Порекло презимена, село Кртинска (Обреновац)

Порекло становништва села Кртинска, општина Обреновац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Кртинска је на Сави, у равници, опкољена Савом и многим барама, с кућама раздељеним и два засебна, атарима одвојена креја, два права засеока: Малу Кртинску и Бргулице. Мала Кртинска је северни део до Саве, а Бргулице су јужни део уз Звечицу и до Ратара. У оба краја куће су разређене по шумадијском начину.

Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.

Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. За то су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.

Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.

Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је зједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.

Кад се баре оцеде и ограниче на мање просторије, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или виише села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су ливадска земља. Кад су баре напуњене водом, тада плаве сва нижа места па и сама села. Кртинска и Уровци мало кад да нису поплављени, када се морају исељавати. Кад се куће плаве, које су на уздигнутијим местима, тада атари ових села готово су цели под водом и у таквим приликама пропадају и ливаде и пашњаци, па и усеви. Мала је корист од бара у хватању рибе. Кад се баре напуне водом, напуне се савском рибом и вешти рибари пти осезању воде затварају очаге и одају се хватању рибе. Рибу продају или сами троше, па је имају преко целе године, почем је врло вешто препарирају и суше. највећа штета од бара је по здравље сељака и њихових подмладака. У августу и септембру месецу после пролетњих поплава маларија и разна запаљења су увек на дневном реду и у великој мери.

Старци Беља Ружичић са Забрежја и Спасоја Бугарски из Кртинске причају, да је Сава пре 55 година однела брештанску цркву и да је Сава тиме дубоко ушла у стару Брескву. Још ови старци причају, да су запамтили по причању својих старих, да је село Бресква (Бреска) било око цркве и да од цркве, на 200 метара на север, било корито реке Саве.

У Тамнави имамо неколико врста земаља: пескуше, кречуше, црнице, смолнице, балгуше, мртвуше и полојске земље.

Полојске земље су тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Оваква земља је око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега су у селима с оваквим земљама подигло коњарство.

Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.

Бргуле (не односи се на Бргуле у општини Уб, оп. Милодан) или Бргулице, засеок села Кртинска, судским путем тражи право удела уживања у сеоским заједницама. Кад су Уровци и Кртинска делили између себе полоје и вићеве, делили су, као да Бргулице и не постоје као део села, а то је дошло што су Бргулице, иако сеоски засеок, израније имале засебан сеоски атар.

Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари. У селима овог тима нема засеока изузев шти су то Бргулице у Кртинској. Бргулице имају засебан атар, одвојене су од села Звечицом, имају засебно становништво и да немају заједнице у кртиначким испустима, шумама, полојима, биле би засебно село.

По народним традицијама мног данашња села постала су као раселица (углавном) суседних села док су Кртинска, Уровци, Ратари и Звечка настали из старе Бреске.

У имена села дата по пластичним особинама земљишта, између осталих, спада и Кртинска.

У Кртинској, део села у коме су Лазићи и куће Бугарских зове се Стара Кртинска, чиме се опет хоће да разликује најстарији део села.

У села, која су настала као раселице других села пре 200 (сада 300) година спада, између осталих, и Кртинска.

Арсеновићи из Кртинске знају, да су из београдског Рипња, јер је тако записано на споменику њиховог родоначелника Арсена.

 

Порекло фамилија-презимена села Кртинска

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Арсеновићи*, прва половина 18. века, Рипањ испод Авале, Никољдан.

*Родоначелник ове породице Арсен прогнан је из Рипња, немирна духа, живе природе, те га палешки (оберновачки) Турци ухвате и свега исеку на Бресци, а ту је и сахрањен. Његов унук осветио га је, ухватио је убицу свога деде пред Београдом и на исти начин исекао.

-Бугарски*, прва половина 18. века, Прилеп, Св. Стефан Дечански.

*Предак Бугарских је био занатлија у Прилепу, па на доставу неких неваљалих суседа једва се с породицом склонио у Београд, где га препознају, па и Београд мораде напустити. Из Београда с породицом се склони да ради занат у Палежу (Обреновцу), али га спахија села Кртинска склони да напусти зидарски занат и пресели га у село, дајући му могућност да се задржи, обогати и изађе на глас.

