Badnji dan i Badnje veče Reviewed by Momizat on . Dragi rodoslovci, danas je Badnji dan. Neka vam je na zdravlje i spasenje, da ga u miru i veselju provedete sa svojim porodicama. Živeli. Badnji dan se proslavlja 24. Dragi rodoslovci, danas je Badnji dan. Neka vam je na zdravlje i spasenje, da ga u miru i veselju provedete sa svojim porodicama. Živeli. Badnji dan se proslavlja 24. Rating: 0
You Are Here: Home » Info » Vesti » Badnji dan i Badnje veče

Badnji dan i Badnje veče

Dragi rodoslovci, danas je Badnji dan. Neka vam je na zdravlje i spasenje, da ga u miru i veselju provedete sa svojim porodicama. Živeli.

Badnji dan se proslavlja 24. decembra po gregorijanskom kalendaru ili 6. januara po julijanskom kalendaru, dan uoči Božića, i deo je božićnih običaja. Naziv Badnji dan je dobio po badnjaku koji se na taj dan seče i pali.

Badnji dan i Božić su nerazdvojni, ne samo zato što dolaze jedan posle drugog, već i zato što se dopunjavaju shvatanjima i običajima koje narod vezuje za njih.

Badnji dan je poslednji dan Božićnog posta. Dan koji mu prethodi je Tucindan.

Mnogi običaji vezani za ovaj dan sasvim su paganski, mada je crkva pokušala da im da hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i i dalje ih održavaju. Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Spasoje Vasiljev badnjak vezuje za slovensko božanstvo Svetovida.

Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.

Običaji i simbolika

Narodni običaji oko Badnjeg dana su dosta stari i do danas se dosta običaja izgubilo ili zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se umeju razlikovati u nekim elementima. Kombinacija toga doprinosi velikim razlikama u običajima od kraja do kraja i od sela do sela. Ipak, i pored tolike raznovrsnosti i razlika, ipak postoji i dosta zajedničkih običaja koji su vrlo slični, kao i sećanje na neke običaje koji se više ne rade ali postoji sećanje da se u nekom selu nekada i to radilo pre nego što se to napustilo.

Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. Loženje badnjaka je središnji element simbolike rađanja novog sunca, jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacane u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.

Sečenje badnjaka

Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca. Zavisno od krajeva, birani su različiti badnjaci. U istočnoj Srbiji biran je cer; na zapadu, zavisno od kraja, su to hrast ili bukva; u smedrevskim selima se ne seče drvo za badnjak, već grana hrasta.

Broj badnjaka takođe varira zavisno od kraja. Negde se seče jedan badnjak, negde dva ili tri a ponegde i devet, a negde onoliko badnjaka koliko ima muškaraca u kući. Uglavnom je to značilo da se odseče jedna grana drveta, koja bi se tako cela nosila kući, ili se prvo kresala na više jednakih ili nejednakih delova. Ova raznolikost u broju badnjaka takođe ide u prilog prethrišćanskom poreklu badnjaka i Badnjeg dana.

Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa čovek koji ga seče navlači rukavice.

Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“ tj. da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.

Prvi iver koji se odvaja od badnjaka ima takođe magičnu moć. Pazilo se da ovaj iver ne padne na zemlju, pa je sa onime ko seče badnjak išao još jedan muškarac da uhvata prvi iver. Stavljanjem prvog ivera od badnjaka u karlicu verovalo se da će pomoći da se u njoj skuplja kajmak debeo kao iver, ili, ako se stavi na košnice onda niko neće moći pčelama da naudi, a verovalo se i u lekovitost vode u kojoj je prvi iver potopljen pa su je oboleli pili radi ozdravljenja.[2] Negde, opet, taj iver stavljaju u košarnik da živina bude uvek na okupu, a negde pod kvasac sa željom da u kući sve raste kao kvasac.[3]

Kada se domaćin vrati iz šume i donese badnjak tj. badnjake, ih na kućni zid a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja na ognjište. Ponegde badnjak okrešu u šumi, a ponegde ga donesu sa granama.

Dok su badnjačari još u šumi, iz kuće se posakrivaju tronožne stolice, metle, kudelje vretena i igle.[4]

Božićna pečenica

Posle donošenja badnjaka se kolje pečenica (ponegde se kolje ili utuče na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za novo leto, a ponegde se zove i veselica ili božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.

Obilaženje domova

U Vojvodini se deca okupljaju predveče, pre večere, prazne đačke torbe i idu u korinđanje. Ovaj običaj je veoma sličan koledarskim običajima kod drugih naroda. Mali korinđaši obilaze domove u komšiluku i pevaju (korinđaju) pesmice kojima najavljuju radostan dolazak Božića i a od domaćina očekuju da ih daruje. Domaćini kuće daruju decu jabukama, slatkišima, kolačima, suvim voćem, orasima, a ređe novcem (to je novija izmišljotina).

Badnje veče

Najveći deo radnji i običaja je vezan za Badnje veče.

Unošenje badnjaka i slame

U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera. Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipa se badnjak, slama i polažajnik.

Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju Ko je? odgovara Badnjak vam dolazi u kuću. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori Dobro veče badnjače!. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću, i pozdravlja ukućane rečima Srećno vam Badnje veče, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa Bog ti dobro dao i sreće imao, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.

Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orasi koji su u uglovima niko ne uzima.

Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.

Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su i obavijali voćke da bi bolje rodile.

Loženje badnjaka

Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću: kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom, itd.

