19. јануара 1938. – Умро Бранислав Нушић, српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији, и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.
Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, у улици Краља Петра I, у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цин. Alchiviadi al Nuşa) у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Нушић је матурирао у Београду. Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1885. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.
Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму „Два раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску краљевину, а посебно краља Милана.
Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини. Током службовања у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула.
Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1902. је постављен за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства грађевина. Године 1904. постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.
Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.
После рата, Нушић је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.
Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.
Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.
О његовом бурном животу снимљена је телевизијска драма Неозбиљни Бранислав Нушић 1986. године.
Књижевна дела Бранислава Нушића
Драме: „Тако је морало бити“, „Јесења киша“, „Иза Божјих леђа“, „Пучина“, „Кирија“.
Комедије: „Протекција“, „Свет“, „Пут око света“, „Госпођа министарка“, „Народни посланик“, „Мистер Долар“, „Ожалошћена породица“, „Покојник“, „Сумњиво лице“, „Ујеж“, „Др“, „Власт“ (недовршена), Ђоле Кермит (недовршена).
Романи: „Општинско дете“ (у Сарајеву издато као „Опћинско дијете“), „Хајдуци“ (свој доживљај из детињства), „Деветстопетнаеста“, „Аутобиографија“.
Приповетке: Нушићев гроб на београдском Новом гробљу, „Политички противник“, „Посмртно слово“, „Класа“, „Приповетке једног каплара“.
Трагедије: „Кнез Иво од Семберије“, „Хаџи-Лоја“, „Наход“.
Расправе и уџбеници: „Реторика“.
Путописи: Косово, Опис земље и народа
Допринос српској фотографији: Нушић се бавио се фотографијом и пре конзуловања у Приштини (јун 1893). Један је од најранијих српских стереофотографа. Оставио је траг и као писац о српској фотографској историји (први је забележио деловање путујућих дагеротиписта Капилерија и Дајча), и неким тада новим техникама (нпр. о рентгенској фотографији). Својим фотографским радовима илустровао је своје три путописне књиге. Учесник је Прве изложбе фотоаматера у Београду, 1901. Објавио је у листу „Политика“ и једну приповетку на фотографске теме коју је посветио свом куму, дворском фотографу Милану Јовановићу. Нушићева фотографска дела се чувају у његовом легату у Музеју града Београда.
Опере: Кнез Иво од Семберије (опера), 1911.
Стрипови: Још за Нушићевог живота, његова дела су стрипована у најтиражнијим међуратним листовима, а аутори су били најпознатији уметници тог доба. „Пут око света”, сценаристичка адаптација Бранко Видић, цртеж Ђука Јанковић, Мика Миш, Београд 1937. “Хајдуци”, адаптација и цртеж Алексије Ранхнер, Мика Миш, 1938. „Општинско дете“, адаптација и цртеж Момчило Мома Марковић, Ошишани јеж, Београд.
Филмови: Нушићева дела су од 1950. до данас адаптирана у педесетак биоскопских и телевизијских филмова: Др (филм), Сумњиво лице (филм), Пут око света (филм), Пре рата (филм), Народни посланик (филм), Мистер Долар (филм), Покојник (филм), Свет (филм), Љубавни случај сестре једног министра (филм), Ожалошћена породица (филм), Власт (филм), Туце свилених чарапа (филм), Госпођа министарка (филм).
ИЗВОР: Википедија
23. новембар 2018. у 05:21
Војислав Ананић
О Браниславу Нушићу
СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, бројеви 43 и 45/2018.
1.http://www.snnovine.com/viewer/2018/43/pdfs/sm01.pdf
2.http://www.snnovine.com/viewer/2018/43/pdfs/sm02.pdf
3.http://www.snnovine.com/viewer/2018/43/pdfs/sm03.pdf
4.http://www.snnovine.com/viewer/2018/43/pdfs/sm04.pdf
5.http://www.snnovine.com/viewer/2018/45/pdfs/sm01.pdf
6.http://www.snnovine.com/viewer/2018/45/pdfs/sm02.pdf
7.http://www.snnovine.com/viewer/2018/45/pdfs/sm03.pdf
8.http://www.snnovine.com/viewer/2018/45/pdfs/sm04.pdf
8. децембар 2019. у 16:13
Војислав Ананић
АУТОБИОГРАФИЈА
СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, бр. 48/2019.
