Poreklo stanovništva sela Nepričava, opština Lajkovac. Iz knjige LAJKOVAČKA TAMNAVA U PROŠLOSTI – Poreklo stanovništva, prof. Vojislava Miljanića. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan.
Položaj sela, ime i brojno stanje u prošlosti
Nalazi se na levoj obali Kolubare. Graniči se sa istoka Rubribrezom, sa severa Rukladom, sa zapada Bajevcem, Stepanjem i Slovcem a sa juga Pridvoricom i Ratkovcem, selima na desnoj obali Kolubare.
Kuće im se nalaze na pobrđu iznad Kolubare.
Selo je veoma staro, a ime je dobilo u srednjem veku, kada je bilo u okviru distrikta, koji je imao isto ime. U narodu se priča da je nekada bila velika šuma kroz koju se prolazilo sa strahopoštovanjem, a pre prolaska kroz nju govorilo se da ne treba pričati te tako izazivati nečastive, pa je od „ne pričaj“ ostalo Nepričava.
Po državnom popisu, koji je izvršila austrijska uprava 1717. godine Nepričava je imala 5 podanika.
Nepričavi pripada deo doline Kolubare sa nadmorskom visinom do 112 metara. Iznad Kolubare nalazi se kosa, koja prelazi u visorovan sa nadmorskom visinom oko 150 metara. Na severu se nalazi visoravan Dubrava, sa nadmorskom visinom od oko 140 metara. Najviši vrh se nalazi u zapadnom delu sela, naziva se Ostreš, visok 219 metara. Selo je razbijenog tipa. Deli se na Gornji i Donji kraj, gde je ovaj drugi bliži putu Valjevo – Lajkovac i pruzi Beograd – Bar.
U popisu iz 1863. godine pored ostalog popisani su: Primitelni sud sa jednom apsom i 2 koša od slabog materijala i placem od 0,25 pluga i jedna njiva opštinska od jednog pluga. Na ataru ovog sela ima 4 pluga, opštinskog ispusta, pod šumom.
Po popisu od 31. marta 1991. godine, selo je imalo 739 stanovnika, 282 stana, 201 domaćinstvo i 177 poljoprivrednih domaćinstava.
Poreklo stanovništva i naseljavanje sela
Starom porodicom u selu smatraju se Gavrilovići. Slave Đurđic. (Oni su moji preci, prema Ljubi Pavloviću, iz koje familije su nastali Musići, a potom, između ostalih, i Milići – moja familija, op. Milodan). Potiču od Jankovića iz Virovaca, koji tamo žive veoma dugo i dosta su se raselili po okolnim selima pa i dalje.
U Gavriloviće spadaju: Gavrilovići, Jelenići, Jeremići, Petrovići, Pantelići, Kovačevići, Mitrovići, Nedeljkovići, Miloševići, Novakovići, Stanojlovići, Jeličići, Uroševići, Stevanovići i Savkovići.
U prvoj polovini 18. veka doselili su se Ilići 1 iz Gornjeg Lajkovca. Za njih Ljuba Pavlović kaže: „Najstarija porodica u selu (Gornji Lajkovac) koja je bila za vreme Kosova jesu Ilići na koje se očuvala uspomena u imenu potoka gde su im kuće bile. Ilića nema nijednog u selu. Oni su se preselili u Nepričavu u Tamnavi i tamo ih ima i danas“ (Antropogeografija valjevske Tamnave, 165).
Pored Ilića u prvoj polovini 18. veka doselili su se Radičevići, Živanovići i Petkovići.
Radičevići su se doselili iz Crne Gore iz Njeguša, slave Sv. Đurđa. U njih spadaju Ninkovići i Živkovići.
Živanovići i Brankovići doselili su se iz Donjeg Polimlja. Pripadaju Piperima i u srodstvu su sa Katanićima iz Bajevca. Slave Sv. Arhanđela.
Petkovići su se doselili iz Starog Vlaha. Slave Sv. Nikolu.
U drugoj polovini 18. veka doselili su se Jankovići, Ljikići i Pavlovići-Pašići.
Jankovići su došli sa Rudnika. Slave Sv. Vasilija.
