18. decembar 2006. – U Beogradu umro sportski novinar Srđan Knežević, posle deset godina provedenih u invalidskim kolicima u koja je dospeo lekarskom greškom. Upamćen po antologijskom komentarisanju rukometne utakmice Jugoslavija – Hrvatska.
Srđan Knežević (po ocu poreklom Ličanin, iz Korenice) rođen je 18. novembra 1955. godine u Novom Sadu. Srednju školu završio je u Ruskoj gimnaziji u Budimpešti 1973. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 1978. godine. Skoro tri decenije radio je u sportskoj redakciji televizije Beograd.
Ostao je upamćen po svom specifičnom stilu komentarisanja rukometnih utakmica od kojih se najviše pamti ona koju je tadašnja SR Jugoslavija igrala sa Hrvatskom na Evropskom prvenstvu u Španiji 1996. godine.
Poslednjeg dana te 1996. Srđan odlazi na rutinsku operaciju diskus hernije, koja se pretvara u pakao. Greškom hirurga Radeta Repca Srđan Knežević ostaje kvadriplegičar, doživotno vezan za invalidska kolica. Svoju životnu dramu opisao je u knjizi “Sanjam da te držim za ruku”, objavljenoj januara 2006. godine.
Uprkos hendikepu, Srđan je bukvalno do poslednjeg dana radio – njegova redovna kolumna “Više od igre”, koju je pisao za dnevni list Kurir, napisana je dva dana pre njegove smrti. O tome govori i tekst kojim se redakcija Kurira ( tekst novinara Jovice Krtinića) oprostila od Srđana:
DO POSLEDNJEG DAHA
Slučaj je hteo da dragog kolegu Srđana Kneževića upoznam kao mlad novinar mesec dana pošto mu je monstrum od lekara oduzeo pravo na ruke i noge. Dočekao me je u bolničkoj sobi, okružen svojim najmilijim, i odmah dao do znanja da mu predaja ne pada na pamet. Njegova borba, evo, potrajala je bezmalo deset godina. Uskraćen za pokret, Srđan je neumorno davao sebe, svoj neuništivi um. Mi u Kuriru imali smo čast da iz nedelje u nedelju budemo svedoci snage njegove volje i želje da do poslednjeg daha bude ono što jeste, novinar bez dlake na jeziku.
Koliko je Srđan bio veliki čovek i profesionalac, potvrdio je i naš poslednji susret. Kolega Milan Rašević i ja obišli smo ga pre dva meseca u Kliničkom centru, gde je primljen u veoma teškom stanju. Iako smo ga uveravali u to da je najpreče da se oporavi i da slobodno preskoči nekoliko nedelja sa pisanjem svoje redovne kolumne “Više od igre”, Srđan nam je uz osmeh poručio: “Ma, nema šanse!”
Tako je i bilo. Njegova poslednja kolumna, objavljena juče u Kuriru, po običaju je stigla na vreme. “Tata je tu toliko disciplinovan. Sednem pored njega i on mi začas izdiktira tekst. Prosto, ne dozvoljava nizašta da omane, izneveri”, pričala mi je njegova ćerka Sofija, zahvaljujući kojoj je, uz požrtvovanu i divnu suprugu Slavicu, Srđan i uspeo da prevaziđe hendikep koji ga je ni krivog ni dužnog snašao.
Kad je letos bilo Evropsko prvenstvo u rukometu, njegovom omiljenom sportu, Srđan je sa elanom čoveka koji puca od zdravlja pisao za Kurir komentare iz dana u dan, podsetivši na vreme po kojem ga svi pamte. Njegov antologijski nastup na istorijskom meču naših rukometaša sa Hrvatima, kada je bukvalno eksplodirao na komentatorskoj stolici, razlog je, ali ne i jedini, zbog kojeg danas, na vest o njegovom odlasku, u svim komentarima stoji samo jedno: Zbogom, legendo! Zbogom, majstore!
Srđane, neka ti je večna slava i hvala.
IZVOR: Poreklo, Kurir
Komentari (0)