Порекло презимена, село Јеленча (Шабац)

7. фебруар 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Јеленча, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Село Јеленча, иако лежи на три места, сем ”Думаче”, нема нарочита имена за друга два дела села, за старо место и насеље дуж ваљевског друма. Јеленча првобитно, кад је имала 30 кућа, сва била у једној ”гомили’. Јеленча се увек тако звала. У Карађорђево време, кад су Турке истерали, била у шуми; ту јелена било, долазили на место где је сада средина села, лизали слано земљиште. Тада живели у шуми до Мале Врањске на месту званом Врбовац (ливаде). Кад су Турци истерани, онда сишли у Јеленчу. Градили куће брвнаре, покривене шиндром.

У Јеленчи, горе на брду, било свега око тридесет кућа пре ”оног рата” (1912-1918). Одмах после рата народ се делио, одмах је ишао друму, ту се насељавао. Прво крај ваљевског, затим крај београдског пута. На десној страни долине Думаче – друмско насеље Думача, заселак села Јеленче. С обе стране друма куће насеља, такође дућани, ковачнице, магазе, нарочито на раскрсници друма за Београд и за Ваљево; на левој страни друма две циглане. Ту било, по казивању сељака, ”тржиште” за жито, суве шљиве, где се у трговачке магазе куповало понекад чак више хране него у Шапцу.

Саобраћајни услови необично фаворизовали развој насеља на раскрсници. У продужењу засеока Думаче – без јасне географске границе – настаје друмско насеље у атару села Мишара. Друмско насеље Думача нарочито почело да се развија 1907. године. Ту на левој страни друма (ка Мишару) била подигнута 1922. мишарска школа на Думачи. Мишарска општинска зграда подигнута до школе на Думачи око 1905. Главно мишарско општинско средиште било, дакле, на Думачи, у равници; онда створено кад се Мишар, са три друга села, одвојио као засебна општина од Орида. Онда била општина мишарска: Мишар, Поцерски Причиновић (Оџино село), Јеленча и Мала Врањска. Сада су села Мала Врањска са Церовцем један месни одбор, Поцерски Причиновић други, засебни месни одбор, а Мишар и Јеленча такође један месни одбор.

У старом селу Јеленчи скоро све куће (изузев 3-4) биле попаљене од Немаца – казнена експедиција при опсади Шапца. Онда пострадала и Думача – од бомби. Нове куће подигли већином на друму ваљевском. Сад у рату искрчили све храстове – свега још три храста остала. Три пута су одговарали што нису, по наредби Немаца, исекли све.

Атар села Јеленче: према Причиновићу, до Думаче (на неком месту и прелази, врло мало); према Малој Врањској, до потока Бајиновца; према Жабару и према Мишару граница је ”сокак”, пут (којим се допире до границе атара); према Мишару граница одмах до раскрснице оба друма. Испод друма, ка Сави, држе фабрике (кудељара и ринглови). То је био атар шабачки, па привредна банка шабачка откупила за ове фабрике. Кудељара, две године после ринглова, подигнута.

Вода за пиће са ”бунарева” – неки имају сами, неки заједнички, по две-три куће на један бунар. Извора нема, сем повремених из Бајиновца потока (у близини коте 101), на граници атара Мале Врањске и Јеленче. Бунари на Думачи су 7 до 10 м, а пумпе су и до 15 м. При копању бунара прво црница земља (хумусна), затим иловача, по 3-4 т, испод тога ”ума бела”, по 1-2 м (кад је мокра, плава дође, после кад се осуши дође беља, може да пише, од ње праве лонце у Шапцу), испод тога песак – ту водоносни слој – ситан зелени песак. На неким местима испод црнице и нешто иловаче (то је увек и жута земља испод црнице), одмах шљунак, ситан и крупан, највише до величине песнице.

