Бадњи дан и Бадње вече

6. јануар 2013.

коментара: 2

Драги родословци, данас је Бадњи дан. Нека вам је на здравље и спасење, да га у миру и весељу проведете са својим породицама. Живели.

Бадњи дан се прославља 24. децембра по грегоријанском календару или 6. јануара по јулијанском календару, дан уочи Божића, и део је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сече и пали.

Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих.

Бадњи дан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан.

Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за словенско божанство Световида.

Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Обичаји и симболика

Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умеју разликовати у неким елементима. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сећање да се у неком селу некада и то радило пре него што се то напустило.

Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

Сечење бадњака

Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст или буква; у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.

Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета, која би се тако цела носила кући, или се прво кресала на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.

Пре сечења се дрвету назове “добро јутро”, честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.

Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се “да се дрво не мучи” тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.

Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења.[2] Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.[3]

Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.

Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле.[4]

Божићна печеница

После доношења бадњака се коље печеница (понегде се коље или утуче на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.

Обилажење домова

У Војводини се деца окупљају предвече, пре вечере, празне ђачке торбе и иду у коринђање. Овај обичај је веома сличан коледарским обичајима код других народа. Мали коринђаши обилазе домове у комшилуку и певају (коринђају) песмице којима најављују радостан долазак Божића и а од домаћина очекују да их дарује. Домаћини куће дарују децу јабукама, слаткишима, колачима, сувим воћем, орасима, а ређе новцем (то је новија измишљотина).

Бадње вече

Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.

Уношење бадњака и сламе

У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.

Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.

Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.

По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.

После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

Ложење бадњака

Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.

Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима…

Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном.[8] Са друге стране, у смедеревском крају на пример не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.

Деца “џарају” ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница … набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.

Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори “Добро вече, честити ви и бадње вече” а укућани одговарају “Добро вече, честити ви и ваша печеница“.

После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.

Бадњачки колач

Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.

У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб “њива” на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.

На Косову и Метохији се за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Вук је, иначе, посебно поштовано митско биће у старих Срба.

Бадња вечера

Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини.

Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују “домаћи” или “домаћи покојници” или “домаћи духови“. Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.

Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.

Бдење

У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану – Божићу.

Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадал је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.

Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. У Црној Гори један је мушкарац чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи Оволико у нашем тору било оваца, коза…

Захватање воде

Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове “јакова вода“.

Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.

По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.

Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати.

Хришћански елементи и смисао

Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку.  Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.

Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.

Посипање житом на Бадњи дан и Божић на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.[14]

Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди.

Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.

Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје… , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу.[15]

Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хлеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вечног живота бод окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи Ја сам светлост свету.

Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.

Опраштање

Који се током године са неким завадио, на Бадњи дан се са њим треба помирити.

Савремена урбана прослава Бадњег дана

У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промењеном и прилагођеном облику.

У немогућности сече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом.

Посвећеност огњишту се огледа у окупљању целе породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.

Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије време се широм Србије јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, где се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.

Пословице

Уз бадњи дан је везано неколико пословица:

Није сваки дан Бадњи дан, значи да је на бадњи дан велика срећа, што других дана у години не мора бити.

Везани су ко Божић и Бадњи дан, се говори за оне који су нераздвојни.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    Рождество Христово – БОЖИЋ

