На данашњи дан: Рођен Вук Стефановић Караџић

6. новембар 2012.

коментара: 6

6. новембра 1787. – Рођен је Вук Стефановић Караџић, реформатор српског језика и правописа. Издао је више збирки народних песама и приповедака, прву српску граматику (“Писменица”) и Речник (1818).

Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића.

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки.

Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.

Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и раду на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.

Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“.

Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“(писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. четири године, након његове смрти.

Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

ИЗВОР: Википедија

 

 

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Војислав Ананић

    Срби у Бечу плод истраживања и знања Дејана Медаковића

    СЈАЈ И БЕДА НАЦИОНАЛНЕ СУДБИНЕ

    Наши преци су се свим срцем залагали да нагласе српство у Банату, Бачкој, Барањи и Срему. А неки наши савременици, игноранти у историји, окренули су смисао идеје о Војводини, па су се за аутономију борили у односу на Србију, што је апсурд. За Србе је аутономија била спасоносна у Аустрији и Аустроугарској, кад су били угрожени од прекрштавања, унијаћења, покмећивања и однарођивања. Сан наших војвођанских предака бејаше: или да се врате на своја огњишта, тамо далеко, у Метохију, Косово, Стару Србију, моравску Србију, Шумадију; Или пак да се уједине са матицом Србијом, кад историјске прилике то допусте. Изокренути смисао војвођанске аутономије – данас значи не знати историју, изневерити претке, понашати се бесловесно. Зато сам дубоко уверен да је аутономаштво – антикултура. Јер не знати своју историју, изневерити своја предања, олако занемаривати егзистенцијални српски интерес, заборављајући завете предака – шта је друго до варварство?

    Пише: академик Драган Недељковић

    Пред нама је монументално дело енциклопедијског ума: круна његових вишедеценијских истраживања и раскошних знања. Пред нама је недавно изабрани председник Српске академије наука и уметности, каквог после Александра Белића нисмо имали.

