На данашњи дан: Умро деспот Ђурађ Бранковић

24. децембра 2012.

коментара: 1

24. децембра 1456. – Умро српски деспот Ђурађ Бранковић Смедеревац. Владао је од 1427. до 1456. године.

Деспот Ђурађ Бранковић је рођен 1377. као други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.

Ђурађ је у почетку био на страни свог ујака, деспота Стефана Лазаревића. После битке код Ангоре (1402. године), између њих је дошло до разлаза и сукоба. Гоњен од Стефана због својих веза са Турцима, Ђурађ је побегао султану Сулејману, наследнику Бајазита, и са турском војском пошао против њега. Из борби која је уследила на Косову (Грачаничка битка, 21.11. 1402.), Стефан је изашао као победник. Отада је Ђурађ водио туркофилску, а деспот Стефан угрофилску политику у Србији.

После смрти кнегиње Милице (1405. године), Ђурђу се придружио и млађи Стефанов брат Вук, који је тражио за себе пола државе. Уз помоћ султана Сулејмана, они су постигли знатне успехе и добили јужни део Србије. Када се против султана Сулејмана подигао његов брат султан Муса, Вук Лазаревић је погинуо од руке Мусиних људи, кажњен ради издаје (1410. године), а Ђурађ се, мајчиним посредовањем, код њене најмлађе сестре принцезе Оливере помирио са ујаком (1412. године).

Као заповедник српске војске, Ђурађ је решио, у одлучној бици под Витошом (1413. године), борбу између Мусе и брата му султана Мехмеда I, напавши и победивши првог.

Годину дана после тога (1414.), узео је за жену Јерину (Ирину) Кантакузен. Јерина му је била друга жена, име прве жене није сачувано (жена са којом је имао ћерку Јелену и вероватно ћерку Мару), док је Јерином имао четири сина (Тодора, Гргура, Стефана и Лазара) и још једну ћерку Катарину.

Од 1422. до 1426. Ђурађ се дуже задржавао у Зети, где је једно време ратовао против Млечана. 1426. године се спомиње његов свечани дочек у Дубровнику. Те исте године, на државном сабору у Сребрници код Страгара, Ђурађ је био проглашен за наследника деспота Стефана. Угарски краљ Жигмунд Луксембургшки је споразумом у Тати признао Стефанову вољу, али је заузврат тражио да му се после смрти Стефанове врате Мачва са Београдом и град Голубац.

Српски деспот

После Стефанове смрти (19. јула 1427.), Ђурађ је постао српски деспот. Изгубивши Београд, он је подигао на Дунаву нови град – Смедерево (због тога је назван Ђурађ Смедеревац), између 1427. и 1430. Голубачки војвода Јеремија није хтео предати свој град Мађарима, него га је дао Турцима.

Мађарски краљ је деспоту Ђурђу поклонио поседе у тадашњој Мађарској, у којима су се налазила следећа места: Земун, Сланкамен, Купиник (Купиново) и Митровица (Сремска Митровица) у Срему, Стари Бечеј (Бечеј), Кулпин, Чуруг, Свети Петар, Перлек, Песер и Петрово Село (Бачко Петрово Село) у Бачкој, Бечеј (Нови Бечеј), Арач, Велики Бечкерек (Зрењанин) и Вршац у Банату. Као и његов претходник, Стефан Лазаревић, и деспот Ђурађ је на своје поседе у Мађарској насељавао Србе. Поред поменутих поседа на подручју данашње Војводине, деспот је добио још многа места у другим деловима тадашње Угарске. Забележено је да је у Арачу живео деспотов чиновник Брајан, а у Апатину Никола Перетић.