1.http://www.snnovine.com/viewer/2019/48/pdfs/sm01.pdf
2.http://www.snnovine.com/viewer/2019/48/pdfs/sm02.pdf
3.http://www.snnovine.com/viewer/2019/48/pdfs/sm03.pdf
4.http://www.snnovine.com/viewer/2019/48/pdfs/sm04.pdf
13. децембар 2019. у 08:42
Војислав Ананић
БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ …
© 2019 Велики Људи
26. 10. 2017
Смех као лек
Аутор: Бранимир Гајић
Име Бранислава Нушића данас стоји као синоним за позоришну комедију где је кроз неколико „евергрин“ комада дат приказ социјалних девијација описаних на тако маестралан начин да је немогуће не насмејати се пред „егзибицијама“ главних јунака иако је реч о, у суштини, лошим људима и њиховим још горим делима.
Бранислав Нушић држећи своје перо којим је врхунски уобличавао мисли, намере и зле идеје друштвеног талога распоређеног по свим нивоима заједнице, није имао милости према чемеру епохе у којој је живео, не слутећи да ће направити скоро универзалне поруке и вечне описе појава од којих друштво није оздравило ни скоро век након што их је написао.
Међутим, и ван своје уметности, односно оног њеног сегмента у чијем фокусу су била позоришна дела, Нушић читавим својим животним ангажманом припада кругу српских великана новог доба.
Иако је одавно постао једно од „општих места“ домаће културе, у актуелном наративу је готово заборављен његов напор на још неколико разноврсних поља попут дипломатије, фотографије, администрације, у којима се у неким фазама свог, изнад свега богатог, живота Нушић окушао.
Сва преживљена искуства преточио је у књижевност па је тако иста рука која је написала „Госпођу министарку“, „Сумњиво лице“ или „Ожалошћену породицу“ стигла да напише и једно од најпотреснијих сведочанстава од страдању Србије у Првом светском рату – „Деветсто петнаесту“ или описе тешке ситуације, на тада још увек отоманском Косову, за православни живаљ, којима је сведочио крајем 19. века као конзул Краљевине Србије у отоманској Турској, у граду Приштини – „Писма конзула“.
Рођен је у центру Београда, у улици Краља Петра, недалеко од Саборне цркве, под именом Аlchiviadi al Nuşа, односно, Алкивијад Нуша, како је гласио превод на српски његовог имена. Отац му је био из редова старог балканског народа Цинцара, а мајка Српкиња. Као млад је већ показао политичке али и списатељске амбиције: обе су га довеле у невољу при судару са аутократским династичким системом који је владао у земљи у то време.
Бриљантно интелигентан, надарен и спреман да изговори истину по сваку цену, већ са деветнаест година пише прву комедију, данас познатог „Народног посланика“, након што се суочио са тадашњим политичким животом у земљи која је, иако слободна, и даље у свом систему носила наслеђе оријенталне царевине у њеној терминалној фази.
Уместо да представа доживи свој заслужени успех, цензура оличена у лику управника Народног позоришта и полицијских „органа“ који су се тада питали за све, комад држи склоњен од јавности много година.
Алкибијад Нуша у својој раној младости мења име у Бранислав Нушић и одлази у Аустрију да започне студије права на тамошњим универзитетима.
Немирног духа, стигао је да се пријави и за добровољца у злосретном српско-бугарском рату 1885. године. Од рата није видео много али је и оно чему је сведочио било довољно.
Један пример невероватне храбрости на бојном пољу умногоме ће утицати на његов живот: опкољен на једном вису, налету бугарских снага сам је одолевао, након погибије свих сабораца, српски официр Михајло Катанић, не желећи да се преда и изложи пуковску заставу заробљавању. Катанић је ипак пао на бојном пољу, тешко рањен, и по налогу бугарског цара, који је задивљен посматрао чин надљудске храбрости, пребачен је у Софију на лечење. Катанић је из бугарског заробљеништва брзо пуштен и пребачен у Београд али су његове ране биле превише тешке и убрзо умире.
