29. novembra 1922. – U Nišu rođen Dušan-Duško Radović, književnik, scenarista i novinar.
Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe” i od 1975. godine bio je urednik Studija B.
Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.
Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“.
Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečijeg hora “Kolibri“.
O Dušku Radoviću nadahnut feljton napisao je Milovan Vitezović, a mi ovde u celini objavljujemo njegov prvi tekst:
NJEGOV mali život, kako ga je sam imenovao, bio je veliki da veći nije mogao biti.
On više nije bio samo piasc. On je bio fenomen. Njegovo ime je Dušan Radović.
Dušan Radović, jedno obično srpsko ime i obično srpsko prezime, uz koje se sve neobično podrazumeva, bio je čovek čudesnog i čovek apsolutnih jednostavnosti. Za sve to samo je on zaslužan.
Pisao je i živeo.
Živeo je i pisao.
To je ta njegova saglasnost sa samim sobom, njegova životna simfonija.
Činio je to koristeći ljudskom zdravlju i rasopoloženju.
“Da ovaj čovek nije psotao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše”, pisalo je u jednom đačkom zadatku desetogodišnje učenice. Ovo je i najtačnije objašnjenje fenomena zvanog Dušan Radović.
Svi koji smo ga upoznali, svejedno kada, videli smo ga onako kako ga je na prvom susretu 1962. godine video Slobodan Stojanović, koji će o njemu napisati 1992. roman “Lav u Beogradu”: “Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati.”
Bio je (čini se!) skoro uvek mrgodan, da ne bismo, u svoj svojoj površnosti kakvi smo, onu vedrinu koja je izbijala iz njega i koju je nesebično nudio, olako uzeli.
Oblakovit, ali ne natušten, mrklast ali ne sumoran, natomršten ali ne i zlovoljan, namrdokašen ali ne mračan. Bio je prosto ono što je za njega govorio Dragoslav Mihailović: “Onaj nabureni Dušan Radović…”
NI tmurnijeg ni duševnijeg čoveka za koga se verovalo da mora imati “zlatno srce” čiji sjaj izbija u pesmama.
On je ono dečje durenje proneo, kao oličen namćorluk, kroz ceo život.
Teglio je toliku mrgodnost i bio nam dokaz koliko duševna može biti izgledna mrzovolja.
To je i razlog što su ga najbliži mu ljudi, prijatelji i književni sadrugovi, zvali iz milja – deda.
Pesnika Dušana Radovića nisu voleli psi i kamere.
Psi su se na njega bezrazložno razdraživali.
Oko njega je uvek bio lavež, isti onaj koji svi pamtimo kao strah iz detinjstva. Psi su mu na neki način bili dokaz da je ceo život proveo u detinjstvu.
I beogradske pudlice su na njega kevtale i sitni mopsići su na njega oštrili zube.
Isti odnos prema njemu imali su i rasni psi, i džukele, i lutalice.
Kada je išao da primi Andersenovu nagradu, ni tamo ga nordijski psi nisu ostavili na miru. Pričao nam je da su mu, tada, u jednoj usamljenoj šetnji, bili tamo najteži časovi u životu. Spopali su ga odjednom psi, a nisu znali srpski jezik kojim ih je terao od sebe.
Kamere, pak, nisu registrovale na njegovom liku odsjaj onog čudesnog što je u sebi nosio, bez obzira na ljubav kamermana i fotografa spram Radovića.
Ljubivoje Ršumović je svu nemerljivu ljubav prema Radoviću preneo i u svoju veliku fotografsku strast. Ali su Duškove oči imale više bleska od Ršumovih bliceva.