Ponegde zasečeni kraj badnjaka namažu medom, pa to čobani ližu, govoreći Kako mi za badnjakom, tako ovce za jaganjcima, krave za telcima…

Običaj nalaganja badnjaka na vatru vrlo je star i pominje se u pisanim izvorima još 1272. godine, gde se u jednom dokumentu beleži da su na Badnje veče dubrovački brodovlasnici prinosili knezu panj-ceponem i nalagali ga na vatru, a u XVII veku je zabeleženo da je u Istri postojao običaj paljenja i darivanja badnjaka hranom.[8] Sa druge strane, u smederevskom kraju na primer ne postoji običaj nalaganja badnjaka, osim možda u kućama doseljenika sa drugih strana.

Deca „džaraju“ vatru odnosno grančicama raspaljuju i čačkaju vatru izazivajući pregršti varnica i iskri govoreći koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica … nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.

Negde se uz badnjak u kuću unosi i pečenica i govori „Dobro veče, čestiti vi i badnje veče“ a ukućani odgovaraju „Dobro veče, čestiti vi i vaša pečenica“.

Posle završetka ovoga domaćin okadi ceo dom i večeru, zapali sveću i pristupa se badnjoj večeri.

Badnjački kolač

Negde se za Badnje veče mesi česnica, badnjački kolač, bez kvasca sa orasima i mazana medom. Česnica se za večerom lomi, a ne seče.

U svrljiškom kraju se pravi badnjidanski obredni hleb „njiva“ na kome je ukras urađen u obliku zmije, koja je u vezi i sa kultom mrtvih ali u nekim situacijama ima veze i sa rodnošću godine. Obredni hlebovi koji se mese badnjega jutra su u tesnoj vezi sa magijskom verovanjima u vezi plodnosti.

Na Kosovu i Metohiji se za Badnji dan spremao poseban kolač koji se iznosio na kućni prag i ritualno nudio vuku. Vuk je, inače, posebno poštovano mitsko biće u starih Srba.

Badnja večera

Badnja večera je posna trpeza/posna, ali je trpeza bogata. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, koja su i obavezna: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive). Večera protiče u miru i tišini.

Slama koja se unosi u kuću, jedenje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju „domaći“ ili „domaći pokojnici“ ili „domaći duhovi“. Svi preci su sa ukućanima, zato je večera tiha da se ne bi oterali i zato se tri dana sa trpeze ne prikuplja nego samo donosi pa se čak i ne čisti po kući.

Većina jela sa badnjedanske večere koriste se i pri daćama tako da je ta večera pre svega žrtveni obred posvećem porodičnim precima. Badnjedanska večera je jedna od najvažnijih večera u čast mrtvima i jedan deo svakog jela se ostavlja za pokojnike. Večera se kadi da bi se za večerom spojili i živi i oni koji to nisu.

Bdenje

U badnjedanskoj noći se peče božićna pečenica, namenjena sutrašnjem danu – Božiću.

Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Onome ko prvi spazi pripadal je nagrada od domaćina, a sam trenutak pregorevanja domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. Znalo se da kad počnu pucnji da se razležu, značilo je da badnjaci prispevaju.

Nekada su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi. U Crnoj Gori jedan je muškarac čekao da pregori badnjak i za to vreme često čarkao vatru, govoreći Ovoliko u našem toru bilo ovaca, koza…

Zahvatanje vode

Voda koja se zahvati u badnjedanskoj noći, pre izlaska sunca, takođe se pridaje magijsko značenje. U nekim krajevima se ona zove „jakova voda“.

Pre zahvatanja vode, izvor, reka ili bunar daruju se žitom, novcem ili voćem. Vodu pozdravljaju sa dobro jutro vodice i srećan ti Božić.

Po pravilu je zahvataju devojke a njome se umivaju svi članovi domaćinstva po starešinstvu i svako daruje devojku koja ih poliva.

Ovom vodom se mesi česnica i nad njom se moli domaćin za zdravlje porodice, a devojka koja nosi vodu moli se da u njoj vidi lik momka za koga će se udati.

Hrišćanski elementi i smisao

Običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku.  Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak, dalje, nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak.

Posipanje žitom na Badnji dan i Božić na žito koje je Majka Božija, kada joj se rodio sin, bacala stoci koja je bila u štali da stoka ne bi grizla slamu na kojoj je Hrist ležao.[14]

Slama u domu se tumači kao sećanje na to da se Isus Hrist rodio na slami, i time je badnjedanska slama simbol jasli u Vitlejemskoj pećini. Kad unosi badnjak u kuću, domaćin tada kaže Hristos se rodi a svi ukućani odgovaraju Vaistinu se rodi.

Kađenje doma je simbol smirne i tamjana koji su donošeni kao darovi novorođenom Isusu. Orasi u slami u uglovima kuće simbolišu vlast Božju na sve četiri strane sveta.

Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevajući tropar Roždestvo tvoje… , pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu.[15]

Pogača koja se lomi simboliše reči Isusove Ja sam hleb živi, a vino krv njegovu. Riba je simbol Sina Božjeg, so božanske sile a med sladosti večnog života bod okriljem Boga. Sveća koja se pali za Badnji dan i Božić predstavlja svetlost Božiju i simboliše Isusove reči Ja sam svetlost svetu.

Paljenje badnjaka označava završetak Badnjeg dana i uvod u Božić.

Opraštanje

Koji se tokom godine sa nekim zavadio, na Badnji dan se sa njim treba pomiriti.

Savremena urbana proslava Badnjeg dana

U današnjim, urbanim uslovima se proslava Badnjeg dana izvodi u donekle promenjenom i prilagođenom obliku.

U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna ali bogata trpeza, kupljeni badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena) uvezanih crvenom vrpcom.

Posvećenost ognjištu se ogleda u okupljanju cele porodice za trpezom. Ranije se večeralo na slami na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.

