На данашњи дан: Умро старешина Хиландара Мојсије (Жарковић)

21. март 2013.

коментара: 5

21. марта 2010. – На Светој гори умро Мојсије Жарковић, архимандрит и старешина манастира Хиландара.

Рођен је 10. фебруара 1923. у Ваљевској Каменици од оца Светозара и мајке Зорке, чланова богомољачког покрета. Добио је име Светислав. Као дечак од 16 година је дошао у манастир Жичу у народној ваљевској ношњи и са шајкачом на глави, са намером да буде искушеник. У то време епископ жички је био Николај Велимировић који је руководио и богомољачким покретом. У том периоду искушеник у Жичи је био и Милисав, касније архимандрит Јован Радосављевић.

Замонашен је 1947. године у манастиру Ралетинцу и добио име Мојсије. У чин јеромонаха рукоположио га је епсикоп шумадијски Валеријан 1949. године. У послретаном времену је и манастир Хиландар био у кризи у погледу монаштва. Тако је 1964. године из манастира Каленића у манастир Хиландар отишао и јеромонах Мојсије.

Архимандрит Мојсије постао је члан Свештеног сабора стараца манастира Хиландара 1986. године. Дуго година је у Хиландару служио свакдоневна богослужења и био је познат као добар познавалац манастирског правила и типика. Дуже времена, пре избора за игумана, био је представник (антипросоп) Хиландара у Свештеној општини Свете горе у Кареји.

Братство манастира Хиландара изабрало га је 24. новембра 1992. за свог игумана, после архимандрита Пајсија Танасијевића. У време његовое управе манастир Хиландар је прославио 800 година свог постојања 1998. године, као и велики прилив монашког братства. Марта 2004. је Хиландар задесио велики пожар, после кога је уследило обнављање овог манастира.

Архимандрит Мојсије умро је у недељу 21. марта 2010. и сахрањен у манастиру Хиландару 22. марта 2010. године.

 