Ljikići su se doselili iz Todisavca iz Rađevine. Slave Alimpijevdan. Ljikića babu doveli su Turci, kao udovu sa decom, radi uhođenja i vrlo rado kod nje odsedali da im čini izmet(!), (Ljuba Pavlović, Antropogeografija valjevske Tamnave 180).
Pašići su se doselili iz Svojdruga, Užički okrug. Slave Andrijevdan. Pašići su Pavlovići i Kojadinovići.
U 19. veku doselili su se Ilići 2, Jovanovići, Jovići, Rankovići, Sekulići, Srećkovići i Blagojevići.
Ilići 2 su došli iz Visokog, Stari Vlah. Slave Sv. Đurđa.
Jovanovići su se doselili iz obližnjeg Nanomira. Slave Sv. Luku. Nisu se doslelili kao uljezi u Petkoviće, kako piše Ljuba Pavlović, već su braća dovedena i posinjena.
Jovići su iz Virovaca i uljezi u Savkoviće.
Rankovići potiču iz Ojkovice, Stari Vlah. Slave Đurđevdan.
Sekulići su došli iz obližnjih Paljuva, kao uljezi kod Ilića. Slave Sv. Lazara.
Srećkovići potiču iz Starog Vlaha. Došli su kao uljezi u Petkoviće. Slave Sv. Nikolu.
Blagojevići su uljezi kod Ilića. Došli su iz Bosne, iz Osata. Slave Sv. Jovana.
IZVOR: LAJKOVAČKA TAMNAVA U PROŠLOSTI – Poreklo stanovništva, prof. Vojislav Miljanić. Priredio saradnik portala Poreklo Milodan
10. februar 2013. u 17:56
Rasko Jovanovic
U povelji kralja Žigmunda od 10 marta 1392 godine prvi put se spominje Nepričava. Raniji mačvanski ban Nikola Gara mlađi, zet kneza Lazara, ustupio je kralju “quondam
Terram suam Dettosfelde appellatam in confiniis terre Rasciensis cisterioris Banatus nostri …simul castris suis Belyytena, Neprichow et Debrechen nuncupatis, nec non disctrictbus Kalabar, Lygh, Topplica, Temla, Ragys, Jeyuyk, Debrechen, Abnya et Ubmelleke vocatis”
Ugovor u Tati između istog kralja i despota Stefana Lazarevića, sklopljen 1426. godine
ne spominje grad Nepričavu ali ovim ugovorom se ova oblast vraća na upravu Srbima. U dubrovačkoj arhivskoj građi tvrđava Nepričava se spominje 1413 godine. Kao ni ostali gradovi ni Nepričava se ne spominje u poznatim srpskim izvorima.
Uz grad Nepričavu postojao je i trg koji se takođe spominje 1413 godine. Kaže se da je trg Nepričava donosio velike prihode despotu Stefanu Lazareviću.
U dubrovačkoj arhivskoj građi u jednom testamentu zabeleženom 24 avgusta 1459. godine spominje se da je jedan Dubrovčanin načinio dug “ a Neprizava” – u Nepričavi.
Distrikt Nepričava – contrata seu districtu Neprichow vocato, nabraja se među gradovima i župama u Mačvanskoj banovini i u doba Đurđa Brankovića. Spominje mu se kao odrednica distrikt Ljig. Može se zaključiti da se Nepričava prostirala oko današnjeg naselja do Kolubare. Njeno prostiranje se može odrediti okolnim distriktima, Ubom, na severu, Rabasom na zapadu i Kolubarom na jugu.
31. mart 2021. u 12:56
srđan
postoji veoma zanimljiv istoriografski rad o ovom delu srbije u 14. veku, tiče se vlastelina detoša čiji će posed kasnije pripasti ugrima.
između ostalog, u radu se pominje i nepričava, tj. ono što se danas zove jerinin grad u slovcu
http://www.iib.ac.rs/assets/files/IC58(2009)-G.Tomovic-PosedSrpskogVlastelinaDetosaUXIVVeku.pdf
10. februar 2013. u 17:57
Rasko Jovanovic
Legenda o imenu sela
U srednjem veku naše područje su naseljavali Mađari i Srbi i pripadalo je distriktu Nepričava u okviru Mačvanske Banovine. Nepričava, župa, grad i trg u srednjem veku , danas je selo istog imena u Tamnavi u blizini Lajkovca. Nosi ime po tradiciji i narodnoj etimologiji od sintagme ” ne pričaj “. Legenda o postanku imena sela Nepričave, koja je verovatno eho još starijeg predanja, kaže:
Putovao turski car po srpskoj zemlji i ispravljao nepravde koje su učinjene pojedinim mestima i ljudima.