Сахрана Катанића поклопила се са смрћу мајке једног од највиших дворских официра: иако је на испраћају хероја овенчаног легендарним јунаштвом био присутан „цео Београд“, краљ Милан Обреновић и војни врх присуствују ипак погребу старице.
Инспирисан овом неправдом, Нушић пише чувену песму „Погреб два раба“ у којој са иронијом и сарказмом говори о поремећеној скали вредности у тадашњој Србији.
Следећи стихови остали су трајно урезани у колективно знање:
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так’е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч’те се џабе,
српска децо, постаните бабе.
Песма је изазвала толики гнев краља да је Нушић кажњен двогодишњим затвором.
Да би некако припитомио озбиљног непријатеља, али и искористио његов бриљантан ум за „општу ствар“, систем Нушића по изласку са робије упошљава у дипломатској служби и шаље га у Битољ, у тадашњу отоманску турску царевину. Нушић своја прецизна запажања претаче не само у дипломатски (обавештајни) рад већ и завршава комад „Протекција“ док на служби у Приштини пише већ поменута „Писма конзула“.
Између дипломатских постављења, у Србији је имао неколико високих државних функција али се истовремено бавио и развојем Српског народног позоришта у Новом Саду (тада у саставу Аустроугарске царевине) и развојем дечијег позоришта. У то време почиње да пише и у новинама под псеудонимом који ће такође ући у домаћу историју – Бен Акиба.
Предан не само писању већ и националном, патриотском „раду“, Нушић јавно агитује против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1908. године, у једном узаврелом и нестабилном политичком тренутку. Те околности убрзо ће му донети личну трагедију када му једини син Бан-Страхиња погине у Првом светском рату као један од легендарних 1300 каплара.
Остало је забележено да је принц Александар I Карађорђевић неколико дана пред битку у којој ће страдати млади Бан-Страхиња, Нушића питао шта може да учини за њега, мислећи на наредбу да дечак буде повучен са фронта и ван сигурне смрти. „Ништа ми не треба“, казао је поносни Нушић, неспреман да моли за синовљев живот у тренутку када су читава земља и народ били изложени највећој претњи. „Могао сам да га извучем и нисам могао“, рекао је касније.
Говорећи двадесет година после на отварању монументалног споменика погинулим ђацима из батаљона коме је припадао и његов син, у Скопљу, Нушић је казао речи које су остале запамћене не само као израз дубоког бола родитељске трагедије већ и оног ко је највећу жртву принео вишем циљу свог народа:
„Глас мртвих вам овог часа вели: ‚Хвала, другови, на сећању и признању, али прави споменик нама палима подићи ћете тек ако будете кадри сачувати велику тековину уједињења које је из наше крви поникло!‘ Тада, тада ћемо и ми родитељи доживети праву утеху и рећи: ‚Проста вам била крв наше деце, искупили сте је!‘ У име ојађених мајки и очева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза!“
Свом сину је, како је рекао, „уместо трошне камене плоче на гробу“ посветио епохално дело „Деветсто петнаеста“ кроз којe се прелама трагика једног народа у његовим најцрњим данима у новијој историји, и његових људи који ту тешку неподношљиву судбину пораза и сурове окупације морају да изнесу у свом животном веку.
Нажалост, због изразитог националног карактера, ово дело је у каснијим околностима, након 1945. године, било маргинализовано како би га потпуно прекрио заборав. И данас „1915.“ у општем познавању Нушићевих дела још увек нема место које заслужује.
По завршетку рата и ослобођења, Нушић успева да се делимично опорави од родитељске трагедије. Најпре је био управник Народног позоришта у Сарајеву, да би средином двадесетих година дошао у родни Београд.
Враћа се својој каријери драмског писца и у наредним годинама већ ће се играти његови чувени позоришни комади „Др“, „Покојник“, „Мистер долар“, „Госпођа министарка“ и „Ожалошћена породица“ и читаће се фантастична сторија о једном дечијем одрастању – „Хајдуци“.
