Други пишу: Одисејски пут галипољских Срба

16. децембар 2012.

коментара: 1

Портал Порекло преноси интервју из дневног листа Данас са Борисавом Челиковићем, приређивачем Едиције „Корени“, а поводом изласка из штампе 25. књиге Корена – “Галипољски Срби”.

Издавачка кућа Службени гласник је, у саиздаваштву са САНУ, објавила 25. наслов из Едиције „Корени“, која говори о галипољским Србима. Према речима истраживача Јеремије М. Павловића, ова етничка група имала је „трагичну Одисејску прошлост“ током које су се селили између Србије, Галипоља, Скопља, Солуна и данашњег Пехчева у Македонији.

О Србима-Галипољцима, српским сеобама, разлозима због којих у српској науци данас, више од 100 година после Јована Цвијића, нема антропогеографије, за Данас говори уредник едиције „Корени“ Борисав Челиковић, један од овогодишњих добитника награде „Миле Недељковић“ за најбољу студију у области српске фолклористике.

Одакле Срби на Галипољском полуострву?

– То је једна од мистерија метанастазичних кретања која су пратила наш народ, који се селио што због трагање за бољим местима за живот, што под присилом. У случају Галипољских Срба, реч је присилном премештању становништва које су извршили Турци. За сада се не може са сигурношћу рећи одакле су пресељени на Галипоље – да ли с простора Срема или шире околине Велике Мораве, али се свакако то српско становништво тамо нашло средином 16. века у неколико насеља. Они сами нису знали одакле су, мада постоји прича да су из околине Јагодине. Према истраживањима Алексе Ивића, њихов језик, који је још постојао до средине 20. века, док нису изумрли они који су дошли с Галипоља, има своје корене у косовско-ресавском дијалекту. То би најтачније могло да одреди њихову прапостојбину, јер су историјски подаци врло штури. Иако су на Галипољу били окружени становништвом несрпског порекла, другог језика и у доброј мери различите вероисповести, успели су да сачувају свој идентитет до почетка 20. века. Не у потпуности, али у селу Бајрамич очували су се неких 300 година, потпуно изоловани од матице. После балканских ратова пресељени су у тадашњу Краљевину Србију – у околину Скопља. Ту су се кратко задржали, јер су се незадовољни новим простором вратили на Галипоље. Међутим, у погрому хришћана у Турској 1922. присилно су поново напустили своје куће, а тадашње власти Краљевине СХС населиле су их у варошицу Пехчево.

Да ли се зна нешто детаљније о њиховом животу у Турској?

– Осим оног што се нашло у пописима, о њиховој историји до краја 19. века много се не зна. Оно што је за мене феномен јесте питање како су очували свој идентитет на том простору током неколико стотина година балканске историје и у окружењу три друга народа: Турака, са којима се нису мешали, уколико није дошло до исламизације, Грка, под чијом су црквом били, и Бугара у суседству. На основу онога што су галипољски Срби сачували у предању, јасно је да је било неколико села. Помиње се село Караџа, које је, међутим, погрчено – хеленизовано, а вероватно је било и бугаризације дела српског становништва. Срећа је да су ти пописи сачувани, али са изузетком неколико наших турколога, ми немамо научнике који би тиме могли да се баве.

Каква је њихова судбина данас у Македонији?

– Средином августа шест дана провео сам у Пехчеву трагајући за њима. Занимљиво је да се они данас сви изјашњавају као Македонци. Као и остало српско становништво у Македонији, углавном су променили презимена, што сведочи и гробље у месту, где до 1941. на споменицима пишу њихова презимена са „ић“, као што је: Ставровић, Пујовић, Костовић. Дошло је и до мешовитих бракова, а знатно су се раселили и у таласу данашњих миграционих сеоба, тако да их има вероватно широм Македоније и света. Зато је тешко прецизно рећи колико их данас има. Према мојим проценама, свакако неколико стотина.

Како објашњавате да су Галипољски Срби током 300 година у туском царству успели да сачувају идентитет, а да су по повратку у постојбину за мање од једног века сада асимиловани у Македонији?

– То је питање времена у коме живимо. Не зна се да ли би сачували свој идентитет и у Турској у времену 20. и почетка 21. века. У Македонији промена идентитета није била директно присилна, али сигурно је да мањинци, да би њихов положај у одређеном друштву био потпуно равноправан, теже да се идентификују са тим друштвом. У Македонији је то било израженије него у другим републикама бивше југословенске државе пре свега због питања нације, а потом и због питања цркве. Контрапример у односу на Галипољске Србе јесу Срби у Украјини, који су се средином 18. века преселили на простор тадашњег Руског царства. Иако су се населили у компактним целинама, већ у другој генерацији ту Срба није било, они су постали Руси. Осећали су се као код својих и постали своји Руси. На простору Турске тога није било, мада мислим да се и питање исламизације код нас често једнострано посматра. Иако се тврди да је вршена под присилом, време ће показати да су ту ипак превагнули материјални и егзистенцијални интереси или просто линија мањег отпора.