    Рождество Христово, у народу познатије као Божић, јесте непокретни хришћански празник који се увек слави 25. децембра, односно 7. јануара. Припада групи Господњих празника.
    Божић је дан рођења Исуса Христа. Кад се наврши девет месеци од Благовести (дан када је архангел Гаврило јавио пресветој Деви да ће родити сина), баш онда је изашла заповест од цара Августа да се попише сав народ у римској царевини. Према заповести, требало је да сваки грађанин оде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф дође са Пресветом Девом у Витлајем, одакле и беху они. А пошто се у Витлајем слеже много народа ради пописа, Марија и Јосиф не нађоше место за преноћиште, па се склонише у једну овчарску пећину. “У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, роди Пресвета Дева Спаситеља светога, Господа Исуса Христа” (Епископ Николај, Житија светих, Београд, 1961. год. стр. 1031). Пресвета Марија повије дете у ланене пелене и положи га у јасле. Према предању, када се родио Исус на небу засјаше звезде што преплаши пастире. Велика звезда се јавила и над израелском земљом. То видеше и мудраци са истока. Три мудраца пођоше путем звезде да потраже цара који се родио и да му се поклоне. А то беху: Гаспар (Гашпар), Валтазар и Мелхиор. Стигавши у Јерусалим, мудраци рекоше цару кога то траже. Тада цар Ирод, плашећи се да му не отме царство, реши да новорођенче убије. Зато затражи од мудраца да када се буду вратили поново наврате код њега и кажу му где се дете налази. Али мудраци се вратише другим путем. Разјарени Ирод заповеди да се посеку сва деца до две године. Мали Исус би спашен јер су му се родитељи предосећајући опасност, склонили у Мисир (Египат).
    Од Христовог рођења броје се године. У почетку Божић се није празновао истога дана. Тек у IV веку, за време цара Аркадија, уведено је да се Божић празнује одвојено од Богојављења . Ипак, не постоје поуздани, прецизни подаци када је тачно установљено да се слави овај значајан дан у историји хришћанства. Стара црква знала је само за Богојављење (као празник Исусовог крштења у реци Јордану). Датум Христовог рођења црква је тек касније покушала да установи.
    Хришћанска црква је тако покрила и засенчила највећи пагански празник, али заузврат морала је да прихвати низ паганских култова.
    Православна црква слави дан Христовог рођења 7. јануара по старом, Јулијанском календару. Реформу овог календара извршио је папа Грегориј ХIII 1582. године. Нов Грегоријански календар су прихватиле махом католичке земље: Италија, Шпанија, Португалија, Пољска. Нешто касније то чине: Аустрија, Чешка, Угарска. Православна црква је задржала и даље рачунање по старом јулијанском календару.
    На икони, Рождество Христово је приказано на следећи начин: пећина са јаслама. У средишту слике су Богородица и Јосиф са младим Христом. Гомила пастира им се клања, док сјајна звезда осветљава лик Исуса Христа. На висини види се како лете анђели. За јасла у којима се родио Исус привезана је мазга и једно јагње.
    За Клисурце и Пољадијце Божић је сматран као највећи и најзначајнији хришћански празник. Влада уверење да се Божићни празници морају провести у весељу и потпуном задовољству. Да би се овај празник прославио на посебан начин, припреме за овај догађај почињале су сваке године знатно раније.
    Дан уочи Божића зове се Бадњи дан. Тога дана врше се обилне припреме како би се Божић што лепше и угодније прославио.
    Бадњи дан се код Срба слави 6. јануара. Према објашњењима која су дали лингвисти назив “бадњи” долази од старословенског глагола “бдети” који значи бити будан, а то опет је наводило да народ овог дана буде будан. Бадњим даном почињу божићни обредни обичаји, а они су у Клисури и Пољадији следећи: мешење обредних хлебова, чесница, обичај са полажеником, бадњак, божићна јелка (Кристкинд), божићна слама, бадња вечера и коледари.

