k – Markovići,4 k –Milovanovići, 3 k –Milinkovići, 7 k – Đorđevići, 3 k – Stanisavljevići, 2 k.) došli oko 1795 iz Koraćice kod Mladenovca. Starinom od Sjenice. Slave Svetog Nikolu. Od Markovića je (rođen u Ćelijama 1947. godine) naš poznati književnik Radovan Beli Marković.
Posle Karađorđevog ustanka doselili su se:
• Radivojevići (4 k, Sveti Arhanđel) su od Vasojevića u Crnogorskim Brdima.
• Obradovići (Obradovići 6 k, – Gavrilovići 3k, -Markovići 1k.). Slave Svetog Nikolu. Iz Guncata, u Gruži, doselila su se tri brata: Obrad, Gavrilo i Marko.
• Krasići (2k, Sveti Jovan) su došli iz Srema.
• Lazići (10 k, Đurđevdan ) su iz Bosne.
• Miroslavljevići (Tomić 1k, Sveti Nikola). Ne zna im se starina.
• Nešići (9 k, Đurđevdan) su iz Bosne. Imaju srodnike u Slovcu i Jabučju.
• Carevići (Milovanovići 3 k, Sveti Vasilije). Kuči, doselili se krajem 17. veka prvo u Jabučje pa u Ćelije.
• Jevtići (7 k, Sveti Jovan). Starina Jevto doselio se iz Kosjerića.
• Vasiljevići (3k, Sveti Arhanđel) su iz Moravaca na Ljigu.
• Markovići (3 k, Đurđevdan). Ne zna im se starina.
• Nikolići (3k, Sveti Nikola), došli su iz Boljevca u Sremu.
• Sandići (Sandići 7 k i Mićići 8 k, Đurđevdan) doselili su se iz Bosne.
• Pavlović (1k, Sveti Nikola) je od Užica.
• Kamenice (7 k, Sveti Nikola) u Ćelije su došli iz Županjca. Iz Valjevske Kamenice su a starinom iz Crne Gore.
• Stojići (2k, Lazareva Subota) doselili se iz Dučića kod Mionice.
• Sretenovići (2k, Sveti Nikola) doselili su se iz Čibutkovice 1860 godine.
• Milovanovići (3k, Sveti Luka) doselili su se iz Trnjaka kod Uba. Imaju krvne srodnike u Vrelu u Tamnavi.
• Kovačevići (3k, Lazareva Subota) doselili se iz Jabučja.
• Jestrić (1 k, Sveti Vasilije). Doselili se iz Bosute u Kačeru.
• Stevanovići (3k, Sveti Đurđic) su iz Zeoka.
• Radojičić (1k, Đurđevdan) iz Drena.
• Ostojić (1k, Miholjdan) iz Strmova.
• Vujadinović (1k, Sveti Nikola) starinom je od Užica, a ovamo se doselio iz Lazarevca.
Četvororazredna osnovna škola u selu je počela sa radom 1931 godine. Električnu energiju Ćelije dobija 1952. godine, a telefonske linije 1978/ 79. Vodosnabdevanje je kombinovano: centralno (priključak na urbani vodovod Lajkovac) i individualno (kopani bunari i izvor Bukovac). Ćelije je drumsko naselje tranzitnog tipa sa značajnim uslužnim delatnostima i nekim proizvodnim objektima: fabrika kreča „ Dimitrije Tucović“, mlin sa pekarom „ Mlin – Pek“, preduzeće za mašinsku obradu motora, „Živanović“, autoservis „Jovanović“ i dr.
IZVOR: Radoslav Jovanović iz Lakovca, lična arhiva. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan.
23. mart 2013. u 16:03
Zivadin Grujicic
Sviđa mi se “Poreklo stanovništva sela Ćelije” i hoću da dopunim još jednim prezimenom i to: Porodica Vranković Milan i Milena.Milan je došao iz sela Majur kod Šapca !957 godine i oženio se Milenom iz Lajkovca.Došli su na imanje Pok. Stojić Ljubisava i pok. Obrenije koji nisu imali dece.
Pozdrav, autoru Rašku Jovanoviću
23. mart 2013. u 18:22
Rasko Jovanovic
Legende o imenu sela
Postoji jedna legenda o Kolubari koja kaže da je „ reka u doba turskog upada u ove krajeve bila prepuna bara i močvara pa su Turci isterali narod da reku dovede u korito i isuši zemlju. Priča veli da je narod izdržo kuluk i mnoge muke imao, dokle je reku doveo do ovakvog stanja. Zbog velikog kuluka i zuluma reka se po turski naziva Kulukbara, što se docnije promenilo u Kolubara.“
Stari Kolubarci pričaju da se reka Ljig ranije ulivala u Kolubaru kod brda Ostenjka prema Jabučju. Na mestu Beli Brod reku je prelazio glavni put, koji je vezivao Valjevsku Nahiju sa Kragujevačkom. Prelaz ( brod ) preko reke je štitilo srednjevekovno utvrđenje Castrum Brodare. U tursko vreme most preko reke ( Kulinov most koji se nalazio kraj današnje fabrike kreča i čije ostatke spominje Ljuba Pavlović ) je štitila kula Kulin kapetana.