 

ТРЕБА ЛИ НАМ ДАНАС АНТРОПОГЕОГРАФИЈА

Јован Цвијић је пре више од једног века започео велики научни подухват антропогеографског истраживања српских земаља. Где је српска антропогеографија данас?

– Антропогеографија се као наука није формирала. Та замисао Јована Цвијића била је интердисциплинарна – сажимање знања више друштвених наука тога доба. Тада су се антропогеографијом бавили етнолози, географи, помало и историчари, па чак и лингвисти, али профилисањем ових наука дошло је до проучавања само одређених токова. Антропогеографија тражи интердисциплинарно проучавање тима научника или једног који је спреман да усвоји сва та знања. Зато је нама циљ да објавимо све студије које су објављене у Српском етнографском зборнику Српске краљевске академије, као и оне из у других публикација, које су утемељене на истраживачким упутствима Јована Цвијића.

Има оних који сматрају да ове студије не треба прештампавати, јер су застареле. Оне то јесу, ако гледамо из угла методологије науке 21. века. Али, треба да знамо да из њих црпимо оне податке које не можемо црпити ни на једном другом месту, јер је у њима забележено предање, које је у том тренутку било живо у тим срединама. Библиотека „Корени“ треба на једном месту да сакупити све изворе за читав некадашњи српски етнички простор на коме је српско становништво последња три столећа живело.

 

ИЗВОР: Данас, 15-16.децембра 2012., аутор: Јелена Тасић

Корени

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. vojislav ananić

    Галипољски Срби преживели Османлије, нестали у Југославији
    BY SANJA BAJIĆ • PUBLISHED 24. АВГУСТА 2016. • UPDATED 9. ОКТОБРА 2016.

    Стравична судбина „сремских прогнаника“ говори о страдању дугом пет векова, али и опомиње. Временом асимиловани, матица их заборавила. У Македонији тренутно живи само 12 Срба Галипољаца.