    а) Мешење обредних хлебова

    Мешење и печење божићних колача, такозваних “закона”, јесте важна и од давнина устаљена радња. Домаћица је овакве колаче месила на Бадњи дан. Божићни колачи су мешени од чистог пшеничног брашна са квасцем. Од замешеног теста домаћица је прво парче теста одвојила за прављење колача званог у народу “здравље”.
    Обавезни украс на овим колачима су две рељефне траке теста, постављене у облику крста по средини колача, истом траком затварају се кружно ивице колача. Све ово подсећа на стари симбол свастику (на санскритском језику “свасти” значи здравље). У средиште колача убоде се босиљак, а босиљак је у народном веровању култна биљка која има заштитну и плодотворну снагу.
    На божићни колач су уписивали поскурњак, на коме је обавезно урезан облик крста као и слова ИС ХС НИ КА (то је скраћеница грчких речи које преведене значе: “Исус Христос Назарећанин победник”). И назив “поскурник” је грчког порекла и изведен је од грчке речи “просфора” што значи “обредни хлеб” (посвећени хлеб).
    Велики божићни колач се свечано и ритуално сече, најчешће за време ручка. Колач сече домаћин или домаћица. Hajпpe ножем начини крст над колачем, то јест прекрсти га. Сечење колача у облику крста представља у народном веровању симбол страдања али и живота у хришћанској религији. Комаде пресеченог колача служили су укућани, а оне који су били преливени вином дају се стоци и живини.
    Поред божићног колача, у свим српским селима Клисуре и Пољадије, домаћице су месиле већи број фигуралних божићних хлебова који су прављени од истог теста као и божићни колач. По народном веровању, такви колачи су имали и једну одређену магијску снагу. Они су симболички представљали срећу и здравље за укућане, разне домаће животиње, квочке с пилићима, чобане па и неке пољопривредне алатке. Колач “шака” био је намењен, свакако, орачу. У пољадијским селима, као што је то на пример Соколовац, осим божићњег колача домаћице су месиле и колаче зване: виноград, њива, волови, “наћве”, а колач “глота” намењен је читавој породици. Обавезни су били колачи који су симболизовали астрална тела и то сунце и месец. По народном веровању таква небеска тела знатно утичу на временске прилике од којих највише зависе летина и усеви.
    У појединим клисурским селима, као што је то на пример Белобрешка, за божићне празнике месе се специјални колачи које народ зове “кијак” (то је нешто већи колач) у облику плетенице и мали колач звани “кика”. Исто у облику плетенице које се у овом крају називају и кике.

    б) Чесница

    У врсту обредних хлебова, са истом магијском снагом, а који се месе за божићне празнике, спада и “чесница” која се обавезно припреми првог дана Божића ујутру. Чеснице су мешене од пшеничног брашна са водом и масти али без квасца. Била је то једна врста погаче, печена на отвореном огњишту. Сиромашније клисурске породице месиле су чеснице од кукурузног брашна, такозвану “проју”.
    Назив “чесница” свакако потиче од речи “чест” што значи: део, срећа, пошто се “проја” дели на комаде и сваком укућану се даје по један део.
    У Клисури и Пољадији домаћице месе чесницу ујутру, на први дан Божића. За чесницу користе “неначету” воду (то је вода која се донесе у кућу пре изласка сунца, из бунара или са извора). Овој се води у клисурским селима придаје велика важност, пошто се сматра да има профилактичко дејство. Домаћин са неначетом водом улази у кућу поздрављајући домаћицу која му долази у сусрет речима: “Христос се роди!”. Добија следећи одговор: “Ваистину се роди”. Потом се заподене разговор следеће окамењене садржине: ”Шта нам доносиш?”. Одговор: “Доносим воду неначету. Нека породица буде жива и здрава!”
    У чесницу се обавезно ставља метални новац. Некада је у имућним кућама то могао да буде и по који златник или сребрни новац. У пољадијским селима тај се новац мењао сваке треће године, док се у Клисури о томе и не води рачуна. Према народном веровању, и чесница има магијску моћ која делује на људе и животиње. То је врста магијске снаге новог живота.
    Домаћин или домаћица је чесницу ритуално ломила на комаде. Избегавала се употреба сечива и уопште шиљастих предмета. Сам чин ломљења обавља се пре ручка и везује се за обичаје у мртвачком култу када се погача увек ломи а не сече. Комаде чеснице редом домаћин намењује укућанима, по старешинству, а потом и умрлим члановима породице.
    У неким клисурским селима у ломљењу чеснице учествују сви чланови породице, кидајући сваки за себе по један комад. Најзанимљивији тренутак при ломљењу чеснице јесте свакако пронаћи комад у коме је скривен метални новчић. Онај који би нашао новац у свом комаду значило је, према народном веровању, да ће те године бити срећан.
    У пољадијским селима постоји обичај да скидају тесто са новчића а потом, заједно са босиљком са божићњег колача, па су то чували и лечили обелела места деци на телу или су пак њима лечили стоку.

