Порекло презимена, село Заовине (Бајина Башта)

Порекло становништва села ЗАОВИНЕ, општина Бајина Башта. Стање из 1903. године. Према студији “Соколска нахија” Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Заовине су право планинско село, село планине Таре. На истоку је највиши врх Милошевац. Брда око Коњске Ријеке, Вежање, Коњевића Ријеке, Рујевца и других рзавских притока сва су у горњокредном за културу села богатом кречњаку. Брда изван села су под четињарском шумом, ненасељена, ретко, као Чемеришта и Збориште, под суватима и закосима.

Око села су узвишења: на северу Батура, Црвена Стијена, Сјеник, Омар и Чемеришта, на западу Дуги До, В. Столац, Козји Рид, Власната Главица, Дикава, Јањач, Плоча, Гостиљ, на југу Филипово Брдо, Запоље, Запољска Главица, Тетребица и Полом, на истоку Махнита Раван, Метаљка, Крња Јела. Секулић, Љуто Поље, Добро Поље, Гавран, Милошевац, Кршањска Главица и Рзавом расцепљени Полом, који се на овој страни зове Ђуруша.

Заовине имају ове реке и речице (потоке): Бели Рзав, Ђурђева Ријека, Вежања, Штуловица, Ђуловац, Барански Поток, Коњска Ријека, Ђаковац, Змајевац, Поповића Поток, Полошница. Општи извори су: Врело, Миликића Чесма, Игњовача, (а и стена се зове тако по некаквом Игњату Игњи), Корита, Уремовац, назват по спахији Уремовићу, који је био из Босне, Хајдучка Вода, Васина Чесма и Вучковац (назват по Вучку, предузимачу школе).

По селу су ова узвишења: Петалипа, В. и М. Рујевац, Вис, Брдо, Заовљанске Косе, Пасја Коса, Зечица, Јабучица, Граховац, Липова Глава, Солила, Лубени До, Ђурђево Брдо (названо по гробу некаквог Ђурђа из рода Јездића), Ридови, Криве Стране, Поравине, Љесковача, Потураковица, Гај, Крушчица, В. Кик, Руде, Баре, Уремовац, Павлов До, Бојиште, Јарменица, Врањак, Кикови и Крст.

Њиве се зову: Вежања, Ријека, Луке, Дуге Њиве, Граовишта, Баре, Локва, Језера. Ливаде се зову: Чемеришта, Зечји До, Бјелуша, Челикова Раван, Подомар, Рујевац, Вежања, Ђуруша, Збориште, Подкрст, Запоље, Коњевићи, Поравине (најлепше ливаде). Велики закоси су на Добром и Љутом Пољу, на Липовој Глави, Батури, Дикави и Врлешу.

Заовине су типско старовлашко село. Куће су без окућница, на каменитим изнетим хумићима, без воћа, зграда, ограда и путева. Мале групице зову се по презименима родова и тако имамо у Коњској Ријеци Горње и Доње Кремиће а у Ђурићима опет разне Ђуриће.

Велике махале, готово прави засеоци, овог села су: Коњска Ријека, Рујевац, Бјелуша, Гај, Баре, Филипово Брдо, Коњевићи, Старо Село (зову га и Старе Заовине), Којадиновићи, Брезовица, Вежања, Заовине и Ђурићи испод Милошевца, Врањака и Тетребице и све до близу Кршање у Мокрој Гори.

Трагова старих насеља има на све стране а има их и загубљених. Коњевићи су са Плочом и Павловом Косом и Караклијама пуни старих гробова, рбина и ридина. На Плочи су живели неки Ковићи о чијем се богаству у стоци много причало. Врло вероватно је од ове породице и онај бесни богаташ Стеван Ковић, чије је име записао Милан Ђ. Милићевнћ.

На Запољу, јужно од Гостиља, били су бојеви у XVIII веку, а ту је 1809. год. водио борбе са Турцима војвода Милан Обреновић. Прича се да је било, нарочито на нашој страни испод карауле, много становништва и да се одавде одселило још у XVI веку преко Дунава у Банат. Да ли је Јован Запоља, познати угарски племић из XVI века, био родом из овог краја, не сме се тврдити, мада и данашње Запоље опомиње на велика насеља.

