На данашњи дан: Умро спортски новинар Срђан Кнежевић

18. децембар 2012.

коментара: 0

18. децембар 2006. – У Београду умро спортски новинар Срђан Кнежевић, после десет година проведених у инвалидским колицима у која је доспео лекарском грешком. Упамћен по антологијском коментарисању рукометне утакмице Југославија – Хрватска.

Срђан Кнежевић (по оцу пореклом Личанин, из Коренице) рођен је 18. новембра 1955. године у Новом Саду. Средњу школу завршио је у Руској гимназији у Будимпешти 1973. Дипломирао је на Економском факултету у Београду 1978. године. Скоро три деценије радио је у спортској редакцији телевизије Београд.

Остао је упамћен по свом специфичном стилу коментарисања рукометних утакмица од којих се највише памти она коју је тадашња СР Југославија играла са Хрватском на Европском првенству у Шпанији 1996. године.

Последњег дана те 1996. Срђан одлази на рутинску операцију дискус херније, која се претвара у пакао. Грешком хирурга Радета Репца Срђан Кнежевић остаје квадриплегичар, доживотно везан за инвалидска колица. Своју животну драму описао је у књизи “Сањам да те држим за руку”, објављеној јануара 2006. године.

Упркос хендикепу, Срђан је буквално до последњег дана радио – његова редовна колумна “Више од игре”, коју је писао за дневни лист Курир, написана је два дана пре његове смрти. О томе говори и текст којим се редакција Курира ( текст новинара Јовице Кртинића) опростила од Срђана:

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА

Случај је хтео да драгог колегу Срђана Кнежевића упознам као млад новинар месец дана пошто му је монструм од лекара одузео право на руке и ноге. Дочекао ме је у болничкој соби, окружен својим најмилијим, и одмах дао до знања да му предаја не пада на памет. Његова борба, ево, потрајала је безмало десет година. Ускраћен за покрет, Срђан је неуморно давао себе, свој неуништиви ум. Ми у Куриру имали смо част да из недеље у недељу будемо сведоци снаге његове воље и жеље да до последњег даха буде оно што јесте, новинар без длаке на језику.

Колико је Срђан био велики човек и професионалац, потврдио је и наш последњи сусрет. Колега Милан Рашевић и ја обишли смо га пре два месеца у Клиничком центру, где је примљен у веома тешком стању. Иако смо га уверавали у то да је најпрече да се опорави и да слободно прескочи неколико недеља са писањем своје редовне колумне “Више од игре”, Срђан нам је уз осмех поручио: “Ма, нема шансе!”

Тако је и било. Његова последња колумна, објављена јуче у Куриру, по обичају је стигла на време. “Тата је ту толико дисциплинован. Седнем поред њега и он ми зачас издиктира текст. Просто, не дозвољава низашта да омане, изневери”, причала ми је његова ћерка Софија, захваљујући којој је, уз пожртвовану и дивну супругу Славицу, Срђан и успео да превазиђе хендикеп који га је ни кривог ни дужног снашао.

Кад је летос било Европско првенство у рукомету, његовом омиљеном спорту, Срђан је са еланом човека који пуца од здравља писао за Курир коментаре из дана у дан, подсетивши на време по којем га сви памте. Његов антологијски наступ на историјском мечу наших рукометаша са Хрватима, када је буквално експлодирао на коментаторској столици, разлог је, али не и једини, због којег данас, на вест о његовом одласку, у свим коментарима стоји само једно: Збогом, легендо! Збогом, мајсторе!

Срђане, нека ти је вечна слава и хвала.

 

ИЗВОР: Порекло, Курир

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.