19. januara 1938. – Umro Branislav Nušić, srpski književnik, komediograf, pisac romana, drama, priča i eseja, začetnik retorike u Srbiji, i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.
Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, u ulici Kralja Petra I, u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cin. Alchiviadi al Nuşa) u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Nušić je maturirao u Beogradu. Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1885. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu.
Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu „Dva raba“ u „Dnevnom listu“, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku kraljevinu, a posebno kralja Milana.
Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini. Tokom službovanja u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.
Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“.
Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.
Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd.
Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.
Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.
Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.
O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine.
Književna dela Branislava Nušića
Drame: „Tako je moralo biti“, „Jesenja kiša“, „Iza Božjih leđa“, „Pučina“, „Kirija“.
Komedije: „Protekcija“, „Svet“, „Put oko sveta“, „Gospođa ministarka“, „Narodni poslanik“, „Mister Dolar“, „Ožalošćena porodica“, „Pokojnik“, „Sumnjivo lice“, „Ujež“, „Dr“, „Vlast“ (nedovršena), Đole Kermit (nedovršena).
Romani: „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdato kao „Općinsko dijete“), „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva), „Devetstopetnaesta“, „Autobiografija“.
Pripovetke: Nušićev grob na beogradskom Novom groblju, „Politički protivnik“, „Posmrtno slovo“, „Klasa“, „Pripovetke jednog kaplara“.
Tragedije: „Knez Ivo od Semberije“, „Hadži-Loja“, „Nahod“.
Rasprave i udžbenici: „Retorika“.
Putopisi: Kosovo, Opis zemlje i naroda
Doprinos srpskoj fotografiji: Nušić se bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda.
Opere: Knez Ivo od Semberije (opera), 1911.
Stripovi: Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. “Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd.
Filmovi: Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova: Dr (film), Sumnjivo lice (film), Put oko sveta (film), Pre rata (film), Narodni poslanik (film), Mister Dolar (film), Pokojnik (film), Svet (film), Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film), Ožalošćena porodica (film), Vlast (film), Tuce svilenih čarapa (film), Gospođa ministarka (film).
IZVOR: Vikipedija
23. novembar 2018. u 05:21
Vojislav Ananić
O Branislavu Nušiću
SRPSKE NEDELJNE NOVINE, Budimpešta, brojevi 43 i 45/2018.
1.http://www.snnovine.com/viewer/2018/43/pdfs/sm01.pdf
2.http://www.snnovine.com/viewer/2018/43/pdfs/sm02.pdf
3.http://www.snnovine.com/viewer/2018/43/pdfs/sm03.pdf
4.http://www.snnovine.com/viewer/2018/43/pdfs/sm04.pdf
5.http://www.snnovine.com/viewer/2018/45/pdfs/sm01.pdf
6.http://www.snnovine.com/viewer/2018/45/pdfs/sm02.pdf
7.http://www.snnovine.com/viewer/2018/45/pdfs/sm03.pdf
8.http://www.snnovine.com/viewer/2018/45/pdfs/sm04.pdf
8. decembar 2019. u 16:13
Vojislav Ananić
AUTOBIOGRAFIJA
SRPSKE NEDELJNE NOVINE, Budimpešta, br. 48/2019.
1.http://www.snnovine.com/viewer/2019/48/pdfs/sm01.pdf
2.http://www.snnovine.com/viewer/2019/48/pdfs/sm02.pdf
3.http://www.snnovine.com/viewer/2019/48/pdfs/sm03.pdf
4.http://www.snnovine.com/viewer/2019/48/pdfs/sm04.pdf
13. decembar 2019. u 08:42
Vojislav Ananić
BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI …
© 2019 Veliki Ljudi
26. 10. 2017
Smeh kao lek
Autor: Branimir Gajić
Ime Branislava Nušića danas stoji kao sinonim za pozorišnu komediju gde je kroz nekoliko „evergrin“ komada dat prikaz socijalnih devijacija opisanih na tako maestralan način da je nemoguće ne nasmejati se pred „egzibicijama“ glavnih junaka iako je reč o, u suštini, lošim ljudima i njihovim još gorim delima.
Branislav Nušić držeći svoje pero kojim je vrhunski uobličavao misli, namere i zle ideje društvenog taloga raspoređenog po svim nivoima zajednice, nije imao milosti prema čemeru epohe u kojoj je živeo, ne sluteći da će napraviti skoro univerzalne poruke i večne opise pojava od kojih društvo nije ozdravilo ni skoro vek nakon što ih je napisao.