    в) Полаженик

    У пољадијским селима веома је распрострањен обичај са “полажајником”, а у клисурским местима о њему се зна једино у Старој Молдави и Љупкови. Полажајник јесте прва особа посетилац једне куће на божићни празник. Њега посебно дочекују тамо где тај обичај постоји. Према једном руском истраживачу (П. Богатиреву) порекло овог обичаја треба тражити на Балкану, односно међу Јужним Словенима. Од њих су овај обичај примили и Мађари.
    У народном веровању, долазак полажајника требало је да донесе у кућу срећу, па су га зато сви волели. Код Пољадијаца, на пример Соколовчана, полаженика ставе у средину собе па га онда посипају пшеницом и кукурузом, тиме испољавајући жељу да година буде родна. Пре одласка полажајник је добијао колачић који је за њега припремљен, такозвани полажајников колач са отвором у средини.
    Иако Свиничани не знају за обичај полажајника, они ипак првој особи која дође у кућу на Божић, дају сито са кукурузом а она кукуруз баца у ватру и џарајући је говори: “Господ да даде здравља, да се плоде свиње, пилићи, говеда итд.”

    г) Бадњак

    У току божићних празника значајно место заузима бадњак и његово стављање на огњиште. Обичаји везани за бадњак имају веома старе корене који се могу наћи у неким најстаријим манифестацијама људске религиозне праксе која се заснива на анимистичком схватању света поштовањем одређених биљака и дрвећа. Оваква веровања су позната и старим европским народима: Келтима, Германима, па и Старим Словенима.
    Бадњак је дрво које се пали уочи Божића, то јест на Бадње вече, када се по обичају цела ноћ проводи у неспавању. Тада се не спава, него бди. Поједини етнолози тврде да баш од тога и потиче ова реч (старословенски глагол “бдети”).
    У већини села Клисуре и Пољадије на Бадњи дан ујутро, док сунце “напредује”, одлазио је по један домаћин из сваке куће по бадњак.
    По неком нарочитом поступку одсецало се танко стабло дрвета (храста или цера). Бадњак је требало да буде од тврдог и “живог” дрвета. Неки етнолози сматрају да је храст дрво Бога громовника и у неким старим индоевропским религијама. Посебно поштовање су му указивали и Стари Словени.
    Нарочито је познат обред при одсецању бадњака, који се обавља у клисурским селима (на пример Белобрешка). Пошто се стигне до одређеног места, одреди се дрво за бадњак, а пре него што ће бити одсечено, прелије се вином, домаћин се прекрсти и речима “Опрости ми, бадњаче!” подиже секиру и покушава да само једним замајцем одсече стабло бадњака. Пажљиво се прати да одсечено дрво пада на “исток”.
    Бадњак је у кућу уносио домаћин. Доносиоца бадњака домаћица је дочекивала питањем: “Шта носиш?” а добијала одговор: “Доносим срећу и здравље у кућу”. На шта би му домаћица добацила: “Жив ми и здрав био!”
    У Пољадији су бадњак мазали медом и поливали вином како би година била родна. Тек потом бадњак су стављали на ватру. Док бадњак гори у ватри, селом се проламају пуцњеви из ловачких пушака или “прангија”, све то као знак који најављује долазак највећег хришћанског празника. Некада је при свакој православној цркви постојала по једна “прангија”. А то је тучана ћупа која се набије барутом, добро заптије, а онда се фитиљем упали, тако да се чује један снажан прасак попут експлозије топа.
    У Свиници не секу бадњаке, као што то раде у другим клисурским местима, већ ките јелку бомбонама и колачима. Овако украшену јелку називају “крискин”.
    Из свега приложеног може се закључити да је бадњак за Клисурце и Пољадијце сматран за свето дрво са којим се поступа као са неким живим бићем и од кога се очекивало да донесе породици срећу, изобиље и нарочито здравље.

    д) Божићна јелка – Криекинд

    Појава зимзеленог дрвета, обично јеле, окићеног разним предметима, поготово то бивају слаткиши, јесте свакако појава новијег порекла. Клисурци и Пољадијци су овај обичај преузели од католика, нарочито немачких породица са којима су били у контакту дуже времена. С правом се може установити да је обичај узимао снажан замах нарочито после другог светског рата. Томе је нарочито допринела и нова успостављена “социјалистичка” власт која је прихватањем новогодишње украшене јелке желела да истисне друге божићне обичаје који су имали добро очуван религиозни призвук.

