На данашњи дан: Рођен певач Звонко Богдан

5. јануар 2013.

коментара: 0

5. јануара 1942. – Рођен Звонко Богдан, певач традиоционалне војвођанске музике (нарочито оне везане за Буњевце), композитор, сликар, песник и џокеј. Препознатљив је и по својим учтивим и џентлменским манирима. Његове песме носе мирисе равнице, прошлих дана, боемског живота, Дунава… Оне певају о љубави, коњима који слободно јуре, женама…

Рођен је у Сомбору. На салашу свог деде по мајци, Стипана Кукурузара, на периферији Сомбора, Звонко Богдан је провео време до поласка у школу. Отац и мајка су га, још као бебу, дали деди на салаш, да стаса за школу.

Отац Звонка Богдана – Стипан Богдан био је ковач. “Мој отац”, прича Звонко Богдан, “био је човек веома радан и вридан, и волео је да све у кући буде како треба. Али, кад би послу дошао крај, почињало је “друго полувреме” – кафана, друштво, писма и свирка. Дешавало се много пута да је стизао кући у цик зоре, на обавезном фијакеру, с још обавезнијом пратњом тамбураша, па би се још дуго у кући пивало и свирало. За мене је то било веома узбудљиво, утолико пре што се дешавало у једној опуштеној атмосфери, без трзавица и свађа у породици, весело и раздрагано, па је и то сигурно утицало да од најраније младости заволим писму и тамбураше”.

Отац Стипан је годинама певао у сомборском “Буњевачком колу”, а касније и у збору КУД-а “Мирољуб”.

Мајка Звонка Богдана – Маца Богдан, салашарска домаћица, била је, као и отац, врло музикална. Заједно су певали у збору. Она би несвесно, кад се запева, певала други глас.

Звонко је у Сомбору завршио основну школу и уписао економску школу, а као средњошколац се заинтересовао и за нешто сасвим друго, за глуму, па је убрзо и добио пробни аранжман у Сомборском позоришту. После кратке позоришне авантуре, због које је у 19. години заујек напустио родни Сомбор, нашао се у Београду. Тада започиње другу каријеру, певачку.

Звонко Богдан каже: “Кад сам отишао у Београд, да се упишем на Позоришну академију, нисам имао од чега да живим и тада сам почео да пивам по кафанама. Ту сам нашао себе и свој свит. То је било 1963., а те кафане су биле другог реда. У хотел “Унион” сам дошао седамдесетих, када сам већ имао некакву афирмацију. И тада сам пивао само наше традиционалне писме, јер друго нисам ни знао. Мој први наступ је био на Калемегданској тераси, и тамо сам пивао писме које сам научио код своје куће: Милкина кућа на крају, Једно јутро чим је зора сванула итд. Тада сам схватио да имам срећу што сам случајно од куће и из разних сватова понио репертоар од кога живим и данас.”

Прве композиције:

Звонко Богдан каже: “То се десило 1971. баш после смрти мог оца, кад сам схватио да пивајући по кафанама не могу дуго да опстанем, нити да урадим било што друго. Јер, таквих који то раде има јако много. То сам схватио, а имао сам и таквог учитеља и такве сараднике и стремио сам ка оном путу где сам морам нешто да створим. Без креативности нема продужетка. Тако сам написао прву и озбиљну композицију коју сам доста дуго крио, јер нисам хтео да се појавим у оној еуфорији новокомпонованих певача. А било ми је јако тешко доказати се као аутор нечега. И када сам написао песму “Еј салаши на северу Бачке” и кад сам мелодијски запис однео у Радио Нови Сад, да песму отпевам, рекао сам да је то једна стара песма коју сам научио од неких сомборских тамбураша. На то је чика Пишта – контраш, кога ја сматрам најбољим тамбурашким свирцем у моје доба, рекао: “Како то, кад за ту песму никад у свом животу нисам чуо”. И кад смо је снимили ја сам био страшно узбуђен што је пробни снимак успео. И то је био мој први корак ка писању текстова и компоновању”.

Звонко Богдан се у Београду оженио супругом Мирјаном (Суботичанком), с којом има двоје деце: Сигмунда (1974.) и Евелину (1976.), а од 1980. године живи у Суботици, у кући коју су купили при досељењу из Београда.

Његов први сарадник и професор био је слепи клавирист господин Ладислав Балог који је био апсолвент за црквене оргуље и клавир и о њему Богдан каже: “Господин Балог Ладислав је човек који ме је упутио у свет, и који је просекао завесу, музичку завесу, тако да ја данас не да чујем музику него и видим”. Звонко Богдан је радио са Јаником Балажом, снимао је песме са Шандором Лакатошем, радио је са концерт мајстором Луцијаном Петровићем, наступао са Георгијем Замфиром, са најбољим цимбалистом свих времена Тонијем Јордакијем, са великим тамбурашким оркестром Радио Телевизије Нови Сад.

“Писме које сам компоновао, почев од “Хеј салаши на северу Бачке”, па надаље, везане су за истините људе и истините догађаје. А оне писме које сам сакупљао по Мађарској, Славонији, Војводини, сакупљао сам да бих пронашао ауторе, текстописце и композиторе – и да би их са правим оркестрима поново донео у прави живот и амбијент. Пре стотинак година није било звучних носача и телевизије и људи су писме памтили по слуху. Док би једна писма стигла од Будимпеште до Београда променила би неколико својих фаза. Многе писме су се зато код нас погрешно интерпретирале, а ја сам се заинатио да то овековечим онако како стоји зато што сам дужан према тим ауторима, да музичари чују како то треба да звучи.”

Ипак, Звонко Богдан сматра да његове песме говоре о времену које је непоновљиво: “Точак историје иде напред, мењају се времена, људи и обичаји. Ово је само успомена на једно време које се никад више поновити неће, може да буде само другачије. Боже здравља да после овог буде боље, много боље. Али никад више неће бити онако, нити ће више икад бити актуелне теме од пре 50, 100 или 150 година”.

“Свако време је имало неког Маћику, неког Перу, Јанику, неког Тошу, тако да ће се сигурно после Чиче и Милета сигурно појавити неки други. Млади људи проналазе интересантне теме у изворној народној музици и проналазе начин да се докажу, да се искажу колико су музикални, колико су виртуозни… А млади људи који пивају и свирају изворну и староградску музику доказ су да се то неће баш тако лако избрисати.”

Његове песме “Еј, салаши, на сјеверу Бачке”, “Говори се да ме вараш”, “Неко сасвим трећи”, “Не вреди плакати”, толико су заживеле у народу да се сматрају изворним. А Звонко Богдан је, каже, само хтео сачувати музику свога краја.

ИЗВОР: Википедија, svita.net

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.