На данашњи дан: Рођен Душко Радовић

29. новембар 2012.

коментара: 2

29. новембра 1922. – У Нишу рођен Душан-Душко Радовић, књижевник, сценариста и новинар.

Био је главни уредник „Пионирских новина“, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац“, новинар „Борбе” и од 1975. године био је уредник Студија Б.

Умро је 16. августа 1984. године у Београду.

Најширој публици је познат по афоризмима којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге „Београде добро јутро“.

Неке од његових песама су постале хитови за децу у извођењу Дечијег хора “Колибри“.

О Душку Радовићу надахнут фељтон написао је Милован Витезовић, а ми овде у целини објављујемо његов први текст:

 

ЊЕГОВ мали живот, како га је сам именовао, био је велики да већи није могао бити.

Он више није био само пиасц. Он је био феномен. Његово име је Душан Радовић.

Душан Радовић, једно обично српско име и обично српско презиме, уз које се све необично подразумева, био је човек чудесног и човек апсолутних једноставности. За све то само је он заслужан.

Писао је и живео.

Живео је и писао.

То је та његова сагласност са самим собом, његова животна симфонија.

Чинио је то користећи људском здрављу и расоположењу.

“Да овај човек није псотао Душан Радовић, он не би ништа ни постао, јер једино што је он умео да ради јесте да пише”, писало је у једном ђачком задатку десетогодишње ученице. Ово је и најтачније објашњење феномена званог Душан Радовић.

Сви који смо га упознали, свеједно када, видели смо га онако како га је на првом сусрету 1962. године видео Слободан Стојановић, који ће о њему написати 1992. роман “Лав у Београду”: “Човек ћутљив, малчице намрштен, као да га унутра нешто тишти и боли. Пушио је цигарету за цигаретом. Чинило се да ће сваког тренутка заспати.”

Био је (чини се!) скоро увек мргодан, да не бисмо, у свој својој површности какви смо, ону ведрину која је избијала из њега и коју је несебично нудио, олако узели.

Облаковит, али не натуштен, мркласт али не суморан, натомрштен али не и зловољан, намрдокашен али не мрачан. Био је просто оно што је за њега говорио Драгослав Михаиловић: “Онај набурени Душан Радовић…”

НИ тмурнијег ни душевнијег човека за кога се веровало да мора имати “златно срце” чији сјај избија у песмама.

Он је оно дечје дурење пронео, као оличен намћорлук, кроз цео живот.

Теглио је толику мргодност и био нам доказ колико душевна може бити изгледна мрзовоља.

То је и разлог што су га најближи му људи, пријатељи и књижевни садругови, звали из миља – деда.

Песника Душана Радовића нису волели пси и камере.

Пси су се на њега безразложно раздраживали.

Око њега је увек био лавеж, исти онај који сви памтимо као страх из детињства. Пси су му на неки начин били доказ да је цео живот провео у детињству.

И београдске пудлице су на њега кевтале и ситни мопсићи су на њега оштрили зубе.

Исти однос према њему имали су и расни пси, и џукеле, и луталице.

Када је ишао да прими Андерсенову награду, ни тамо га нордијски пси нису оставили на миру. Причао нам је да су му, тада, у једној усамљеној шетњи, били тамо најтежи часови у животу. Спопали су га одједном пси, а нису знали српски језик којим их је терао од себе.

Камере, пак, нису регистровале на његовом лику одсјај оног чудесног што је у себи носио, без обзира на љубав камермана и фотографа спрам Радовића.

Љубивоје Ршумовић је сву немерљиву љубав према Радовићу пренео и у своју велику фотографску страст. Али су Душкове очи имале више блеска од Ршумових блицева.

Једна од ретких, да не кажем једина, фотографија Душана Радовића нема лице његовог намћорлука. То је фотографија на којој он, у присуству Стевана Пешића, нишани неком пушком у правцу из кога је фотографисан. Тог нишањења, изгледа, једино се камера препала. Тако је у страху попустила, те Душко не личи на своје друге фотографије. Зажмурио је Радовић на једно око, а лице му се, уместо строгоће стрелца или занетости ловца, разлива нека харлекинска топла туга, са преливом скромног осмеха. Ко види ту фотографију пожели да се нађе пред отвором ове пушчане цеви.