Први пад деспотовине

Натеран од стране Турака, Ђурађ је признао, поред мађарске, и турску врховну власт, и плаћао им је годишње 50.000 дуката као данак. Дуго је водио политику оданости и према Турцима и према Мађарима. Његова кћер, Мара, постала је жена султана Мурата II (1435.), а друга му се кћер, Катарина, удала за грофа Улриха III Цељског, рођака мађарског краља Сигисмунда. После смрти Сигисмундове (у децембру 1437.)Турци су припремили велики напад против Србије и Мађарске. Готово цела Србија, осим Новог Брда, је била освојена. Смедерево је заузето, 18. августа 1439. године. Ново Брдо се одржало све до 27. јула 1441. године, захваљујући турском распореду снага према Београду. Османлије не нападају Зету, мада је била део српске деспотовине, дајући могућност султановом вазалу Стефану Вукчићу Косачи – да умјесто њих обави посао и присаједини Зету свом војводству.

У време окупације Србије и Ђурђевог боравка у изгнанству у Зети, његова тетка принцеза Оливера преносила му је тајне дипломатске поруке на релацији Дубровник – Бар – Будва.

Дуга Војна

Ђурађ је прво потражио склониште у Зети. Након боравка у Млецима (1440), не успевајући да од њих купи град Улцињ, поново се враћа у Зету, где у свом утврђеном граду Бару борави шест месеци. Како су Турци расписали уцену за његову главу, постаје неповерљив према најближим сарадницима. Из тог разлога, издавши на брзину неке повеље граду Будви, 12. априла 1444. године – Ђурађ се склања у Дубровник. Кроз три дана сазнаје да му је син Гргур завршио у турској тамници. У Дубровнику 8. маја сазнаје за осљепљивање синова Стефана и Гргура. Њихова сестра, султанија Мара, није успела да спречи султаново дело. Када је видео своје синове лишене „зеница очних“, Ђурађ је најпре ридао и нарицао, а затим „једва к себи бив, нареди привести мноштво Исмаилћана. Седнувши на земљу рече исклати их, док сав не огрезну у крви њиховој“. Тако се о деспоту Ђурђу прича у житију његовог унука, Св. Максима (деспота Ђорђа Бранковића), и та прича је требало да наљути српске ратнике против Турака. У Дубровнику Ђурђа затиче и вест о паду Новог Брда. Не желећи да на Дубровчане навлачи бес Турака, месец дана касније (25. априла 1441) отићи ће у Угарску.

Одмах после пада Смедерева и великог дела деспотовине под Турке, запретила је опасност и деспотовим поседима у Мађарској. Када је на мађарски престо дошао краљ Владислав Посмрче, одузео је од деспота многа имања и поклонио их својим присталицама јер је деспот подржавао свог рођака Улриха Цељског.

За то време Стефан Вукчић Косача је припремао свој поход на Зету. Ова је акција запоседања Зете трајала је од почетка септембра до краја новембра 1441. године. Босански војвода у Горњој Зети заузима крајеве око Мораче, град Соко (код села Штитара у близини Цетиња) и Медун. У Доњој Зети, Стефан креће на град Бар. Осваја га, предајом од 20. септембра 1441. године. Располажући великим новчаним средствима, деспот је успео да поправи свој положај у Мађарској и да прикупи велику војску. Истовремено, посредством кардинала Цезаринија, формирана је Лига против Турака. На челу Лиге су били пољско-мађарски краљ, Владислав Посмрче, Јанош Хуњади (Сибињанин Јанко) и деспот Ђурађ. Они су са великом војском провалили 1443. године у Турску и победоносно дошли све до Софије. То је била такозвана Дуга Војна. Хришћанска победа је узбунила читав Балкан. Турци су, нашавши се у неприлици, понудили мир. Захваљујући посредовању султаније Маре и деспота Ђурђа, мир је био склопљен у Сегедину 1444. године. На основу овог мира, деспот је добио натраг своју државу, са 24 града, укључујући Ново Брдо, Голубац и Крушевац, а 22.8. 1444. је поново ушао у Смедерево.