    Историчар уметности, песник и писац, Дејан Медаковић, самосвешћу, чувствима и знањима, бди над целим српским духовним простором – од Хиландара до Сент Андреје, од Савине до Трста и Беча. Својим делом је присутан у свим српским духовним огњиштима. Његово познавање балканске и средњоевропске културе сасвим је изузетно, а и целу европску повест, цивилизацију, уметност и књижевност доживљава као своју духовну баштину. Стога је кадар да историјску судбину српског народа вазда сагледа у том широком континенталном кругу. А нису у питању само сува знања, која своја изузетна богатства црпе из завидне ерупције и стравичног памћења, што покадшто осећамо не само као врлину него и као казну тог бескрајно радозналог духа. Јер слушајући га, и ми, његови пријатељи, често се упитамо: где су му стала та голема знања и како може, с толиком ведрином и лакоћом, да носи њихов терет? А доиста може: јер све те чињенице нису ни јалове ни мртве: од њих он гради своју визију наше историјске судбине. Знања Дејана Медаковића су крилата. Он је супротност ерудитима без идеја, опрека такозваним фах-идиотима, неспособним да виде даље од граница своје струке. Код њега је све у знаку хуманитета и у служби смисла постојања нашег српског народа међу другим нацијама и у човечанству. Пред нама је, даме и господо, прави хуманист, дух енциклопедијски, налик на оне из ренесанснога доба.
    ________________________________________
    Срби су успели да се интегришу у бечку културну средину, не само као продорни трговци, уз помоћ врло довитљивих православних Цинцара, него и као уметници, и чиновници и, особито, као војници
    ________________________________________
    Тај дух се потврђује на свакој страници ове не само монуманталне него и прелепе књиге: “Срби у Бечу”. Другим речима: Срби у великом свету. (Хоће ли се наћи неко да напише и дело: Срби у Паризу, Срби и у другим средиштима културе европске и светске? Бојим се да ћемо на сличне подвиге још дуго чекати, јер дух кадар да их оствари не назире се у нашој средини. Дај Боже да се варам!)
    Удружени Исток Запад
    Увод, дванаест поглавља и закључак, пропраћени богатим документима и дивним уметничким, сликовним прилозима, потпуно дочаравају сјај и беду наше националне судбине, суочене са високом европском културом. То није био баш пријатан сусрет равноправних, истина различитих, у многоме опречних. Односи источног и западњачког хришћанства били су оптерећени неповерењем и непријатељством, и само велика нужда, тешка невоља и страшни непријатељ могли су их натерати да потраже заједнички језик и удруже своје снаге.
    Аустрија је, после друге опсаде Беча 1683, у којој су је спасли Пољаци Јана Собјецког, узвратила Турској ударац, ослободила “штит” хришћанства, више деценија од муслимана окупирани Будим, освојила и “кључ Балкана” – Београд, продрла чак до Јужне Србије, до Скопља, Косова и Призрена, позивајући Србе да се дигну на устанак против заједничког завојевача. Патријарх Арсеније Трећи је оклевао знајући да је искушење с којим је био суочен бременито смртним опасностима, али нашавши се, по вољи више силе, дословно између две ватре, морао је да се придружи хришћанима, католицима, свестан да они прави пријатељи нису.
    Кад је Турска узвратила ударац, а Аустријанци се дали у повлачење, поколебани колико епидемијама толико и нападима Француза под Лујем Четрнаестим на западним границама, Срби су се нашли на цедилу: или да сачекају Турке и доживе страшне масакре и пустошења, или да беже са савезничком хришћанском војском, преко Саве и Дунава, на тле аустријске империје, у Панонију, која је била мађарска. Нису хтели да се повуку без гаранција да ће имати народна и верска права, а као ратници и привилегије, да не би постали робови мађарских феудалаца. Онај који их је позвао на устанак био је дужан да их прими и заштити – аустријски ћесар. Они није дао Србима права већа од оних која су имали под Турцима, у Патријаршији пећкој, па се постављало, и поставља, питање: колико је било мудро српско укључивање у аустро-турски рат? Изгледа да се није могло избећи, а и да су процене биле погрешне, јер још није био дошао крај Турској, која јесте изгубила једну велику битку, и низ битака, али не и целу војну. Но, Срби, склони понављању грешака, подигли су се на Турке и у следећем аустро-турском рату: и опет су морали да се селе. После прве велике сеобе 1690, дошла је друга велика сеоба Срба – 1739, под Арсенијем Четвртим. А столећима пре тога, особито после пада Србије и Босне, трајале су, истина мање масовне али сталне, сеобе на тле Аустрије, тако да је, 1522, организована Војна крајина, под непосредном управом бечког цара, коју су попуњавали управо ти пресељеници.
    Пресудна улога Беча
    Беч је тако постао, и столећима био, део српске историјске судбине. Срби су се суочили, особито после 1690, с новим противником: прозелитизмом католика, за које су они били шизматици. Уз то, нашли су се у процепу између Хабсбурга и опозиције мађарских сталежа. Најзад, бранећи своје право на опстанак, Срби су ушли у процесе европеизације, у којима је улога Беча била пресудна. Аустријски научници, незаинтересовани за српску драму, једва су пратили тај развој.
    Беч је постао политичка и духовна престоница за све народе царства, па и за Србе, који су оставили за собом разорена древна огњишта, своје опустошене домове, опљачкане или спаљене манастире, па и саму Патријаршију у Пећи. Прешавши Саву и Дунав, почињу се груписати у градовима и, једним, све знатнијим делом претварати у грађане: у Будиму и Пешти, у Сент Андреји и Сремским Карловцима, у Темишвару, Араду и Вршцу, у Баји, Сомбору и Осеку, у Панчеву и Великом Бечкереку, у Митровици и Трсту.