У дворишту Ивана Јевтића, на Думачи, свеже ископани бунар, 11 м дубок: око 1 т нешто тамнија иловача са мало хумуса, укупно 4 м жута иловача (није то она лесолика глина, као код баштована Николе Бугарина на Думачи), с конца четвртог метра, пола метра жутог песка; испод песка, опет жута иловача, до шестог метра; испод шестог метра, ”плава ума” – фино стратификована плавичаста глина, са ситним љуспицама мусковита, слојеви потпуно хоризонтални; шест метара је дебео слој ове глине, и тек на тринаестом метру дубине, зелена глина са зрневљем шљунка; ова глина сасвим зелена, по саставу слична плавој глини. У зелену глину уложени ситни комади шљунка: црни кварц, кречњак, шкриљац итд. Овај шљунак једна фација знак осцилације нивоа и обале. Бела односно плава глина знак дубине басена, даљине обале (до Цера), па ипак унеколико песковита – са мусковитом. Овај бунар ради са четири пумпе. Вода слаба из глине.

Воденица на Думачи је оџинска (причиновићка) – само у пролеће ради, кад река тече и излива се. И Јеленча имала воденице на Думачи пре 20 година неколико породица заједнички подигле биле (Јевтићи, Живановићи, Урошевићи и Лазаревићи), не памти се када.

Имена места: Траљача (било некога Траје) до Думаче; Улице, до ове и ваљевског друма; Савски потес; Врбовац, до м. Улице; Липар, с оне стране друма до Мишара; Гробљански потес (ту је сеоско гробље); до овога Липовица. На Траљачи је шума, ливаде су око Думаче, али је то сад разорано већином. Њиве ”орнице” остали атар. Пре 60 година било више шума, покривала свуда око Јеленче, поред ливада и пашњака. Највише ”беле шуме” (граб, брест, липа, клен, врба, јаблан, топола и сл.), а онда ”раст” за жир (цера, границе и букве нема, већ само ”лужњак”-храст).

Ветрови: северац – ”горњак” је хладан, од запада, више северозапада, из Босне, ”југ” (топал, врућ), ”устока” (исток).

Јеленча има 103 куће са 544 становника; ту урачуната заједно и Думача – заселак села Јеленче. На Думачи: 18 кућа уз Јеленчу, на београдском путу до ваљевског пута, с обе стране друма, само до раскрснице, а преко раскрснице, на мишарском делу Думаче, још 6 зграда, свега око 24 куће на београдском путу. На ваљевском путу још 15 кућа што спадају под Думачу – укупно 39 кућа на Думачи. До пре 10 година Думача за годину извозила до 1500 вагона жита и др. За извоз служило пристаниште стационирано на Думачи, па извозили шлеповима за Београд. Било је дана када се на пању продавало до 20 печених овнова сељацима који су довозили жито и шљиву. (Шљивари су од пре десетак година пропали од штитасте ваши). Магацини Укропине на раскрсници београдског и ваљевског пута примали 300 вагона жита и суве шљиве. Швабе их уништиле 1941. Осим тога били и још други мањи магацини. На Думачи четири предузећа: две циглане, ку- дељара и шљункара (”Аутопут” предузеће). Осим тога две ковачнице, две задруге набављачке (једна за радничку синдикалну подружницу, друга за село Јеленчу), по један колар, обућар, салер (конопце што плете).

Циглана ”Думача” узима глину за производњу цигле, црепа и ћерамиде са обале Саве, од свакогодишњег савског муља. Сваке зимске сезоне, од јесени до пролећа, наталожи се по 15-20 см муља. Тај муљ кад се осуши, вагонетима возе у фабрику, сортирају, мешају и месе за продукцију цигле и остале робе. Неке су партије цигларске од те земље више песковите, неке мање. Концесија захвата простор доста велики, па док с једне стране, искоришћују давнашње, с друге стране, нове наслаге дају нов материјал. Три и по милиона комада цигала и црепа годишња продукција, а 80 радника, док зими 16 радника, из околине и из Власотинца. У циглани ”Жикица Јовановић” око 200 радника, из околине и од Ниша, Лесковца и Пирота. У кудељари око 60 радника (са Думаче, из Мишара, Јеленче, Причиновића, Шапца и са стране). Шљункара има око 60 радника из Мачве, Срема, Бачке, Црне Горе, Далмације и околних села. У сва четири предузећа сезонски рад од пролећа до јесени.

