Portal Poreklo prenosi intervju iz dnevnog lista Danas sa Borisavom Čelikovićem, priređivačem Edicije „Koreni“, a povodom izlaska iz štampe 25. knjige Korena – “Galipoljski Srbi”.
Izdavačka kuća Službeni glasnik je, u saizdavaštvu sa SANU, objavila 25. naslov iz Edicije „Koreni“, koja govori o galipoljskim Srbima. Prema rečima istraživača Jeremije M. Pavlovića, ova etnička grupa imala je „tragičnu Odisejsku prošlost“ tokom koje su se selili između Srbije, Galipolja, Skoplja, Soluna i današnjeg Pehčeva u Makedoniji.
O Srbima-Galipoljcima, srpskim seobama, razlozima zbog kojih u srpskoj nauci danas, više od 100 godina posle Jovana Cvijića, nema antropogeografije, za Danas govori urednik edicije „Koreni“ Borisav Čeliković, jedan od ovogodišnjih dobitnika nagrade „Mile Nedeljković“ za najbolju studiju u oblasti srpske folkloristike.
Odakle Srbi na Galipoljskom poluostrvu?
– To je jedna od misterija metanastazičnih kretanja koja su pratila naš narod, koji se selio što zbog traganje za boljim mestima za život, što pod prisilom. U slučaju Galipoljskih Srba, reč je prisilnom premeštanju stanovništva koje su izvršili Turci. Za sada se ne može sa sigurnošću reći odakle su preseljeni na Galipolje – da li s prostora Srema ili šire okoline Velike Morave, ali se svakako to srpsko stanovništvo tamo našlo sredinom 16. veka u nekoliko naselja. Oni sami nisu znali odakle su, mada postoji priča da su iz okoline Jagodine. Prema istraživanjima Alekse Ivića, njihov jezik, koji je još postojao do sredine 20. veka, dok nisu izumrli oni koji su došli s Galipolja, ima svoje korene u kosovsko-resavskom dijalektu. To bi najtačnije moglo da odredi njihovu prapostojbinu, jer su istorijski podaci vrlo šturi. Iako su na Galipolju bili okruženi stanovništvom nesrpskog porekla, drugog jezika i u dobroj meri različite veroispovesti, uspeli su da sačuvaju svoj identitet do početka 20. veka. Ne u potpunosti, ali u selu Bajramič očuvali su se nekih 300 godina, potpuno izolovani od matice. Posle balkanskih ratova preseljeni su u tadašnju Kraljevinu Srbiju – u okolinu Skoplja. Tu su se kratko zadržali, jer su se nezadovoljni novim prostorom vratili na Galipolje. Međutim, u pogromu hrišćana u Turskoj 1922. prisilno su ponovo napustili svoje kuće, a tadašnje vlasti Kraljevine SHS naselile su ih u varošicu Pehčevo.
Da li se zna nešto detaljnije o njihovom životu u Turskoj?
– Osim onog što se našlo u popisima, o njihovoj istoriji do kraja 19. veka mnogo se ne zna. Ono što je za mene fenomen jeste pitanje kako su očuvali svoj identitet na tom prostoru tokom nekoliko stotina godina balkanske istorije i u okruženju tri druga naroda: Turaka, sa kojima se nisu mešali, ukoliko nije došlo do islamizacije, Grka, pod čijom su crkvom bili, i Bugara u susedstvu. Na osnovu onoga što su galipoljski Srbi sačuvali u predanju, jasno je da je bilo nekoliko sela. Pominje se selo Karadža, koje je, međutim, pogrčeno – helenizovano, a verovatno je bilo i bugarizacije dela srpskog stanovništva. Sreća je da su ti popisi sačuvani, ali sa izuzetkom nekoliko naših turkologa, mi nemamo naučnike koji bi time mogli da se bave.
Kakva je njihova sudbina danas u Makedoniji?
– Sredinom avgusta šest dana proveo sam u Pehčevu tragajući za njima. Zanimljivo je da se oni danas svi izjašnjavaju kao Makedonci. Kao i ostalo srpsko stanovništvo u Makedoniji, uglavnom su promenili prezimena, što svedoči i groblje u mestu, gde do 1941. na spomenicima pišu njihova prezimena sa „ić“, kao što je: Stavrović, Pujović, Kostović. Došlo je i do mešovitih brakova, a znatno su se raselili i u talasu današnjih migracionih seoba, tako da ih ima verovatno širom Makedonije i sveta. Zato je teško precizno reći koliko ih danas ima. Prema mojim procenama, svakako nekoliko stotina.