    Војна граница је била у надлежности монарха, односно Илирске дворске депутације, која ће бити претворена у Илирску дворску канцеларију, против које су Мађари, па ће од 1792. значајну улогу задобити Угарско намесничко веће. Изложени трзавицама и притисцима, Срби су приморани да се боре за опстанак и очување својих привилегија, које су често на удару: стога су Срби често принуђени да подсећају на историју. У Бечу су много опрезнији него у мањим местима, у којима брже освајају истакнуте положаје, на пример у трговини. Тако су у Трсту избили у горње слојеве; али царствујушћа Вијена, све до Првог светског рата, има велику привлачност и несумњиво првенство. Међутим, очигледна је несразмера између политичке престонице, што је Беч и за Србе постао, и духовне престонице, у којој су они на маргини, принуђени да се боре за опстанак и да се непрестано доказују као достојни грађани Европе. Срби су багателисани, изневеравани и понижавани. Привилегије се смањују, доводе у питање и опет потврђују, али тек кад се царство суочи с неком опасношћу и потребом да се неко, најчешће баш Срби, за њ жртвује. На нашу срећу у несрећи, постојало је противречје између политике, која нас је изигравала, и културе, која нас је уздизала и преображавала. Политичким притисцима требало је опирати се, јер су нас доводили у сасвим подређена стања, а културне утицаје прихватати, јер су нам отварали видике. Историјска судбина је тако хтела: да Беч током три столећа буде политичко и културно средиште Срба. Престоница државе, у којој је било четрдесетак народа, неизбежно је имала и космополитску климу. Бити присутан у Бечу значило је затећи се на великом тркалишту, уз много опасних такмаца: успети и пробити се у прве редове могло се само изузетним својствима.
    ________________________________________
    Ако у Доситејевој “Аутобиографији” има само штурих података о музичком животу Беча, код Вука и Његоша нема ни помена. Романтизам коме припадају ова два српска списитеља, више него било која друга епоха – прожет је духом музике; а она није дотакла наше великане, који су – очигледно – имали слуха за гусле, а не за симфонијске оркестре, за клавсен, клавир или виолину
    ________________________________________
    Како опстати у Европи
    Године 1867. превладаће дуалистичко начело: империја се преображава у Аустроугарску, што је, с једне стране, одложило распад а, с друге, припремило га, јер се царство није определило за триализам, упркос бројним Словенима. Но без обзира на политичку драму, која је стално час тињала час буктала, Беч је био вишенационална престоница, која је привлачила даровите духове из свих народа: Дејан Медаковић је сигурно у праву кад у тој космополитској атмосфери, коју ће сјајно описати Стефан Цвајг у свом “Јучерашњем свету”, назире слику будуће уједињене Европе. Али је у тој Европи, и тада агресивној и срачунатој, требало опстати: примити њену културу, а не одрећи се своје, светосавске, донете из постојбине. Срби су били упућени на ту нужну симбиозу.
    У другом поглављу аутор нам дочарава положај Срба у 18. веку, у коме се мења слика српске вековне духовне опредељености. Не кидајући везу са источним православљем, Срби су принуђени да прихватају вредности средњоевропске културе. Напуштање Метохије, Пећи, Косова, осталих српских земаља схватили су као привремено стање – нужно зло. Цар их је позвао на устанак уз обећање слободе и права вероисповести: привилегије ништа веће од оних које су стекли уз Пећку патријаршију. Али цар Леополд не сме да заборави Угарску! Главни ослонац српског повлашћеног положаја на аустријском државном простору било је укључивање у одбрамбени систем Војне крајине. Међутим, католици се више мешају у српска верска питања него турски муслимани. Све контролишу, па и календар, у коме би да смање на минимум број Срба светитеља; а за Србе то питање, и слична, није само верско! Смисао је дубљи: више него о религији – реч је о идентитету, о опстанку. И кад границе то омогућују, упорно се, са аустријске стране, спречава уједињење Карловачке и Београдске митрополије. Разјединити Србе, који маштају о старој слави и обнови државе – циљ је противника. Зато Темишварски сабор не испуњава очекивања. Српским грађанима није успело оно што ће устаницима 1804. и 1815. почи за руком. У Србији се питања ако не решавају, а онда постављају – оружаном борбом; у Аустрији борба је политичка и дипломатска. Тако царица Марија Терезија, која ограничава привилегије Срба, после доста натезања потврђује оно што мора да би се спречиле нове сеобе. Јер после развојачења потиске и поморишке границе, Срби граничари се селе, 1751-1753, у Русију, којом влада Јелисавета Прва. Те сеобе је упечатљиво описао Црњански. Већина, ипак, остаје у Панонији. Дунав, као пловни пут, и Подунавље стичу пресудну важност за историјско сретање и прожимање Срба са западњачком културом, у епохама обележеним бароком, рококоом, класицизмом. У тим процесима образује се српско грађанство, које убрзо постаје тумач нових тежњи и носилац преображаја.
    Дејан Медаковић је из таме заборава извукао прве српске становнике Беча, имена српских трговаца из 1670, који су, уз Јермене, трговински посредници између Истока и Запада. Посебан нагласак је на грчко-српским односима.
    ________________________________________
    Беч је тако постао и столећима био део српске историјске судбине. Срби су се суочили, осбито после 1690, с новим пртивником: прозелитизмом католика, за које су они били шизматици. Уз то, нашли су се у процепу између Хабсбурга и опозиције мађарских сталежа. Најзад, бранећи своје право на опстанак, Срби су ушли у процесе европеизације, у којима је улога Беча била пресудна. Аустријски научници, незаинтересовани за српску драму, једва су пратили тај развој
    ________________________________________
    Неповерење власти