Jedna od retkih, da ne kažem jedina, fotografija Dušana Radovića nema lice njegovog namćorluka. To je fotografija na kojoj on, u prisustvu Stevana Pešića, nišani nekom puškom u pravcu iz koga je fotografisan. Tog nišanjenja, izgleda, jedino se kamera prepala. Tako je u strahu popustila, te Duško ne liči na svoje druge fotografije. Zažmurio je Radović na jedno oko, a lice mu se, umesto strogoće strelca ili zanetosti lovca, razliva neka harlekinska topla tuga, sa prelivom skromnog osmeha. Ko vidi tu fotografiju poželi da se nađe pred otvorom ove puščane cevi.
MISAO da je karikatura unutrašnji portret čoveka možda je najbolje primeniti na Dušana Radovića na karikaturama Ranka Guzine, Iva Kušanića, Predraga Koraksića i ponajviše na karikaturama Dušana Petričića.
Ivo Kušanić je Radovića crtao ispisnički, sa generacijskom sentimentalnošću.
Predrag Koraksić je sa Radovićem podelio svoju nervozu, predstavljajući ga kao čoveka pod pritiskom savesti.
Ranko Guzina je pak Radovića gledao smireno, iz vizure šahiste, i crtao ga kao brižnog i mudrog čoveka. I kad ga je dao u nekoliko linija, ne omeđivši mu lik, te linije daju Radoviću autoritet i poštovanje.
Veran i živ lik pesnika Dušana Radovića može se smotriti u nizu crteža i karikatura Dušana Petričića, iscrtavanih između 1969. i 1984. godine. Sve s većom ljubavlju i većim poznavanjem pesnikovog karaktera.
Prve najavne i neosporive rečenice u slavu Petričićevog dara ispisao je Dušan Radović. Otad se Dušan Petričić starao da dokaze svog neiscrpnog dara pokaže na samom Radovićevom liku. Još nešto, Petričić je pristao da se sa Radovićem igra. To je karakter obojice.
Svi koji znamo Radovićeve knjige znamo i te crteže i karikature. Znamo li koliko odgovaraju liku i karakteru nacrtanog i koliko su u najkraćim i najosnovnijim crtama sadržaj dobro pročitane knjige!
U prvu knjigu troknjižja “Beograde, dobro jutro”, uvodi nas Petričićeva karikatura Dušana Radovića kao petla koji je napravio gnezdo na vrhu Beograđanke i svedoči nam o nastanku ove knjige – budilnice.
U drugoj knjizi sreće nas onaj prodorni pogled Radovića zvezdočatca, koji nas fascinira i hipnotiše, koji nam ponire u dušu i koji će nam na njenim stranicama proročki saopštiti našu svakidašnju sudbinu.
Tu je i onaj čuveni crtež Radovića, koji je bio štampan i kao poster i kao razglednica, sa raskriljenim mađioničarskim kaputom, na kome je sijaset džepova, u kojima je po nekoliko tuceta svakojakih čuda.
Lično sam imao priliku da vidim Radovićevu kocku, koju je Petričić sačinio u jednom jedinom uzorku, ne znam kojim velikim povodom, valjda da mu da neku svoju nagradu, kutiju – kocku sa pesnikovim portretima na svakoj strani, gde pesnik u ustima, na pet strana kocke, ima po cigaretu. I kad se cigareta izvadi, onda se izvlači i traka sa čudesnim biranim ispisima iz njegovih knjiga.
U knjizi “Sedi da razgovaramo” dva Dušana, Radović i Petričić, ustoličila su se, voljom i perom drugog, na jednom ćirilskom slovu D.
Jedno D, kao pozornica, sa raskriljenom zavesom i iscrtanim likom Radovića kao deteta na “rampi”, postalo je znak dečjeg pozorišta sa njegovim imenom. Ršumova i Petričićeva knjiga “Ko je ovo” (a to je Dušan Radović), prepuna je Petričićevih portreta Dušana Radovića, kojih je ponajviše u inicijalima.
Dobro jutro, majstore, Dušan Radović
OVI zapisi imaju za cilj da se legenda o Dušanu Radoviću pojmi i održi.
Ja se nadam da će oni koji su ga poznavali bolje od mene, koji su mu bili bliži i koji su, pretpostavljam, darovitiji od mene, ostaviti zapisane svoje uspomene na Dušana Radovića.