МИСАО да је карикатура унутрашњи портрет човека можда је најбоље применити на Душана Радовића на карикатурама Ранка Гузине, Ива Кушанића, Предрага Кораксића и понајвише на карикатурама Душана Петричића.

Иво Кушанић је Радовића цртао исписнички, са генерацијском сентименталношћу.

Предраг Кораксић је са Радовићем поделио своју нервозу, представљајући га као човека под притиском савести.

Ранко Гузина је пак Радовића гледао смирено, из визуре шахисте, и цртао га као брижног и мудрог човека. И кад га је дао у неколико линија, не омеђивши му лик, те линије дају Радовићу ауторитет и поштовање.

Веран и жив лик песника Душана Радовића може се смотрити у низу цртежа и карикатура Душана Петричића, исцртаваних између 1969. и 1984. године. Све с већом љубављу и већим познавањем песниковог карактера.

Прве најавне и неоспориве реченице у славу Петричићевог дара исписао је Душан Радовић. Отад се Душан Петричић старао да доказе свог неисцрпног дара покаже на самом Радовићевом лику. Још нешто, Петричић је пристао да се са Радовићем игра. То је карактер обојице.

Сви који знамо Радовићеве књиге знамо и те цртеже и карикатуре. Знамо ли колико одговарају лику и карактеру нацртаног и колико су у најкраћим и најосновнијим цртама садржај добро прочитане књиге!

У прву књигу трокњижја “Београде, добро јутро”, уводи нас Петричићева карикатура Душана Радовића као петла који је направио гнездо на врху Београђанке и сведочи нам о настанку ове књиге – будилнице.

У другој књизи среће нас онај продорни поглед Радовића звездочатца, који нас фасцинира и хипнотише, који нам понире у душу и који ће нам на њеним страницама пророчки саопштити нашу свакидашњу судбину.

Ту је и онај чувени цртеж Радовића, који је био штампан и као постер и као разгледница, са раскриљеним мађионичарским капутом, на коме је сијасет џепова, у којима је по неколико туцета свакојаких чуда.

Лично сам имао прилику да видим Радовићеву коцку, коју је Петричић сачинио у једном једином узорку, не знам којим великим поводом, ваљда да му да неку своју награду, кутију – коцку са песниковим портретима на свакој страни, где песник у устима, на пет страна коцке, има по цигарету. И кад се цигарета извади, онда се извлачи и трака са чудесним бираним исписима из његових књига.

У књизи “Седи да разговарамо” два Душана, Радовић и Петричић, устоличила су се, вољом и пером другог, на једном ћирилском слову Д.

Једно Д, као позорница, са раскриљеном завесом и исцртаним ликом Радовића као детета на “рампи”, постало је знак дечјег позоришта са његовим именом. Ршумова и Петричићева књига “Ко је ово” (а то је Душан Радовић), препуна је Петричићевих портрета Душана Радовића, којих је понајвише у иницијалима.

Добро јутро, мајсторе, Душан Радовић

ОВИ записи имају за циљ да се легенда о Душану Радовићу појми и одржи.

Ја се надам да ће они који су га познавали боље од мене, који су му били ближи и који су, претпостављам, даровитији од мене, оставити записане своје успомене на Душана Радовића.

Нека им ови записи буду подстрек више за то.

Милован Витезовић

Комплетан фељтон о Душку Радовићу можете пронаћи ОВДЕ (кликните на линк).

ИЗВОР: Википедија, Вечерње новости, 27. октобар 2004. године

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ …

    © 2019 Велики Људи

    23. 08. 2017
    Величанствени намћор
    Аутор: Бранимир Гајић

    Душан Радовић је био један од великих људи који је у историји остао више упамћен по свом имену него по професији, а и то име му је погрешно запамћено, па га тако генерације, његових савременика чак, и даље памте као „Душка Радовића“. Такав сплет околности би највероватније насмејао Душана Радовића јер би му потврдио да је оно чиме се читав живот бавио – духовитошћу на један високософистициран начин – наставило да га прати и деценијама након што је ишчезао са овог света.
    Јер, негде и јесте забавно и смешно: човек који је милионима људи извлачио осмех на уста док је говорио о туробним темама, што делује као какав очити парадокс, осим уколико није реч (а јесте) о Душану Радовићу, отишао је у вечност једног топлог августовског дана давне 1984. године, а да ми и даље, за све те тридесет и три године, нисмо научили како се тај чаробњак здравог духа и опоре сатире – заиста звао. И шта је уствари био. По „позиву“ и професији.