Раније Јеленча била тржиште за шљиву и пшеницу; сада, индустријско насеље са откупном станицом земљорадничке набавне задруге ”Јеленча”. Осим тога, Срески савез земљорадничких задруга за срез Поцерски – Шабац, врши пулпирање воћа, за мармеладу, пекмез, затим сушење шљива и печење ракије. Почели и тов свиња.

Село Јеленча нема цркву. Сабор, ”вашар” је у старом селу Јеленчи, на други дан Тројице, за цело село.

Порекло становништва

Јевтићи, Николићи, Урошевићи, Лазаревићи, Стојадиновићи, Живановићи, Ђурићи и Гајићи су најстарије породице, оне које су начиниле село, још пре Карађорђа, и онда, за Карађорђа.

Јевтићи (10 кућа, кућних заједница, Јовањдан). На Думачи је 5 к., једна кућа на ваљевском друму, а четири на старом месту, у првој мали где су од почетка били. Била и једанаеста кућа, па „замрла”, сад пре овога рата (продали имање и отишли некуда). Чукундед Јевта, он дошао из Херцеговине (или Црне Горе). Јевтићи били задруга од 32 душе кад се изделили око 1892. Десет кућа изашло из те једне задруге у старом селу Јеленчи, у првој мали до Мишара. Располагали са 100 ћа земље; производили до два вагона жита, а више се бавили стоком (на општинском земљишту – травњаци, ливаде, шуме) – око 40 говеда, 50 оваца, 100 свиња итд. Свиње гојили кукурузом, а и жиром кад роди. Сад шуме које су давале жир искрчене. Раније су секли белу шуму и опет гајили, а растову чували. Имали су две пушнице за сушење шљива, сад ниједне немају.

Николићи (6 к., Јовањдан). Једна кућа на Думачи, иза првог светског рата (ковач), 4 крај ваљевског пута, једна у старој мали. И они првобитно досељени на старо место, „из Турске” однекле.

Урошевићи (5к., Јовањдан), све покрај ваљевског друма. И они живели давно на истом месту као Јевтићи, не памте кад су досељени из Црне Горе.

Лазаревићи I (3 к., Ђурђиц). Покрај ваљевског друма.

Лазаревићи II (3 к., Никољдан). Једна на ваљевском друму, две у старом селу. Оба рода „доведена”.Не зна се да ли сурођаци – ни сурод.

Стојановићи (3 к., Никољдан), покрај ваљевског друма. Не зна се порекло.

Живановићи I (10 к., Јовањдан), од њих 4 к. на ваљевском друму, 6 к. у старом селу. Од њих још 1 к.

Дамњановићи.

Живановићи II (4 к., Мратиндан). Три куће покрај ваљевског пута, једна на путу за Думачу. По детету Илији доведеном из Церовца, довела га мајка у Живановиће I.

Живановић III (1 к, Аранђеловдан). Није род са другим Живановићима, његов ђед из Црне Горе.

Ђурићи (1 к., Ђурђевдан). И они били у старом селу, најранији досаљеници, сад крај ваљевског пута, прешли на друм 1936. И они доведени – Драгић то био.

Гајићи (4 к., Јовањдан). Једна кућа од њих зову се Новаковићи. Једна кућа на ваљевском друму, три у старом селу, и они стари.

Јовановићи (2 к., Никољдан), горе, у старом селу. И они стара породица.

Млађи досељеници:

Топаловићи (2 к., Јовањдан). Из Крнула дошли после I светског рата, наследили овде имање, материнство — материну славу држе због те земље, а стара слава им била Никољдан. Они су „суботари” — отац и старији син, други син „држи старо”.

М. Димитрић (1 к., Јовањдан). Из Оциног Села (Поцерски Причиновић) дошао његов отац Драгић, служио по селу и приженио се.

Ружица Поповић рођ. Живановић (1 к., Илиндан). Из Мишара дошла пре 15 година, а муж јој био Јован, Босанац, дошао као дечко, пре 29 година, погинуо 1941. кад су срушили магацин.

На ваљевском путу и следећи млађи досељеници:

Ангелина Бајић (1 к.,), муж јој из Придворице.

Н. Мијатовић — Босанац (1к.) избеглица из овог рата, од Бајине Баште преко.