    Галипољски Срби снимљени по доласку у Југославију 1922. године

    Срби из Срема и Београда, браниоци последњег остатка српске деспотовине, поклекли су пред османском инвазијом почетком 16. века. Османлије су их због непокорности у оковима преселиле у Цариград и на Галипољско полуострво. Највећи део се у наредним вековима стопио са околним становништвом, само су сремски изгнаници у селу Бајрамчик 400 година чували свој национални идентитет, језик, веру и наду да ће се једног дана вратити у отаџбину.
    Жеља им се испунила 1922, кад су дошли у Југославију, поносни што су сачували српски идентитет. После 1945. за пола века стварања вештачких нација у СФРЈ по рецепту Коминтерне, Галипољски Срби су нестали.
    – После невероватне одисеје више од 1.100 Галипољских Срба дошло је 1922. у село Пехчево на крајњем истоку данашње БЈР Македоније. На надгробним споменицима до Другог светског рата види се да су сахрањивани под старим презименима на „ић“. После рата на гробницама истих породица пишу презимена која се завршавају на „ски“. Од 73 породице Галипољаца које су дошле у Пехчево на последњем попису 2002. само 12 становника ове варошице изјаснило се као Срби – каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“.
    – Реч је о антропогеографским истраживањима порекла насеља и породица Срба на свим нашим етничким просторима. Међу тим сагама о сеобама нашег народа, најинтригантнија је она о Галипољским Србима – сматра Челиковић, који је недавно посетио Пехчево у потрази за Галипољцима.
    Открио је да се они данас изјашњавају као Македонци.
    – То је очекивано јер их је матица заборавила. Претапању у нову нацију допринели су и природни процеси мешања и стварање вештачких нација у СФРЈ. Тек тад су Галипољци изгубили национални идентитет и заборавили језик који су чували вековима – констатује Челиковић.
    Одисеја „сремских прогнаника“ почиње после пропасти деспотовине, кад турски хроничари бележе да Срби са „острва Срем“, како су називали простор између Саве и Дунава, и даље жестоко бране своје утврђене градове, пре свих тврђаву Шабац и резиденцију деспота, престони град Купиник. Ипак, њихова храброст није могла да заустави инвазију. Срем је опустошен, а османска војска је успела да у обруч затвори Београд, који је пао 1521. после јуначке одбране. Малобројну угарску посаду Османлије су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских војника кренули на дуги марш ка Цариграду.
    – Тврђаве Купиник, Бареш, Земун и Сланкамен освојене су великим залагањем бораца. Предводници отпора и они који су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда – записао је турски хроничар Бостан.
    Српско градско становништво насељено је у Цариград, у кварт који се и данас зове Београдска шума, а „неверници прогнани из Срема“ упућени су на Галипоље.
    – Њих око 2.000 насељено је у девет села на Галипољу. Забележена су имена Павле, Радослав, Радован, Марко, Јован, Милош, Вук, Радич, Лазар… С временом се део Срба исламизује, а део хеленизује под снажним утицајем Грка из околних села и грчког свештенства, јер је служба на српском била забрањена – каже Челиковић.
    Ипак, Сремци у селу Бајрамич остали су непоколебљиви и задржали су језик и обичаје далеке отаџбине.
    – Они представљају јединствен феномен. У потпуном окружењу Турака, Грка и Бугара, они су успели да четири века очувају свој етнички индентитет, иако нису имали никакву везу с матицом – наводи Челиковић.
    Турски документи у којима пише да је део „сремских изгнаника“ у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србију и укључио се у аустро-турске ратове. Кад су се Аустријанци повукли остављајући Србе на цедилу, Турци су крај Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском крају, а другу у Ниш, у четврт која се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустро-турског рата 1737-1739. пиротска раја – Галипољци – истерала је Турке из своје нахије. Турски продор из Софије 1737. почео је покољем ових устаника.
    – Становништво пиротске нахије кренуло је за Аустријанцима у другу сеобу Срба. Народ који је прешао на аустријску територију помилован је 1740. и дозвољен му је повратак на своја огњишта. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србију, у Темнић, у близини Јагодине – открила је др Радмила Тричковић.
    Нови преокрет у живот Галипољаца у Бајрамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарској војсци и ослобађају европски део Турске. Разјарени Турци и придошли муслимани из Босне бес због пораза искаљују на Галипољским Србима. Они уз велике перипетије добијају одобрење за сеобу у Србију и долазе у тек ослобођено Скопље.
    – Власти су им одмах доделиле земљу где је било размерено земљиште за грађење кућа, па је већ и камен донет, кад изби Први светски рат и прекиде тај рад на насељавању ових Срба у околину Скопља – записао је наш чувени етнолог др Миленко Филиповић.
    У јесен 1915. део Галипољаца креће са српском војском према Албанији, али их на Косову сустижу Бугари и одводе у интернацију, као и оне које су затекли у Скопљу. Већи део упутили су у села око Ниша и Алексинца, да раде као слуге и надничари, а мању групу шаљу у Пловдив.
    – По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких војника да је Бајрамич заузела Грчка, Галипољци крену да се врате у своје село. После 40 дана путовања у Солун су стигли почетком 1919. Ту их је сачекало велико разочарање, у Бајрамичу су још били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали једну и по годину и многи страдали од разних болести – навео је Филиповић.
    Мировним уговорима из 1920. Бајрамич је припао Грцима и Галипољски Срби су из Лутре кренули у свој крај.
    – Нажалост, долазак у Бајрамич 1920. није донео мира већ знатно умањеној групи Срба пошто су неки помрли, а неки остали у Пловдиву, Скопљу и Солуну. Септембра 1922. после по Грке несрећног грчко-турксог рата, Бајрамич је пао поново под Турке – пише Филиповић.
    Галипољски Срби су морали да беже главом без обзира пред новим турским погромима хришћана.
    – Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона – забележио је Филиповић.
    Бежећи, стигли су до Солуна, где су се обратили за помоћ српском конзулу молећи да буду пресељени у Србију. Крајем децембра у планинско село Пехчево стигле су 73 породице Галипољских Срба и усељене су у напуштене турске куће.
    – И данас су потомци Галипољских Срба живе у Пехчеву груписани у горњем делу вароши. Говор старих Галипољаца знају само они најстарији, и са њима ће нестати та снажна нит која је вековима била веза са завичајем предака – сматра Бранисав Челиковић.
    Ипак, додаје он, још има неколико Галипољаца који памте своје порекло и претке. Један од њих је и Љупче Галзов, чији је отац био је врло поносан на српско порекло, па га је у средњу школу послао у Јагодину, а потом на факултет у Београд.
    – Он нас је одвео до капеле Свете Петке, где Галипољци чувају своју највећу светињу – икону Свете преподобне мученице Параскеве – коју су са собом носили током свих сеоба. Ту се последњи Галипољски Срби моле да њихови потомци не забораве корене. Да не доживе оно што се већ збило са многим другим српским заједницама и појединцима ван државних граница Србије, током 19. и 20. века, а дешава се и данас, као што ће се све више дешавати у времену које долази – закључује Челиковић.
    НЕСТАЛИ ЗБОГ НЕБРИГЕ
    Све студије о вековној одисеји „сремских изгнаника“ први пут су сакупљене и објављене тек крајем 2012. у књизи „Галипољски Срби“ едиције „Корени“ у издању „Службеног гласника“ и САНУ. – Циљ „Корена“ је да у 80 књига објави на једном месту све студије написане о насељима и пореклу српског становништва, од Галипоља до Беле Крајине у Словенији, од јужне Италије до српских насеља у Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији и Украјини. Основу чине студије објављене у „Српском етнографском зборнику“ Српске краљевске академије. Нажалост, оваква озбиљна проучавања српског етничког простора практично су престала половином 20. века. Због такве небриге матице, Срба у удаљеним енклавама више и нема, јер су потпуно асимиловани.
    Извор: srbijadanas, novosti