-Голубовићи, после 1827. године, Б. Крајина, Стевањдан уљези у Александриће 1.

-Ђурићи, после 1827. године, Срем, Аранђеловдан.

-Живковићи*, прва половина 18. века, Стрмна Гора у Подгорини, Никољдан.

*Живковића претка, као свог сродника, довео је Матија Сандаљац и населио га поред себе у Бргулицама, где су му потомци и данас.

-Илићи, друга половина 18. века, Осат, Томиндан.

-Јанковићи, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.

-Јегдићи и Ковачевићи. Видети Ковачевићи и Јегдићи.

-Јовановићи 1, друга половина 18. века, Рамаћа код Крагујевца, Ђурђевдан.

-Јовановићи 2, после 1827. године, Срем, Св. Врачи.

-Ковачевићи и Јегдићи*, прва половина 18. века, Бргуле у околини, Лазаревдан.

*Ковачевићи-Јегдићи су твроци Бргулица, засеока села Кртинска. Име села одакле су, дали су као име селу (засеоку), у коме су нашли слободе да се населе.

-Костићи, друга половина 18. века, Пећ, Никољдан.

-Лазићи*, прва половина 18. века, Бирач, Аранђеловдан.

*Лазићи из Кртинске су кумови куће Лазаревића из Свилеуве и као њихови сродници увек су се истицали по народним пословима. Из ове породице је Исаило Лазић, прва жртва идеје за народно ослобођење, пао је у боју на Бељину 23. фебруара 1804. године, сахрањен у свом сеоском гробљу.

-Максимовићи, друга половина 18. века, Гуњаци у Азбуковици, Ђурђиц.

-Маринковићи, друга половина 18. века, суседни Уровци, Аранђеловдан, уљези у Лазиће.

-Матићи*, прва половина 18. века, Сандањ у Подгорини, Ђурђевдан.

*Матију, претка ових Матића, довео је са собом сеоски спахија из Ваљева, где је Матија био пекар. Матија је родом из Сандаља изнад Ваљева и са собом је превео целу своју породицу.

-Миливојевићи, после 1827. године, Мојковићи у Рађевини, Стевањдан.

-Милосављевићи, друга половина 18. века, Ликодра у Рађевини, Алимпијевдан, повећа задруга.

-Милошевићи, после 1827. године, Орашац у околини, Ђурђевдан, једна иста породица за бањанским Милошевићима.

-Мишковићи* 1, прва половина 18. века, Лелић у Подгорини, Ђурђевдан.

*Мишковића 1 претка је узео Матија себи за слугу, доције га узео под своје и окућио.

-Мишковићи 2, после 1827. године, суседни Уровци, Михољдан.

-Ненадовићи, друга половина 18. века, Сремски Карловци, Ђурђевдан.

-Николићи 1, друга половина 18. века, Вранић-округ београдски, Јовањдан.

-Николићи 2, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.

-Новаковићи, друга половина 18. века, Тетово, Ђурђевдан.

-Стакићи*. стара породица, Никољдан.

*Иста породица са уровачким Стакићима.

-Стевановићи 1, прва половина 18. века, Бијељина, Стевањдан.

-Стевановићи* 2, друга половина 18. века, Срем, Ђурђиц.

*Стеван, предак ове породице, био је гајдаш, свирао по селима и застао у овом селу.

-Стевановићи 3, друга половина 18. века, Лика, Стевањдан уљези у Стевановиуће 1.

-Стевановићи 4, друга половина 18. века, Петрц у Рађевини, Алимпијевдан.

-Танасићи и Хрвати. Видети Хрвати и Танасићи.

-Тешићи, после 1827. године, Крајина, Јовањдан.

-Ђуковићи, после 1827. године, Стублине у околини, Никољдан.

-Хрвати и Танасићи, друга половина 18. века, Хрватска, Јовањдан, Хрвати по народности и данас.

Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродник Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.

Звечка је први пут била на Ружичиној Међи, око садашње цркве, па се одатле преместила на данашње место због некаквих тешких болештина, које су завладале у селу и почеле га нагло сатирати. Кртинска с Уровцима су (настале) од старе Брескве-Бреске, коју је прво начела Сава да расељава а куга довршила.

 

ИЗВОР: Љубомир Љуба Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.