    После разбијања опсаде Беча 1683, Срби насељавају део града изван зидина: та четврт добива назив Ратзенвиертел. (За неке је то, због приметног обиља пацова, Раттенвиертел!) Бечка власт је неповерљива према истакнутим Србима. Самозвани потомак Бранковића, деспот Илирика, гроф Ђорђе Бранковић, арестиран је јер гласно сања о обнови српске државе, истина под аустријском влашћу. Без суђења осуђен биће уклоњен из Беча у довољно удаљени Егер, где ће умрети 1711, написавши значајно и утицајно дело “Славено-сербске хронике”. Тек 1743. тај велики маштар, необични човек, прави визионар, биће пренесен у манастир Крушедол, задужбину и маузолеј Бранковића. (Нек ми буде допуштено сећање како су Дејан Медаковић и покојни Небојша Митрић, још млади, маштали да о свом трошку обнове занемарени гроб грофа Ђорђа Бранковића…)
    У Бечу је, под околностима за Србе сумњивим, преминуо намучени и исцрпљени патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, такође пренет у Крушедол и ту сахрањен.
    А бечки Срби, економски све јачи, одржавали су живе везе, пословне и пријатељске, са Грко-Цинцарима. Револуционарне 1848. они ће прискакати у помоћ Војводини Србији, која се, бар закратко, из сна преобразила у стварност.
    У склопу православне црквене организације још је била непроучена, до овог Медаковићевог дела, историја српске црквене општине у Бечу у осамнаестом веку. За православне турске поданике, претежно трговце, постојала је парохија светог Георгија на Штајерхофу, у коју су укључени, већ од 1730, и Срби. На Флајшмаркту је црква Свете тројице, опет за све православне. Патријарх Јосиф Рајачић подробно образлаже зашто је Србима неопходна сопствена црква и, најзад, 1860, добива повољан одговор о градњи српског храма. На листи дародаваца први је цар Фрања Јосиф, а одмах за њим и Милан Обреновић, српски краљ. Патријарх српски истиче: потребне су две источноправославне цркве – једна за словенско, друга за романско богослужење. Српска црква је довршена 1890. Правила Српске црквене општине Свети Сава биће установљена 1906. Бечка црква је под епархијом задарском. Тако су се Срби у Бечу одвојили од Грка. Први српски парох, све до 1924, биће Михаило Мишић, из Краљеваца. Тиме су, не без муке, савладани отпори и препреке, а крунисани дуги напори Карловачке митрополије и Патријаршије.
    Тешко до штампарије
    Још драматичнија је прича о штампању српских књига. Срби су тешко дошли до своје штампарије, а нису заборављали да су штампали књиге: у Пећи, у Горажду, Рујну, Грачаници, Милешеви, Мркшиној цркви, као и у градовима – Београду и Скадру. Одмах по доласку, патријарх Арсеније Чарнојевић тражи штампарију: све до пред смрт његове молбе остају неуслишене. Наш аутор прати неуморне, али узалудне покушаје Арсенијевих наследника. Упућују их на унијатску штампарију, затим и на језуитску, што митрополит Павле Ненадовић, наравно, одбија. Он жели да има штампарију под личним надзором: у фрушкогорском манастиру Раковцу или баш у Сремским Карловцима. Царска администрација, међутим, оклева. У међувремену, између 1741. и 1745, важне српске књиге се, ипак, штампају у Бечу. Аутор нас подсећа на изузетну улогу Христифора Жефаровића и развој технике бакрореза. Открива нам од којих је бечких мајстора Жефаровић учио и који су његови и њихови домети. Обасјава нам и путеве којима стижу књиге из Русије, под значајним патронатом Петра Великога. Створена је и прва књижара са руским књигама. То већ брине мудру и опрезну царицу Марију Терезију, која жели да ту ствар држи под контролом, сузбијајући утицај Руса.
    Суочени смо са готово романескним фигурама, као Јозеф Курцбек или Франц Пацко. Аутор нас шета до Темишвара, где је Србима услуге нудила немачка штампарија. Марија Терезија, велика католкиња, обуздава себе, јер јој је стало до равнотеже, те Курцбек најзад добија, 14. фебруара 1770, привилегију на двадесет година. Одмах су искрсла два проблема: први – ћирилица, каква слова; други – цензор, о коме и те како брине дворска канцеларија. После извесних перипетија, за цензора је дошао Атанасије Деметровић Секереш, парох из Раба, који служи у цркви светог Георгија на Штајерхофу, а који ће, касније, 1776, примити унију. Боравећи у Бечу, Доситеј Обрадовић се дружио с њиме. За кога је радио Секереш – могуће је сад само одгонетати. Извесно је да се борио против руског утицаја, па је спречавао штампање Орфелиновог “Житија Петра Великог”. Негативан реферат је дао и о “Кратком описанију Зете и Црне Горе”, јер је тај кратки опис био посвећен руском адмиралу Орлову. Компликације настају и због српско-грчких сукоба, како у Бечу тако и у Трсту.
    Опасно сплеткарење
    Упркос препрекама, понекад непремостивим, Курцбекова штампарија је означила прелом и знатан напредак у развоју српског штампарства. Неповерење према Курцбеку испољено је на Темишварском сабору 1790. Срби су желели да имају штампарију у својој средини, а били су једини народ коме у Угарској то није било допуштено. И Дворски ратни савет и Илирска дворска канцеларија нису желели да се штампарија нађе у српском окружењу, стрепећи од “опасних последица”. С тим је била сагласна Угарска дворска канцеларија. Надзор двора сматрао се обавезним.
    Кад се, уз многе тешкоће, штампарија ипак нашла у српским рукама, Стефан Новаковић је штампао, 1794, архимандрита ковиљског Јована Рајића “Историју разних словенских народа, посебно Бугара, Хрвата и Срба”. Тешкоће, сплетке, нагомилани проблеми принудили су Новаковића да штампарију прода. Она се из Беча сели на Универзитет у Пешти, што је био пораз за Србе. Треба рећи да су том поразу доста кумовали и сами Срби јер је њихова читалачка публика била малобројна. (Та болест, и данас, прати српску дијаспору, премда је у њој, више него икада и него у ма којој дијаспори, школованих људи. Многи племенити покушаји и данас пропадају услед одсуства солидарности и слабог читалаштва.) Али је лед кренуо: Срби издају Доментијана, Рељковића, затим тада популарне и неопходне забавно-поучне календаре, па и “Српске новине”, покушај смео с обзиром на недовољан број писмених и слабу навику читања. Заслуга је Димитрија Давидовића и Димитрија Фрушића издавање “Новина сербских”, које су излазиле од 1817. до 1822. Угасиле су се услед недозрелости српског друштва.

