10. januara 1949. – U Puli umro Momčilo Tapavica, srpski arhitekta, svestrani sportista, učesnik Prvih olimpijskih igara 1896. u Atini i osvajač trećeg mesta u tenisu za Ugarsku. U to vreme Vojvodina je bila deo Austrougarske monarhije, a na olimpijskim igrama Austrija i Ugarska su imale posebne ekipe.
Momčilo Tapavica je rođen 14. oktobra 1872. u Nadalju. Gimnaziju je učio u Novom Sadu, a posle 1891, postao je stipendista Matice srpske u Budimpešti na studijama arhitekture u Visokoj tehničkoj školi. Po završetku školovanja radio je u Budimpešti, pre nego je došao u Novi Sad.
Tapavici je budimski episkop i potonji patrijarh Lukijan Bogdanović poverio projekat izrade vladičanskog dvora u Sent Andreji. Tome se suprotstavio tadašnji patrijarh Georgije Branković, želeći da se projekat poveri poznatom arhitekti Vladimiru Nikoliću, patrijarhovom rođaku. Godine 1903. Tapavica je izradio plan obnove Saborne crkve u Novom Sadu. Kako je Tapavica bio liberal, a u Novom Sadu vlast su činili radikali Jaše Tomića, usvojen je plan jednog slovačkog arhitekte. Tapavica se sa radikalima dalje sukobio prilikom gradnje zadužbine baronice Jović u Bečeju. Ovo je dovelo do dvoboja sa advokatom Brankom Ilićem i fizičkog napada na Jašu Tomića.
Posle ženidbe 1908, na poziv kralja Nikole I, odlazi u Crnu Goru gde projektuje i gradi više zgrada. Na Cetinju gradi Nemačku ambasadu i Državnu banku Crne Gore, u Herceg Novom hotel „Boku“ (stradao u zemljotresu 1979. god.), porodičnu kuću u Bijeloj, koja je kasnije služila kao Dom za nezbrinutu decu. U tom periodu, 1912. je po njegovim projektima izrađena reprezentativna zgrada Matice srpske u Novom Sadu.
Za vreme Prvog svetskog rata izbegao je iz Austrougarske, preko Rima i Lozane u Maroko. U Rabatu je vodio poslove geodetskih merenja.
Sve međuratno vreme provodi u Novom Sadu, gde otvara svoj projektni biro. Bio je vladin poverenik za melioraciju istočnog Srema. Tokom Drugog svetskog rata bio je u Novom Sadu, a od 1948. odlazi u Poreč, gde doprinosi obnovi ratom razorenog grada.
U 76. godini oboleo je od hronične žutice, koja se iskomplikovala. Umro je 10. januara 1949. godine i sahranjen je na groblju u Puli.
U Herceg Novom mu je 1999. godine postavljena spomen bista „prvom olimpijskom putniku iz Jugoslavije“.
Sportska karijera
Sportom se počeo baviti u Novom Sadu, a nastavio na studijama u Budimpešti i bio jedan od najistaknutijih atletičara. Zbog velikog talenta i dobrih rezultala uvršten je kao jedan od 13 članova olimpijskog tima Ugarske za olimpijske igre u Atini. Bio je prijavljen za više disciplina u atletici (skok udalj, skom motkom, bacalju kugle), rvanju, dizanju tegova (jednom i dve ruke) i tenisu.
Zbog povrede nije se takmičio u atletici, u ostalim sportovima plasirao se ovako:
Tenis: u polufinalu je izgubio, a pošto se meč za treće mesto se nije igrao, treće mesto su podelili Tapavica i Grk Konstantinos Paspatis;
Rvanje: grčko-rimski stil je delio 4-5 mesta;
Dizanje tereta: u dizanju tereta sa dve ruke (povređen) podigao je 80 kg i zauzao šesto mesto, u dizanju tereta sa jednom rukom je odustao zbog povrede.
Zrenjaninac Ferenc Kemenji, potperdsednik MOK i generalni sekretar Olimpijskog komiteta Mađarske, bio istovremeno i predsednik Komisije kandidata za Igre u Atini, veliki prijatelj Tapavice u svojim memoarima ga je ovako opisao:
“Ovaj kršni momak, na čijim su prsima pucala dugmad i šavovi gardijske uniforme pod pritiskom nabujalih mišića, bio je veliki drug, ali i veliki strah za drugove u kasarni. Znao je da nosi pod miškom po dva pitomca i sa njima da optrči dva-tri kruga oko poligona za gađanje. Niko mu nije bio ravan u rvanju, a još manje u dizanju tereta i bacanju kamena s ramena. Bavio se raznim granama sporta i bio je umno i fizički iznad svojih vršnjaka, a kao diplomirani arhitekt nadvisio je intelektualno neškolovane u gardi. Zatim, kao najistaknutiji član Saveza za telesno vaspitanje, postao je pojam u očima vojnika. Imao je samo jednu manu: precenio je svoju snagu i to mu se osvetilo na Olimpijskim igrama u Atini. Momčilo je bio upisan u tri discipline: dizanju tegova jednom i sa obe ruke, a zatim u rvanju grčko-rimskim stilom. Sve je želeo da reši na brzinu, pa je jednom rukom želeo da digne teg opterećen za dizanje sa dve ruke. U trenutku izbačaja, pukao mu je mišić u ramenu. Popodne je trebalo da diže teg sa dve ruke. Svi su ga nagovarali da ne izađe na megdan sa teškom povredom. Stao je u stroj dizača i osvojio peto mesto koristeći praktično samo desnu ruku i podigavši 80 kilograma. Dva dana kasnije, stao je na strunjaču s čvrsto zamotanim desnim ramenom i u rvanju se plasirao na četvrto mesto. Da se nije igrao svojom snagom, Tapavica bi sigurno doneo bar dve zlatne medalje Mađarskoj.”
Po završetku olimpijskih igara Tapavica se više nije ativno bavio sportom, već samo rekrativno atletiku, gimnastiku i veslanje. Bio je član veslačkog kluba „Danubijus“ iz Novog Sada.
Članovi porodice Momčila Tapavice ostavili su trag u sportu Herceg Novog. Sin Mirko je bio golman vaterpolo kluba „Jadran“, a kćerka Jasna je jedna od prvih teniserki u ovom gradu.
Iako je olimpijsku medalju osvojio za reprezentaciju Mađarske kako vodi MOK, ITF Međunarodna teniska federacija ga vodi kao jugoslovenskog tenisera osvajača bronzane olimpijske medalje.
IZVOR: Vikipedija
Komentari (0)