Na današnji dan: Umro pesnik Milutin Bojić Reviewed by Momizat on . 8. novembra 1917. - Umro Milutin Bojić, srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar, ratnik. Autor čuvene pesme "Plava grobnica". Rođen je u Beogradu 19. ma 8. novembra 1917. - Umro Milutin Bojić, srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar, ratnik. Autor čuvene pesme "Plava grobnica". Rođen je u Beogradu 19. ma Rating: 0
You Are Here: Home » Današnji dan » Na današnji dan: Umro pesnik Milutin Bojić

Na današnji dan: Umro pesnik Milutin Bojić

Milutin Bojic8. novembra 1917. – Umro Milutin Bojić, srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar, ratnik. Autor čuvene pesme „Plava grobnica“.

Rođen je u Beogradu 19. maja 1892. godine. Pohađao je osnovnu školu „Vuk Karadžić“ (tada se zvala „Palilulska škola“, druga po starosti u Beogradu).

Milutin Bojić je bio učesnik balkanskih ratova 1912. i 1913. godine kao i Prvog svetskog rata. Dramu „Uroševa ženidba“ koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama „Pesme bola i ponosa“ objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma „Plava grobnica“ posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more.

Iako je živeo samo 25 godina, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije, i na takav način ovekovečio je jezivu viziju „plave grobnice“ kod ostrva Vido – ostrva smrti. Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Smrt ga je zatekla u trenutku njegovog snažnog pesničkog uspona.

Po objavi rata Milutin Bojić odlazi u Niš gde pri Vrhovnoj komandi obavlja dužnost cenzora. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazi se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komandi, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun.

Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama pod naslovom „Pesme bola i ponosa“ , u ovoj zbirci se nalaze 34 pesme koje je napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljjući nezaboravne stihove u jednom tragičnom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka Pesme bola i ponosa.

8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo u Solunu u bolnici. Sahranjen je na Srpskom vojnom groblju na Zejtinliku. Oproštajni govor na sahrani je čitao književnik Ivo Ćipiko.

Krajem leta 1922. godine prenešeni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju (parcela 29, grobnica 39, trećeg reda). Njegovo petogodišnje posmrtno prisustvo na srpskom vojnom groblju u Zejtinliku, među ratnicima koje je mnogo poštovao i voleo, ostaće zabeleženo kao deo istorije ovog našeg velikog nacionalnog spomenika u tuđini.

IZVOR: Vikipedija

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k’o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k’o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!


Komentari (2)

  • vojislav ananić

    https://www.youtube.com/watch?v=TGHruSMCROw

    Milutin Bojić: „Kraljeva jesen“ – radio igra

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    Bojić, Milutin, književnik, prevodilac (Beograd, 19. V 1892 — Solun, 8. XI 1917)