Putujući tako, dođe i u jedno selo s ružnim imenom, kraj reke Kolubare. Seljaci ga stanu moliti da im prekrsti selo, jer im već beše dojadilo njegovo ružno ime, a i stalne šale i podsmevanja obližnjih sela. Car ih sasluša i obeća da će, čim se vrati u svoju zemlju, sazvati sabor mudraca, pa što oni izglasaju, to će im i biti.
“ Po mome glasniku ime ću vam odmah poslati “ – obeća car.
Seljacima behu mile ove careve reči, i zato s velikim nestrpljenjem iščekivahu telalov dolazak.
Prođe dugo vremena, a glasa od cara nikako. Čekali oni, čekali, pa jednog dana starešina sela sazove sabor da se dogovore šta im valja raditi. Naposletku, dogovore se da pošalju svog najhrabrijeg čoveka caru u Carigrad.
“ Pitaj cara, jel` to carska reč ! Obećao pa ništa !” – rekoše mu rasrđeni seljaci. – “ Nek` već jednom prekrsti selo, ili ćemo ga krstiti sami !”
Seljaci odu svojim kućama, a njihov izaslanik na dug put. Stigne u Carigrad, kad tamo čuje da su nastale promene na carskom dvoru : onaj car ubijen, a na prestolu zaseo neki novi. Ne pušta nikog preda se, jer se boji da i on ne bude ubijen.
Dobri ljudi, koji mu sve to kazaše, rekoše mu još i ovo:
“ Nepoznati delijo, sam pred cara nikako ne izlazi ! Za najmanju grešku ode ti glava s ramena. Ovaj novi car je mnogo prek, a boji se i za život. Nego, poslušaj ti nas : da ne bi ti svoj mladi život uludo gubio, a da ni tvoji seljani tamo ne bi uzalud čekali, mi ćemo ti sročiti ime za selo. ”
Mladić rado pristane na njihov predlog, i nađe se s njima sutradan na rečenom mestu.
“ To ti je novo ime. Ali upamti : o svemu ovom nikom ni reči . Jezik za zube, a put pod noge . Ne pričaj nikom ništa, inače, odoše nam glave.“
Mladić obode konja i krete kući u velikom strahu. Ne prozborivši usput ni skim ni reči, samo ponavljaše u sebi : ne pričaj, ne pričaj… Konake nije tražio, jedino konja dva – tri puta promeni.
I dok njegovi seljani mišljahu da se on još gosti kod presvetlog cara, sav u goloj vodi, na polumrtvom konju, dojaha pred njih njihov izaslanik.
“ Dade li ti car ime selu ” upitaše ga seljaci.
Nesrećni mladić samo ponavljaše : ” Ne pričaj… ne pričaj…. Ne pričaj … ” – to reče i izdahnu.
Zaprepašćeni seljaci gledahu se u čudu. Oni razumedoše da su zadnje glasnikove reči carevo novo ime za selo i to im ne beše po volji :
” Ako je i od cara mnogo je ” – zaključiše ozlojeđeni. Ali im reče starešina sela :
” Carskoj se volji ne valja protiviti. Može na nas još i vojsku da pošalje. ” I tako osta ime selu koje se očuvalo do dana današnjih : NEPRIČAVA.
S obzirom da se hronološki, u poznatoj istorijskoj literaturi, grad Nepričava – castrum Neprichow, najranije spominje u povelji u povelji kralja Žigmunda iz 1392 godine, ova legenda je verovatno modifikacija neke još starije. Poreklo imena sela Nepričava neki objašnjavaju, lingvistički i geografski, od „ ne – prek –java“, čime se iskazuje na „ ne – prekost“ krivudavog i stešnjenog toka Kolubare kroz Sutesku, odnosno nepogodnost za saobraćaj.