Neka im ovi zapisi budu podstrek više za to.
Milovan Vitezović
Kompletan feljton o Dušku Radoviću možete pronaći OVDE (kliknite na link).
IZVOR: Vikipedija, Večernje novosti, 27. oktobar 2004. godine
13. decembar 2019. u 08:59
Vojislav Ananić
BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI …
© 2019 Veliki Ljudi
23. 08. 2017
Veličanstveni namćor
Autor: Branimir Gajić
Dušan Radović je bio jedan od velikih ljudi koji je u istoriji ostao više upamćen po svom imenu nego po profesiji, a i to ime mu je pogrešno zapamćeno, pa ga tako generacije, njegovih savremenika čak, i dalje pamte kao „Duška Radovića“. Takav splet okolnosti bi najverovatnije nasmejao Dušana Radovića jer bi mu potvrdio da je ono čime se čitav život bavio – duhovitošću na jedan visokosofisticiran način – nastavilo da ga prati i decenijama nakon što je iščezao sa ovog sveta.
Jer, negde i jeste zabavno i smešno: čovek koji je milionima ljudi izvlačio osmeh na usta dok je govorio o turobnim temama, što deluje kao kakav očiti paradoks, osim ukoliko nije reč (a jeste) o Dušanu Radoviću, otišao je u večnost jednog toplog avgustovskog dana davne 1984. godine, a da mi i dalje, za sve te trideset i tri godine, nismo naučili kako se taj čarobnjak zdravog duha i opore satire – zaista zvao. I šta je ustvari bio. Po „pozivu“ i profesiji.
Dušan Radović bi najverovatnije tako i voleo. Da ga Beograd i Srbija jedino pamte po onome šta je govorio i pisao, bez daljeg ulaženja u detalje. Taj divni, senzibilni, inteligentni namćor promuklog glasa, osobenjak od one usamljeničke gorostasne vrste, veličanstvena duša prepuna zdravog razuma u nekim nerazumnim vremenima i okolnostima, jedino je mario za ono što će reći, javno, „u etar“, ili napisati, da ostane iskazano – za svoje delo koje će ga odvesti u slavu i večnost još i pre nego što će se i sam, fizički, uzneti u nju.
Šturi podaci kažu da se Dušan Radović rodio u Nišu još 1922. godine i da je rastao u porodici koja se zbog očevog posla selila, i koju je voleo iskrenom dečijom dušom. Ta ljubav prema roditeljima i pogled na svet koji je imao kao dete, oblikovali su Dušanov kasniji stvaralački univerzum u kome je sačuvao i gajio jednostavnost i neposrednost dečijeg doživljaja sveta oko sebe.
Biografija koja suvoparno prati Dušanove dalje korake kroz život, kaže da je odlučio da se bavi pisanjem, pa je tako najpre počeo da radi u listu „Pionirske novine“. Životna karijera mu je rano postala „trasirana“ da se bavi pisanjem, dečijim pitanjima i pravima, kako bi se to danas reklo.
Iz novina ubrzo prelazi na novi medij tog doba, radio, gde postaje urednik programa za decu Radio Beograda, u to vreme glavne radio stanice u čitavoj tadašnjoj zemlji, a sa razvojem televizije i njenim masovnim uvođenjem u život jugoslovenskog društva, postaje i urednik Programa za decu Televizije Beograd.
Dušan Radović na svojim počecima intenzivno piše pesme i druge literarne forme od kojih su neke postale obavezno mesto u odrastanju dece, sve do danas, pedeset i više godina kasnije. Najpoznatije u izvođenju legendarnog hora „Kolibri“, pesme poput „Plavi zec“, „Sve što raste htelo bi da raste“, „Strašan lav“ obeležile su detinjstvo miliona danas odraslih ljudi.