Д. Стојковић (1., Ђурђиц), има само кућу са мало плаца, ради у кудељари, син његов задружни магационер. Из Мрђеновца, има тамо фамилију.

Б. Лазаревић (1к.), кафеџија, из Шапца дошао 1924. Пореклом из Бруса, пре 50 година.

М. Вјештица (1 к., Ђурђевдан), из Лике још као дете од 10 година, прошлог светског рата, служио у Мишару, после држао кафану, сад ради са дереглијом на Сави (вози песак са Мишарске аде и продаје на обали, вози дрва за Београд итд.). Станује „под кирију” код В. Николића, који живи на мишарском друму, а има кућу и на „ваљевској џади”.

М. Тодоровић — Коларић (1 к Ђурђевдан). Из Драгојевца, пре око 10 година, купио мало плаца, направио кућу, а има и 5 ари земље.

Т. Пантелић (1 к ., Никољдан). Из Сувог Села, пре 7 година.

Ј. Укропина (1 к., Климентије). Из Херцеговине дошли у Шабац. Отац био ћурчија, затим трговац, када је дошао на Думачу, где је куповао суву шљиву и жито, на раскрсници оба друма. „Он подигао Думачу и Јеленчу, био добар трговац!” Дотле Јеленча била сиромашно село. Јеремија ради у „Воћару”. Његов брат Риста Укропина стрељан у Шапцу од Немаца, па онда обешен, кад и доктор Тирић. Тада једанаест њих стрељано.

В. Укропина (1 к.) Јеремијин брат од стрица, из Херцеговине, 1922.

 

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (стране 15-20 ). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Бранко

    Акција портала Порекло РС и сарадника је за сваку похвалу. Као човек који већ 40 година прикупља грађу за монографију Јеленче рећи ћу да овде приказан обим и квалитет података може да задовољи некога лаика са стране, али не и сдтароседеоца Јеленче и озбиљног читаоца. Ово кажем уз ограду да података за Јеленчу једноставно нема јер су архиве и матичне књиге спаљени или опљачкани у два светска рата, па и у ранијим временима. Забрињавајуће је да се архивска грађа после Другог светског рата слабо чува.Надгробни споменици су потонули а у задње време се и прекопавају јер у локалном гробљу нема више места за сахрањивање. Стари људи су помрли а њихова казивања нису узета, а било је људи који су много знали а од њих ни В. Радовановић 1947-1949. године није узео казивања. Најзад, и ја сам кардинално погрешио што сам се превише базирао на архиве и пустио да ми људи умру неинтервјуисани.. Ја сам доста података прикупио посредним путем. Монографиуја би требало да буде урађена на пролеће-лето 2018. године а да буде објављена у јесен-зиму 2018. године. Није ми познато да се још неко осим мене бави Јеленчком. Зато молим сваког читаоца да ми пошаље било који податак о Јеленчи. Наћи ћете ме на Фејсбуку: Бранко Гајић, чича са унуком у играоници. После објаве књиге, ја ћу покушати да урадим једну верзију за Портал РС. ПОЗДРАВ!

  2. Војислав Ананић

    Јеленча је данашње село код села Мишара. Спомиње се први пут 1533. када је то село заједно са два села у нахији Птичару и једним селом у нахији Јадру, као и мезреом Белотић у шабачкој нахији сачињавало тимар шесторице зворничких мустахфиза од 8.400 акчи. Тај тимар се дијелио на: Илијаша из Манастира (1.400); Курда, сина Несухова (1.400); Махмуда, сина Мустафина (1.400); Мехмеда, сина Мустафина (1.400); Хасана, сина Искендерова (1.400) и Мустафу, сина неког јањичара (1.400).
    То село је 1548. спадало у тимар војводе Хусрева. Хусрев је у томе селу исте године посједовао и чифлук са виноградом од 5 дунума и плаћао је наиме ушрова 1оо акчи, а за виноград пристојбу од 25 акчи, тј. та давања од чифлука урачуната су била у његов тимар. Тај чифлук је раније припадао Ејне­ бегу, ћехаји у шабачком граду.

    Извор: Град Шабац и његова нахија у првој половини XVI века, Адем Ханџић, књига 2.