    Праву револуцију произвешће огромна енергија Вука Караyића и његових сарадника, који ће се обратити штампарији мехитариста, јерменског манастира у Бечу, који је на велика врата ушао у историју српске културе, штампајући епохална дела: да поменемо само Вуков Српски рјечник, превод Новога завјета и сва друга најважнија дела Караyићева; затим песме Бранка Радичевића и Његошев “Горски вијенац”; најзад, радови Ђуре Даничића, почев од “Мале граматике” и превода Библије, као и дела других списатеља српских, Александра Стојачковића и Косте Мандровића, Петра Карађорђевића превод “О слободи” Yона Стјуарта Мила, затим лист “Србадија”, покренут од Стевана Чурчића, и илустровани лист за забаву и поуку “Србска зора”, чији је власник Тодор Стефановић Виловски. И тако даље. Битно је: захваљујући објављивању дела Вука, Његоша, Радичевића и Даничића – година 1847. била је година велике и убедљиве победе народног језика захваљујући значајним делима сазданим на том језику и код мехитариста у Бечу штампаним.
    Вукових педесет година у Бечу
    У следећем поглављу у средишту пажње је Доситејев инспиративни и плодоносни боравак у просветитељској средини Беча и Вуков рад на реформи, уз помоћ бечких пријатеља, на првом месту Јернеја Копитара и немачких романтичара. Доситеј је колико радио толико и уживао у дивном граду. Сам каже: “Шест полезни и радосни година прођу ми у Бечу као шест дана… Непрестано у пријатном упражњенију, или другима лекције предавајући, или своје учећи, само у недеље и на празнике учинили би ми се дни као да су подугачки. По мојему сложенију и начину мишљења морао сам у таквом прекрасном граду као што је Беч благополучан бити… Сав град Беч чинио ми се мој.”
    Вук је у Бечу провео педесет година. Он је у пуној мери био “еингењиенерт”, то јест постао је потпуни Бечлија. О том постоји обимна литература. Имао је и радосних и тешких дана, можда више ових последњих. Одмеравајући једне и друге, Дејан Медаковић закључује да се Вук од духовне клонулости и очаја спасавао искључиво неуморним радом.
    У Бечу је, 16. марта 1850. потписан познати Бечки књижевни договор, по коме Вуков штокавски и ијекавски српски језик постаје заједнички језик књижевности, српске и хрватске. Договор су потписали: уз Вука и Ђуру Даничића, Иван Кукуљевић Сакцински, др Димитрије Деметер, Иван Мажуранић, Винко Пацеа, Франц Миклошич, Стјепан Пејаковић. Полазни принцип је био: један народ треба једну књижевност да има.