Međutim, i van svoje umetnosti, odnosno onog njenog segmenta u čijem fokusu su bila pozorišna dela, Nušić čitavim svojim životnim angažmanom pripada krugu srpskih velikana novog doba.
Iako je odavno postao jedno od „opštih mesta“ domaće kulture, u aktuelnom narativu je gotovo zaboravljen njegov napor na još nekoliko raznovrsnih polja poput diplomatije, fotografije, administracije, u kojima se u nekim fazama svog, iznad svega bogatog, života Nušić okušao.
Sva preživljena iskustva pretočio je u književnost pa je tako ista ruka koja je napisala „Gospođu ministarku“, „Sumnjivo lice“ ili „Ožalošćenu porodicu“ stigla da napiše i jedno od najpotresnijih svedočanstava od stradanju Srbije u Prvom svetskom ratu – „Devetsto petnaestu“ ili opise teške situacije, na tada još uvek otomanskom Kosovu, za pravoslavni živalj, kojima je svedočio krajem 19. veka kao konzul Kraljevine Srbije u otomanskoj Turskoj, u gradu Prištini – „Pisma konzula“.
Rođen je u centru Beograda, u ulici Kralja Petra, nedaleko od Saborne crkve, pod imenom Alchiviadi al Nuşa, odnosno, Alkivijad Nuša, kako je glasio prevod na srpski njegovog imena. Otac mu je bio iz redova starog balkanskog naroda Cincara, a majka Srpkinja. Kao mlad je već pokazao političke ali i spisateljske ambicije: obe su ga dovele u nevolju pri sudaru sa autokratskim dinastičkim sistemom koji je vladao u zemlji u to vreme.
Briljantno inteligentan, nadaren i spreman da izgovori istinu po svaku cenu, već sa devetnaest godina piše prvu komediju, danas poznatog „Narodnog poslanika“, nakon što se suočio sa tadašnjim političkim životom u zemlji koja je, iako slobodna, i dalje u svom sistemu nosila nasleđe orijentalne carevine u njenoj terminalnoj fazi.
Umesto da predstava doživi svoj zasluženi uspeh, cenzura oličena u liku upravnika Narodnog pozorišta i policijskih „organa“ koji su se tada pitali za sve, komad drži sklonjen od javnosti mnogo godina.
Alkibijad Nuša u svojoj ranoj mladosti menja ime u Branislav Nušić i odlazi u Austriju da započne studije prava na tamošnjim univerzitetima.
Nemirnog duha, stigao je da se prijavi i za dobrovoljca u zlosretnom srpsko-bugarskom ratu 1885. godine. Od rata nije video mnogo ali je i ono čemu je svedočio bilo dovoljno.
Jedan primer neverovatne hrabrosti na bojnom polju umnogome će uticati na njegov život: opkoljen na jednom visu, naletu bugarskih snaga sam je odolevao, nakon pogibije svih saboraca, srpski oficir Mihajlo Katanić, ne želeći da se preda i izloži pukovsku zastavu zarobljavanju. Katanić je ipak pao na bojnom polju, teško ranjen, i po nalogu bugarskog cara, koji je zadivljen posmatrao čin nadljudske hrabrosti, prebačen je u Sofiju na lečenje. Katanić je iz bugarskog zarobljeništva brzo pušten i prebačen u Beograd ali su njegove rane bile previše teške i ubrzo umire.
Sahrana Katanića poklopila se sa smrću majke jednog od najviših dvorskih oficira: iako je na ispraćaju heroja ovenčanog legendarnim junaštvom bio prisutan „ceo Beograd“, kralj Milan Obrenović i vojni vrh prisustvuju ipak pogrebu starice.
Inspirisan ovom nepravdom, Nušić piše čuvenu pesmu „Pogreb dva raba“ u kojoj sa ironijom i sarkazmom govori o poremećenoj skali vrednosti u tadašnjoj Srbiji.
Sledeći stihovi ostali su trajno urezani u kolektivno znanje:
Srpska deco što misliti znate
iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.
Pesma je izazvala toliki gnev kralja da je Nušić kažnjen dvogodišnjim zatvorom.