Сукоб с Мађарима

Мађари су брзо нарушили уговор са Турцима, док је Ђурађ остао веран склопивши сепаративни мир. У новом ратном походу, Мађари су били лоше среће: били су потучени, а сам краљ Владислав је погинуо у бици код Варне (10.11. 1444.). Због тога су односи између деспота и Мађара захладили. Деспот је желео да заведе ред у земљи и да излечи ране од прошлих ратова. Ђурађ није успео да поврати целу Зету, коју су у време пропасти Србије делом запосели Млечићи, а делом херцег Стефан Вукчић. Због тога је деспот 1448. године ратовао са Млечићима и као полусавезника добио Скендербега, али у тим борбама није имао среће, исто као ни у Босни, где је желео да се дочепа богате Сребренице.

У борбама Мађара и Турака (1448. године), деспот није учествовао. Штавише, деспот је после Хуњадијевог пораза на Косову (17.-19.10.) (Други Косовски Бој) истог ухватио и затворио, терајући га да му плати штету нанесену од стране Мађара српском становништву, приликом њиховог проласка кроз Србију. После прихваћене обавезе и многих обећања од мађарског сабора, Хуњади је пуштен на слободу (на Божић 1448. године).

Односи између Србије и Угарске су после тога постали много гори. Сам папа је ослободио Мађаре од датих обавеза, као изнуђених у невољи. Односи су постали нешто бољи после доласка на престо султана Мехмеда II Освајача (1451.), који је од почетка био пријатељски расположен према Ђурђу. Султан је вратио Србији Топлицу и Глубочицу, а босански краљ Сребреницу. Посредством деспота Ђурђа, дошло је до мира између Мађара и Турака, а Хуњадијев син, Матија, верен је са деспотовом унуком, Јелисаветом.

Приликом освајања Цариграда (1453. године), учествовала је и једна јединица српске војске, коју је деспот послао, будући да је био турски вазал. После пада Византије, султан је, изненада, 1454. године, кренуо против Србије, под изговором да Ђурађ одржава везе са Мађарима и да неуредно плаћа данак. Деспоту су у овој борби помогли Мађари, потиснувши Турке из Србије. Међутим, 1455. године је почела нова турска офанзива. Ново Брдо, као и цела Јужна Србија су пали у руке султану. Деспот је поново отишао у Угарску, а такође и у Беч, да тражи помоћ. Приликом повратка, у децембру 1455. године, је код Купинова од стране Мађара нападнут, рањен (Изгубио три прста десне руке) и заробљен, а пуштен је и ослобођен наметнутих му обавеза тек на посредство краља Ладислава V.

Крај живота

Да би спречио стварање нове лиге, султан је понудио Ђурђу мир (1456. године), уступајући му делове Србије северно од Крушевца. Међутим, Турци су исте године преко Србије са великом војском кренули на Мађаре. Деспот је прешао у Бечкерек (Зрењанин), а његова војска је јуначки одбила султана код Смедерева. И турска опсада Београда се завршила неуспехом. Те зиме (24.12. 1456.), завршио је деспот свој живот; сахрањен је у Кривој Реци испод Рудника.

Цео свој дуги век (живео је преко осамдесет година), Ђурађ је провео у ратним окршајима, па je, годину дана пред смрт, изгубио три прста на десној руци бранећи се мачем од коњаника заповедника Београда, Михаила Силађија (Свилојевића из старих српских летописа и народних песама). Taj „трпенија венац“ примио je „в приближених житија концу“ (кад се приближио крај живота). Рана му, изгледа, никако није могла да зарасте и од ње је и умро.

Био је несрећан човек и тога је био свестан. Фрањевцу Јовану Капистрану (1385 — 1456), који га је наговарао да остави веру предака, одговорио je: „Народ мој верује да сам мудар, мада среће немам. А ти сад тражиш од мене да учиним нешто по чему би мој народ помислити могао, да сам у старости памећу помео“. Оглашаван од Мађара и од западњака за издајицу, због свог држања у доба косовске битке из 1448. године, „смидерски господин“ Ђурађ је од Јурија Бараковића (у „Вили Словинки“, 1613.), стављен у пакао, у „срце земље“, у „доњу пропаст“. Легенду о издајству прихватило je, на необјашњив начин, наше народно предање, али је њу везало за Ђурђевог оца, Вука Бранковића, и за косовску битку из 1389. год.

