6. фебруара 1899. – У затвору у Пожаравцу умро Васа Пелагић, учитељ, публициста, револуционар и народни лекар.
Васо Пелагић је рођен 1833. у селу Горњи Жабар (данашње Пелагићево, између Градачца и Брчког, Република Српска). Похађао је нижу гимназију, а 1857. године је постао ђак богословије у Београду. 1860. године је постао учитељ српске основне школе у Брчком, где је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. Одатле преко Београда је кренуо у Русију. На Московском универзитету је слушао предавања из политичке медицине и историје медицине.
После две године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је управник Српско православне богословије, која је била и прва средња школа у Босни. За школске потребе и ради ширења просвете у народу штампао је 1867. године у Београду “Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље”. Примио је чин архимандрита би заштитио Богословију у Бањој Луци од реакционарних елемената све три вере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм.
1869. године бива прогнан у Малу Азију (тачније у Кјутјају), под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао 1871. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију. Учествује у раду Уједињене омладије српске и председава њеној скупштини у Вршцу. Одатле одлази на Цетиње и учествује у покрету Дружине за ослобођење српства. Долази у сукоб са књазом Николом и 1872. године одлази у Нови Сад.
1873. године борави у Грацу, Прагу, Трсту и Цириху; тада се одриче верске службе.
1875. године учествује у босанском устанку и пише Програм усташких права и друге меморандуме за босанске устанике. Током осамдесетих година је боравио у Србији, али, због ширења социјалистичких идеја бива протеран неколико пута у Румунију и Бугарску.
1888. године сарађује у социјалистичком листу Српски занатлија.
1892. године учествује на скупштини Занатлијског удружења у Врању и настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. Издаје низ брошура и књига о социјализму и сарађује у листовима Занатлијски савез и Социјал-демократ којима је био и један од оснивача. Чланке објављује и у бугарској социјалистичкој штампи, а радови се преводе и на бугарски. Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор. Свој живот је окончао у пожаревачком казненом затвору 25. јануара (по старом календару) 1899. године.
Својим идејама које је објавио у својим књигама, брошурама и новинским чланцима (мада писаним са одређеном дозом наивности), је пуно утицао на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске.
Сем “Историје Босанско-херцеговачке буне” и “Стварног народног учитеља” (дела која су доживела многа издања), написао је дела из домена социјализма: Одговор на четири друштвена питања, Социјализам и основни препорођај друштва, Спас Србије и српства, Благодатник, Наука и радни народ…
Залагао се за реформу школства и те идеје је излагао у дјелима: Нова наука о јавној настави, Преображај школе и наставе…
ИЗВОР: Википедија
Коментари (0)