Kako objašnjavate da su Galipoljski Srbi tokom 300 godina u tuskom carstvu uspeli da sačuvaju identitet, a da su po povratku u postojbinu za manje od jednog veka sada asimilovani u Makedoniji?
– To je pitanje vremena u kome živimo. Ne zna se da li bi sačuvali svoj identitet i u Turskoj u vremenu 20. i početka 21. veka. U Makedoniji promena identiteta nije bila direktno prisilna, ali sigurno je da manjinci, da bi njihov položaj u određenom društvu bio potpuno ravnopravan, teže da se identifikuju sa tim društvom. U Makedoniji je to bilo izraženije nego u drugim republikama bivše jugoslovenske države pre svega zbog pitanja nacije, a potom i zbog pitanja crkve. Kontraprimer u odnosu na Galipoljske Srbe jesu Srbi u Ukrajini, koji su se sredinom 18. veka preselili na prostor tadašnjeg Ruskog carstva. Iako su se naselili u kompaktnim celinama, već u drugoj generaciji tu Srba nije bilo, oni su postali Rusi. Osećali su se kao kod svojih i postali svoji Rusi. Na prostoru Turske toga nije bilo, mada mislim da se i pitanje islamizacije kod nas često jednostrano posmatra. Iako se tvrdi da je vršena pod prisilom, vreme će pokazati da su tu ipak prevagnuli materijalni i egzistencijalni interesi ili prosto linija manjeg otpora.
TREBA LI NAM DANAS ANTROPOGEOGRAFIJA
Jovan Cvijić je pre više od jednog veka započeo veliki naučni poduhvat antropogeografskog istraživanja srpskih zemalja. Gde je srpska antropogeografija danas?
– Antropogeografija se kao nauka nije formirala. Ta zamisao Jovana Cvijića bila je interdisciplinarna – sažimanje znanja više društvenih nauka toga doba. Tada su se antropogeografijom bavili etnolozi, geografi, pomalo i istoričari, pa čak i lingvisti, ali profilisanjem ovih nauka došlo je do proučavanja samo određenih tokova. Antropogeografija traži interdisciplinarno proučavanje tima naučnika ili jednog koji je spreman da usvoji sva ta znanja. Zato je nama cilj da objavimo sve studije koje su objavljene u Srpskom etnografskom zborniku Srpske kraljevske akademije, kao i one iz u drugih publikacija, koje su utemeljene na istraživačkim uputstvima Jovana Cvijića.
Ima onih koji smatraju da ove studije ne treba preštampavati, jer su zastarele. One to jesu, ako gledamo iz ugla metodologije nauke 21. veka. Ali, treba da znamo da iz njih crpimo one podatke koje ne možemo crpiti ni na jednom drugom mestu, jer je u njima zabeleženo predanje, koje je u tom trenutku bilo živo u tim sredinama. Biblioteka „Koreni“ treba na jednom mestu da sakupiti sve izvore za čitav nekadašnji srpski etnički prostor na kome je srpsko stanovništvo poslednja tri stoleća živelo.
IZVOR: Danas, 15-16.decembra 2012., autor: Jelena Tasić
24. oktobar 2016. u 08:22
vojislav ananić
Galipoljski Srbi preživeli Osmanlije, nestali u Jugoslaviji
BY SANJA BAJIĆ • PUBLISHED 24. AVGUSTA 2016. • UPDATED 9. OKTOBRA 2016.
Stravična sudbina „sremskih prognanika“ govori o stradanju dugom pet vekova, ali i opominje. Vremenom asimilovani, matica ih zaboravila. U Makedoniji trenutno živi samo 12 Srba Galipoljaca.
Galipoljski Srbi snimljeni po dolasku u Jugoslaviju 1922. godine
Srbi iz Srema i Beograda, branioci poslednjeg ostatka srpske despotovine, poklekli su pred osmanskom invazijom početkom 16. veka. Osmanlije su ih zbog nepokornosti u okovima preselile u Carigrad i na Galipoljsko poluostrvo. Najveći deo se u narednim vekovima stopio sa okolnim stanovništvom, samo su sremski izgnanici u selu Bajramčik 400 godina čuvali svoj nacionalni identitet, jezik, veru i nadu da će se jednog dana vratiti u otadžbinu.
Želja im se ispunila 1922, kad su došli u Jugoslaviju, ponosni što su sačuvali srpski identitet. Posle 1945. za pola veka stvaranja veštačkih nacija u SFRJ po receptu Kominterne, Galipoljski Srbi su nestali.