10. februar 2013. u 17:59
Rasko Jovanovic
Legenda o Gradu Pakaju
Rimski put je iz Beograda vodio zapadno od Avale preko sela Barajeva, Guberevca i Stojnika. Odatle je nastavljao za dolinu reke Kolubare, ili za dolinu reke Ljiga i dalje za Rudnik. Krak srednjovekovnog puta iz doline Kolubare išao je , kako to pominje putnik namernik 12. X.1413., i pored tvrđave Nepričava ( “el mercato de Neprizaua „). Spominje se i trg Nepričava ( “in foro Neprizave “) na putu Beograd – Valjevo koji je vodio od ušća Kolubare za Valjevo, a odatle za Užičku Požegu. Ovaj put je vodio dolinom reke Kolubare, zatim preko doline Tamnave na Ub, dalje je prolazio pored tvrđave Nepričava, pa je ponovo izbijao u dolinu Kolubare i nastavljao uzvodno njenim tokom sve do Valjeva. Jedan Dubrovčanin je bio opljačkan kod Valjeva 28. VI 1459, na mestu zvanom “ Ubu et Tamnauo ”.
Pakaj je bilo ime srednjovekovnog grada u Nepričavi, od koga danas nema ni traga. Ime, njegovo, kažu, podseća na ranije gospodare u oblasti, Madžare, a bio je napravljen prema legendi „ od kamena i balvana „ jer i kamena i drveta tu beše dosta.
Nepoznati putnik, Rus, koji je iz Sarajeva preko Srebrenice došao u Valjevo, a odatle u Beograd, prošao je kroz Nepričavski atar u XVI veku i u svom putopisu zabeležio da je išao kroz guste i mračne šume. Utvrđeni grad Pakaj je štitio put i putnike i trgovačko naselje Dubrovčana. Nema danas ni traga od njegovih zidina,samo poneko veće ili manje ulegnuće.
Pakaj, to beše ono ružno ime sela zbog kojeg su seljaci slali glasnika caru i veziru u Carigrad ne bi li ime selu promenili. U Indoevropskom jezičkom kontekstu isprva je reč pakaj značila omotač-omotati (runo, krzno) a danas omot ( paket )- pakovanje. U tamnu i šumovitu oblast se kod grada Pakaja ulazilo i tu bi putnicima poželeli „ srećan put“ uz savet „ počuj – ne pričaj „.Iz Kolubarskih meandara moglo se izaći na Belom Brodu u Ćelijama i odatle dalje putovati u centralnu Srbiju.
Pakaj, beše to Madžarski grad naseljen na Grbi, na 300 metara ispod starog i današnjeg seoskog groblja.
„Za grad se priča da se zvao Pakaj, da je bio veliki, naseljen i Madžarima i Srbima i da ga je nestalo kad je ova oblast prešla u Turske ruke. Grad je na samoj obali Kolubare i s južne i jugozapadne strane bio je ograđen rovovima, koji se danas zovu Šančište“.
Ljuba Pavlović spominje da se krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka i Grba i Šančište „ zirate“ i da su se izoravale cigle, kamenje, oruđe i novac i da „ mnogi seljaci podigli su ciglom ili kamenom ovog mesta svoje kuće ili druge zgrade“.
10. februar 2013. u 18:09
Rasko Jovanovic
Legenda o Hajduku Savku
Seoske spahije od turske narodnosti nisu živele po selima nego u susednim gradovima. Turci trgovačkog i zanatlijskog reda živeli su izmešani sa Srbima i bavili se uzgred i zemljoradnjom. U Nepričavi ispod Ostreša bilo je pomešanih i srpskih i turskih porodica. Pod Ostrešom je prema narodnoj tradiciji bilo turski groblje. Iz perioda
predustaničke Srbije potiče i legenda o hajduku Savku. On beše iz velike nepričavske famileje Gavrilovića pristigle u selo početkom XVIII veka iz obližnjeg Virovca. Behu u rodu sa Virovačkim Jankovićima i Musićima iz Jabučja. Kolubarci još od Kosovskih vremena.