Nema nijednog nostalgičnog osvrta na davna vremena kod nekog od sadašnjih četrdesetogodišnjaka i starijih, a da se u jednom trenutku u njemu ne začuju stihovi neke od Radovićevih „himni“ bezbrižnog odrastanja u nekadašnjoj utopiji koje već dugo više nema. I da kasnije nije ništa drugo uradio osim te činjenice da je svojim pesmama utisnuo tako dubok trag na svakog ko je sazrevao od deteta do čoveka uz njih, Dušan Radović bi samo zbog toga bio jedan od naših velikih ljudi.
Ipak, ono što će ga dovesti na pijedestal kolektivnog sećanja da ga na njemu nikada ništa ne poljulja, doći će kada bude prestao da se bavi dečijim stvarima i pređe u svet odraslih svog doba.
Iskreno zaintrigiran novim, modernim, drugačijim, Dušan Radović se približava radiju kao mediju koji mu posebno pobuđuje zanimanje. Iako već aktivan na televiziji koja je postajala sve moćniji medij, Radović 1975. godine počinje svoj angažman na novoformiranom beogradskom radiju, neobično nazvanom „Studio B“, da odatle ode pravo u legendu, još za života.
Za „Studio B“ je pisao kratke aforizme koji su čitani u jutarnjem programu od 7.15 časova u emisiji ne previše originalnog naziva „Beograde, dobro jutro“. Iz današnje perspektive, kada radio služi samo za nonšalatno slušanje pop pesmica i povremeno ponavljanje jednoličnih vesti, i kada radio stanice uglavnom sve liče jedna na drugu, nije lako sebi predočiti koliko je „Studio B“ bila previše važna stvar i kolike granice je pomerio u tadašnjoj sredini.
Čak i za one koji su odrastali u to vreme, takav misaoni povratak u prošlost više nije jednostavna stvar usled potpuno promenjene uloge medija, posebno radija, u savremenom svetu, a tek je nemoguć za one koji nisu uopšte doživeli tu epohu.
Ipak, suština možda i može da se nekako objasni: u to vreme je u zemlji postojao samo jedan TV kanal (kojim je u Srbiji dominirala Televizija Beograd, uz povremeno preuzimanje emisija drugih republičkih televizija poput TV Zagreb ili TV Ljubljana) i samo jedan Radio Beograd. Na njima su emitovane suvoparne i monotone emisije, sivi politički prenosi i sednice, uz tek poneki film, malo opušteniju emisiju ili nekakav kviz. Druge zabave nije bilo, posebno na radiju.
„Studio B“ je sve to preskočio i postao dinamičan gradski radio sa odličnom muzikom, aktuelnim temama koje nisu bile propuštane kroz cenzorske „naočare“, zanimljivim sadržajima i karakterističnim voditeljima. Beograd je masovno slušao „Studio B“ otvorenih očiju, ušiju i srca, a u Srbiji do koje talasi nisu dopirali, prepričavalo se šta je rečeno na „Studiju B“.
Mudre misli koje je godinama izgovarao svakog jutra ubrzo nakon njegove smrti pretočene su u knjigu „Beograde, dobro jutro“ koja je u nekoliko izdanja bila prodata u preko fantastičnih 300.000 primeraka.
U takvoj poziciji Dušan Radović, pisac, novinar, dramaturg, dobija priliku da svakog jutra napiše nekoliko kratkih aforizama koji bi dali realan pogled na stanje stvari koje su na televiziji, drugom radiju i u novinama, pomno prikazivali boljim nego što je zaista bilo.
Posle izvesnog vremena, Dušan dobija priliku da ih i sam čita, direktno u etar. Od te prve emisije, skoro milion Beograđana će svaki svoj dan počinjati uz karakterističnu špicu emisije, čekajući šta će novo tog jutra svojim karakterističnim promuklim glasom, reći Dušan Radović.