  2. Војислав Ананић

    2,

    Мајдан података

    У поглављу “Утицајни људи” аутор спасава од заборава значајна имена српска у Бечу 18, 19. и 20. века, подсећајући, најпре, и на она општезнана. У Бечу су живели и радили готово сви значајни српски писци: Бранко Радичевић, Лаза Костић, Стјепан Митров Љубиша, Ђура Јакшић, Змај, Светозар Милетић, Јован Грчић Миленко, Петар Кочић. Међу њима су и кнежеви Милош и Михаило Обреновић, Александар Карађорђевић и кнегиња Персида, црногорски господари – владика Петар Други Петровић Његош, кнез Данило, па српски краљ Милан. Ако смо о њима понешто или доста знали, с некима смо се ближе упознали захваљујући Медаковићевој књизи: Ђуро пл. Ђурковић, Јован Стефановић Виловски, Огњеслав Утјешеновић Острожински, Никола Капамаyија, др Ђорђе Стојаковић, да поменемо само неке, а сваки од њих је имао свој круг и своја састајалишта. Медаковић је дочарао тај српски свет који је, деценијама и столећима, врвео улицама Беча, састајао се у његовим кафанама, хотелима, храмовима и приватним становима.
    Не мање значајно је поглавље “Срби и Бечки универзитет”, у коме је узгред дата историја ове високе установе, основане 1237. од Фридриха Другог. Бечки универзитет је прави мајдан података о српским студентима. У том руднику копао је Дејан Медаковић, у разним ревирима, свестан да нема научне области чији зналци нису потекли из Беча. Јер Беч је био велики расадник српске интелигенције, њена алма матер. Ту ће улогу, касније, преузети Париз и Француска. Многи српски студенти били су уписани на бечки Медицински факултет: дуга је листа младића из свих српских земаља, вароши и села, који су се ту стекли на студијама. Има Београђана, Кикинђана, Крагујевчана, Меленчана, Свилошана, Суботичана, Темишвараца, Арађана, Вршчана, Черевићана, Вуковараца, Новосађана, и тако даље. Неки су стекли име и у Бечу и у отачаству, као Владан Ђорђевић, Војислав Суботић, Миливој Костић, Милан Јовановић Батут, Светислав Стефановић, па Јован Јовановић Змај, да њиме прекинемо ово набрајање, али и да захвалимо нашем аутору што је оживео тај ишчезли свет. На Правном факултету је Јован Иларион Руварац, на философији Јован Радонић, на славистици и историји – Алекса Ивић, на историји и археологији – Владимир Ћоровић. Славни бечки ђаци су: Ђура Даничић, Валтазар Богишић, Јован Цвијић, Петар Колендић, па Милутин Миланковић, један од највећих наших и светских научника. Тако је у свим струкама, које не стижемо да прикажемо, а испуштамо и целе области и значајна имена. Ту је и ауторов дед Богдан Медаковић, па и Михаило Полит Десанчић, обојица бечки доктори правних наука. Историјска наука, и на Великој школи, и на Универзитету у Београду, велики је дужник Беча. Главни историчари – да поменемо само на прескок: Руварца, Радонића, Станојевића, Ивића, Пантелића итд., итд. – бечки су ђаци, који су учили код великих истраживача, какав је нпр. Константин Јиричек. У славистици, од Даничића до модерних времена, такође налазимо бројна имена школованих у Бечу, особито на катедри Франца Миклошича и Ватрослава Јагића.
    Поглавље “Ликовна уметност” изузетно је богато, јер је то ауторова најужа област, а и утицаји Беча су значајни и плодоносни. Тешко је и замислити нову, постсредњовековну српску уметност уопште без пресудног утицаја Беча, у коме су се многи српски уметници школовали, налазили учитеље и узоре.
    ________________________________________
    Беч је постао политичка и духовна престоница за све народе царства, па и за Србе, који су оставили за собом разорена древна огњишта, своје опустошене домове, опљачкане или спаљене манастире, па и саму Патријаршију у Пећи. Прешавши Саву и Дунав, почињу се груписати у градовима и једним све знатнијим делом, претварати у грађане: у Будиму и Пешти, у Сент Андреји и Сремским Карловцима, у Темишвару, у Араду и Вршцу, у Баји, Сомбору и Осеку, у Панчеву и Великом Бечкереку, у Митровици и Трсту
    ________________________________________
    О Захарију Орфелину
    Родоначелник српске бакрорезне технике је живописац Христифор Жефаровић, аутор, са бечким уметником Томасом Месмером, “Стематографије” и бакрореза “Свети Сава са јужнословенским светитељима”. “Сасвим је вероватно – показује Медаковић – да је Жефаровић у Бечу својом даровитошћу прерастао свога сарадника Томаса Месмера.” Жефаровићева “Стематографија” и хералдика утицала је на разбуктавање српске националне самосвести, а била је и њен израз.
    Аутор указује и на мање познатог Георгија Жефаровића, уписаног на Уметничку академију у Бечу, октобра 1744. Али једна од најзначајнијих српских личности 18. века јесте свестрано обдарени Захарије Орфелин, гравер, калиграф, сликар и писац, изабран седамдесетих година 18. столећа за члана Уметничке академије. Као такав потписује се у илустрованој “Историји Петра Великог”. Живописац Орфелин присно сарађује с Теодором Крачуном, највећим српским сликарем у 18. веку, такође чланом бечке Уметничке академије, чију уметност увелико прожима западњачки дух. Та сарадња се огледа у карловачкој Саборној цркви светог Николе. Озрачен јужнонемачким упливима, Крачун ће се од барока усмерити ка рококоу, смелије од Орфелина. “Тако је баш у Карловцима обављен процес потпуног опраштања у српској уметности 18. века од умирућих облика поствизантијске уметности” – закључује Дејан Медаковић.