Spaljivanje badnjaka se obavlja, uglavnom, paljenjem par listova hrasta u pogodnom prostoru. U novije vreme se širom Srbije javilo kolektivno nalaganje badnjaka ispred crkve, odnošenjem u crkvenu portu, ili ispred manastira, gde se kućni badnjak spaljuje na velikom badnjaku.

Poslovice

Uz badnji dan je vezano nekoliko poslovica:

Nije svaki dan Badnji dan, znači da je na badnji dan velika sreća, što drugih dana u godini ne mora biti.

Vezani su ko Božić i Badnji dan, se govori za one koji su nerazdvojni.


Komentari (1)

  • Vojislav Ananić

    Roždestvo Hristovo – BOŽIĆ

    Roždestvo Hristovo, u narodu poznatije kao Božić, jeste nepokretni hrišćanski praznik koji se uvek slavi 25. decembra, odnosno 7. januara. Pripada grupi Gospodnjih praznika.
    Božić je dan rođenja Isusa Hrista. Kad se navrši devet meseci od Blagovesti (dan kada je arhangel Gavrilo javio presvetoj Devi da će roditi sina), baš onda je izašla zapovest od cara Avgusta da se popiše sav narod u rimskoj carevini. Prema zapovesti, trebalo je da svaki građanin ode u svoj grad i tamo se upiše. Zato Josif dođe sa Presvetom Devom u Vitlajem, odakle i behu oni. A pošto se u Vitlajem sleže mnogo naroda radi popisa, Marija i Josif ne nađoše mesto za prenoćište, pa se skloniše u jednu ovčarsku pećinu. “U toj pećini, a u noći između subote i nedelje, rodi Presveta Deva Spasitelja svetoga, Gospoda Isusa Hrista” (Episkop Nikolaj, Žitija svetih, Beograd, 1961. god. str. 1031). Presveta Marija povije dete u lanene pelene i položi ga u jasle. Prema predanju, kada se rodio Isus na nebu zasjaše zvezde što preplaši pastire. Velika zvezda se javila i nad izraelskom zemljom. To videše i mudraci sa istoka. Tri mudraca pođoše putem zvezde da potraže cara koji se rodio i da mu se poklone. A to behu: Gaspar (Gašpar), Valtazar i Melhior. Stigavši u Jerusalim, mudraci rekoše caru koga to traže. Tada car Irod, plašeći se da mu ne otme carstvo, reši da novorođenče ubije. Zato zatraži od mudraca da kada se budu vratili ponovo navrate kod njega i kažu mu gde se dete nalazi. Ali mudraci se vratiše drugim putem. Razjareni Irod zapovedi da se poseku sva deca do dve godine. Mali Isus bi spašen jer su mu se roditelji predosećajući opasnost, sklonili u Misir (Egipat).
    Od Hristovog rođenja broje se godine. U početku Božić se nije praznovao istoga dana. Tek u IV veku, za vreme cara Arkadija, uvedeno je da se Božić praznuje odvojeno od Bogojavljenja . Ipak, ne postoje pouzdani, precizni podaci kada je tačno ustanovljeno da se slavi ovaj značajan dan u istoriji hrišćanstva. Stara crkva znala je samo za Bogojavljenje (kao praznik Isusovog krštenja u reci Jordanu). Datum Hristovog rođenja crkva je tek kasnije pokušala da ustanovi.
    Hrišćanska crkva je tako pokrila i zasenčila najveći paganski praznik, ali zauzvrat morala je da prihvati niz paganskih kultova.
    Pravoslavna crkva slavi dan Hristovog rođenja 7. januara po starom, Julijanskom kalendaru. Reformu ovog kalendara izvršio je papa Gregorij HIII 1582. godine. Nov Gregorijanski kalendar su prihvatile mahom katoličke zemlje: Italija, Španija, Portugalija, Poljska. Nešto kasnije to čine: Austrija, Češka, Ugarska. Pravoslavna crkva je zadržala i dalje računanje po starom julijanskom kalendaru.
    Na ikoni, Roždestvo Hristovo je prikazano na sledeći način: pećina sa jaslama. U središtu slike su Bogorodica i Josif sa mladim Hristom. Gomila pastira im se klanja, dok sjajna zvezda osvetljava lik Isusa Hrista. Na visini vidi se kako lete anđeli. Za jasla u kojima se rodio Isus privezana je mazga i jedno jagnje.
    Za Klisurce i Poljadijce Božić je smatran kao najveći i najznačajniji hrišćanski praznik. Vlada uverenje da se Božićni praznici moraju provesti u veselju i potpunom zadovoljstvu. Da bi se ovaj praznik proslavio na poseban način, pripreme za ovaj događaj počinjale su svake godine znatno ranije.
    Dan uoči Božića zove se Badnji dan. Toga dana vrše se obilne pripreme kako bi se Božić što lepše i ugodnije proslavio.
    Badnji dan se kod Srba slavi 6. januara. Prema objašnjenjima koja su dali lingvisti naziv “badnji” dolazi od staroslovenskog glagola “bdeti” koji znači biti budan, a to opet je navodilo da narod ovog dana bude budan. Badnjim danom počinju božićni obredni običaji, a oni su u Klisuri i Poljadiji sledeći: mešenje obrednih hlebova, česnica, običaj sa polaženikom, badnjak, božićna jelka (Kristkind), božićna slama, badnja večera i koledari.