У Вежањи на више места дају се видети општа стара гробља. Таква су гробља растурена по сваком крају и одвојена од данашњих. У Старом Селу, на ушћу Вежање, прича се, да су биле две старе породице, чија се презимена погубила и које су се одселиле низ Дрину у босанску Посавину. Данас нема старих родова, најстарији родови једва да су старији од 250 година.

Први стари заовљански род су Челиковићи. Некакав немирни и врло богати Јездимир Челик, родом из Тепаца у Тари, због заваде с домаћим Турцима, сиђе се два брата до Пљеваља, у намери да ту остане. Турци Пљевљаци прокажу га и он ноћу пребегне и спусти се Вишеграду, одакле дође у Крагујевац у Тари и ту се реши да остане. Није му се свидело него преко Коњевића превали у напуштено Старо Село и изнад њега се насели. Још ту се подели са браћом, он остане на том месту, а оба брата придигну се на извор Рзава у Бјелушу. Од њих су се многи селили; селили су се низ Дрину, ка Ужицу и даље, а има их и по градовима. Ово је данас иајпознатији заовљански род по плодности и брзом размножавању и сталком исељавању. У селу су данас у Гају, Вежањи и Бјелуши под презименима: Челиковићи (готово сви), Јездићи и Божићи (25 кућа; Св. Ђурђе).

Ђурићи. Поп Ђуро Дробњак, а и Самоук, дошао је преко Пљеваља непосредно у ово село из села Петњице у Дробњацима; дошао је да попује овом селу и другима око њега. Са поп Ђуром су дошла и два његова рођена брата: Трифко и Костадин. И Ђура се прво настанио у Старом Селу међу још затекле старе неисељене родове, али једно због тескобе, а друго због тога да буде ближе цркви у Кршањи, у Мокрој Гори, коју је опслуживао, изађе с браћом из Старог Села и спусти се ниско низ Рзав, држећи се његове присојне стране и већ напуштених насеља. Још се ту поделио с браћом и од себе их отурио, а он остао на најбољем месту. По њему се сви његови потомци почну звати Ђурићи и Самоуковићи, па се по том имену скоро 200 година зове и овај крај Заовина Ђурићима. Овај велики род брзо се множио и повећавао, дао је многе калуђере и свештенике, дао је вредне раднике и привреднике. Ђурићи у Карану, Јежевици, Трнави и Каленићу од овог су рода. Тек од пре неколико година престали су поповати. Ђурићи су данас највећа махала, подељена на 7 мањих џемата, и то су: Ђурићи — Спајићи (од Спасоја, Спаје), Ђурићи — Поповићи (од првог Ђуре), Ђурићи — Гоаховци (по брду Грахову), Ђурићи — Веселиновићи (на Полому), Ђурићи — Радовановићи (на Врањаку), Ђурићи — Трифковићи (по старом Трифку) и Ђурићи — Костићи (по унуку старог Костадина) до Кршање (укупно 38 кућа; Св. Ђурђе.)

Којадиновићи. Којадин Бучовић из Риђана код Никшића живео је у великој задрузи од 70 чељади. Али се деси, да један од. његових унука убије на Божић Турчина. Којадин без икаквог размишљања још у зору, лицем на Божић, напусти кућу и са целим народом крене. У Мокрој Гори остао је преко зиме, али се с пролећа у договору с поп Ђуром, који је већ био и његов поп, подигне у Заовине, где му се особито допадну Баре. Он од себе одели сина Радашина и удову снаху Јелицу и насели их у Заовинама, а он се врати у Мокру Гору и те зиме и умре. Из Мокре Горе један му се од унука сели и оде Крупњу и тамо се насели. И из Заовина и Мокре Горе доста се селило ових Којадинових потомака, који се у Заовинама сви зову Којадиновићи, а у Мокрој Гори и Бучовићи и Којадиновићи. Којадиновићи у Заовинама данас по џематима зову се: Мандићи (у Гају), Јеличићи (под Запољем), Радашиновићи (посред Бара), Василићи (над Вежањом) (32 куће; Св. Стеван). Којадинови потомци у оба села су: високи, кракати, плећати, врло брзи и страсни ловци, притом су благе и мирне нарави.