    На више начина и у више праваца оглашавао се крај старе епохе. Аутор нам представља рад Мојсеја Суботића, из Мартинаца, Теодора Илића Чешљара и Арсе Теодоровића, који је такође, на свој начин, обележио крај старе и почетак нове епохе. Нова класицистичка струја, без барокног патоса, чија се крајња развојна фаза огледа у бидермајеру, преовладала је у српском сликарству, које је дотад надахнуће и узоре тражило у Бечу. Најзад је и Беч откривао своја ограничења, па су се узори тражили другде: у Паризу, одакле зрачи романтизам, а они српски сликари који теже реализму наћи ће своју ликовну Меку у Минхену. На средокраћи између класицистичко-бидермајерских схватања и романтичарских наговештаја затекао се још један бечки ђак, сликар Павле Симић, који добива познату Гундлову награду за античко сликарство, године 1841. Ђура Јакшић, највећи сликар српског романтизма, везан је и за Беч; али он је осећао дотрајалост бечког класицизма. Ослобађа се устаљених академских прописа и тражи своја упоришта код старих сликара: очарава га Рембрант са својим контрастима – мајсторским коришћењем светлости и сенке. “Његово сликарство – истиче Медаковић – потврђује превласт бујне осећајности над интелектом. Његовим делом српски романтизам је достигао свој врхунац.”
    Једини вајар Димитрије Поповић
    Аутор нам открива улогу бечких учитеља у образовању српских сликара. На Стеву Тодоровића утицао је Фердинанд Георг Валдмилер, који је на путањи између романтизма и реализма, а касније је импресиониран Карлом Ралом, који има приватну радионицу, а утицао је и на друге Србе.
    Посебну Медаковићеву пажњу привлаче српски уметници који се задржавају дуго или трајно у Бечу: Димитрије Петровић је једини Србин који је на бечкој Уметничкој академији студирао вајарство. Обузет је идејама владајућег класицизма. За Кнежевину Србију извајао је грбове за топове стајаће војске. Урадио је споменик мађарског песника Кишфалудија за Будимпешту, а у београдској Саборној цркви његово дело је предикаоница. Познат је као ливац новца и медаља. И син вајара Димитрија Петровића, Ладислав, сав припада граду Бечу у коме је оставио трајне трагове.
    Занимљива личност је и Анастас Јовановић, у Бечу од 1838, као питомац кнеза Милоша, који се први међу Словенима заинтересовао за фотографију и њеног претходника – дагеротип. Он је израдио прве стереоскопске слике, значајне за историју престонице, чији је стари изглед, пре изградње ринга, овековечио. Родоначелник је код Срба и у изради литографије. Родољуб и ватрени присталица династије Обреновића, Анастас Јовановић је имао велике пројекте: “Србски споменици” и “Пантеон Славјански”, што би био низ портрета и историјских композиција, који би текли хронолошким редом. План је остварен само делимично, јер је српска публика затајила, није било довољно претплатника за његове свеске.
    Значајан по последицама јесте боравак Уроша Предића у Бечу, који је студирао на Уметничкој академији, у мајсторској класи професора Кристијана Грипенкерла, заступника Винкелманових естетичких схватања. Предић је убр-зо добио Гунделову награду, као врло истакнути ђак Академије.
    Дејан Медаковић тачно одређује Предићево место у струјањима тадашње аустро-немачке уметности и његов однос према узорима. Са својим професором Грипенкерлом Предић ради на изради фриза, у дворани Горњег дома неокласицистичке зграде Бечког парламента, у тзв. Херенхаусу – доказ да је Предић стекао знатан углед и велико поверење. Реч је о сценама из грчко-римске митологије и историје, које су, нажалост, уништене у Другом светском рату. Захваљујући Предићевом педантном чувању докумената, наш аутор успева да реконструише основне податке о овом значајном уништеном делу.
    “Сликарски Шуберт”, како су не без разлога називали Уроша Предића, определио се, по повратку у завичај, за жанр-мотиве и црквено сликарство, чије бечке и средњоевропске изворе мајсторски утврђује Дејан Медаковић.
    Победнички поход Паје Јовановића
    Исто тако аналитички и надмоћан приступ карактеришу странице посвећене Паји Јовановићу, такође ђаку исте Академије и истог професора Кристијана Грипенкерла. Обасјаће га и пример другог мајстора: Леополда Карла Милера. Још у Академији Паја Јовановић је добио признања као изузетно даровит млади уметник. А онда је започео његов победнички поход: жанр-мотиви, велике историјске сцене, портрети. “Врло брзо постаје тражени сликар европске аристокрације, обасипан поруyбинама краљева, принчева, грофова, мондена, знаменитих уметника, научника и новчаних магната. Овакву репутацију за живота је у европској уметности од друге половине деветнаестог века стекао само још Франц фон Ленбах (1836-1904), сликар кнежева и сам сликарски кнез у минхенском портретском сликарству.” И цар Фрања Јосиф Први је био Јовановићев поручилац и модел. Сачинио је царев званични портрет који је висио у главној сали аустријског парламента. У оно време тешко је и замислити веће признање. Паји Јовановићу савршено пристаје израз да је био еингењиенерт.