Tamnavsko selo Nepričava, mesto golemih turskih hanova, imaše agu, koji se po ničemu nije razlikovao od ostalih, po zlu pročuvenih subaša u pašaluku. Bejaše to u danima kad u dahi’e Beogradskog paša¬luka uđe neki šejtan, pa nemaše mere ni u haračluku ni u teferiču.
Tako, jedne večeri, okupi aga potči¬njene mu Turke i rajetine – Srbe dodvorice, koji se vazda upinjaše da agi budu na usluzi i da mu prvi veseo aber donesu, a za muštu¬luk očekivaše zeru njegove naklonosti.
Turčin podvio noge, razbaškario se na sećiji, pred njim sinija s kahvom, šerbetom i rakijom koju je raja olomnane ispekla. Povuče on koji dim iz čibuka, žmirne po¬dadulim okom, pa zastenje: “Valaha, meraka.”. “Jes, valaha”, vele ovi kraj njega. “Ima i berićeta”, procedi kroz zube. “Mašala”, opet će Turci i dodvorice.
“Nego, ne pamtim kad moje oči videše kakve mlade kaurinke… Sevap je da…”. Ne dajući mu da još koju prozbori, Srbi skočiše k’o opareni. “U Savka i Kostadina ima sestra lepotica, kaj vila. Odavde do Valjeva, zemlju da prevrneš, takve ne’š ni’de naći. A Jelka ti je u komšiluku”.
Kad braća dočuše za Turčinovu _na¬kanu, Kostadin se nije dvoumio. Naredi ses¬tri da se aginom dvoru sprema, ne hajući mnogo za suze koje joj se niz lice slivahu,lice u koje se od silne lepote nijee moglo gle¬dati.
“Da sestru odvedem Turčinu”, ciknu Savko, kao da ga ljuta guja ujede. “Ruka mi se osušila, kojom bih Jelku dušmaninu poveo. Goreo k’o sveća na Đurđic, ako bi’ prestao na sramotu ove kuće!”
“Ako je ti ne odvedeš, Turci će je sami odvesti”, ubeđuje ga Kostadin. Još će i na¬šim glavama, pred hanovima kolje okititi”.
“Što će mi glava, koju od crne bruke na beli dan ne bi smeo pomoliti”, ne odustaje Savko. “Vidim ja, brate, da su tebe vrane mozak popile, pa ne misliš svojom glavom, nego tintarama ulizica iz komšiluka. Spremaj se ti Jelo, blago mene, samnom u ajduke, dok dockan nije!”, reče Savko sestri.
Dok Savko uveliko hadukovaše sa Mijatom Mijatovićem, koji je mnogo zuluma Turcima počinio, glava se turskih nasekao i mnoge bule u crno zavio, i Ivanom ajdu¬kom, za koga će najposle Jelku i udati, sumanuti aga umio je nove šejtanluke.
Tako čovek, Ljubinke zvane Ljika, pogibe na pravdi boga, jer mu se Turčin na ženu nameračio. Ubiše ga Turci, k’o vele, da ne pravi remete, dok nečastivnik pohotu ne utoli. Pusnik nije ni slutio da mu je u namerama ajvanskim, remeta opet ajduk – Savko.
Ajduk je begenisao mladu udovicu, sa njom ljubavisao i krijući joj na konak do¬lazio. Tek ovaj aber rasrdi Turčina, pa on na svoje podanike digne alabuku. Znao je da Savka ni srčajli durbin nije mogao u’ititi, a batrganje gorom za ajdukom, opasna je rabo¬ta. Aga kod Ljubinke otpravi Kostadina, iz¬roda Savkova, kako bi je ovaj namamio da se izrekne kad joj dilber do’odi. Lukavom kau¬rinu ne bude teško da ženski jezik razveže i sazna šta mu trebaše da javi čaušu, kako bi ovaj sa Turcima postavio busiju i ajduka živog uhvatio.