ИЗВОР: Википедија

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Војислав Ананић

    ХИЛАНДАР, српски манастир у Св. Гори. Лежи на једном од најљепших положаја, близу сјевероисточне обале светогорског полуострва. Подигли су га Св. Симеон – Немања и син му Св. Сава 1198. на развалинама старог грчког манастира, који су разбојници с мора послије 1169. опљачкали и опустјели. Велики жупан Стефан, потоњи првовјенчани краљ, одмах је обдарио Х. са земљама и селима у Србији, а цар Алексије III, таст Стефанов, одобрио му је, поред села и земаља у Бизанту, око Солуна, Струме и Призрена, још и назив и права царског манастира-лавре. Затим су га обдаривали и сви потоњи владаоци српски и локални династе (осим краљева Вукашина и Марка), те је током 14. вијека Х. владао са пространим властелинствима од Солуна до више Параћина, у којима је било преко 360 села.
    Највећи прилагач и добротвор Х. био је краљ Милутин. Он је подигао данашњу цркву у Х. (1303) намјесто старе и мале цркве Немањине и Савине. Његова је задужбина и данашња манастирска трпезарија, са многим ћелијама, или палатама, сличним средовјечним владалачким дворовима. Милутин је дао да се цио манастир огради високим и чврстим зидом, на коме су касније израђене разне зграде и станови, те Х. и данас изгледа као каква средовјечна тврђава са кулама за обрану. Ну поред тих кула или пиргова, по уобичајеном грчком начину, на Х. земљишту виде се и данас још доста добро очуване развалине високих и чврстих кула за обрану од гусара, који су у средњем вијеку врло често нападали богате светогорске манастире. Једна од најстаријих таквих кула је пирг Св. Преображења, који је, прије 1263, подигао краљ Урош I у гори више манастира Х. У њему је живио стари српски хагиограф Доментијан 1263, када је писао биографије Св. Симеона и Св. Саве. Он је био опћи духовник свега хилапдарског братства, па су ту обично и даље живјели хиландарски духовници, У самом мору, на једном испруженом гребену леже развалине врло чврстог пирга Св. Василија. Тај пирг је чувала нарочита посада, коју су, по наредби краља Драгутина, морала да шаљу стално нека села, од Призрена, дарована с том дужношћу манастира Х. На половини пута, по прилици између овог »морског пирга« и манастирског града Х. налази се пирг Св. Спаса или Хрусија, који је врло висок и још ванредно чврст. Њега је подигао краљ Милутин и предао га на управу своме духовнику, па су и касније тим пиргом и његовим посебним властелинством управљали, већином, краљевски и царски духовници. Најзад, Х. је имао и један пирг у Кареји, у средишту Св. Горе. То је чувена ћелија, сихастарија или мучалница Св. Саве, у којој је он често боравио, те је за њу написао и нарочити правилник — Карејски Типик. Св. Сава је прописао Устав или ктиторски Типик и за Х, одредивши њиме, какав има да буде монашки живот у манастиру. Тај устав усвојен је и за све остале српске манастире, те је Св. Сава на тај начин постао законодавац за унутрашњи манастирски живот, не само код Срба, него у неку руку и код других словенских калуђера на Атосу, пошто су по тим правилима и Руси и Бугари на Св. Гори уредили своје манастире.
    Добро организиран и материјално богато снабдјевен и осигуран, Х је постао главно српско културно огњиште источног монаштва и бизантске црквене образованости, па су у њему преведена многа дјела бизантске књижевности на српски језик и написано неколико оригиналних дјела старе српске литературе. Уз то је Х. био нека врста највише духовне школе за. образовање најодличнијих представника српске цркве. Његови игумани постајали су доста често архиепископи и патријарси српски (Јанићије I, Јевстатије II, Никодим I, Данило II, Сава IV и др.). Цар Душан, који је Х. необично волио, и пажњом и даровима својим дигао га до најугледнијег и најбогатијег манастира у Св. Гори, наредио је, да се за његову главну задужбину, манастир Св. Арханђела код Призрена, има постављати игуман из хиландарског братства, ако се у самом манастиру не би нашла за тај позив довољно способна личност.
    Пропадањем српске државне самосталности пропадало је и богатство Х. Готово сва властелинства Х. ускоро су постала плијен Турака, или су се у оним тешким временима сама одметала од хиландарске власти. Ускоро је Х. тако осиромашио, да се једва милостињом могао издржавати, откупљујући од Турака најбоље земље своје по Халкидици (Каламарија и Кумица) и око Тахино – језера. Те су земље, углавном, и данас својина Х., и најважнији су извор за његово издржавање. Од 16. вијека почели су да помажу Х. и руски владаоци, па су му 1556. даровали и нарочито Подворје у Москви. Али је и српски народ из свих крајева гледао у Х. велику своју светињу, и као неки аманет остављен му из сретних времена краљевања и царевања, те је обилном милостињом даривао његове калуђере – просјаке, који су сваке године полазили у писанију и залазили у најзабаченије српске крајеве. То су свесрдно чинили и многи Срби под аустро-угарском влашћу, док им аустро-угарска власт, у другој половини 18. вијека, није то сасвим забранила,
    Када је, почетком 19. вијека, обновљена Србија, преузела је она одмах на себе бригу и о Х. Кад је свима другим калуђерима забранила долазак у прошњу, тзв. писанију, није то бранила хиландарским; а када је 1847. писанија у Србији коначно законом забрањена, одређена је Х. стална годишња помоћ од 500 дуката. Осим тога, Х. има и данас у Нишу један свој метох, под управом једног свог, јеромонаха. Најзад, Србија је била признати заступник Х. код Порте у Цариграду, па је то и данас код грчке владе у Атени. Х. се и сада сматра као царски манастир и лавра, и убраја се међу пет првих и најугледнијих светогорских манастира, чији представници у главној управи у Кареји могу заузети предсједничко мјесто. У његовој огради има једна велика и 11 мањих цркава. Посебних ћелија има 26, а калуђера око 60 већином самих Срба, Библиотека и архива Х. садржи у себи знатан број драгоцјених споменика српске средовјечне прошлости, јер су, поред бројних рукописних књига и докумената из канцеларија српских владалаца (хрисовуља, синорлама, писама и др.), ту сачувани и многи други предмети старе српске културе и црквене умјетности, док се у централној манастирској цркви чува једна од најдрагоцјенијих и најпоштованијих реликвија на Св. Гори, икона Богородице, зване Тројеручица.
    Литература: Д. Аврамовић, Описаније древности србски у светој (атонској) Гори (1847); Архимандрит Леонид, Описаније сербској лаври Хилендара (1871); С. Хиландарац, Историја и опис манастира Хиландара (1894); Петит ет Кораблев, Ацтес де Цхиландар, 1—2; Ј. Шафарик, Типик Св. Саве за Хиландар (Гласник, 20); Архимандрит Леонид, Типик или устав Хиландара (Гласник, 42); Епископ Димитрије, Типик хиландарски (Споменик, 31); В. Јагић, Типик хиландарски и његов грчки извор (Споменик, 34); Ђ. Даничић, Типик Св. Саве за Ораховицу (1866); Р. Грујић, Топографија хиландарскик метохија у солунској и струмској области од 12—14. века (Зборник радова посвећен Ј. Цвијићу, 1924).
    Р. Грујић.
    У Х. су сахрањени ћесар Воикхна, један син деспота Угљеше и албански кнез Репош. У Х. је живио најстарији син Севастократора Бранка, монах Роман, а касније албански кнез Иван Кастриот са синовима, и ослијепљени су деспота Ђурђа, Гргур, као монах Герасим.
    Поред саборне цркве има у Х. још 11 цркава, 1437. подигнута је црквица Сретења Господња, 1664. саграђена је црква Св. Николе и 1667. пописана, 1671. обновио је пирг са црквом Св. Ђорђа херцеговачки митрополит Василије. 1682. митрополит београдски Симеон начинио је свод у пиргу Св. Саве, а 1684. пописао је цркву Св. Јована (у пиргу). 1718. пописана је црква Св. Арканђела и Гаврила. 1740. пописана је и обновљена црквица покрова Богородичиног архимандритом Герасимом (његов лик насликан је у цркви). 1757. обновио је и пописао црквицу Св. Јована Рилског Хаџи Буча из села Бањског (његов лик насликан је у цркви). 1762. обновљена је гробна црква Благовештења. 1722. горио је манастир (од пирга Св. Саве до пирга Св. Ђорђа), а 1728. почео се поправљати. 1620. зограф Ђорђе Митровановић обновио је и пописао трпезарију. Црква има дозидану припрату из доба кнеза Лазара. Живопис у правој цркви је првобитан, само знатно ретуширан у 16—17. вијеку.
    В. П-ћ