    е) Божићна слама

    Обичај јесте да се на Бадње вече уноси слама у кућу и растура по собама и другим просторијама. Народ верује да се уношењем сламе у кућу, у ствари, тиме означава долазак Божића, пошто се Исус Христос родио на слами. Ипак, порекло овог обичаја јесте много старије, потиче из прехришћанског времена.
    По обичају, сламу у кућу уноси домаћин у џаку. Са домаћином по сламу одлазе и деца. Она би се поређала једно за другим у колони, по старешинству. При ношењу сламе домаћин је квоцао а деца су га пратила пијучући и тако имитирала гласове пилади.
    Улазећи са сламом у собу, домаћин поздравља укућане речима: “Добро вече! Христос се роди!”, а домаћица одговара “Ваистину се роди! Жив и здрав био!” Понекад би га домаћица запитала: “Шта носиш?”, а он би одговорио: “Здравље, весеље и срећу у кућу!”
    У пољадијским селима извесна количина сламе ставља се у сито које је домаћица претходно била припремила за ту сврху и у њега већ била ставила нешто пшенице, кукуруза, комада божићњег колача, јабуке, шљиве и нешто од металног новца.
    После растурања сламе, кућа се не сме више чистити све до трећег дана Божића. По народном веровању кућа се не чисти да се не би на тај начин почистила срећа и здравље из куће.
    Слама се износила из куће тек трећег дана Божића и то ујутру пре изласка сунца. Та слама се односила у воћњаке да би воћка боље родила.
    У Соколовцу домаћица ту почишћену сламу даје најстаријем сину да је носи у виноград. Он то носи јашући на коњу покривеним ћилимом. Ношење сламе у виноград обично се обавља у групама.
    Уношење и изношење сламе из куће представља посебан свечан обред. Овим обредом се желело обезбедити плодност, здравље и срећу укућанима. Обичан свет је божићној слами придавао профилатичка својства. Ипак, о улози и значењима сламе на Божић постоје различита мишљења. Чини нам се да је најприхватљивије оно које је изнео познати српски етнолог В. Чајкановић: (Божићна слама, Прилози из књижевности и језика, историје и фолклора, 3, Београд 1923., стр. 125-134). По њему, божићна слама има привлачну моћ и за Богове и за душе предака, а Бадњи дан је велики празник предака. Квоцање, просипање сламе и бадње вече значи позивање душа предака на гозбу божићну.

    ђ) Бадња вечера

    Право празновање Божића отпочињало је бадњом вечером која је испуњена низом магијских догађаја. На бадњиданској вечери се служи посно јело у свим селима Пољадије и Клисуре. По неком неписаном правилу, уочи вечере, сви чланови породице су били обавезни да се нађу на окупу. То је јасан доказ да је бадња вечера један чисто породични празник. Бадња вечера се по обичају служи на поду. У Свиници не постоји обичај да се вечера на поду. Тек у новије време, у свим селима како Клисуре, тако и Пољадије уобичава се да се вечера служи на столу. У пољадијским селима се за вечеру обично служи: парадајз супа или чорба, пасуљ пребранац, сува или печена риба на уљу, дулечница, ораси, мед и суве шљиве.
    У Љупкови се бадња вечера служи на поду, на разасутом џаку. Читава свечаност носи обележје велике скромности како по ономе шта се служило за јело, тако и по условима у којима се изводи овај чин обреда. Пре вечере обавља се такозвано “причешћивање”. Тада се једу погачице од првих поклада, поливене вином. А читав обред јесте једна врста опонашања правог причешћа који ће сви укућани обавити већ следећег дана, на први дан Божића. Обављање причешћа и код куће јесте доказ једног старијег обичаја, познатог у стручној литератури под називом “универзално свештенство” (Васа Лупуловић, Борислав Крстић, Љупкова долина, Темишвар 1995. год. стр. 175). Према том обичају, извесни сакрални чинови обављани су и од мирјана (световних људи).
    Међу јелима која се обавезно спремају и служе на бадњој вечери јесте и једна врста ситног пасуља који се у Клисури назива “окишица”. Употреба пасуља на бадњој вечери јесте позната од давнина. Етнолози тврде да је пасуљ био јело у култу мртвих, познат још код других индоевропских народа.
    Веома важну улогу у јеловнику бадње вечери имала је риба. Она је представљала инкарнацију душе предака, а по народном веровању, оне баш о бадњој вечери посећују укућане. Истовремено риба је и симбол плодности па према томе и симбол живота.
    На бадњој вечери посебну улогу су имали и ораси. За орахе су везане многе магијске радње. Тако, на пример, у Соколовцу, након бадње вечере, укућани се најпре прекрсте а затим бацају орахе у углове собе. Другим речима, они су овим бацањем у ствари крстили собу орасима. По народном веровању то се чинило да би се чули лопови када буду долазили у крађу. Такође и народном веровању, дрво ораха и његов плод имају хтонички карактер.
    У пољадијским селима обавезно јело на бадњој вечери био је мед. Мед су јели сви укућани како би им била слатка цела година и да их добро служи здравље.