Turci u jedecima svezanog Savka dovedu pred han. Tamo već čekaše Osmanlije obezverenici i ona mučna raja da vide odmetnika od sultanove vere što prkosi caru i veziru. Što aginom dželatu pripadaše, tome dobro dođe da ovim događajem pravda svoje postupke – eto ko udari na agu, presedne mu majčino mleko. Raja je opet šapatom žalila kršte¬nog iksana i krivila onu opajdaru što ljudi zbog nje ginu. Aga i kadija već behu spremni za istragu po onoj narodnoj, kadija te tu’i, kadija ti sudi. Odžaklija beše k’o nameštena za krvavi pir. “Bujrum harambašo”, reče ka¬dija Savku. “U avliji. te čeka naoštren ko¬lac. Sam si sebe na smrt osudio!”, nastavljao je on.
“Neka, kadijo”, prekide ga aga. “Dina mi, čujem da slepci uz gusle pevaju o nekak¬vom malom Radojici. Da, Alaha mi, prove¬rimo, da’l je ovo vlaše doraslo tom njiho¬vom izmišljenom deliji. Da Savka na čen¬gele metnemo, da mu klince pod nokte udari¬mo, da mu živo meso pripečemo…?”, seirio jeTurčin.
Gleda ih Savko pravo u oči, talumno kanda beseda turskih dželata nije njemu upu¬ćena. Da li se uzdaše u bratsku pomoć i ajdučku veru, koja u to doba beše jača od arnautske bese, il’ i među Turcima imaše kakvog jataka i pouzdanika, aga i kadija nisu slutili…
No istina je, da ajduk dočeka vakat agine nesmotrenosti, te dahijama kroz pendž¬er utekne. Je li mu ko od Turaka u tome pomo¬gao, to ni do dan danas niko ne saznade. Samo svi dobro čuše Savka, kako bežeći viče i Turcima osvetom preti.
Neki čobani su posle pripovedali ka¬ko smotriše čoveka srednjeg rasta, širokih pleća, snažnih ruku, oblog lica i kratkih brkova. Oči mu k’o vatra živa, pa kad pogle¬da kao da ustreli. Vele, promiče bogazima i peva:
„ Kolubaro, mutna vodo,
Ti ostaješ, a ja odo`
Ora`, kopa`, ne dadoše Turci,
čuva` ovce, poklaše ih vuci,
Uzo` pušku, odo` u ajduke,
Da ubijam zulumćare Turke,
U selo se više vratit` neću,
Kao raja s kukom i motikom,
No k`o ajduk, sa puškom u ruci…“
Kako bilo da bilo, Savko što naumi, to i uradi.
Trifundan je bio godine 1804., kad Savko sa hajducima stiže pred hanove. Tada mnoge Turke pobiju, a hanove popale. Agi i kadiji Savko svojom rukom presudi, a šićar
– ćup pun zlata, u bunar ubaci. Vele, da po¬tomci nepričavačkih Turaka, koje je Savko uživotu ostavio, dođu u Nepričavu kao švap¬ski soldati početkom jednog od svetskih ratova, tu pitaju za bunar o kom su im dedovi pričali i u njemu nađu ono zlato.
11. februar 2013. u 11:35
AcA
Jel to neko izostavio Aničiće ?!?!?
22. jul 2015. u 15:33
Tamara
izostavljeni su i Ivanovići
15. februar 2013. u 19:26
Rasko Jovanovic
ANIČIĆI – NEPRIČAVA
Krajem 19 i početkom 20 veka Ljuba Pavlović beleži u selu rodove:
• Gavrilovići – stara porodica, 41 dom, slave 3/XI . Stari Gavrilovići iz ovog sela su od Jankovića iz Virovaca preko Kolubare, rastureni po svim susednim selima pod raznim prezimenima, Gavrilovići se zovu još i Savkovići, Pejići i Ilići I.
• Đelmaši – doselili se posle 1827 godine iz Gvozdenovića, 1 kuća, slave 7/I, stara sveštenička porodica.
• Đokići – doselili se posle 1827 godine iz Osata, 1kuća, slave 3 /XI. Uljezi u Savkoviće.
• Ilići II – doselili se u prvoj polovini XVIII veka iz Gornjeg Lajkovca u Kolubari, 14 kuća, slave 3/XI.
• Jankovići – doselili se u drugoj polovini XVIII veka sa Rudnika, 1 kuća, slave 1/I. Ciganskog porekla.