О Ђурђу није створен култ, па према томе нема биографије ни црквених песама њему посвећених. У старој српској књижевности сачувана су два списа о томе како је Ђурађ 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево. Писци су савременици тога очајничког покушаја деспота — дављеника да спасе себе и своју деспотовину, а мошти су сламка за коју се он хвата. Над мртвим телом деспотовим непознати смедеревски беседник држао је крајем децембра 1456. године посмртни говор, који долази међу најлепше и најпотресније старе српске текстове.

Имао је несумњиво најбурнији живот од свих српских владара и постао је једна од најтрагичнијих личности српске историје. Лик деспота Ђурђа постоји на његовој повељи светогорском манастиру Есфигмену из 1429. године. Приказана је цела породица деспота Ђурђа. Лик деспота Ђурђа налази се и на новцу.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    Ђурађ Бранковић, деспот (?, око 1375 — Смедерево, 24. XII 1456)

    Потицао је из једне од најпознатијих српских породица позног средњег века. Био је син „господина” Вука и госпође Маре, кћери кнеза Лазара. Као дечак доживео је Косовску битку 1389, која се одиграла на очевим поседима. Смрт оца дочекао је са нешто више од двадесет година. Пошто су после Вукове пропасти највећи део земаља Бранковића посели Турци и Лазаревићи, с мајком и браћом преживљавао је тешке дане. Успели су ипак да од султана откупе очеву земљу на самом почетку XV в., када је османлијској држави запретила велика опасност од монголског кана. С братом Гргуром 1402. учествовао је у бици код Ангоре. После битке прешао је у Цариград, где га је ујак Стефан Лазаревић бацио у тамницу. Пошто је успео да се ослободи уз помоћ властелина Родопа, вратио се у своју земљу. У њој је, уз турску помоћ, 1402. ратовао против ујака Стефана и Вука, који су се кроз Област Бранковића враћали на своје поседе. Лазаревићи су добили битку, која се одиграла у околини Грачанице. У то време почео је да води главне породичне послове. Ускоро је остао једини мушки члан куће, јер му се старији брат Гргур закалуђерио и 1408. умро у Хиландару. Млађег брата Лазара Турци су убили 1410. Тих година био је веран вазал турског султана Сулејмана, који је владао европским делом Царства. У складу с тим положајем, помагао је побуну Вука Лазаревића против брата Стефана. Од 1410. до 1412. учествовао је у рату међу синовима султана Бајазита I. Најпре се држао Сулејмана, затим Мусе, који је покушао да га отрује. У непосредној животној опасности гоњен је по источним пределима Балканског полуострва, али је успео да се склони у Солун. Посредништвом мајке Маре измирио се са ујаком Стефаном. Како деспот Стефан није имао деце, знало се да ће наследити српски престо. Предводећи хришћанску војску 1413. под планином Витошом у Бугарској потукао је султана Мусу, чиме су завршене борбе за престо у Турској. Под новим султаном Мехмедом I наступила су мирна времена.
    Одложио је оружје и 26. децембра 1414. венчао се с доста млађом Јерином (Ирином), која је била из солунске гране бивше византијске царске куће Кантакузин. Њу је вероватно упознао две године раније, за време боравка у Солуну. Ова Гркиња у Србији је остала до краја живота и, додуше као „проклета”, боље је запамћена него било која друга средњовековна владарка. Изгледа да му то није био први брак, пошто су Дубровчани 1408. писали госпођи Мари помињући „госпођу Јелену, кћер господина Ђурђа”. Јелена се касније у изворима више никада не помиње. У наредним годинама као господар своје области остао је веран ујаку деспоту Стефану. После смрти Балше III деспот Стефан наследио је Зету, али и тежак рат с Млечанима који су се утврђивали на источној Јадранској обали. Деспот је 1423. препустио ратовање Ђурђу, који се с војском спустио у Приморје. С њим је већ 1423. код бенедиктинске опатије Св. Срђа и Вакха на Бојани склопио мировни споразум. Пошто је на терену остало доста нерешених спорова, следеће године закључио је нови уговор у копаоничкој Плани. Преостала спорна питања решио је новим споразумом, склопљеним 1426. у Вучитрну. Пошто се нагодио с Млечанима, деспот Стефан му је препустио управу над Зетом. Ђурађ се августа 1426. у њу преселио с породицом. У међувремену Јерина му је изродила шесторо деце: синове Тодора, Гргура, Стефана и Лазара, и кћерке Мару и Кантакузину. У септембру је са породицом посетио Дубровник, у којем је свечано дочекан и богато угошћен. Већ дотле умрла му је мајка Мара, као калуђерица Марина.