– Posle neverovatne odiseje više od 1.100 Galipoljskih Srba došlo je 1922. u selo Pehčevo na krajnjem istoku današnje BJR Makedonije. Na nadgrobnim spomenicima do Drugog svetskog rata vidi se da su sahranjivani pod starim prezimenima na „ić“. Posle rata na grobnicama istih porodica pišu prezimena koja se završavaju na „ski“. Od 73 porodice Galipoljaca koje su došle u Pehčevo na poslednjem popisu 2002. samo 12 stanovnika ove varošice izjasnilo se kao Srbi – kaže istoričar Borisav Čeliković, urednik edicije „Koreni“.
– Reč je o antropogeografskim istraživanjima porekla naselja i porodica Srba na svim našim etničkim prostorima. Među tim sagama o seobama našeg naroda, najintrigantnija je ona o Galipoljskim Srbima – smatra Čeliković, koji je nedavno posetio Pehčevo u potrazi za Galipoljcima.
Otkrio je da se oni danas izjašnjavaju kao Makedonci.
– To je očekivano jer ih je matica zaboravila. Pretapanju u novu naciju doprineli su i prirodni procesi mešanja i stvaranje veštačkih nacija u SFRJ. Tek tad su Galipoljci izgubili nacionalni identitet i zaboravili jezik koji su čuvali vekovima – konstatuje Čeliković.
Odiseja „sremskih prognanika“ počinje posle propasti despotovine, kad turski hroničari beleže da Srbi sa „ostrva Srem“, kako su nazivali prostor između Save i Dunava, i dalje žestoko brane svoje utvrđene gradove, pre svih tvrđavu Šabac i rezidenciju despota, prestoni grad Kupinik. Ipak, njihova hrabrost nije mogla da zaustavi invaziju. Srem je opustošen, a osmanska vojska je uspela da u obruč zatvori Beograd, koji je pao 1521. posle junačke odbrane. Malobrojnu ugarsku posadu Osmanlije su pustile na slobodu, ali ne i nepokorne Srbe. Sremci i Beograđani su pod pratnjom turskih vojnika krenuli na dugi marš ka Carigradu.
– Tvrđave Kupinik, Bareš, Zemun i Slankamen osvojene su velikim zalaganjem boraca. Predvodnici otpora i oni koji su se uporno suprotstavili bili su zarobljeni i stavljeni su u lance. Da bi se upokorili i postali poslušni, prebačeni su u okolinu Carigrada – zapisao je turski hroničar Bostan.
Srpsko gradsko stanovništvo naseljeno je u Carigrad, u kvart koji se i danas zove Beogradska šuma, a „nevernici prognani iz Srema“ upućeni su na Galipolje.
– Njih oko 2.000 naseljeno je u devet sela na Galipolju. Zabeležena su imena Pavle, Radoslav, Radovan, Marko, Jovan, Miloš, Vuk, Radič, Lazar… S vremenom se deo Srba islamizuje, a deo helenizuje pod snažnim uticajem Grka iz okolnih sela i grčkog sveštenstva, jer je služba na srpskom bila zabranjena – kaže Čeliković.
Ipak, Sremci u selu Bajramič ostali su nepokolebljivi i zadržali su jezik i običaje daleke otadžbine.
– Oni predstavljaju jedinstven fenomen. U potpunom okruženju Turaka, Grka i Bugara, oni su uspeli da četiri veka očuvaju svoj etnički indentitet, iako nisu imali nikakvu vezu s maticom – navodi Čeliković.
Turski dokumenti u kojima piše da je deo „sremskih izgnanika“ u 17. veku pobegao s Galipolja, stigao u Srbiju i uključio se u austro-turske ratove. Kad su se Austrijanci povukli ostavljajući Srbe na cedilu, Turci su kraj Jagodine ponovo zarobili deo Galipoljaca. Jednu grupu su odveli na opustele posede u pirotskom kraju, a drugu u Niš, u četvrt koja se i sada zove Jagodin-mala. Već na početku sledećeg austro-turskog rata 1737-1739. pirotska raja – Galipoljci – isterala je Turke iz svoje nahije. Turski prodor iz Sofije 1737. počeo je pokoljem ovih ustanika.
– Stanovništvo pirotske nahije krenulo je za Austrijancima u drugu seobu Srba. Narod koji je prešao na austrijsku teritoriju pomilovan je 1740. i dozvoljen mu je povratak na svoja ognjišta. Deo Galipoljskih Srba vratio se u opustelu Srbiju, u Temnić, u blizini Jagodine – otkrila je dr Radmila Tričković.
Novi preokret u život Galipoljaca u Bajramiču donose balkanski ratovi. Srpske trupe dolaze u pomoć bugarskoj vojsci i oslobađaju evropski deo Turske. Razjareni Turci i pridošli muslimani iz Bosne bes zbog poraza iskaljuju na Galipoljskim Srbima. Oni uz velike peripetije dobijaju odobrenje za seobu u Srbiju i dolaze u tek oslobođeno Skoplje.