    ж) Коледари

    Постоји обичај у Клисури и Пољадији да падом мрака по селу “лутају” коледари, појединачно или у групама, које су биле организоване још уочи божићњег празника, пре неколико дана, или се то зна још од прошле године. Обичај коледарења у Клисури је старијег порекла. Етнолози тврде да овај обичај знају сви словенски народи, а нарочито је развијен међу Јужним Словенима.
    Као коледари у клисурским и пољадијским селима јављају се превасходно деца или омладинци. Превасходно иду у групама од по двоје, троје па и више дечака и девојчица. Приликом коледарења они рецитују и певају пригодне песме. Коринђаше су домаћини радо примали у кућу. Ретке су биле породице које су одбијале коледаре.
    Коледари у клисурском селу Свиници улазе у кућу, седну на под, домаћица им пружа сито са кукурузом. Они окруне кукуруз и бацају га кокошкама. Потом коледари џарају ватру и говоре: “Да се роде јаганци, телад, пилићи и свиње”, а домаћица им даје суве шљиве, јабуке, бомбоне и орахе.
    Ево једне коледарске песме којаје забележена у селу Соколовцу: “Добро вечe, добри газдо,
    Ми идемо тамо-амо
    Па смо дошли да вам попевамо:
    Синоћ нам се Христос роди,
    У јаслини, у сламици.
    Дајте нам, дајтe нам!
    Шта ће нам дa дaмо:
    Кобасицу у торбицу,
    Орахић у џепчић ”,
    У Љупкови забележили смо варијанту на пређашњу песму коју коледари певају на Бадње вече. Сличан текст може се чути и у другим клисурским селима:
    “Добро вече, добри газдо,
    Ми смо дошли да јавимо:
    Родио се Исус Христос у шталици, у јаслици.
    Прелетела два анђела па донела два камена.
    Два камена oд мермера,
    Сазидаше свету цркву:
    У тој цркви никог нема само Стева и Никола.
    Свети Стева службу служи а Никола cвећe пали.
    Ако ј’ колач, да чекамо,
    Ако је жарач, да бежимо! ”
    Како у Клисури, тако и у Пољадији, српски живаљ живи у заједници са румунским народом. То је учинило да се многи обичаји преламају, мешају, позајмљују. Утицај се осећа и у коледарским песмама, па се могу чути и овакви стихови, забележени у Љупкови:
    “Ој колендре, колендрице,
    Дај ми мало кобасице! ”
    Свакако да је најраспрострањенија коледарска песма у Клисури она са стиховима које могу изговорити и деца предшколског узраста:
    “Ја сам мали чича Пера,
    Ујела ме жута кера;
    Kaд претрчим преко мора,
    Дај ми, газдо, неки ора!
    Куј један, куј два,
    То ћу све да примим ја!
    Ако је колач да чекамо,
    Ако је жарач да бегамо! ”
    Упоредо са коледарима и коринђашима-певачима, у Клисури и Пољадији распрострањен је и обичај ношења “вертепа” или како се то у народу каже “црквице”. Обичај је познат и код других сународника. Изгледа да је за ове крајеве “вертеп” постао знатно распрострањен тек нешто касније, између два светска рата. У неким селима овај обичај је познат и под називом “бетлехем”, а то је назив који се може наћи код католика.
    Учесници у вертепској позоришној драми углавном су били младићи, или школска омладина од 12 до 14 година. Они су били способни да науче текстове вертепске драме.
    Вертеп је био израђиван у виду макете једне црквице са торњем и крстом. У унутрашњости горео је фењерчић или свећа и ту је представљено рођење Исуса Христа. “Црквицу” је носила група младића. Било их је шесторица на броју. Четворица су играли улоге “царева” у вертепској драми. Они су носили вертеп и оличавали су цара Ирода, те Гашпара, Валтазара и Мелхиора (то су мудраци са истока). Поред царева, као каква пратња, ишла су два пастира.