Da bi nekako pripitomio ozbiljnog neprijatelja, ali i iskoristio njegov briljantan um za „opštu stvar“, sistem Nušića po izlasku sa robije upošljava u diplomatskoj službi i šalje ga u Bitolj, u tadašnju otomansku tursku carevinu. Nušić svoja precizna zapažanja pretače ne samo u diplomatski (obaveštajni) rad već i završava komad „Protekcija“ dok na službi u Prištini piše već pomenuta „Pisma konzula“.
Između diplomatskih postavljenja, u Srbiji je imao nekoliko visokih državnih funkcija ali se istovremeno bavio i razvojem Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (tada u sastavu Austrougarske carevine) i razvojem dečijeg pozorišta. U to vreme počinje da piše i u novinama pod pseudonimom koji će takođe ući u domaću istoriju – Ben Akiba.
Predan ne samo pisanju već i nacionalnom, patriotskom „radu“, Nušić javno agituje protiv austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine 1908. godine, u jednom uzavrelom i nestabilnom političkom trenutku. Te okolnosti ubrzo će mu doneti ličnu tragediju kada mu jedini sin Ban-Strahinja pogine u Prvom svetskom ratu kao jedan od legendarnih 1300 kaplara.
Ostalo je zabeleženo da je princ Aleksandar I Karađorđević nekoliko dana pred bitku u kojoj će stradati mladi Ban-Strahinja, Nušića pitao šta može da učini za njega, misleći na naredbu da dečak bude povučen sa fronta i van sigurne smrti. „Ništa mi ne treba“, kazao je ponosni Nušić, nespreman da moli za sinovljev život u trenutku kada su čitava zemlja i narod bili izloženi najvećoj pretnji. „Mogao sam da ga izvučem i nisam mogao“, rekao je kasnije.
Govoreći dvadeset godina posle na otvaranju monumentalnog spomenika poginulim đacima iz bataljona kome je pripadao i njegov sin, u Skoplju, Nušić je kazao reči koje su ostale zapamćene ne samo kao izraz dubokog bola roditeljske tragedije već i onog ko je najveću žrtvu prineo višem cilju svog naroda:
„Glas mrtvih vam ovog časa veli: ‚Hvala, drugovi, na sećanju i priznanju, ali pravi spomenik nama palima podići ćete tek ako budete kadri sačuvati veliku tekovinu ujedinjenja koje je iz naše krvi poniklo!‘ Tada, tada ćemo i mi roditelji doživeti pravu utehu i reći: ‚Prosta vam bila krv naše dece, iskupili ste je!‘ U ime ojađenih majki i očeva ja polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza!“
Svom sinu je, kako je rekao, „umesto trošne kamene ploče na grobu“ posvetio epohalno delo „Devetsto petnaesta“ kroz koje se prelama tragika jednog naroda u njegovim najcrnjim danima u novijoj istoriji, i njegovih ljudi koji tu tešku nepodnošljivu sudbinu poraza i surove okupacije moraju da iznesu u svom životnom veku.
Nažalost, zbog izrazitog nacionalnog karaktera, ovo delo je u kasnijim okolnostima, nakon 1945. godine, bilo marginalizovano kako bi ga potpuno prekrio zaborav. I danas „1915.“ u opštem poznavanju Nušićevih dela još uvek nema mesto koje zaslužuje.
Po završetku rata i oslobođenja, Nušić uspeva da se delimično oporavi od roditeljske tragedije. Najpre je bio upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi sredinom dvadesetih godina došao u rodni Beograd.
Vraća se svojoj karijeri dramskog pisca i u narednim godinama već će se igrati njegovi čuveni pozorišni komadi „Dr“, „Pokojnik“, „Mister dolar“, „Gospođa ministarka“ i „Ožalošćena porodica“ i čitaće se fantastična storija o jednom dečijem odrastanju – „Hajduci“.
Za tih desetak godina, Nušić plodovima svog rada ulazi u „hol večnih“ imena srpske kulture. U to vreme, intenzivno radi i na uspostavljanju pozorišta za decu, kao svojevrsnu počast sinu, pod nazivom „Pozorište Roda“ (danas „Dečije pozorište Boško Buha“).
Umire januara 1938. godine u sedamdeset trećoj godini, od komplikacija nakon bolničke operacije. Tog dana zgrada Narodnog pozorišta u centru Beograda obavijena je u potpunosti crnim florom u znak nemerljive žalosti.