• Jovanovići, doselili se posle 1827 godine iz Nanomira u Kolubari, 1 kuća, slave 18/X i 6/XII. Uljez u Petkoviće.
• Jovići – doselili se posle 1827 godine iz Virovaca u Kolubari, 1 kuća,slave 3/XI . Uljez u Savkoviće.
• Ljikići – doselili se u drugoj polovini XVIII veka iz Tolisavca u Rađevini, 1 kuća, 26/XI. Ljikića babu doveli su Turci kao udovu s decom, radi uhođenja i vrlo rado kod nje odsedali, da im ona čini izmet. Poznata je u Nepričavi po izreci :
„ Ore Ljika sa četiri bika“.
• Novakovići – doselili se posle 1827 godine iz Atenice kod Čačka, 1 kuća, slave 6/XII.
• Pašići – doselili se u drugoj polovini XVIII veka iz Rogača u Kosmaju, 8 kuća, slave 7/I.
• Petkovići – doselili se u prvoj polovini XVIII veka iz Starog Vlaha, 3 kuće, slave 6/XII.
• Radičevići – doselili se u prvoj polovini XVIII veka iz Njeguša, 5 kuća, slave 23/IV.
• Radovanovići – doselili se u prvoj polovini XVIII veka iz Donjeg Polimlja,2 kuće, slave 8/XI. Radovanovići su od bajevačkih Katanića, starinom iz Pipera, pa se često i Katanićima zovu.
• Rankovići – doselili se posle 1827 godine iz Ojkovice, Stari Vlah, 1 kuća, slave 23/IV.
• Sekulići – doselili se posle 1827 godine iz Paljuha, 1 kuća, slave Svetog Lazara i 3/XI. Uljezi u Iliće.
• Srećkovići – doselili se posle 1827 godine iz Starog Vlaha, 1 kuća, slave 6/XII. Uljezi u Petkoviće.
U Iliće I ( od roda Gavrilovića – svi slave Đurđic ) spadaju familije Ilići, Radovanovići, Petrovići, Vićentijevići, Maksimovići i ANIČIĆI.
U tefterima aračkim iz 1832-33 spominju se braća Ilija, Nikola i Marko Ivanović od kojih vode poreklo Aničići. U popisu iz 1863 popisana je kuća Damnjana Aničića.
9. jul 2013. u 22:07
S.\anicic
Ja sam direktni potomak Damnjana Anicic sto se pominje u popisu iz 1863.god.To je sve tacno.Veoma sam zainteresovan sta to ima u tefterima arackim iz 1832…33god. gde se pominju braca Ilija,Nikola i Marko u selu Nepricava i da Anicici vode poreklo od njih. Po usmenim saznanjima nas predak pre Damnjana je bio Nikola.
10. jul 2013. u 00:18
Milodan
S.\anicic
Veoma sam zainteresovan sta to ima u tefterima arackim iz 1832…33god
________________________________________________________________________
I moja familija (Milići iz Jabučja uz još nekoliko familija) vode poreklo od Gavrilovića iz Nepričave i Jankovića iz Virovaca, svi slavimo Đurđic te sledstveno tome mi dođemo rođaci.
jovanla, koji je napisao ovih nekoliko tekstova je rođak moje supruge i ozbiljno se u svoje vreme bavio prošlošću na tim prostorima ali, kao i ja, nema sigurno ništa od aračkih teftera iz 1832. godine. Jedino se to može naći, po mom miišljenju, u Arhivu Valjeva.
Pozdrav!
22. jul 2015. u 09:33
Tamara
Moje devojačko prezime je Gavrilović i veoma sam ponosna na svoje poreklo baba mi je bila Mitrović. Niko nije napomenuo da je slava Đurđic u Nepričavi posna iako ne pada u dane posta! Moj deda je pričao da je nekad postojao post od Mitrovdana do Aranđelovdana i da su Nepričavci nastavili da slave posno a kad sam se raspitivala kod sveštenika kažu da je selo verovatno nekad bilo pogođeno nekom nepogodom pa se zavetovalo da će slaviti posnu slavu…nekolicina sela u valjevskom okrugu slavi posan Đurđic. Eto to je lep običaj koji nepričavci čuvaju! Pozdrav!