    Otac Jovan, rodom iz Srema, regrutovan u austrijsku vojsku u doba bosansko- hercegovačkog ustanka, prebegao je u Beograd, tu se nastanio i radio kao zanatlija. Majka Sofija, rođena Bogojević, bila je domaćica. Imali su još dva sina i dve ćerke. U Beogradu je Milutin pohađao prvo terazijsku osnovnu školu, potom Drugu beogradsku gimnaziju (1902—1905) gde je maturirao sa odličnim uspehom i bio oslobođen polaganja završnog ispita. Zatim se upisao na studije metafizičko-pedagoške grupe predmeta na Filozofskom fakultetu, na kojem će apsolvirati 1914.
    Prve literarne radove počeo je da piše još kao gimnazista. Dramska trilogija Despotova kruna, koja je sačuvana u rukopisu, datira iz 1907, kada j e bio učenik šestog razreda gimnazije. Sam se obrazovao učeći strane jezike i čitajući dela svetske književnosti — kako klasike tako i savremenu produkciju — Bibliju, Igoa, Ničea, Bodlera, Rostana, Tolstoja, Mereškovskog, Čehova, Ibzena, Vajlda, Frojda i druge. Oduševljavao se pozorišnom umetnošću, pa je kao redovni saradnik različitih listova i časopisa napisao mnoge književne i pozorišne recenzije (Dnevni list, 1910—1912; Nova iskra, 1911; Pijemont, 1911—1914). Za vreme balkanskih ratova putovao je u oslobođene južne krajeve, pisao putopisne beleške, epigrame, književne i pozorišne recenzije i istorijsku dramu Kraljeva jesen (Srpski književni glasnik, 1912), koja je 1913. izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu. Skerlić je pozdravio njegovo pojavljivanje u srpskoj književnosti, a kad mu je 1914. izašla prva zbirka pesama Pesme, predstavio je (neposredno pred svoju smrt) pohvalnom kritikom u Srpskom književnom glasniku. Kao glava porodice (otac mu je umro 1911) po austrijskoj objavi rata 1914. seli porodicu u Aranđelovac, pa zatim u Niš, gde obavlja dužnost cenzora vojne pošte, uređuje dnevni list Glasnik u kojem objavljuje veliki broj svojih članaka. U Nišu je nastao i ep Kain. U februaru 1915. umire mu i majka, a u oktobru i novembru sa mlađim bratom povlači se preko Crne Gore i Albanije na Krf. Ovaj „hod po mukama” srpske vojske i izbeglica, koji je i sam jedva preživeo, opisao je u potresnom članku Srbija u izbeglištvu. Na Krfu, iscrpljen bolešću, svestan da neće još dugo živeti, nastavlja da piše pesme, prevodi, završava Uroševu ženidbu i započinje Večnu stražu, široko zamišljenu epopeju, čije delove objavljuje u Srpskim novinama koje su počele da izlaze na Krfu. Početkom jeseni 1916. provodi jednomesečno odsustvo u Francuskoj, gde je poslednji put video verenicu u Nici i brata u Tulonu. Putuje i do Lozane i Ženeve da bi se video sa prijateljima. U januaru 1917. premešten je sa Krfa u Solun kao činovnik Ministarstva unutrašnjih dela, u julu izlaze Pesme bola i ponosa a u novembru umire od tuberkuloze u dvadeset i šestoj godini. Sahranjen je na groblju Zejtinliku u Solunu, a njegovi posmrtni ostaci preneseni su 1922. na Novo groblje u Beogradu.
    Pesnikovu zaostavštinu u rukopisu i priloge rasute po mnogim časopisima (velik broj originalnih i prevedenih pesama sa francuskog, engleskog, bugarskog, italijanskog i ruskog, književne i pozorišne recenzije, parodije, epigrami, razni novinarski članci u koj ima se pesnik osvrće na mnoge društvene poj ave, unutrašnje i spoljne događaje, u miru i za vreme rata) priredio je i objavio u Sabranim delima Gavrilo Kovijanić, 1978, omogućivši tek tada srpskoj književnoj kritici i istoriografiji da o Bojiću stekne globalan uvid i da realan sud. Poznat i slavljen prvenstveno kao autor Plave grobnice, pesničkog opela za srpske vojnike koje je, bolesne i izmrcvarene, smrt odnela posle iskrcavanja na Krf 1916, a čija su tela bacana u more pored malog ostrva Vida, kao pesnik ostao je u senci velikih prethodnika Dučića i Rakića, pa je uz prenaglašavanja nedostataka, njegova poezija neretko ocenjivana kao epigonska i patetična. Čulnost njegove ljubavne lirike, intelektualnost i dramatika rodoljubivih stihova utemeljenih na nacionalnim, biblijskim i klasičnim mitovima i legendama posvećenim opštim pitanjima smisla čovekovog bivstvovanja na zemlji, svrstava ga ipak među najbolje srpske pesnike.

    Gorana Raičević

    Odgovori

Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top