На данашњи дан: Сеча кнезова 1804. године

15. јануара 2013.

коментара: 1

15. јануара 1804. – Почела је сеча српских кнезова и виђенијих људи у Београдском пашалуку, после жалбе кнезова турском султану Селиму III због зулума дахија.

Уз помоћ једног трговца из Земуна Дахије су сазнале имена кнезова који су потписали жалбу и за само три седмице погубили су око 150 виђенијих људи у Србији, укључујући Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина, Хаџи-Рувима, Марка Чарапића, Јанка Гагића и Хаџи-Ђеру, погубљеног шест дана пред почетак сече кнезова. Дахије су тиме покушале да угуше отпор и спрече ослободилачки покрет Срба, али је сеча само подстакла српске прваке да убрзају дизање Првог српског устанка као и избор Карађорђа у Орашцу месец дана касније за устаничког вожда (вођу).

Позадина

Након повратка јањичара у Смедеревски санџак, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Аганлија, Алија Кучук, Јусуф Мула и Мехмед Фочић-ага су поделила пашалук на четири дела и завела диктатуру. Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.

Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало је уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у пашалуку, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.

Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.

Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старешина, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.

Народна епика је била врло развијена у доба Првог српског устанка и пропратила је све значајније догађаје из устаничких борби. Филип Вишњић у својој песми Почетак буне против дахија.

Он бележи овај догађај стиховима:

„Поћи ћемо из нашега града
Кроз нашије седамн’ест нахија,
Исјећ’ ћемо све Српске кнезове,
Све кнезове, Српске поглавице,;
И кметове, што су за потребе,
И попове Српске учитеље,
Само луду ђецу оставити,
Луду ђецу од седам година,
Пак ће она права бити раја,
И добро ће Турке послужити.“

Они које су Турци убили током сече кнезова су:

Кнезови: обор-кнез Илија Бирчанин из Суводања, обор-кнез Алекса Ненадовић из Бранковине, кнез Стеван Андреић Палалија из Бегаљице, кнез Стојан (или Стефан?) Михајловић из Зеока, кнез Теофан из Орашја (Смедеревска нахија), кнез Петар (ресавски кнез) из Црквенца, кнез Марко Чарапић из Белог Потока, итд.

Хајдуци: кмет Јанко Гагић (буљукбаша) из Болеча, буљукбаша Буљубаша Мате из Липовца (Крагујевачка нахија), итд.

Свештена лица: игуман Хаџи-Ђера из манастира Моравица, архимандрит Хаџи-Рувим из манастира Боговађа, итд.

Остали (нејасно): Рајица из Забрђа (из нахије пожаревачке), Гаврило Буђевац и други.

Уједно су и Мула Јусуф у грочанској нахији, Кучук Алија у Поморављу, а Мехмед-ага Фочић у западној Србији вршили покоље. Побијено је више од стотину виђенијих Срба.

Они који су Дахије хтели убити током сече кнезова али су се на време склонили од потере, су:

Кнезови: кнез Грбовић из Мратишића (код Ваљева), /обор-кнез Станко из Љутица (кнез Тамнавски), кнез Лаза Мартиновић из Богатића (кнез Мачвански), кнез Михајло Ружичић из Метковића (кнез Поцерски), кнез Јован кнеза из Крснице, кнез Јован из Ландова, итд.

Трговци: Ђорђе Петровић Карађорђе из Тополе.

Свештена лица: протопоп Марко из Остружнице, протопоп Никола, из Ритопека, итд.

остали: Васо Чарапић из Белог Потока, /Хаџи-Мелентије, Стево Јаковљев из Лијевча, Ђорђије Гузоња и његов брат Арсеније из Железника, итд.

 

Последице

Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу 14. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе.

Дахије је у ноћи између 5. и 6. августа на острву Ада Кале на Дунаву погубио Миленко Стојковић.

Погубљење кнезова Алексе и Илије документовао је прота Матеја Ненадовић у чувеним Мемоарима (“одведени су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре”), а опевао слепи гуслар Филип Вишњић у песми Почетак буне против дахија.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    Овом приликом, морам да се огласим и укратко објасним разлоге прекида сарадње са “Пореклом”. Знам врло добро да је приоритет портала објављивање насеља у Србији и порекла појединих презимена. И о томе ми је и објављено највише прилога. Но, ни једно ни друго не “иде” без неких историјских прилога. Зато сам се и трудио, да кад год сам негде наишао на нешто интетресантно, то и “скинем” са било ког сајта. Увек сам навео у ИЗВОРУ података, и назив сајта. Нисам то приписивао себи и некој мојој заслузи, него сам испод написао ОДАБРАО…. Једноставно сам желео да о томе упознмам и посетиоце портала “Порекло”. И, мислим да ту нема ничега ни лошег, ни ружног, нити било каквог подкрадања. Друго је ако је наведено да су подаци искључиво заштићени, што би значило и да се не могу преузимати без дозволе.
    У овом случају, желео сам да читаоце упознам и са судбином некада чувеног острва и насеља Ада Кале, које је потопљено изградњом “Ђердапа”, а преузео сам од неке туристичке агенције. Исти је случај, рецимо, и са пореклом познатих српских властелинских породица. Мислио сам да би то све јако интересовало многе. А и други се поносе са својом властелом и њиховим грбовима и положајем, као и утицајем који су у датом времену имали. Зашто бисмо се ми стидели својих, који су то били још и пре појаве код других народа? Итд… Да више не набрајам.
    Хвала на уступљеном простору!
    Поздрав свима,
    Војислав Ананић