На данашњи дан: Умро песник Војислав Илић

21. јануара 2013.

коментара: 2

21. јануара 1894. – У Београду умро књижевник Војислав Илић, аутор антологијске песме “У позну јесен”.

Војислав Илић је рођен 14. априла 1862. у Београду као син песника Јована Илића. Био је болешљив од детињства и слабо је марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери, Тијаном.

Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, 1887. је ступио у службу као коректор Државне Штампарије, а 1892. намештен је за учитеља у српској школи у Турн Северину. Исте године постао је писар министарства унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд где је ускоро и умро.

Прва жена Тијана и деца из првог брака су рано умрли. У другом браку са Зорком рођеном Филиповић имао је једну ћерку. Ћерка Светлана је била удата за Радоја Јовановића, државног саветника, њихова ћерка је академик и лингвиста Милка Ивић.

У животу умногоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.

По Јовану Деретићу Илић је у српском песништву извршио оно што је десетак година раније захтевао Светозар Марковић: одлучан раскид с романтизмом. Међутим, његове књижевне тежње само се делимично поклапају с Марковићевим програмом и с реалистичком поетиком. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне, прагматичне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

    • Воја

      ПОЗДРАВ ДОМОВИНИ

      Војислав Илић Млађи

      (од стране великих покојника: Војводе Радомира Путника, Стојана Новаковића и проте Милана Ђурића, приликом њихова преноса у Отаџбину)

      Много смо дана и година тешких
      Лежали тамо, усред гробне тмине,
      Без српских суза, без српскога цвећа,
      У хладном крају далеке туђине!…
      Дуго и дуго допираше до нас
      Топовска рика, клокот митраљеза,
      Сав ратни тутањ крвавих ограшја:
      Вердена, Ипра, Марне и Вогеза.
      Ал’ чак и доле, у дубини гроба,
      – Ван ратног лома и оловног пљуска –
      Осећали смо, да заставу славе
      Високо држи победна Француска!
      Осећали смо да се горе бије
      Отсудна битка за људску слободу,
      И молили се: „О, пошаљи Боже,
      Ускрс и нашем подјармљеном роду!“
      И дође Ускрс…заблиста слобода…
      Јер Господ рече, да се тако збуде!
      И наста радост…само ми и даље
      Остасмо тужни сред туђинске груде!…
      Ветар би, кад-што, долет’о с’ Балкана
      До нашег гроба, наше куће тавне,
      Доносећи нам поздрав Домовине
      Велике данас, слободне и славне.
      С’ пролећа сваког, чим долете ласте,
      Цвркутале би, докле Сунце сија,
      „О, да сте вид’ли, о, да само знате
      Како је лепа дивотна Србија!“
      Србијо лепа, наш пепео, ево,
      враћа се к’ теби, – нек’ је слава Богу! –
      Ал’ наше давно ископнеле очи
      Више те никад видети не могу!…
      Србијо Мајко, што наш пеп’о трошни
      Примаш у своје материнске руке,
      Ми никад више не можемо чути
      Песама твојих заношљиве звуке!
      Србијо драга, цвећем твојих поља
      Ковчеге наше издашно окити!
      Мада га више не можемо брати,
      Ипак, под њиме, лакше ћемо спити!
      И дајте децу…децу са свих страна!
      Ту милу, златну, узданицу младу!
      Највећу радост наших земних дана!
      Најдубљу љубав и највишу наду!…
      И каж’те: „Децо, ови, што су овде
      Пренети данас из туђинске груде,
      Све своје силе и живот су дали
      Да вама, децо, живот лепши буде!
      Пођите и ви стазом идеала!
      Ступајте, увек, смело, часно, право!“
      ………………………………………………………..
      О, здраво, земљо наших вечних снова!
      О, здраво, драга домовино! Здраво!…

      октобра 1926. Београд