    a) Mešenje obrednih hlebova

    Mešenje i pečenje božićnih kolača, takozvanih “zakona”, jeste važna i od davnina ustaljena radnja. Domaćica je ovakve kolače mesila na Badnji dan. Božićni kolači su mešeni od čistog pšeničnog brašna sa kvascem. Od zamešenog testa domaćica je prvo parče testa odvojila za pravljenje kolača zvanog u narodu “zdravlje”.
    Obavezni ukras na ovim kolačima su dve reljefne trake testa, postavljene u obliku krsta po sredini kolača, istom trakom zatvaraju se kružno ivice kolača. Sve ovo podseća na stari simbol svastiku (na sanskritskom jeziku “svasti” znači zdravlje). U središte kolača ubode se bosiljak, a bosiljak je u narodnom verovanju kultna biljka koja ima zaštitnu i plodotvornu snagu.
    Na božićni kolač su upisivali poskurnjak, na kome je obavezno urezan oblik krsta kao i slova IS HS NI KA (to je skraćenica grčkih reči koje prevedene znače: “Isus Hristos Nazarećanin pobednik”). I naziv “poskurnik” je grčkog porekla i izveden je od grčke reči “prosfora” što znači “obredni hleb” (posvećeni hleb).
    Veliki božićni kolač se svečano i ritualno seče, najčešće za vreme ručka. Kolač seče domaćin ili domaćica. Hajppe nožem načini krst nad kolačem, to jest prekrsti ga. Sečenje kolača u obliku krsta predstavlja u narodnom verovanju simbol stradanja ali i života u hrišćanskoj religiji. Komade presečenog kolača služili su ukućani, a one koji su bili preliveni vinom daju se stoci i živini.
    Pored božićnog kolača, u svim srpskim selima Klisure i Poljadije, domaćice su mesile veći broj figuralnih božićnih hlebova koji su pravljeni od istog testa kao i božićni kolač. Po narodnom verovanju, takvi kolači su imali i jednu određenu magijsku snagu. Oni su simbolički predstavljali sreću i zdravlje za ukućane, razne domaće životinje, kvočke s pilićima, čobane pa i neke poljoprivredne alatke. Kolač “šaka” bio je namenjen, svakako, oraču. U poljadijskim selima, kao što je to na primer Sokolovac, osim božićnjeg kolača domaćice su mesile i kolače zvane: vinograd, njiva, volovi, “naćve”, a kolač “glota” namenjen je čitavoj porodici. Obavezni su bili kolači koji su simbolizovali astralna tela i to sunce i mesec. Po narodnom verovanju takva nebeska tela znatno utiču na vremenske prilike od kojih najviše zavise letina i usevi.
    U pojedinim klisurskim selima, kao što je to na primer Belobreška, za božićne praznike mese se specijalni kolači koje narod zove “kijak” (to je nešto veći kolač) u obliku pletenice i mali kolač zvani “kika”. Isto u obliku pletenice koje se u ovom kraju nazivaju i kike.

    b) Česnica

    U vrstu obrednih hlebova, sa istom magijskom snagom, a koji se mese za božićne praznike, spada i “česnica” koja se obavezno pripremi prvog dana Božića ujutru. Česnice su mešene od pšeničnog brašna sa vodom i masti ali bez kvasca. Bila je to jedna vrsta pogače, pečena na otvorenom ognjištu. Siromašnije klisurske porodice mesile su česnice od kukuruznog brašna, takozvanu “proju”.
    Naziv “česnica” svakako potiče od reči “čest” što znači: deo, sreća, pošto se “proja” deli na komade i svakom ukućanu se daje po jedan deo.
    U Klisuri i Poljadiji domaćice mese česnicu ujutru, na prvi dan Božića. Za česnicu koriste “nenačetu” vodu (to je voda koja se donese u kuću pre izlaska sunca, iz bunara ili sa izvora). Ovoj se vodi u klisurskim selima pridaje velika važnost, pošto se smatra da ima profilaktičko dejstvo. Domaćin sa nenačetom vodom ulazi u kuću pozdravljajući domaćicu koja mu dolazi u susret rečima: “Hristos se rodi!”. Dobija sledeći odgovor: “Vaistinu se rodi”. Potom se zapodene razgovor sledeće okamenjene sadržine: ”Šta nam donosiš?”. Odgovor: “Donosim vodu nenačetu. Neka porodica bude živa i zdrava!”
    U česnicu se obavezno stavlja metalni novac. Nekada je u imućnim kućama to mogao da bude i po koji zlatnik ili srebrni novac. U poljadijskim selima taj se novac menjao svake treće godine, dok se u Klisuri o tome i ne vodi računa. Prema narodnom verovanju, i česnica ima magijsku moć koja deluje na ljude i životinje. To je vrsta magijske snage novog života.
    Domaćin ili domaćica je česnicu ritualno lomila na komade. Izbegavala se upotreba sečiva i uopšte šiljastih predmeta. Sam čin lomljenja obavlja se pre ručka i vezuje se za običaje u mrtvačkom kultu kada se pogača uvek lomi a ne seče. Komade česnice redom domaćin namenjuje ukućanima, po starešinstvu, a potom i umrlim članovima porodice.
    U nekim klisurskim selima u lomljenju česnice učestvuju svi članovi porodice, kidajući svaki za sebe po jedan komad. Najzanimljiviji trenutak pri lomljenju česnice jeste svakako pronaći komad u kome je skriven metalni novčić. Onaj koji bi našao novac u svom komadu značilo je, prema narodnom verovanju, da će te godine biti srećan.
    U poljadijskim selima postoji običaj da skidaju testo sa novčića a potom, zajedno sa bosiljkom sa božićnjeg kolača, pa su to čuvali i lečili obelela mesta deci na telu ili su pak njima lečili stoku.