    Најкасније 1425. деспот Стефан представио га је властели и клиру, на државном сабору у рудничкој Сребреници, као будућег наследника престола. Да би постао нови владар српске државе, морао је бити признат и у спољном свету, пре свега у Угарској и Турској. Уговором у Тати признао га је угарски краљ Жигмунд. После изненадне Стефанове смрти 19. јула 1427. постао је српски владар. Најпре се нагодио с краљем Жигмундом, коме је уступио Београд, али не и Мачванску бановину, иако се на то обавезао уговором у Тати. Још теже је било нагодити се са султаном, који је од 1425. ратовао у Србији. Ипак је успео 1428. да и с њим склопи мировни споразум. Признао је врховну турску власт, што је подразумевало слање помоћне војске и плаћање харача, који је 1433. износио 50 000 дуката годишње. Његовим доласком на власт и међународним признањем Србије коначно су уједињене земље Лазаревића и Бранковића. Како је држао и области Балшића, постао је једини господар сачуваних делова некадашњег Српског царства. Српска држава се поново простирала од Дунава до Јадранског мора. Пошто су Угри држали Београд а Турци Ниш, Крушевац и Голубац, српска држава није имала већих утврђених градова. Зато је сазидао нову престоницу, Смедерево. Мада је подигао највећу средњовековну тврђаву, она није могла да заустави турско освајање. Док је зидано Смедерево, углавном је боравио у летњиковцу Некудиму и у Жичи. Прве две године владе носио је скромну титулу „господин”. У лето 1429. крунисао га је деспотском круном Георгије Филантропен, изасланик византијског цара Јована VIII Палеолога. Владајући као веран турски вазал успео је да прошири своју државу припајањем делова Босне: Сребреници и њеној околини додао је делове Усоре и утврђене градове Зворник и Теочак. Док је према босанском краљу водио офанзивну политику, према Млечанима у Зети био је попустљив. С њиховим представницима августа 1435. у „великој сали за аудијенције” смедеревског двора решио је спорна питања која су реметила миран живот на терену. Његов положај као владара Србије и даље су одређивали односи између Турске и Угарске. Да би се што чвршће везао за њих, уговорио је кћеркама политичке бракове: старију Мару дао је у харем султану Мурату II, а млађу Кантакузину удао за Немца Улриха II Цељског, грофа Немачког царства, сродника угарског двора и славонског бана. Успевао је да одржи политичку равнотежу првих десет година своје владе, али су 1437. догађаји кренули мимо његове воље и Србија је постала поприште ратовања. Средином те године Угри су ударили на Турке управо преко његове територије. Освајање Деспотовине завршило се 1439. падом Смедерева.
    Са супругом Јерином, сином Лазаром и двором прешао је 1439. у Угарску. Тражећи помоћ умешао се у династичке борбе, настојећи да за сина обезбеди будимски престо. Како у томе није успео, решио је да оде у Зету и из ње поведе борбу против Османлија. Преко Загреба, где се сусрео са кћерком Кантакузином, Кјође, Шибеника и Дубровника стигао је у лето 1440. на зетску обалу. Тамо су Турци на крају уценили његову главу и зато је у априлу 1441. побегао у Дубровник. Док је у њему боравио, не знајући куда ће даље, султан је у Анадолији ослепио његове синове Гргура и Стефана. Ужасна породична трагедија оставила је на њега трајан траг. Пошто је у Дубровнику провео три и по месеца, оставио је велико благо и вратио се у Угарску. Покорио се новом краљу Владиславу и почео да ради на