    Извор: УБСМ-II-55026-1-751-922, БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (година штампања непозната)

  2. Војислав Ананић

    ВОДЕНИ ЗНАЦИ ХИЛАНДАРСКИХ СРПСКИХ РУКОПИСА XIV – XV ВЕКА , РАДОМАН СТАНКОВИЋ

    https://www.nb.rs/view_file.php?file_id=1588

  3. Војислав Ананић

    ХИЛАНДАРСКО БЛАГО ПОНОВО ОТКРИВЕНО

    http://hronograf.net/2017/08/24/hilandarsko-blago-ponovo-otkriveno/

  4. Војислав Ананић

    НАЈВЕЋА ЗБИРКА ВОДЕНИХ ЖИГОВА

    Једини филигранолог код нас открива нам јединствену збирку од 15.000 филиграна, смештеној у Народној библиотеци Србије. Неки од њих налазили су се на нашим најстаријим сачуваним рукописима од пре девет векова.

    Највећа колекција водених знакова на Балкану, која тренутно броји око 15.000 фгилиграна, налази се код нас, у Народној библиотеци Србије. Ову импозантну збирку формирао је пре четрдесетак година тадашњи начелник Археографског одељења у овој културној установи, Владимир Мошин. Значај те збирке произилази из чињенице да се најпрецизније датирање старих рукописа, писаних на папиру, обавља управо анализом водених знакова отиснутих на коришћеној хартији.
    Примера ради, док ће филолог, који се бави проучавањем језичких промена и других особина језика, време настанка одређеног рукописа у најбољем случају, сместити у период од 50 до 100 година и рећи да је, на пример, неки документ настао с почетка 14. века, филигранолог ће бити далеко прецизнији и исти рукопис датирати у периоду од 10, а често и 5 година!
    ГРЕШКА ОД 300 ГОДИНА