    v) Polaženik

    U poljadijskim selima veoma je rasprostranjen običaj sa “polažajnikom”, a u klisurskim mestima o njemu se zna jedino u Staroj Moldavi i Ljupkovi. Polažajnik jeste prva osoba posetilac jedne kuće na božićni praznik. Njega posebno dočekuju tamo gde taj običaj postoji. Prema jednom ruskom istraživaču (P. Bogatirevu) poreklo ovog običaja treba tražiti na Balkanu, odnosno među Južnim Slovenima. Od njih su ovaj običaj primili i Mađari.
    U narodnom verovanju, dolazak polažajnika trebalo je da donese u kuću sreću, pa su ga zato svi voleli. Kod Poljadijaca, na primer Sokolovčana, polaženika stave u sredinu sobe pa ga onda posipaju pšenicom i kukuruzom, time ispoljavajući želju da godina bude rodna. Pre odlaska polažajnik je dobijao kolačić koji je za njega pripremljen, takozvani polažajnikov kolač sa otvorom u sredini.
    Iako Sviničani ne znaju za običaj polažajnika, oni ipak prvoj osobi koja dođe u kuću na Božić, daju sito sa kukuruzom a ona kukuruz baca u vatru i džarajući je govori: “Gospod da dade zdravlja, da se plode svinje, pilići, goveda itd.”

    g) Badnjak

    U toku božićnih praznika značajno mesto zauzima badnjak i njegovo stavljanje na ognjište. Običaji vezani za badnjak imaju veoma stare korene koji se mogu naći u nekim najstarijim manifestacijama ljudske religiozne prakse koja se zasniva na animističkom shvatanju sveta poštovanjem određenih biljaka i drveća. Ovakva verovanja su poznata i starim evropskim narodima: Keltima, Germanima, pa i Starim Slovenima.
    Badnjak je drvo koje se pali uoči Božića, to jest na Badnje veče, kada se po običaju cela noć provodi u nespavanju. Tada se ne spava, nego bdi. Pojedini etnolozi tvrde da baš od toga i potiče ova reč (staroslovenski glagol “bdeti”).
    U većini sela Klisure i Poljadije na Badnji dan ujutro, dok sunce “napreduje”, odlazio je po jedan domaćin iz svake kuće po badnjak.
    Po nekom naročitom postupku odsecalo se tanko stablo drveta (hrasta ili cera). Badnjak je trebalo da bude od tvrdog i “živog” drveta. Neki etnolozi smatraju da je hrast drvo Boga gromovnika i u nekim starim indoevropskim religijama. Posebno poštovanje su mu ukazivali i Stari Sloveni.
    Naročito je poznat obred pri odsecanju badnjaka, koji se obavlja u klisurskim selima (na primer Belobreška). Pošto se stigne do određenog mesta, odredi se drvo za badnjak, a pre nego što će biti odsečeno, prelije se vinom, domaćin se prekrsti i rečima “Oprosti mi, badnjače!” podiže sekiru i pokušava da samo jednim zamajcem odseče stablo badnjaka. Pažljivo se prati da odsečeno drvo pada na “istok”.
    Badnjak je u kuću unosio domaćin. Donosioca badnjaka domaćica je dočekivala pitanjem: “Šta nosiš?” a dobijala odgovor: “Donosim sreću i zdravlje u kuću”. Na šta bi mu domaćica dobacila: “Živ mi i zdrav bio!”
    U Poljadiji su badnjak mazali medom i polivali vinom kako bi godina bila rodna. Tek potom badnjak su stavljali na vatru. Dok badnjak gori u vatri, selom se prolamaju pucnjevi iz lovačkih pušaka ili “prangija”, sve to kao znak koji najavljuje dolazak najvećeg hrišćanskog praznika. Nekada je pri svakoj pravoslavnoj crkvi postojala po jedna “prangija”. A to je tučana ćupa koja se nabije barutom, dobro zaptije, a onda se fitiljem upali, tako da se čuje jedan snažan prasak poput eksplozije topa.
    U Svinici ne seku badnjake, kao što to rade u drugim klisurskim mestima, već kite jelku bombonama i kolačima. Ovako ukrašenu jelku nazivaju “kriskin”.
    Iz svega priloženog može se zaključiti da je badnjak za Klisurce i Poljadijce smatran za sveto drvo sa kojim se postupa kao sa nekim živim bićem i od koga se očekivalo da donese porodici sreću, izobilje i naročito zdravlje.

    d) Božićna jelka – Kriekind

    Pojava zimzelenog drveta, obično jele, okićenog raznim predmetima, pogotovo to bivaju slatkiši, jeste svakako pojava novijeg porekla. Klisurci i Poljadijci su ovaj običaj preuzeli od katolika, naročito nemačkih porodica sa kojima su bili u kontaktu duže vremena. S pravom se može ustanoviti da je običaj uzimao snažan zamah naročito posle drugog svetskog rata. Tome je naročito doprinela i nova uspostavljena “socijalistička” vlast koja je prihvatanjem novogodišnje ukrašene jelke želela da istisne druge božićne običaje koji su imali dobro očuvan religiozni prizvuk.