„U Kolubarskom Ključu, prema Belom Brodu, nalazi se i danas ošančeno, kamenim ruševinama pretrpano mesto, koje se zove Kulina , za koju se drži da je imala u tursko doba karaulu sa vojničkom posadom za bezbednost mosta, koji je bio u tursko doba na Belom Brodu i koji je voda odnela, pa se i karaula napustila.“
U Jabučkom potesu, kod današnjeg gvozdenog mosta na pruzi Beograd- Bar, a nekada u blizini poznate Belobrodske vodenice, imao je dvore Jabučki spahija. Sedeo je Turčin na svom čardaku i uživao. Okruživalo ga je veliko i plodno imanje Jabučkog potesa, koje je raja znojem natapala i gotove plodove njemu donosila. Ponekad bi bacao pogled uzvodno, gde se na njegovo nastavljalo imanje bogatog Kulin Kapetana. I jedno i drugo nalazilo se u procepu između dveju reka, Ljiga i Kolubare. Plahovita Kolubara mnogo je puta zagorčala život silnim susedima. Čim po Valjevskim brdima padnu kiše, reka nabuja, izađe iz svog korita i opustoši turska imanja. Po predanju neka je baba primetivši da je korito Ljiga niže od Kolubare, potplatila Turke da za „ dve čizme dukata“ pomere Kolubarino korito na današnje mesto. Turci narede kuluk i raja prokopa jaz te izvede vodu iz Kolubare u Ljig. Od nekadašnjeg korita Kolubare ostala je starača u Lajkovcu i Jabučju koja se zove Cigankara.
Kolubara je tako savladana i silni Turčin je nastavio da živi mirno i bezbrižno na svome čardaku. Jednog dana pred njega izvedu momka i devojku, Srbe iz susednog sela, koji su prema tadašnjem običaju tražili dozvolu od gospodara da se venčaju. Turčin im to odobri ali mu devojka zapadne za oko. Stoga, kad su se svatovi vraćali sa mladom, pošalje svoje momke da otmu mladu. Nastane boj.
To su gledali Pečani i Ćelijanci sa okolnih brda. Proradi u njima hajdučka krv, skupe se na brzinu, i na samom Kolubarskom Brodu stignu Turke. Brodom se na Kolubari naziva svako mesto gde je voda plitka, a ono što plovi vodom nije za Kolubarce brod – to je lađa. Pobiju Turke i tu nastane slavlje. Radosni Srbi po tom događaju nazovu taj brod Beli Brod a Turcima je otada bio Crni.
Staro ime sela je bilo Kamenica, po istoimenom potoku kraj koga se nalazio stari manastir. Povrh manastira, na padinama Vrače Brda bile su u srednjem veku brojne isposničke ćelije. Po tim ćelijama i manastir i selo dobiju ime.
23. mart 2013. u 18:32
Rasko Jovanovic
Legenda o Svetoduhom Vraču
Kosovska bitka se odigrala 15. juna 1389. godine po starom kalendaru. Dan je bio utorak, Sveti Vidovdan.
Na Kneževoj Večeri 14. juna ( po starom kalendaru) bilo je reči o izdajicama, najviše o Balši koji je prešao na stranu Murata. Vuk Branković je optuživao Lazaru Miloša , kako će ga izdati zajedno sa svojim prijateljima Milanom Topličaninom i Ivanom Kosančićem. Lazar uzme čašu i nazdravi Milošu kao novoj neveri.
Rano ujutru ( prema Tronoškom rodoslovu opis bitke je zasnovan na narodnoj tradiciji i po Hronikama Đorđa Brankovića i Orbinija ) služilo se jutrenje s liturgijom u Samodreži, koja je bila više od dva časa od turske vojske. Knez Lazar je bio u crkvi. Dotle je Miloš sa svojim drugovima krenuo u turski tabor. Sultan je naredio da ga uvedu, zajedno sa Milanom tumačom, jer se nadao da je Miloš došao da se preda ili da govori o predaji svih Srba. Uveden pred Murata, približi se i , kao da će mu ruku poljubiti, izvuče nož i probode cara. Milana odmah ubiše Turci, a Miloš i Ivan odolevahu im, dok Ivanu prvo ne odseku desnicu ruku i onda ga ubiše. Miloš se dva puta odbacio kopljem, a kad se treći put hteo odbaciti, koplje mu se slomi i Turci ga uhvatiše. Živ je izveden pred sultana, koji je zapovedio da ga čuvaju i započnu bitku. Kada Turci nastupiše, pozvaše Kneza Lazara iz crkve. On odmah naredi da Miloš postroji vojsku, ali mu javiše da je on sa svojim drugovima otišao u Turke. Na taj glas smutiše se knezovi i vojvode ali ih Lazar ohrabri govorom. Prekrsti vojsku mačem i krene je na Turke.