Sahranjen je na beogradskom Novom groblju, a prema njegovoj predsmrtnoj želji, spomenik mu je podignut u netipičnom obliku piramide. Na pitanje zašto baš takav spomenik da bude, Nušić je u svom karakterističnom duhu čoveka koji je čitavog života teskobne stvari prikazivao tako da izazovu smeh, rekao: „Da mi se neko kojim slučajem ne pos.re na grob“.
Skromna kuća u kojoj je živeo postoji sačuvana i danas, u ulici Šekspirova na obroncima Topčiderskog brda. Jedna od centralnih beogradskih ulica nosi njegovo ime, a bronzana statua se nalazi na jednom od platoa Trga republike, tik pored Narodnog pozorišta.
19. april 2022. u 16:12
Voja
ZANEMARENA ISTORIOGRAFIJA
Evroskepticizam znamenitih Srba nekada
Branislav Nušić, Đura Jakšić, Ljubomir Micić, Aleksa Nenadović, knez Miloš i Mehmed-paša Sokolović tokom istorijskih lomova napisali su ili izrekli gorke opservacije o moćnim zapadnoevropskim državama
Pesmu „Jeremija pali topa, zatresla se sva Jevropa” Predrag Živković Tozovac otpevao je na prijemu kod Josipa Broza Tita, a sam Tozovac je izjavio da ju je partizanski maršal „razdragano prihvatio”.
„Jeremija” je, navodno, na trenutak smekšao i tvrda nacionalno neosetljiva srca komunističke vrhuške Socijalističke republike Srbije na nekom provincijskom koncertu.
Ali, za našu priču važnije je pitanje kako je Jeremiji, pošto je 1912. godine ostvario zavet predaka i proterao osmanlijsku ordiju, pripalo da samo dve godine kasnije okrene svoje artiljerijsko oruđe u suprotnom pravcu, prema Jevropi? Početkom decembra 1915. godine Branislav Nušić našao se u srcu ovog paradoksa.
Kod Pećke patrijaršije, pred povlačenje glavnine srpske vojske prema obalama Albanije, poznati neimenovani profesor rekao je Nušiću: „Odatle, iz te iste Patrijaršije, krenuo je naš narod pre tri stotine godina (seoba pod Čarnojevićem) u zbeg, u tuđinu; pa evo sad se opet ponavlja to sa istog mesta.” Nušić mu je odgovorio: „Samo, pre trista godina srpski je narod odavde, od Patrijaršije, bežao od Turaka, tražeći zaštitu od Austrije, a mi sad bežimo od Nemaca, tražeći zaštitu od Arnauta.” (B. Nušić, „Devetsto petnaesta”).
Nušić, na kraju ovih memoara, beleži: „I kad dospemo tamo gde smo jutros krenuli, umiraćemo još na pustim obalama Jadranskog mora, gde ćemo provoditi bele noći i crne dane, čežnjivo pogledajući da nam Evropa dobaci mrve hleba.”
Srpska neverica u dobre namere i pomoć Zapadne Evrope u epopeji izbavljenja od osmanskog jarma protezala se i kroz 18. i 19. vek. Posle povlačenja austrijske vojske iz Srbije i Svištovskog mira 1791. razočarani knez Aleksa Nenadovića rekao je frajkorskom komandantu Mihailu Mihaljeviću u Sremskim Karlovcima: „Car (Leopold Drugi Habzburg) ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali. Zato idem natrag preko Save, a nemam pisara ni drugi’ učeni’ ljudi, no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu, da u svakom manastiru zapišu, da više nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje.” (prota M. Nenadović, „Memoari”)
Četiri decenije kasnije, posle hatišerifa o srpskoj samoupravi 1830. knez Miloš rekao je svom diplomatskom savetniku Mihailu Germanu: „Našem narodu bolje je trpeti pređašnjeg tirana, nego potpasti novom i primiti one okove koje sprema austrijski dvor… Ako bi austrijska vlada, ma pod kakvim izgovorom, stupila s vojskom u naše zemlje, mi ćemo se složiti s Turcima, pa zajednički odupreti se tom zlobnom neprijatelju našeg roda.” (V. Ćorović, „Istorija srpskog naroda”).