    e) Božićna slama

    Običaj jeste da se na Badnje veče unosi slama u kuću i rastura po sobama i drugim prostorijama. Narod veruje da se unošenjem slame u kuću, u stvari, time označava dolazak Božića, pošto se Isus Hristos rodio na slami. Ipak, poreklo ovog običaja jeste mnogo starije, potiče iz prehrišćanskog vremena.
    Po običaju, slamu u kuću unosi domaćin u džaku. Sa domaćinom po slamu odlaze i deca. Ona bi se poređala jedno za drugim u koloni, po starešinstvu. Pri nošenju slame domaćin je kvocao a deca su ga pratila pijučući i tako imitirala glasove piladi.
    Ulazeći sa slamom u sobu, domaćin pozdravlja ukućane rečima: “Dobro veče! Hristos se rodi!”, a domaćica odgovara “Vaistinu se rodi! Živ i zdrav bio!” Ponekad bi ga domaćica zapitala: “Šta nosiš?”, a on bi odgovorio: “Zdravlje, veselje i sreću u kuću!”
    U poljadijskim selima izvesna količina slame stavlja se u sito koje je domaćica prethodno bila pripremila za tu svrhu i u njega već bila stavila nešto pšenice, kukuruza, komada božićnjeg kolača, jabuke, šljive i nešto od metalnog novca.
    Posle rasturanja slame, kuća se ne sme više čistiti sve do trećeg dana Božića. Po narodnom verovanju kuća se ne čisti da se ne bi na taj način počistila sreća i zdravlje iz kuće.
    Slama se iznosila iz kuće tek trećeg dana Božića i to ujutru pre izlaska sunca. Ta slama se odnosila u voćnjake da bi voćka bolje rodila.
    U Sokolovcu domaćica tu počišćenu slamu daje najstarijem sinu da je nosi u vinograd. On to nosi jašući na konju pokrivenim ćilimom. Nošenje slame u vinograd obično se obavlja u grupama.
    Unošenje i iznošenje slame iz kuće predstavlja poseban svečan obred. Ovim obredom se želelo obezbediti plodnost, zdravlje i sreću ukućanima. Običan svet je božićnoj slami pridavao profilatička svojstva. Ipak, o ulozi i značenjima slame na Božić postoje različita mišljenja. Čini nam se da je najprihvatljivije ono koje je izneo poznati srpski etnolog V. Čajkanović: (Božićna slama, Prilozi iz književnosti i jezika, istorije i folklora, 3, Beograd 1923., str. 125-134). Po njemu, božićna slama ima privlačnu moć i za Bogove i za duše predaka, a Badnji dan je veliki praznik predaka. Kvocanje, prosipanje slame i badnje veče znači pozivanje duša predaka na gozbu božićnu.

    đ) Badnja večera

    Pravo praznovanje Božića otpočinjalo je badnjom večerom koja je ispunjena nizom magijskih događaja. Na badnjidanskoj večeri se služi posno jelo u svim selima Poljadije i Klisure. Po nekom nepisanom pravilu, uoči večere, svi članovi porodice su bili obavezni da se nađu na okupu. To je jasan dokaz da je badnja večera jedan čisto porodični praznik. Badnja večera se po običaju služi na podu. U Svinici ne postoji običaj da se večera na podu. Tek u novije vreme, u svim selima kako Klisure, tako i Poljadije uobičava se da se večera služi na stolu. U poljadijskim selima se za večeru obično služi: paradajz supa ili čorba, pasulj prebranac, suva ili pečena riba na ulju, dulečnica, orasi, med i suve šljive.
    U Ljupkovi se badnja večera služi na podu, na razasutom džaku. Čitava svečanost nosi obeležje velike skromnosti kako po onome šta se služilo za jelo, tako i po uslovima u kojima se izvodi ovaj čin obreda. Pre večere obavlja se takozvano “pričešćivanje”. Tada se jedu pogačice od prvih poklada, polivene vinom. A čitav obred jeste jedna vrsta oponašanja pravog pričešća koji će svi ukućani obaviti već sledećeg dana, na prvi dan Božića. Obavljanje pričešća i kod kuće jeste dokaz jednog starijeg običaja, poznatog u stručnoj literaturi pod nazivom “univerzalno sveštenstvo” (Vasa Lupulović, Borislav Krstić, Ljupkova dolina, Temišvar 1995. god. str. 175). Prema tom običaju, izvesni sakralni činovi obavljani su i od mirjana (svetovnih ljudi).
    Među jelima koja se obavezno spremaju i služe na badnjoj večeri jeste i jedna vrsta sitnog pasulja koji se u Klisuri naziva “okišica”. Upotreba pasulja na badnjoj večeri jeste poznata od davnina. Etnolozi tvrde da je pasulj bio jelo u kultu mrtvih, poznat još kod drugih indoevropskih naroda.
    Veoma važnu ulogu u jelovniku badnje večeri imala je riba. Ona je predstavljala inkarnaciju duše predaka, a po narodnom verovanju, one baš o badnjoj večeri posećuju ukućane. Istovremeno riba je i simbol plodnosti pa prema tome i simbol života.
    Na badnjoj večeri posebnu ulogu su imali i orasi. Za orahe su vezane mnoge magijske radnje. Tako, na primer, u Sokolovcu, nakon badnje večere, ukućani se najpre prekrste a zatim bacaju orahe u uglove sobe. Drugim rečima, oni su ovim bacanjem u stvari krstili sobu orasima. Po narodnom verovanju to se činilo da bi se čuli lopovi kada budu dolazili u krađu. Takođe i narodnom verovanju, drvo oraha i njegov plod imaju htonički karakter.
    U poljadijskim selima obavezno jelo na badnjoj večeri bio je med. Med su jeli svi ukućani kako bi im bila slatka cela godina i da ih dobro služi zdravlje.

    ž) Koledari

    Postoji običaj u Klisuri i Poljadiji da padom mraka po selu “lutaju” koledari, pojedinačno ili u grupama, koje su bile organizovane još uoči božićnjeg praznika, pre nekoliko dana, ili se to zna još od prošle godine. Običaj koledarenja u Klisuri je starijeg porekla. Etnolozi tvrde da ovaj običaj znaju svi slovenski narodi, a naročito je razvijen među Južnim Slovenima.
    Kao koledari u klisurskim i poljadijskim selima javljaju se prevashodno deca ili omladinci. Prevashodno idu u grupama od po dvoje, troje pa i više dečaka i devojčica. Prilikom koledarenja oni recituju i pevaju prigodne pesme. Korinđaše su domaćini rado primali u kuću. Retke su bile porodice koje su odbijale koledare.
    Koledari u klisurskom selu Svinici ulaze u kuću, sednu na pod, domaćica im pruža sito sa kukuruzom. Oni okrune kukuruz i bacaju ga kokoškama. Potom koledari džaraju vatru i govore: “Da se rode jaganci, telad, pilići i svinje”, a domaćica im daje suve šljive, jabuke, bombone i orahe.
    Evo jedne koledarske pesme kojaje zabeležena u selu Sokolovcu: “Dobro veče, dobri gazdo,
    Mi idemo tamo-amo
    Pa smo došli da vam popevamo:
    Sinoć nam se Hristos rodi,
    U jaslini, u slamici.
    Dajte nam, dajte nam!
    Šta će nam da damo:
    Kobasicu u torbicu,
    Orahić u džepčić ”,
    U Ljupkovi zabeležili smo varijantu na pređašnju pesmu koju koledari pevaju na Badnje veče. Sličan tekst može se čuti i u drugim klisurskim selima:
    “Dobro veče, dobri gazdo,
    Mi smo došli da javimo:
    Rodio se Isus Hristos u štalici, u jaslici.
    Preletela dva anđela pa donela dva kamena.
    Dva kamena od mermera,
    Sazidaše svetu crkvu:
    U toj crkvi nikog nema samo Steva i Nikola.
    Sveti Steva službu služi a Nikola cveće pali.
    Ako j’ kolač, da čekamo,
    Ako je žarač, da bežimo! ”
    Kako u Klisuri, tako i u Poljadiji, srpski živalj živi u zajednici sa rumunskim narodom. To je učinilo da se mnogi običaji prelamaju, mešaju, pozajmljuju. Uticaj se oseća i u koledarskim pesmama, pa se mogu čuti i ovakvi stihovi, zabeleženi u Ljupkovi:
    “Oj kolendre, kolendrice,
    Daj mi malo kobasice! ”
    Svakako da je najrasprostranjenija koledarska pesma u Klisuri ona sa stihovima koje mogu izgovoriti i deca predškolskog uzrasta:
    “Ja sam mali čiča Pera,
    Ujela me žuta kera;
    Kad pretrčim preko mora,
    Daj mi, gazdo, neki ora!
    Kuj jedan, kuj dva,
    To ću sve da primim ja!
    Ako je kolač da čekamo,
    Ako je žarač da begamo! ”
    Uporedo sa koledarima i korinđašima-pevačima, u Klisuri i Poljadiji rasprostranjen je i običaj nošenja “vertepa” ili kako se to u narodu kaže “crkvice”. Običaj je poznat i kod drugih sunarodnika. Izgleda da je za ove krajeve “vertep” postao znatno rasprostranjen tek nešto kasnije, između dva svetska rata. U nekim selima ovaj običaj je poznat i pod nazivom “betlehem”, a to je naziv koji se može naći kod katolika.
    Učesnici u vertepskoj pozorišnoj drami uglavnom su bili mladići, ili školska omladina od 12 do 14 godina. Oni su bili sposobni da nauče tekstove vertepske drame.
    Vertep je bio izrađivan u vidu makete jedne crkvice sa tornjem i krstom. U unutrašnjosti goreo je fenjerčić ili sveća i tu je predstavljeno rođenje Isusa Hrista. “Crkvicu” je nosila grupa mladića. Bilo ih je šestorica na broju. Četvorica su igrali uloge “careva” u vertepskoj drami. Oni su nosili vertep i oličavali su cara Iroda, te Gašpara, Valtazara i Melhiora (to su mudraci sa istoka). Pored careva, kao kakva pratnja, išla su dva pastira.
    Nosioci vertepa su bili odeveni u duge bele haljine. Preko ramena i oko pojasa stavljali su remenje sa pripasanim sabljama o pojasu. “Carevi” su nosili visoke kape od kartona, ukrašene zvezdicama.
    Pokraj nosilaca vertepa išla su dva pastira koji su imali prevrnute kožuhe i sa krznenim kapama na glavi. Imali su maskirana lica sa bradom i brkovima od kudelje ili vune. Oko pojasa oba pastira su nosila zvona ili klepetuše. Njima su oglašavali svoj ulazak u kuću. U rukama su držali pastirske štapove, a na leđima su imali torbe u koje su stavljali poklone koje su tokom večeri primali.
    Po dolasku u kuću vertepaši su počinjali pevati “Roždestvo”, a potom su počeli izvoditi dramski deo vertepske igre. Vertep su stavljali u sredinu sobe, na pod. Dramski deo vertepa predstavljao je dijalog između “careva” i kroz njega pričaše o njihovom susretu sa Isusom Hristom. Sa isučenim sabljama iznad “crkvice” i njihovim međusobnim udaranjem postizala se jača dramska napetost dijaloga. Na kraju, u igru se uplitali i pastiri, a oni su svojim nastupima šaljivo obojili čitavu vertepsku dramsku predstavu.
    Po završetku igre, vertepaši su poželeli domaćinu zdravlje i sreću i svim ukućanima čestitali božićni veliki praznik. Domaćin ih je darivao novcem, hranom i obavezno vinom i rakijom. Posle obavljanja posla, vertepaši bi sve poklone i novac “bratski” podelili.
    Nakon otpevane pesme “Roždestvo” ili “Vitlajemu slavni grade”, car Irod započinje vertepsku dramu pitanjem:
    “Koji li ste, šta ste došli amo,
    Kazujte mi da se upoznamo.
    Prvi odgovara car Valtazar:
    “Čuj, Irode, ti judejski care,
    Ja sam glavom care Valtazare,
    Jedna zvezda neviđena sjaja,
    Odazva me iz moga zavičaja,
    I ja dođoh do tvojih oblasti,
    O kojima ppavo ću ti kasti,
    Pojavi se one noći cvete,
    Sam mesija ko rođeno dete.
    Pred njeg’ kleknu na zemlju u prahu,
    I po lepom običaju starom,
    Svojim ću ga darivatu darom.
    Car Melhnor se obraća rečima.
    Čuj, Irode, mene Melhnora,
    Sve mudrace pozovi iz dvora,
    Nek donesu knjige starostavne,
    I nek glede nz prošlosti davne gde se dete podi nama,
    Što će bitn car nad carevima.
    Car Gašpar se predstavlja ostalima sledećim rečima:
    Ja sam car Gašlar narodi me znaju,
    Kao cara u persijskom kraju,
    Jedna zvezda jarkog sjaja,
    Dovede me iz mog zavnčaja,
    A ja odo ’ za njom preko staza,
    Od svetnnje pa do Jerusalima,
    Da razberem gde se noći ove,
    Rodi čedo koga poziv zove,
    Da caruje carevima svima.
    Na ove reči mudraca sa “Istoka” razljućen car Irod naređuje svim “carevima”:
    U mom carstvu, car da bude neko?
    Taj se nije još u svetu steko.
    Krenite se na lut da idete,
    Te pronađite to rođeno dete.
    Čim ga pronađete tamo,
    S mesta glasom dođite mi amo,
    Da ga darom ja darivam,
    Da ga vidim i da ga celivam.
    Ne, zar nada mnom ko da vlada?
    U mene su i sila i snaga.
    Pogubiću s mesta toga cara,
    Čim se vrate ova tri vladara.
    Nema cara na sve strane sveta bela sili mojoj, zboru mome,
    Nek se klanja zemlja cela. ”
    Vertepski pozorišni komad se obično završavao recitovanjem jednog od pastira, ali njegovo recitovanje nema religiozni karakter, već u njegovom recitovanju zahteva se da domaćin podari vertepaše poklonima. Primivši darove, vertepaši bi napustili kuću i odlazili da obiđu vertepom i ostale kuće iz sela.
    Posle badnje večere, muškarci obično odlaze na “kartanje” ili koji drugi “provod” kako bi dočekali Božić. Kući se vraćali veoma kasno, često sa svircima i pripiti.
    U klisurskim i poljadijskim selima ljudi slave Roždestvo Hristovo (Božić) tri dana i ovaj se praznik smatra u narodu najvećim praznikom u godini. Najvažniji i najsvečaniji je prvi dan Božića. Za ovaj dan postoje nekoliko značajnih narodnih običaja kao što su: donošenje “nenačete” vode sa bunara ili izvora, mešenje česnice, odlazak u crkvu, dolaženje položajnika i obredni božićni ručak.
    Prvi domaćinov posao na Božić ujutru rano jeste odlazak na bunar ili izvor po “nenačetu” vodu. U pojedinim klisurskim mestima tu vodu nazivaju i “zdravlje”. Od nenačete vode potom je domaćica mesila česnicu, a ukućani se umivali takvom vodom.
    Donošenje vode o Božiću sa izvora ili bunara, kao i verovanje u njenu magijsku moć, ima, svakako, korene u paganstvu, kada su pored bilja i kamenja bili obožavani i izvori, pa i bunari. Otuda verovanje da se oko izvora i bunara okupljaju razna natprirodna bića (duhovi i demoni).
    Pre božićnjeg svečanog ručka, svaka bi domaćica zamesila i ispekla česnicu. Česnica je negde pogača od pšeničnog brašna, a u klisurskim mestima to je bila ponajčešće “proja” koja se gotovi od kukuruznog brašna.
    Na prvi dan Božića većina ukućana odlazi u crkvu da bi prisustvovali svetoj liturgiji i da bi se pričestili. U klisurskim selima se običava da na taj dan pojedinci poklanjaju pare za svetu crkvu i za sreću i zdravlje svojih ukućana, radi praštanja grehova i za uspomenu onih koji su umrli. Kod kuće ostaje jedino domaćica koja radi oko spreme ručka, a koji je sada mrsan.
    Ručak je najsvečaniji trenutak prvog dana Božića. Za božićni ručak pripremaju se obično sledeća jela: goveđa ili pileća supa, sos, krompir, živinsko ili goveđe kuvano meso, sarma i naravno, pečenje. Sve se to svršava raznoraznim kolačima i tortama.
    U poljadijskim selima, prvog dana Božića osoba koja prva dođe u kuću smatra se da je to položenik. Tada ga stave u sredinu sobe pa ga posipaju pšenicom i kukuruzom ispoljavajući na taj način želju da im godina bude rodna i plodna. Potom mu daju kolačiće koji su bili blagovremeno za njega spremljeni. U Svinici, gde ne znaju za običaj sa “položajnikom” kako je to u drugim klisurskim selima kao što su Stara Moldava i Ljupkova, ipak prvoj osobi koja dođe u kuću na Božić, ukućani daju sito sa kukuruzom koji on baca u vatru i džarajući je govori: “Gospod Bog da da zdravlja da se plode svinje, pilići, goveda”.
    Drugi dan Božića nema posebnih narodnih običaja. Jedino je značajno što se na taj dan omladina i mladež sanka na saonicama sa konjskom zapregom a muškarci jašu svoje vrance. Drugog dana Božića su udate kćeri odlazile u posetu svojim roditeljima.
    Trećeg dana Božića domaćice počiste sobe a sakupljenu slamu daju domaćinu (u Sokolovcu to se daje najstarijem sinu) da je nosi u vinograd kako bi te godine, po narodnom verovanju, vinograd bolje rodio.
    Božićni praznici se obeležavaju i zajedničkim veseljima, kulturnim priredbama i igrankama. Pogotovo to važi za nova vremena.

    Izvor: BORISLAV Đ. KRSTIĆ, NARODNI ŽIVOT I OBIČAJI KLISURACA I POLJADIJACA, Temišvar, 2015.

    Odgovori

Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top