Познији су родови, досељени на 50 и више година после ових првих: Печенице, Рајаци и Караклије.

Печенице (10 кућа; Св. Арханђел) су од Гусиња сишли у Коњевиће, дошли на место старих Коњевића, који су се низ Дрину иселили тамо негде у Мачву или преко Саве. Они су узели источни део Коњевића, данас су више јапијари и мало се селе.

Рајаци (12 кућа; Св. Никола) су од Плава, сишли истодобно уз Печенице и узели леву страну Коњевића тако да су им и онда и данас куће поред саме границе од 1912. год.

Караклије, Караклајићи (23 куће; Св. Никола) су овде од Шареника с Јавора, иначе од Бијелог Поља и даље из племена Куча. Овде су у Србији или хајдучке или свештеничке породице. У Заовине су дошла два хајдука: хајдуковали по Босни и кад се заситили, населили се по дну Коњевића и испод Дикаве. Од њих су данас вредни радници, добри привредници и предузимачи. Има их доста низ Дрину и око Ужица, и сви су из овог села.

Нешто су познији родови: Миликићи, Јелисавчићи, Марићи и Игумановићи.

Предак Маликића (10 кућа; Св. Јован) је од Пријепоља, дошао као слуга у Челиковиће, ушао у кућу некој одиви од Челиковића, изашао у Рујевац и тамо створио читав крај.

Јелисавчићи (22 куће; Св. Јован) из овог села, познати у целој ужичкој области због хајдуковања свога претка Павла, дошли су из Биоске. Они су на хвали као хитри, довитљиви, брзи и одлучни људи, на цени су као лепи, чисто обучени и кицоши. Свуда се добро држе и чувају између себе, радо се селе и одају трговини и занатима.

Марићи у Тетребицама међу Ђурићима и изнад Којадиновића у Барама испод Запоља, дошли су од Горажда, данас чине земљораднички и снажан род (15 кућа; Св. Ђурђе).

Игумановнћи у Старом Селу пореклом су из средине Пиве. Некакав предак њихов, Милисав, звао се Игуман и по њему се његови потомци прозову Игумановићи, а зову се и Лазићи и по другим презименима (16 кућа; Св. Никола).

Још познији досељеници су: Николићи, Кремићи, Попадићи, Станишићи и Митрашиновићи.

Николићи (12 кућа; Св. Јован) су од Месића, близу Рогатице, испод Филиповог Брда. Овде су дошла два брата, Мирко и Јован, населили се на имањима и кућама старих Ковића. Јовов је син Филип, који се много прочуо због богаства, те се Николићи и данас увршћују у најимућније Заовљане поред суседних Марића. И они су се много селили из овог места.

Кремићи су преко Чемеришта прешли у Коњску из суседног села Растишта, дошли су на своја имања и данас их има у врху и по дну Коњске (6 кућа; Св. Никола).

Попадићи (4 киће; Св. Ђурђе), прозвати по мајци, удови попадији, која је са четири ситна детета пребегла однекуда од Прибоја и дошла у службу некоме од Марића.

Попадија је имала уза се неког верног слугу, Цвију Станишића, и овај оде у службу Марићима, уз припомоћ попадије ожени се и остави потомства Станишића (и Цвијовића; 6 кућа, Св. Ђурђе).

Митрашиновићи у Ђурићима и под Врањаком од Вишеграда, дошли као слуге попова Ђурића (3 куће; Св. Јован).

У најпозније досељенике увршћујемо: Војислављевиће у Рујевцу из Дубова у Босни (4 куће; Св. Ђурђе).

Новаковићи у Николићима су из Перућца (2 куће; Св. Ђурђе).

Јовичићи у Божићима су из Јагодине (2 куће; Св. Јован).

Милићевић у Печеницама из Јагоштице (Св. Арханђел).

Јазић у Игумановићима из Пилице (Св. Марко).

Ковачевић у Тетребици из Мокре Горе (Св. Илија).

Лазаревић у Запољу из Добруна (Св. Ђурђе).

 

У Заовинама има 22 рода са 246 домова.

 

ИЗВОР: Соколска нахија (стр. 366-370), Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић