Свети Сава – Савиндан Reviewed by Momizat on . Српска православна црква и верници 27. јануара (14. јануара по јулијанском календару) прослављају Светог Саву, првог српског архиепископа и утемељивача Српске п Српска православна црква и верници 27. јануара (14. јануара по јулијанском календару) прослављају Светог Саву, првог српског архиепископа и утемељивача Српске п Rating: 0
You Are Here: Home » Крсне Славе » Свети Сава – Савиндан

Свети Сава – Савиндан

Српска православна црква и верници 27. јануара (14. јануара по јулијанском календару) прослављају Светог Саву, првог српског архиепископа и утемељивача Српске православне цркве. Уредништво портала Порекло честита свима којима је Свети Сава крсна слава. 

Свети Сава (по рођењу Растко Немањић) рођен око 1174. у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму). Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.

Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Свети Сава у младости

Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији 1174. године. Када је имао 15 година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, доделио му је Захумље на управу.

На том положају је остао мање од две године (1190/91) док није побегао са очевог двора и отишао на Свету гору, замонашио се и узео монашко име Сава. За њим је била одаслата војничка потера да га врати кући. Међутим, кад су га војници нашли, он је већ био замонашен у руском манастиру Св. Пантелејмона, или у Ватопеду. Наредних седам година је остао у Ватопеду (основаном 985. године), где му се придружио његов отац Стефан Немања, пошто се одрекао престола и замонашио 1196. године и провео више од годину дана у Студеници као монах Симеон.

Сава је са оцем обилазио Свету гору у потрази за местом где ће основати српски манастир. Када су пронашли један полуразрушен манастир Хеландарион, одлучили су да ту буде место на коме ће подићи манастир. Сава је 1197. године кренуо у Цариград да тражи дозволу од цара Алексија III Анђела да то учине. Он се вратио са дозволом 1198. године и учествовао је у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан каже да је Сава, боравећи у Цариграду, био заправо у манастиру Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је касније у мало измењеном облику постао типик Хиландара, а још касније и Студенице.

Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под власт Бонифација, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су вођени монаси на мучење.

Сава каже да су га браћа Стефан и Вукан, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да пренесе очеве мошти у Србију. Сава је, вероватно, у зиму 1206/07. године кренуо назад у Србију. Почетком 1207. Симеон је сахрањен у Студеници, а Сава је постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.

Савина борба за самосталност Српске цркве

У то време српска црква није била самостална, већ је била подређена охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рас, Липљан и Призрен) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.

Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање Номоканона, зборник црквених и грађанских прописа, и објављује га као Законоправило. По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску, моравичку), међу којима и жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима.

Законоправило Светог Саве

Законоправило Светог Саве из 1219. године је било први српски устав. Законоправило је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Сабор у Жичи

Године 1221.  је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у манастиру Жичи, подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија постаје краљевина.

Сава је пред овим сабором одржао Жичку беседу о правој вери, у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божји“. Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно богумиле, као и поглаваре босанске цркве која је примала верске прогнанике из Рашке.

Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспостављену црквену хијерархију: „А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте.“ Племићима (благороднима) су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали – уз понижења су протерали из земље.

Књижевни рад

Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацији манастира. Најпре је написао три типика (правилника): „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“. На почетку „Студеничког типика“ описао је живот ктитора тог манастира, свог оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеон. „Житије Св. Симеона“, које се доцније издвојило из „Студеничког типика“ и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца. Остали Савини списи су: „Служба Светом Симеону“, „Посланица игуману Спиридону“ (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), „Устав за држање ‘Псалтира’“ и „Номоканон“ или „Законоправило“ (обиман зборник црквених и световних закона и прописа). По речима Милана Кашанина, „истинској књижевности и оригиналном стваралаштву од онога што је Сава написао припада у свему стотинак страница“. „Житије Светог Симеона“ се састоји од једанаест поглавља, која се могу груписати у следеће садржинске целине:

Градња манастира Студенице, Немањин силазак са престола, Одлазак Св. Симеона у Свету гору, Смрт Св. Симеона, Пренос Немањиних (Симеонових) моштију у Србију, Свети Сава у Светој земљи.

Од времена Светог Саве ходочашћа у Свету земљу су надахнула многе владаре, црквене великодостојнике, монахе, побожан народ, уметнике, и то надахнуће траје и данас. Међу значајнијим дародавцима православних манастира и цркава на Светој земљи су били први српски архиепископ Свети Сава, потом и други владари Немањићи, краљ Милутин и др, као и први српски патријарх Јоаникије и други.

Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.

Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа Ј. Богослова коју је Сава купио, конак и црква). Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионска Горницу у којој се одржала Тајна вечера, кућу је одкупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава.

Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава (србски) био сабрат.

Походио је и даривао и православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој србски род и читав хришћански народ. Иначе, Манастиру Св. Катарине су Срби дали велики допринос(и где је једно време био игуман Србин Јоаникије, 14 век).

Смрт и наслеђе

По повратку са ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, после годину дана је пренео његове мошти из Трнова у манастир Милешеву. Стефан Вукчић Косача се 1448, по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“, а област којом је управљао касније је добила име Херцеговина.

Спаљивање моштију Светог Саве

Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их Синан-паша није одатле отео, однео у Београд и спалио их на брду Врачар 27. априла 1594. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и Цркву.

Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“ на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар. По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.

Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији и Републици Српској. Такође се обележава и спаљивање моштију Светог Саве.

Свети Сава је установљен за школску славу одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, а на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја из Крагујевца. У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама најсвечаније прослављати. Црна Гора га уводи 1856. године, под књазом Данилом. Празник се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком власти. После полувековне забране у комунистичком режиму, поново се наставило са прослављањем светог Саве као школског патрона.

Многе врсте занатлија из Србије су га сматрале својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу. Светог Саву су за еснафску славу узеле занатлије ужари, мутавџије, опанчари, обућари и други. Чест случај је био да су људи који су мењали веру и примили православље за своју крсну славу бирали управо Светог Саву.

Иначе, управо Свети Сава је у праксу увео обред крсне славе на литургијској основи. Од светога Саве се тај обред, као и обичаји који га прате, поступно формирао, док се није развио до данашњег облика. Данашњу форму тог обреда у 19. веку (1862) коначно је уобличио митрополит Србије Михаило. Од бројних имена која је имала ова појава некад, а има их и данас, најраспрострањенија су: крсна слава и свечари.

ИЗВОР: Википедија


Коментари (5)

  • живадин

    Светосавска сазнања од постанка(растковог рођења 1174 на Голији)снагом „Светог Саве“ми постојимо-трајемо-опстајемо већ „ОСАМ СТОТИНА ЧЕТРДЕСЕТ И ДЕВЕТ“ година. Трајећемо „ми“ колико траје светосавље у нашем разуму, нашем бићу, нашој савести а то је светосавско православље кроз наше претке ,нама остављено ,са нама у нама данас и у све векове нашим потомцима уз вечни аманет на многаја љета за све векове векова.“Свети Сава то је вечна Српска слава“

    Одговори
  • ТАКО НЕКА БУДЕ...

    ОТАЦ ОТАЧАСТВА СЕРБСКОГА И ПРОСВЕТИТЕЉ увео је своју обитељ, род и народ у тадашњу цивилизацију јер сав писмени свет говораше о Regnum Serbiae et Archiepiscopus Serbiae Totius Regni.Primas
    Своме роду остави Хиландар као Универзитет и манастире као гимназије.
    Свој род обележио је Јединственим у свету обичајем прослављања Гозбе Светом и Крсне Cлаве као ритуал приношења Бескрвне жртве Богу на Кирион (чирјак) Господњи , и то у своме Дому. И када је душу своју узнео Пантократору – Христу Спаситељу оставио је својој Деци поруку . ТРУДОМ СВОЈИМ ПРЕОБРАТИ СВЕ.
    И као што последње речи древних египатских фараону беху: per-aa-nesut-biti ha ka ptah A MEN, тако нека и ове речи најпрепознатљивијег српског Светца заврше са ТАКО НЕКА БУДЕ – А МЕN

    Одговори
  • ОТАЦ ОТАЧАСТВА

    Тропар (глас 3):
    Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

    Драги сабеседници и чланови породице Порекла незаборавите шта пише на споменику на Врачару: ТРУДОМ СВОЈИМ ПРЕОБРАТИ СВЕ !

    Дао Вам Бог здравља и енергије да у временима Искушења неизневерите Свога Отца и да флуидалном енергијом милошћу Духа Светога обавите своју мисију lux veritatis.

    Одговори
  • Милорад Богдановић

    Свака част зете РАТКОВИЋА.

    Придружите се и ви са нама. Терет је ово велик, ал плодна је ово њива.

    Уз Божију помоћ и нашег светитеља Саве, учинићемо и ми нешто, нешто што су други чинили а ми у заборав остављали.

    Желим вам свако добро уз добро здравље, срећу и весеље, вама, породици и пријатељима.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    САВА СВЕТИ, први српски архиепископ (око 1174—14/1 1235, Трново). С. је био најмлађи син великог жупана Стевана Немање и звао ое Растко. У Немаљиној породици се обраћала пажља на васпитање деце, нарочито и у кљижевном погледу. 0 том даје најбољи доказ лепа и ретка књижевна култура двојице Немањиних синова, Стевава и Растка. Као младић, негде око 1192, Растко је, одушевљен животом светоторских монаха, отишао са једним монахом, који беше дошао на Немањин двор по милостињу, у Свету Гору, у руски манастир. У Светој Гори С. се закалуђерио и узео нме славног сириског монаха Св. Саве. Из руског манастира прешао је после у манастир Ватопед, где је била лепа збирка сваковрсних рукописа. Када се Немања, после абдикације, замонашио, пошао је и он, на С. позиве, у Свегу Гору (1197). У споразуму са С. он је подигао у Светој Гори за српске калуђере манастнр Хиландар. Манастир је био готов 1199. С. је за њ написао даровну повељу у Немањино име. У Хиландару је Немања наскоро умро, 1200. С. је за тај манастир превео и нешто прерадио типик Евергетидског манастира у Цариграду, који је после, са малим пзменама, употребио и за Студеницу. Хиландар се С. настајаљем развио убрзо у један од највећих светогорских манастира, и постао је главно место кљижевног и црквеног васпитања за средњевековне српске калуђере. С. се после повукао у Кареју, у једну малу ћелију са црквицом, где је проводио готово аскетски живот према сгрогом уставу, који је сам прописао.
    После Немањине смрти у Србији је дошло до грађанског рата. Најстарији Немањин син, Вукан, који је 1195. био добио на упршву Зету и још неке области, али је био обиђен у наслеђу престола, био је огорчен таком одлуком. Он је створио блиске везе са папском куријом и мађарским двором, добио је помоћи од Мађара, па је напао Стевана и једно га време потиснуо с власти. Стеван се, међутим, искоришћавајући мађарске борбе са Бутарима, већ 1203, вратио на престо. Ускоро су на Балкану настале велике промене. 1204 срушено је византиско, а основало латинско царство. Снате се на Балкану зкатно померише. Грчка се држава разбила у три дела. У Никеји, у Малој Азији, образовано је ново византиско царство, које се сматрало као наставак цариградског. У Никеју је било пренесено и седиште патријаршије. Друта је држава настала у Трапезунту, под Коминима. На Балкану су се Грци одржали у засебној држави, под Анђелима, у Бпиру. У тој држави налазио се и Охрид, где је било седиште архиепископа, под чију је јурисдикцију потпадала Српска православна црква. Ове промене имале су знатан утицај и на српске прилике. Дубровник је признао 1205, а Зета 1208. врховну власт Млечана. И сам Сгеван Немањић је извео промену своје политике. Већ раније он је био отпустио своју жену, визаитнску принцезу, а сада је ушао у брак са једном унуком моћног млетачкот дужда Хенрнка Дандола, једног од главних твораца латинског царства. Помоћу нових пријатеља он је 1217. добио из Рима краљевсву круну и њоме био венчан за враља.
    Такав обрт српске политике изазвао је С. реакцију. Он се 1208. вратио из Свете Горе у Србију, са очевим моштима, и живо је настојао да изравна противности међу браћом. Из Студенице, где је живео по повратку, он је у два-три маха дипломатски помагао Стевану. Ишао је да умири просечког владара Стреза и учинио га је безопасним. Са братом је одлично извео, те је прошао без потреса по Србију опасни савез између мађарског краља и латинскот цара (1216).
    После Стеванова примања круне из Рима С. је, незадовољан, напустио Србију, и отишао је у Свету Гору. Он је по свом васпитању био строг православац и латинофоб, а и као државник је хтео, да се настави Немањина традиција оријентације у православском правцу. По С. концепцији Србија је имала бити једивствена православна држава, у којој ће вера, у оскудици још неразвијене националне идеје, бити кохезивни елеменат свих племена и покрајина. Стога је С. одлучио, да организује самосталну српско – православну цркву у држави и да тој организацији повери рад на народној консолидацији. Ради тога је он отишао у Никеју, изложио тамо своје разлоге и потребу одобрења српске црквене самосталности, наглашавајући опасност од латинског утицаја у Србији. Цар и патријарх су примили те разлоге, надајући се, да ће у Србима добити, савезвика за борбу против мрских западних витезова, који су још увек држали Царвград у својој власти.
    1219. патријарх је одобрио самосталност српске цркве, а за првог архиепископа поставио је С, као најзгоднију, њима од раније добро познату и поуздану личност. С. настајању ишле су у прилог и нове прилике. Епирски деспот Теодор дао је убити новог латинског цара, Петра, кад је из Италије пролазио за Цариград, и изазвао је тиме забуну у царитрадским латитинским круговима. Мађарски краљ се е неуспехом вратио са овог крсташкот похода на исток, и имао је много незтода са ојачалом властелом код куће. Он се, истина, спремао на Србију ради стварања краљевства, али није био у могућности да организује озбиљан поход, и С. није имао много муке, кад је ишао да га одврати од непријатељства. Стеван је приметио назадовање Латина и био је, стога, и сам спреман да са своје стране помогне С. дело. Нарочито га је веселио С. успех са добијањем црквене самосталности, из чисто политичких разлога. Непосредан надзор над српском црквом и јак утицај на њу имао је дотле охридски архиепископ, Грк, који је био поданик туђе државе.
    Као архиепископ С. је врло енергично и добро организовао српску цркву. Архиепископско седиште одређено је у новом манастиру Жичи, који су подигли Отеван и С. С. је, пре свега, српској цркви дао чист национални карактер. Грка владику, кога је затекао у Призрену, свргнуо је, и место њега поставио Србина. Србија је раздељена у 8 епископија. Та подела је изведена са нарочитим планом. Према Босни, С. је поставио епископско седиште на самој граници, у Дабру на Лиму, одакле се могао будно пратити рад босанских богумила. Према католицима основана су епископска седишта исто тако потпуно на периферији, у Стону за хумског епиокопа и у Превлаци, у Боки, за зетског. С. следбеници у дотле претежно католичкој Зети оснивали су манастире на све стране, чак и по приморским романским градовима. Значајно је, да је и само архиеписко седиште било стављено близу северне границе, према Мађарима, и да су га, после рђавих искустава, доцнији архиепископи пренели дубље у унутрашњост земље, у Пећ. У равије време и праваславни су манастири подвргнути били надзору католичког барског надбискупа. После С. акције тај се утицај полагано мењао, док у Душаново доба извесни католички свештеници нису постали поданици православних манастира.
    Српску државнну мисао немањићске династије створио је физички Немања, а интелектуално С. Он је систематски радио, да створи православље као синтетички део орпске државне културе. У том правцу С. је васпитавао свештенство, извршио је поделу епархија, везао династију за Немаљине традиције. Трећи српски архиепископ, Сава II, носио је његово име и био је такође члан династнје. С. наследници схватили су одлично његове тежње, и успели оу, да уско вежу цркву и државу, и то тажо, да су после, под Турцима, свештеници били главни носиоци и представници еветовне државне идеологије и да их ни најобилатији турски уступци нису могли скренути -од рада у том правцу.
    После смрти свога брата Стевана (око 1227), С. је крунисао за краља његовога сина Радослава, који је био зет епирског деспота и солунског цара Теодора. Иза крунисања С. је отишао на исток, у света места, можда не толико, да испуни своје побожне завете, колико што није био задовољан приликама у Србији, на које је утицао моћни епирски таст. Кад је 1230. Теодор био поражен од Бугара, није се могао одржати ви Радослав. Он је, 1233, коначно збачен са престола, а на владу је још раније доведен његов млађи брат, Владислав. С., који се био вратио са истока, гдедао је, да се та промена изведе са што маље штете по Србију. Владислав је ожењен кћерком бугарског цара Асана II и везе су између Србије и Бугарске постале врло срдачне.
    Осигуравши на тај начин земљу, С. је 1233. предао архиепископски положај свом ученику Арсенију, а сам је поново кренуо на исток. Овога пута С. је обишао Јерусалим, Синај, Антиохију и Александрију. Био је, сем тога, опет у Никеји. По свој прилици, то обилажење места, где су се налазила сва четири. васељенска патријарха, било је у вези са жељом цара Асана, да се призна трновска бугарска патријаршија. То се да наслутити још више по томе, што се С., на повратку са тога пута, навратио у Бугарску, и ту је био свечано дочекан. У Трнову је и умро. Исте ове године (1235), протлашена је у Галипољу бугарска патријаршија са грчким одобрењем. Из Трнова је С. 6/5. 1237. пренесен у Србију, у Милешево. Ту му је тело лежало ове до 1594, вада су га Турци пренели у Београд и спалили на Врачару.
    С. био је и први српски књижевник. Поред поменутих манастироких устава, карејског, хиландарског и студеничког, сачувана је, у посебном препису, и његова биографија Стевана Немање, која је у ствари била саставни део Студеничког Типика. Ту је, углавном, приказан Немањин монашки живот, са неколико података из његова световног деловања. Са много топлине описан је С. растанак с Немањом пред смрт. По концизности, по лиризму и по укусу, ово С. дело иде међу цајбоље ствари наше старе књижевости; ово и данас још оставља јак утисак.
    По свом широком учешћу у народаом животу и по великом утицају, који је вршио, С. је постао једна од најпопуларнијих личности у нашој црквеној традицији, и по том у народном предању. Његову биографију написао је светогорски калуђер Доментијан 1253. Ту је биографију прерадио и окитио други један калуђер, Теодосије, на почетку 14. века. Ова је биографија постала врло популарна и преписивана је и издавана до краја 18. века.
    0. списи налазе се објављени на разним странама. Ускоро ће бити сви објављени у целини, у издању Српске Краљевске Академије.

    В. Ћоровић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top