    Носиоци вертепа су били одевени у дуге беле хаљине. Преко рамена и око појаса стављали су ремење са припасаним сабљама о појасу. “Цареви” су носили високе капе од картона, украшене звездицама.
    Покрај носилаца вертепа ишла су два пастира који су имали преврнуте кожухе и са крзненим капама на глави. Имали су маскирана лица са брадом и брковима од кудеље или вуне. Око појаса оба пастира су носила звона или клепетуше. Њима су оглашавали свој улазак у кућу. У рукама су држали пастирске штапове, а на леђима су имали торбе у које су стављали поклоне које су током вечери примали.
    По доласку у кућу вертепаши су почињали певати “Рождество”, а потом су почели изводити драмски део вертепске игре. Вертеп су стављали у средину собе, на под. Драмски део вертепа представљао је дијалог између “царева” и кроз њега причаше о њиховом сусрету са Исусом Христом. Са исученим сабљама изнад “црквице” и њиховим међусобним ударањем постизала се јача драмска напетост дијалога. На крају, у игру се уплитали и пастири, а они су својим наступима шаљиво обојили читаву вертепску драмску представу.
    По завршетку игре, вертепаши су пожелели домаћину здравље и срећу и свим укућанима честитали божићни велики празник. Домаћин их је даривао новцем, храном и обавезно вином и ракијом. После обављања посла, вертепаши би све поклоне и новац “братски” поделили.
    Након отпеване песме “Рождество” или “Витлајему славни граде”, цар Ирод започиње вертепску драму питањем:
    “Који ли сте, шта сте дошли амо,
    Казујте ми да се упознамо.
    Први одговара цар Валтазар:
    “Чуј, Ироде, ти јудејски царе,
    Ја сам главом царе Валтазаре,
    Једна звезда невиђена сјаја,
    Одазва ме из мога завичаја,
    И ја дођох до твојих области,
    О којима пpaвo ћу ти касти,
    Појави се oнe ноћи cвeтe,
    Сам месија ко рођено дете.
    Пред њег’ клекну на земљу у праху,
    И по лепом обичају старом,
    Својим ћу га даривaтu даром.
    Цар Мелхнор се обраћа речима.
    Чуј, Ироде, мене Мелхнора,
    Све мудраце позови из двора,
    Нек донесу књиге староставне,
    И нек гледе нз прошлости давне где се дете poди нама,
    Што ће битн цар над царевима.
    Цар Гашпар се представља осталима следећим речима:
    Ја сам цар Гашлар народи ме знају,
    Као цара у персијском крају,
    Једна звезда јарког сјаја,
    Доведе ме из мог завнчаја,
    А ја одо ’ за њом преко стаза,
    Од светнње па до Јерусалима,
    Да разберем где се ноћи ове,
    Роди чедо кога позив зове,
    Да царује царевима свима.
    На ове речи мудраца са “Истока” разљућен цар Ирод наређује свим “царевима”:
    У мом царству, цар дa буде неко?
    Тај се није још у свету стеко.
    Крените се на лут да идете,
    Те пронађите то рођено дете.
    Чим га пронађете тамо,
    С места гласом дођите ми амо,
    Да га даром ја даривам,
    Да га видим и да га целивам.
    Не, зар нада мном ко да влада?
    У мене су и сила и снага.
    Погубићу с места тога цара,
    Чим се врате ова три владара.
    Нема цара на све стране света бела сили мојој, збору моме,
    Нек се клања земља цела. ”
    Вертепски позоришни комад се обично завршавао рецитовањем једног од пастира, али његово рецитовање нема религиозни карактер, већ у његовом рецитовању захтева се да домаћин подари вертепаше поклонима. Примивши дарове, вертепаши би напустили кућу и одлазили да обиђу вертепом и остале куће из села.