    – Пошто је тачност датирања сваког податка основни услов историјског истраживања, резултати филигранологије битни су за све оне који се баве српским писаним наслеђем: историчаре, историчаре уметности, палеографе, филологе… Да у недостатку филигранолошке експертизе може доћи и до грешке у датирању и до 300 година, приказује пример једне неуме, музичког рукописа из Велике лавре са Атоса. Она је у једном француском каталогу датирана у 17. век. Међутим, ми смо на основу анализе филиграна, међу којима су звоно, змај, једнорог и крст, утврдили да је ова српско-грчка неума писана између 1390. и 1400. године – каже Радоман Станковић, начелник Археографског одељења Народне библиотеке и једини човек у Србији који се званично бави филигранологијом.
    Водени знак или филигран је контура слике (најчешће разних употребних предмета, животиња, људских фигура, биљака, плодова, слова и слично) израђена од танке жице и причвршћена на сито преко кога је преливена житка папирна маса. Знак од жице и сито остављали су на хартији провидан траг, који се јасно види када се лист папира окрене према светлости. Поред тога што је служио као заштитна марка произвођача, који се њиме штитио од фалсификата, овај знак представљао је и својеврсну потврду квалитета, а касније и врсте и формата хартије. Тешко је рећи када су израђени први филиграни. Чињеница је, пак, да се водени знаци налазе на хартији на којој су исписани наши најстарији сачувани рукописи на папиру, с краја 12. века. – Све до краја 17. века, када се појављује француска, а касније и немачка и аустроугарска хартија, на наше просторе лиферована је и хартија из италијанских млинова, конкретно из Фабријана, Венеције, Пијемонта, Ђенове и Савоје. Италијани су држали монопол, не само на Балкану, већ на целом Леванту. Како је реч о истој хартији, која је долазила преко Дубровника, Задра и Котора, у прилици смо да српске рукописе, за које се у већини случајева не зна време настанка, датирамо на основу грчких, бугарских и руских, и обрнуто – каже Станковић.

    БИТАН СВАКИ ДЕТАЉ

    Иначе, датирање преко водених знакова обавља се тако што се контура одређеног филиграна, у оригиналној величини, са свим детаљима, прекопира и упореди с истом врстом знакова, који су систематски сређени и датирани најчешће у неком од специјализованих филигранолошких албума. Прецизност датирања зависи од степена сличности и количине упоредног материјала.
    – Приликом истраживања, анализирају се и најмањи детаљи, цртице, задебљања, али и мрежа сита, која се мењала у различитим временским периодима, као и контрамарке, односно иницијали фабриканата хартије, који се јављају уз водене знакове на прелазу из 15. у 16. век. Дакле, ако постоје исте или врло сличне паралеле између знака у албуму и оног који упоређујемо да бисмо га датирали, могуће је датирање у релативно уском временском оквиру од пет до 10 година одређеног века. Ако су знаци само слични, а заправо се разликују у многим детаљима, период датирања се проширује и иде од 10 до 25 година – објашњава наш саговорник, који каже да се српска хартија са воденим знацима појављује тек у 20. веку.

    ЗНАЧАЈ

    Анализирано на стотине историјских рукописа

    Збирку филиграна Археографског одељења Народне библиотеке Србије формирао је Владимир Мошин, а прикупљање водених знакова започео је у Дубровачком архиву, као и у архивима Задра (у коме су тада били архиви Шибеника и Корчуле) и Котора, пошто су тамошњи документи били датирани. Мошинов рад наставила је његова ученица и колегиница Мирјана Гроздановић – Пајић, а после ње и тренутно једини човек у Србији који се званично бави филигранологијом Радоман Станковић. Током 20 година рада са филигранима, Станковић је издао четири капиталне монографије о воденим знацима, а анализирао је на стотине што домаћих, што страних рукописа, међу којима су најзначајнији они из збирке Дечана, Пећке патријаршије, Хиландара (наше највеће рукописне збирке), Музеја Српске православне цркве, Свете тројице пљеваљске, манастира Никољац и Савина…
    СУДБИНА

    Ослепели пред крај живота

    Проклетство посла филигранолога је да су многи од њих пред крај живота ослепели. Та судбина, између осталих, задесила је аутора једног од најзначајнијих приручника филиграна, Француза Ш. М. Брикеа, као и Владимира Мошина.

    Петар Блечић
    „BLIC“, 3. август 2008.