– Vlasti su im odmah dodelile zemlju gde je bilo razmereno zemljište za građenje kuća, pa je već i kamen donet, kad izbi Prvi svetski rat i prekide taj rad na naseljavanju ovih Srba u okolinu Skoplja – zapisao je naš čuveni etnolog dr Milenko Filipović.
U jesen 1915. deo Galipoljaca kreće sa srpskom vojskom prema Albaniji, ali ih na Kosovu sustižu Bugari i odvode u internaciju, kao i one koje su zatekli u Skoplju. Veći deo uputili su u sela oko Niša i Aleksinca, da rade kao sluge i nadničari, a manju grupu šalju u Plovdiv.
– Po okončanju Prvog svetskog rata, pogrešno obavešteni od nekih grčkih vojnika da je Bajramič zauzela Grčka, Galipoljci krenu da se vrate u svoje selo. Posle 40 dana putovanja u Solun su stigli početkom 1919. Tu ih je sačekalo veliko razočaranje, u Bajramiču su još bili Turci. Neki su se odmah vratili u Skoplje, a Grci ostale upute u selo Lutru, gde su ostali jednu i po godinu i mnogi stradali od raznih bolesti – naveo je Filipović.
Mirovnim ugovorima iz 1920. Bajramič je pripao Grcima i Galipoljski Srbi su iz Lutre krenuli u svoj kraj.
– Nažalost, dolazak u Bajramič 1920. nije doneo mira već znatno umanjenoj grupi Srba pošto su neki pomrli, a neki ostali u Plovdivu, Skoplju i Solunu. Septembra 1922. posle po Grke nesrećnog grčko-turksog rata, Bajramič je pao ponovo pod Turke – piše Filipović.
Galipoljski Srbi su morali da beže glavom bez obzira pred novim turskim pogromima hrišćana.
– Ovog puta nisu mogli gotovo ništa da ponesu od imanja. Dok su ranije nosili stalno sa sobom i zvono iz svoje crkve, prilikom ove seobe nisu mogli, nego su ga bacili u crkveni bunar. Mnogi nisu poneli ništa sem ikona – zabeležio je Filipović.
Bežeći, stigli su do Soluna, gde su se obratili za pomoć srpskom konzulu moleći da budu preseljeni u Srbiju. Krajem decembra u planinsko selo Pehčevo stigle su 73 porodice Galipoljskih Srba i useljene su u napuštene turske kuće.
– I danas su potomci Galipoljskih Srba žive u Pehčevu grupisani u gornjem delu varoši. Govor starih Galipoljaca znaju samo oni najstariji, i sa njima će nestati ta snažna nit koja je vekovima bila veza sa zavičajem predaka – smatra Branisav Čeliković.
Ipak, dodaje on, još ima nekoliko Galipoljaca koji pamte svoje poreklo i pretke. Jedan od njih je i Ljupče Galzov, čiji je otac bio je vrlo ponosan na srpsko poreklo, pa ga je u srednju školu poslao u Jagodinu, a potom na fakultet u Beograd.
– On nas je odveo do kapele Svete Petke, gde Galipoljci čuvaju svoju najveću svetinju – ikonu Svete prepodobne mučenice Paraskeve – koju su sa sobom nosili tokom svih seoba. Tu se poslednji Galipoljski Srbi mole da njihovi potomci ne zaborave korene. Da ne dožive ono što se već zbilo sa mnogim drugim srpskim zajednicama i pojedincima van državnih granica Srbije, tokom 19. i 20. veka, a dešava se i danas, kao što će se sve više dešavati u vremenu koje dolazi – zaključuje Čeliković.
NESTALI ZBOG NEBRIGE
Sve studije o vekovnoj odiseji „sremskih izgnanika“ prvi put su sakupljene i objavljene tek krajem 2012. u knjizi „Galipoljski Srbi“ edicije „Koreni“ u izdanju „Službenog glasnika“ i SANU. – Cilj „Korena“ je da u 80 knjiga objavi na jednom mestu sve studije napisane o naseljima i poreklu srpskog stanovništva, od Galipolja do Bele Krajine u Sloveniji, od južne Italije do srpskih naselja u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rumuniji i Ukrajini. Osnovu čine studije objavljene u „Srpskom etnografskom zborniku“ Srpske kraljevske akademije. Nažalost, ovakva ozbiljna proučavanja srpskog etničkog prostora praktično su prestala polovinom 20. veka. Zbog takve nebrige matice, Srba u udaljenim enklavama više i nema, jer su potpuno asimilovani.
Izvor: srbijadanas, novosti