За тих десетак година, Нушић плодовима свог рада улази у „хол вечних“ имена српске културе. У то време, интензивно ради и на успостављању позоришта за децу, као својеврсну почаст сину, под називом „Позориште Рода“ (данас „Дечије позориште Бошко Буха“).
Умире јануара 1938. године у седамдесет трећој години, од компликација након болничке операције. Тог дана зграда Народног позоришта у центру Београда обавијена је у потпуности црним флором у знак немерљиве жалости.
Сахрањен је на београдском Новом гробљу, а према његовој предсмртној жељи, споменик му је подигнут у нетипичном облику пирамиде. На питање зашто баш такав споменик да буде, Нушић је у свом карактеристичном духу човека који је читавог живота тескобне ствари приказивао тако да изазову смех, рекао: „Да ми се неко којим случајем не пос.ре на гроб“.
Скромна кућа у којој је живео постоји сачувана и данас, у улици Шекспирова на обронцима Топчидерског брда. Једна од централних београдских улица носи његово име, а бронзана статуа се налази на једном од платоа Трга републике, тик поред Народног позоришта.
19. април 2022. у 16:12
Воја
ЗАНЕМАРЕНА ИСТОРИОГРАФИЈА
Евроскептицизам знаменитих Срба некада
Бранислав Нушић, Ђура Јакшић, Љубомир Мицић, Алекса Ненадовић, кнез Милош и Мехмед-паша Соколовић током историјских ломова написали су или изрекли горке опсервације о моћним западноевропским државама
Песму „Јеремија пали топа, затресла се сва Јевропа” Предраг Живковић Тозовац отпевао је на пријему код Јосипа Броза Тита, а сам Тозовац је изјавио да ју је партизански маршал „раздрагано прихватио”.
„Јеремија” је, наводно, на тренутак смекшао и тврда национално неосетљива срца комунистичке врхушке Социјалистичке републике Србије на неком провинцијском концерту.
Али, за нашу причу важније је питање како је Јеремији, пошто је 1912. године остварио завет предака и протерао османлијску ордију, припало да само две године касније окрене своје артиљеријско оруђе у супротном правцу, према Јевропи? Почетком децембра 1915. године Бранислав Нушић нашао се у срцу овог парадокса.
Код Пећке патријаршије, пред повлачење главнине српске војске према обалама Албаније, познати неименовани професор рекао је Нушићу: „Одатле, из те исте Патријаршије, кренуо је наш народ пре три стотине година (сеоба под Чарнојевићем) у збег, у туђину; па ево сад се опет понавља то са истог места.” Нушић му је одговорио: „Само, пре триста година српски је народ одавде, од Патријаршије, бежао од Турака, тражећи заштиту од Аустрије, а ми сад бежимо од Немаца, тражећи заштиту од Арнаута.” (Б. Нушић, „Деветсто петнаеста”).
Нушић, на крају ових мемоара, бележи: „И кад доспемо тамо где смо јутрос кренули, умираћемо још на пустим обалама Јадранског мора, где ћемо проводити беле ноћи и црне дане, чежњиво погледајући да нам Европа добаци мрве хлеба.”
Српска неверица у добре намере и помоћ Западне Европе у епопеји избављења од османског јарма протезала се и кроз 18. и 19. век. После повлачења аустријске војске из Србије и Свиштовског мира 1791. разочарани кнез Алекса Ненадовића рекао је фрајкорском команданту Михаилу Михаљевићу у Сремским Карловцима: „Цар (Леополд Други Хабзбург) оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали. Зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни други’ учени’ људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује.” (прота М. Ненадовић, „Мемоари”)
Четири деценије касније, после хатишерифа о српској самоуправи 1830. кнез Милош рекао је свом дипломатском саветнику Михаилу Герману: „Нашем народу боље је трпети пређашњег тирана, него потпасти новом и примити оне окове које спрема аустријски двор… Ако би аустријска влада, ма под каквим изговором, ступила с војском у наше земље, ми ћемо се сложити с Турцима, па заједнички одупрети се том злобном непријатељу нашег рода.” (В. Ћоровић, „Историја српског народа”).