    Душан Радовић би највероватније тако и волео. Да га Београд и Србија једино памте по ономе шта је говорио и писао, без даљег улажења у детаље. Тај дивни, сензибилни, интелигентни намћор промуклог гласа, особењак од оне усамљеничке горостасне врсте, величанствена душа препуна здравог разума у неким неразумним временима и околностима, једино је марио за оно што ће рећи, јавно, „у етар“, или написати, да остане исказано – за своје дело које ће га одвести у славу и вечност још и пре него што ће се и сам, физички, узнети у њу.

    Штури подаци кажу да се Душан Радовић родио у Нишу још 1922. године и да је растао у породици која се због очевог посла селила, и коју је волео искреном дечијом душом. Та љубав према родитељима и поглед на свет који је имао као дете, обликовали су Душанов каснији стваралачки универзум у коме је сачувао и гајио једноставност и непосредност дечијег доживљаја света око себе.
    Биографија која сувопарно прати Душанове даље кораке кроз живот, каже да је одлучио да се бави писањем, па је тако најпре почео да ради у листу „Пионирске новине“. Животна каријера му је рано постала „трасирана“ да се бави писањем, дечијим питањима и правима, како би се то данас рекло.
    Из новина убрзо прелази на нови медиј тог доба, радио, где постаје уредник програма за децу Радио Београда, у то време главне радио станице у читавој тадашњој земљи, а са развојем телевизије и њеним масовним увођењем у живот југословенског друштва, постаје и уредник Програма за децу Телевизије Београд.

    Душан Радовић на својим почецима интензивно пише песме и друге литерарне форме од којих су неке постале обавезно место у одрастању деце, све до данас, педесет и више година касније. Најпознатије у извођењу легендарног хора „Колибри“, песме попут „Плави зец“, „Све што расте хтело би да расте“, „Страшан лав“ обележиле су детињство милиона данас одраслих људи.
    Нема ниједног носталгичног осврта на давна времена код неког од садашњих четрдесетогодишњака и старијих, а да се у једном тренутку у њему не зачују стихови неке од Радовићевих „химни“ безбрижног одрастања у некадашњој утопији које већ дуго више нема. И да касније није ништа друго урадио осим те чињенице да је својим песмама утиснуо тако дубок траг на сваког ко је сазревао од детета до човека уз њих, Душан Радовић би само због тога био један од наших великих људи.
    Ипак, оно што ће га довести на пиједестал колективног сећања да га на њему никада ништа не пољуља, доћи ће када буде престао да се бави дечијим стварима и пређе у свет одраслих свог доба.

    Искрено заинтригиран новим, модерним, другачијим, Душан Радовић се приближава радију као медију који му посебно побуђује занимање. Иако већ активан на телевизији која је постајала све моћнији медиј, Радовић 1975. године почиње свој ангажман на новоформираном београдском радију, необично названом „Студио Б“, да одатле оде право у легенду, још за живота.

    За „Студио Б“ је писао кратке афоризме који су читани у јутарњем програму од 7.15 часова у емисији не превише оригиналног назива „Београде, добро јутро“. Из данашње перспективе, када радио служи само за ноншалатно слушање поп песмица и повремено понављање једноличних вести, и када радио станице углавном све личе једна на другу, није лако себи предочити колико је „Студио Б“ била превише важна ствар и колике границе је померио у тадашњој средини.
    Чак и за оне који су одрастали у то време, такав мисаони повратак у прошлост више није једноставна ствар услед потпуно промењене улоге медија, посебно радија, у савременом свету, а тек је немогућ за оне који нису уопште доживели ту епоху.