Potisnuo ih je čak do sultanova šatora, ali tada Turci uvidiše da je Srba malo. Vuk Branković sa svojima i Vlatko Vuković otstupe na drugu stranu Sitnice. Knez Lazar ga prokune i pozove vojnike da pođu, koji hoće za Vukom.
Lazar u drugom sukobu, sa malo vojske, silno se boraše i kako je bio silan junak pobedio bi da mu se vojska nije ustrašila i razbegla. On se boraše i dalje. Tri puta je konj pod njim padao i vojska se zbunjivala ali on je nastavljao borbu, jer mu je bilo javljeno da stiže zahumski knez Radič. Kada je poginuo Jug- Bogdan sa devet sinova, koji su vodili levo krilo, i Lazar video da je već iznemogao od svih ostavljen, naže se i on u beg, sav u svojoj i tuđoj krvi, šesnaest je rana imao. Turci su ga oštro gonili. U begu upade Knez Lazar u kurjačju jamu, Turci ga uhvatiše i izvedoše pred sultana. Na sultanovu zapovest otseku glavu i Lazaru i Milošu. Pre toga je Lazar blagoslovio Miloševo delo. Tako su obojica posečeni i Murat toga časa umre.
Vraćali se Tamnavski i Kolubarski junaci kućama, posle Kosovskog boja. Pred vojskom, na krvavom konju, jahaše mlad junak, noseći desnu u levoj ruci. Na reci Kolubari neveseli bojovnici zastadoše da sačekaju skelu s druge obale, i tu od nekog vodeničara doznaju da na brdu iznad reke Kamenice, u isposničkoj ćeliji, živi svetoduhi vrač, koji bi mogao da isceli mladog ratnika.
Ne časeći ni časa, ratnici kretoše uzbrdo da potraže vrača. Nađoše ga u tesnoj ćeliji,pri molitvi, i kazaše mu zašto su došli.
“A verujete li vi u moć koja mi je data ? “ – upita ih vrač.
“ Verujemo, kako da ne verujemo ! “ – poviču oni.
“ Zar bismo inače ostavljali put i pošli ovim bespućem da te tražimo !”
Čuvši to, vrač podiže oči k nebu, izgovori neku čudnu molitvu, i čim je završi, desna se junakova ruka ote iz leve i priraste na svoje staro mesto. Ratnici u radosti stanu grliti svemoćnog starca, govoreći :
“Hvala ti, svetoduhi! “ Ali on ih prekori:
“ Ne zahvaljujte meni, nego onom koji mi dade ovu moć i koji me postavi da ga proslavljam! “
Zatim se ponovo udubi u molitvu, a vojska ode dalje da priča o čudu doživljenom.
Protekoše potom niz Kolubaru mnoge vode, a kroz okolna sela naiđe opet neka vojska s Kosova. Zdraviji i čitaviji nosili su na nosilima one teške ranjene, bez nogu i ruku. Kad su bili ispod brda na kome je nekada živeo svetoduhi vrač, neko od nevoljnika povika:
“ Eh, da je sad živ onaj stari dobri vrač, on bi i nas iscelio !”
Čim se taj vapaj razglasi okolinom, s brda, iz same zemlje, začu se glas:
“ A verujete li vi u njegovu moć ? “
“ Verujemo, kako da ne verujemo!”- zavapiše oni.
“Da ne verujemo, ne bismo ga ni spominjali!”
Kad i ove reči stigoše do vrha brda, otuda se začu :
“ Ustanite, unakaženi i obogaljeni, i vratite se kućama svojim onako kako ste od njih i otišli!”
U tom trenutku oni sa nosila poskakaše i pođoše sa ostalima, grleći se i pričajući usput o čudu koje im se dogodilo.
Od tada se to brdo prozva VRAČEVO BRDO .
Mnogo godina posle ovoga na Vračevo Brdo dolažahu razni nevoljnici iz tamnavskih i kolubarskih sela, tražeći i nalazeći svojim boljkama leka, i svi se razveseljeni vraćali svojim kućama, raznoseći slavu i moć Vračevog Brda širom Srbije. ..