покретању крсташког рата. Успео је, у јесен 1443, да с краљем и Јованом Хуњадијем организује Дугу војну. Преко Ниша, Пирота и Софије војска је продрла до Златице, али се због јаке зиме, несташице хране и жестоког турског отпора морала вратити. Убрзо су поведени преговори који су довели до угарско- турског мира, а он је у лето 1444. склопио посебан уговор са султаном. Враћени су му ослепљени синови и цела Деспотовина. После 1444. владао је Србијом као веран турски вазал. Његова земља опљачкана и становништвом проређена све више се сводила на Смедерево. Одбио је да учествује у рату против Турака, који се завршио хришћанским поразом код Варне новембра 1444. Ипак, помагао је све угроженији Цариград: два натписа сведоче да је 1447—1448. обновио једну кулу и део градских зидина, али није хтео да се придружи неприпремљеном походу Јована Хуњадија, кога је октобра 1448. поразио султан Мурат II на Косову. За њега и српски народ наступила су још гора времена када је 1451. дошао на турски престо султан Мехмед II чији је главни циљ био покоравање преосталих балканских хришћанских држава. Први је на реду био Цариград, који је раздвајао његове азијске и европске поседе. Заузео га је 29. маја 1453. Ђурађ је морао да као веран вазал пошаље војну помоћ. Пад византијске престонице дубоко га је потресао: када је примио вест, затворио се у собу и три дана никога није себи пуштао. Потом је предузео велике дипломатске акције да покрене европске државе на крсташки рат. Упутио је дубровачког властелина Јунија Градића у Италију. Тражио је помоћ од млетачког Сената, миланског војводе Франческа Сфорце, римског папе Николе V и напуљског краља Алфонса Арагонског а добио само обећања. Турци су 1454. почели да освајају Србију и у току следеће године заузели Ново Брдо и целу област Бранковића. Остале су му само некадашње земље Лазаревића. Све остало морао је и званично да препусти султану. Од 1449. имао је сукобе са Хуњадијем око поседа у Угарској где су крајем 1455. покушали да га убију у Купинову. У новембру 1456. убили су му зета Улриха II Цељског у Београду.
    Око три деценије био је стожерна личност међу преосталим балканским хришћанским господарима. Успевао је да се одржи јер је био један од најбогатијих људи свог времена. Нарочито велике приходе имао је од рудника: Новог Брда, Сребренице, Рудника, Трепче, Зајаче, Крупња, копаоничких рудника. Србија је у његово време била велики извозник сребра и осталих метала, веома тражених на европском тржишту. Имала је напредну пољопривреду и развијену трговину са изузетно значајном улогом Дубровчана који су је повезивали са привредно напредним подручјем Медитерана и уопште Европе. Међу српским средњовековним владарима цар Душан и он били су највећи пријатељи Дубровчана. Откупљивао је Грке из турског ропства, нарочито после пада Солуна 1430. и након пропасти Цариграда 1453. Као истински хеленофил и велики приврженик источне хришћанске вере и културе, био је присталица и заштитник исихаста, православних монаха својеврсног конзервативног и мистичног правца који су бежећи од Турака стизали у Деспотовину из грчких и бугарских крајева. Они су утицали на духовни живот Србије тога времена и били противници римокатолицизма. Није послао представнике на унијатски сабор у Фиренци 1439. Одбио је 1455. да на позив фрањевачког фратра Јована Капистрана пређе на римокатолицизам. Био је образован човек. Говорио је неколико језика, а његова смедеревска престоница брзо је постала научно и културно средиште српске државе. Поред преписивања и превођења књига у њој су настала разна оригинална дела. Ту су се нашли многобројни рукописи на српском, грчком и латинском језику. Као представник старог српског племства држао је до свог високог порекла.

    ЛИТЕРАТУРА: Константин Јиречек, Историја Срба, I, Београд 1952, 353—389; Историја српског народа, II, Београд 1982, 218—314; Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1999.

    Момчило Спремић