    Ипак, суштина можда и може да се некако објасни: у то време је у земљи постојао само један ТВ канал (којим је у Србији доминирала Телевизија Београд, уз повремено преузимање емисија других републичких телевизија попут ТВ Загреб или ТВ Љубљана) и само један Радио Београд. На њима су емитоване сувопарне и монотоне емисије, сиви политички преноси и седнице, уз тек понеки филм, мало опуштенију емисију или некакав квиз. Друге забаве није било, посебно на радију.
    „Студио Б“ је све то прескочио и постао динамичан градски радио са одличном музиком, актуелним темама које нису биле пропуштане кроз цензорске „наочаре“, занимљивим садржајима и карактеристичним водитељима. Београд је масовно слушао „Студио Б“ отворених очију, ушију и срца, а у Србији до које таласи нису допирали, препричавало се шта је речено на „Студију Б“.
    Мудре мисли које је годинама изговарао сваког јутра убрзо након његове смрти преточене су у књигу „Београде, добро јутро“ која је у неколико издања била продата у преко фантастичних 300.000 примерака.
    У таквој позицији Душан Радовић, писац, новинар, драматург, добија прилику да сваког јутра напише неколико кратких афоризама који би дали реалан поглед на стање ствари које су на телевизији, другом радију и у новинама, помно приказивали бољим него што је заиста било.
    После извесног времена, Душан добија прилику да их и сам чита, директно у етар. Од те прве емисије, скоро милион Београђана ће сваки свој дан почињати уз карактеристичну шпицу емисије, чекајући шта ће ново тог јутра својим карактеристичним промуклим гласом, рећи Душан Радовић.
    А он је говорио и говорио, бриљирајући оштрим погледом у стварност и величанственим описима онога шта је открио, најчешће у свега једној или две реченице. Неке од тих реченица остале су уклесане у колективном памћењу готово као народне изреке и ту стоје и данас.

    Радовић је говорио о заједници, градском животу, љубави, деци, родитељству, односима, носталгијама, егзистенцијалној борби, хипокризији друштва, конзумеризму, спорту, једном речју, свему од чега се живот састојао. Његове поруке су биле универзалне, прожете лаком али топлом иронијом, разумљиве, фрапантно тачне и, надасве, ванвременски и ванпросторно срочене једним феноменалним умом.

    Критички тон Душана Радовића, формулисан као лаки хумор, помогао је безбројним људима да почну да на живот гледају ван устаљених пропагандних матрица крутог режима који је свима одређивао животе.
    Радовић је био софистицирани побуњеник, директни филозоф, емотивни хаику поета, брутално јасан говорник. Пред таквим талентом нико није могао да остане уздржан.
    Али та „неуздржаност“ пред његовим речима и мислима није била подвојена, као у случају неких других величина: Душана Радовића су људи безрезрервно обожавали, његове готово трибунске речи су се слушале, о њима се касније дикутовало, упијале су се и памтиле. Афоризми Душана Радовића су чак постајали и фразе у колоквијалном говору.

    Поред армије обожаватеља и пратилаца, успео је да направи само једног непријатеља: систем. Тај систем чије је лицемерје и слабости беспоштедно сваког јутра разоткривао на такав начин да није остајало никакве сумње у истинитост Радовићевих речи.
    Систем, оличен у тадашњим најмоћнијим политичарима, почео је да се гуши од нелагоде коју му је Радовић изазивао, као огољен пред великим огледалом на чијем стаклу није било лепог одраза. У једном тренутку, систем је изгубио стрпљење: Душан Радовић је после осам година свог величанственог ангажмана, отеран са „Студија Б“ у пензију.
    У етру су остали неки други занимљиви гласови, станица је и даље пуштала одличну музику, али оног промуклог јутарњег гласа који са неким надземаљским миром изговара кратке реченице попут откровења – више није било. Београд је тешко поднео уклањање, Радовић још теже. Годину дана касније се од стреса, туга и очаја разболео и умро. Претходно је поносно одбио да се врати за микрофон, поносно не прихватајући безочну манипулацију својим ликом и делом.

    Мудре мисли које је годинама изговарао сваког јутра убрзо након његове смрти преточене су у књигу „Београде, добро јутро“ која је у неколико издања била продата у преко фантастичних 300.000 примерака.

    Душан „Душко“ Радовић сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу. Његово име данас носи најпознатије дечије позориште у престоници, неколико основних школа по Србији и улице у девет градова у земљи. Његове књиге „Београде, добро јутро“, „Страшан лав“, „Женски разговори“ и даље се продају у књижарама, а снимци легендарних емисија на Јутјубу имају десетине хиљада прегледа и ти бројеви свакодневно расту.