    После бадње вечере, мушкарци обично одлазе на “картање” или који други “провод” како би дочекали Божић. Кући се враћали веома касно, често са свирцима и припити.
    У клисурским и пољадијским селима људи славе Рождество Христово (Божић) три дана и овај се празник сматра у народу највећим празником у години. Најважнији и најсвечанији је први дан Божића. За овај дан постоје неколико значајних народних обичаја као што су: доношење “неначете” воде са бунара или извора, мешење чеснице, одлазак у цркву, долажење положајника и обредни божићни ручак.
    Први домаћинов посао на Божић ујутру рано јесте одлазак на бунар или извор по “неначету” воду. У појединим клисурским местима ту воду називају и “здравље”. Од неначете воде потом је домаћица месила чесницу, а укућани се умивали таквом водом.
    Доношење воде о Божићу са извора или бунара, као и веровање у њену магијску моћ, има, свакако, корене у паганству, када су поред биља и камења били обожавани и извори, па и бунари. Отуда веровање да се око извора и бунара окупљају разна натприродна бића (духови и демони).
    Пре божићњег свечаног ручка, свака би домаћица замесила и испекла чесницу. Чесница је негде погача од пшеничног брашна, а у клисурским местима то је била понајчешће “проја” која се готови од кукурузног брашна.
    На први дан Божића већина укућана одлази у цркву да би присуствовали светој литургији и да би се причестили. У клисурским селима се обичава да на тај дан појединци поклањају паре за свету цркву и за срећу и здравље својих укућана, ради праштања грехова и за успомену оних који су умрли. Код куће остаје једино домаћица која ради око спреме ручка, а који је сада мрсан.
    Ручак је најсвечанији тренутак првог дана Божића. За божићни ручак припремају се обично следећа јела: говеђа или пилећа супа, сос, кромпир, живинско или говеђе кувано месо, сарма и наравно, печење. Све се то свршава разноразним колачима и тортама.
    У пољадијским селима, првог дана Божића особа која прва дође у кућу сматра се да је то положеник. Тада га ставе у средину собе па га посипају пшеницом и кукурузом испољавајући на тај начин жељу да им година буде родна и плодна. Потом му дају колачиће који су били благовремено за њега спремљени. У Свиници, где не знају за обичај са “положајником” како је то у другим клисурским селима као што су Стара Молдава и Љупкова, ипак првој особи која дође у кућу на Божић, укућани дају сито са кукурузом који он баца у ватру и џарајући је говори: “Господ Бог да да здравља да се плоде свиње, пилићи, говеда”.
    Други дан Божића нема посебних народних обичаја. Једино је значајно што се на тај дан омладина и младеж санка на саоницама са коњском запрегом а мушкарци јашу своје вранце. Другог дана Божића су удате кћери одлазиле у посету својим родитељима.
    Трећег дана Божића домаћице почисте собе а сакупљену сламу дају домаћину (у Соколовцу то се даје најстаријем сину) да је носи у виноград како би те године, по народном веровању, виноград боље родио.
    Божићни празници се обележавају и заједничким весељима, културним приредбама и игранкама. Поготово то важи за нова времена.

    Извор: БОРИСЛАВ Ђ. КРСТИЋ, НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ КЛИСУРАЦА И ПОЉАДИЈАЦА, Темишвар, 2015.

  2. Војислав Ананић

    У сусрет најрадоснијем хришћанском празнику, Божићу

    1.http://www.snnovine.com/viewer/2019/51-52/pdfs/sm01.pdf
    2.http://www.snnovine.com/viewer/2019/51-52/pdfs/sm02.pdf

    Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, 19. децембар 2019.