A on je govorio i govorio, briljirajući oštrim pogledom u stvarnost i veličanstvenim opisima onoga šta je otkrio, najčešće u svega jednoj ili dve rečenice. Neke od tih rečenica ostale su uklesane u kolektivnom pamćenju gotovo kao narodne izreke i tu stoje i danas.
Radović je govorio o zajednici, gradskom životu, ljubavi, deci, roditeljstvu, odnosima, nostalgijama, egzistencijalnoj borbi, hipokriziji društva, konzumerizmu, sportu, jednom rečju, svemu od čega se život sastojao. Njegove poruke su bile univerzalne, prožete lakom ali toplom ironijom, razumljive, frapantno tačne i, nadasve, vanvremenski i vanprostorno sročene jednim fenomenalnim umom.
Kritički ton Dušana Radovića, formulisan kao laki humor, pomogao je bezbrojnim ljudima da počnu da na život gledaju van ustaljenih propagandnih matrica krutog režima koji je svima određivao živote.
Radović je bio sofisticirani pobunjenik, direktni filozof, emotivni haiku poeta, brutalno jasan govornik. Pred takvim talentom niko nije mogao da ostane uzdržan.
Ali ta „neuzdržanost“ pred njegovim rečima i mislima nije bila podvojena, kao u slučaju nekih drugih veličina: Dušana Radovića su ljudi bezrezrervno obožavali, njegove gotovo tribunske reči su se slušale, o njima se kasnije dikutovalo, upijale su se i pamtile. Aforizmi Dušana Radovića su čak postajali i fraze u kolokvijalnom govoru.
Pored armije obožavatelja i pratilaca, uspeo je da napravi samo jednog neprijatelja: sistem. Taj sistem čije je licemerje i slabosti bespoštedno svakog jutra razotkrivao na takav način da nije ostajalo nikakve sumnje u istinitost Radovićevih reči.
Sistem, oličen u tadašnjim najmoćnijim političarima, počeo je da se guši od nelagode koju mu je Radović izazivao, kao ogoljen pred velikim ogledalom na čijem staklu nije bilo lepog odraza. U jednom trenutku, sistem je izgubio strpljenje: Dušan Radović je posle osam godina svog veličanstvenog angažmana, oteran sa „Studija B“ u penziju.
U etru su ostali neki drugi zanimljivi glasovi, stanica je i dalje puštala odličnu muziku, ali onog promuklog jutarnjeg glasa koji sa nekim nadzemaljskim mirom izgovara kratke rečenice poput otkrovenja – više nije bilo. Beograd je teško podneo uklanjanje, Radović još teže. Godinu dana kasnije se od stresa, tuga i očaja razboleo i umro. Prethodno je ponosno odbio da se vrati za mikrofon, ponosno ne prihvatajući bezočnu manipulaciju svojim likom i delom.
Mudre misli koje je godinama izgovarao svakog jutra ubrzo nakon njegove smrti pretočene su u knjigu „Beograde, dobro jutro“ koja je u nekoliko izdanja bila prodata u preko fantastičnih 300.000 primeraka.
Dušan „Duško“ Radović sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju. Njegovo ime danas nosi najpoznatije dečije pozorište u prestonici, nekoliko osnovnih škola po Srbiji i ulice u devet gradova u zemlji. Njegove knjige „Beograde, dobro jutro“, „Strašan lav“, „Ženski razgovori“ i dalje se prodaju u knjižarama, a snimci legendarnih emisija na Jutjubu imaju desetine hiljada pregleda i ti brojevi svakodnevno rastu.
29. januar 2020. u 12:42
Vojislav Ananić
KAKO JE UĆUTKAN DUŠKO RADOVIĆ
https://www.opanak.rs/%d0%b5%d0%b2%d0%be-%d0%ba%d0%be%d1%98%d0%b0-%d1%98%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b0-%d1%83%d1%9b%d1%83%d1%82%d0%ba%d0%b0%d0%bb%d0%b0-%d0%bb%d0%b5%d0%b3%d0%b5%d0%bd%d0%b4%d1%83/