    “За разлику од незаобилазних бечко-српских веза у области ликовних уметности, као и политичких и привредних спона које су готово преобразиле изглед српског друштва у осамнаестом и почетком деветнаестог века, о музици и музичком животу подаци су сасвим оскудни. У томе се испољавају извесна ограничења српског духа и културе. Беч је у 18. и 19. веку музичка престоница света; у њему живи дух Моцарта и Хајдна, а Бетовен ствара своја велика дела у време кад су Доситеј и Вук у Бечу. Међутим, ако у Доситејевој “Аутобиографији” има само штурих података о музичком животу, код Вука и Његоша нема ни помена. Романтизам, коме припадају ова два српска спаситеља, више него било која друга епоха – прожет је духом музике; а она није дотакла наше великане, који су – очигледно – имали слуха за гусле, а не за симфонијске оркестре, за клавсен, клавир или виолину.
    У романтичарску атмосферу Беча уклапао се Корнелије Станковић, који своје музичко образовање дугује професору Симону Сехтеру. Станковић је убрзо постао утемељач српско-православне црквене музике: на архијерејској служби патријарха Јосифа Рајачића, а у присуству бројних Грка, Руса, Србаља и Немаца, Корнелије Станковић је дириговао, у грчкој цркви, своју литургију по Јовану Златоустоме.
    Аустралијанац из Руме
    Композитора је чекало изненађење, за њ непријатно, по мени карактеристично, које гони на размишљање и извесне не баш ведре закључке. “Покушај увођења вишегласног црквеног појања, заснованог на традицији карловачког пјенија, изазвало је цариградског патријарха Антима да српске црквене власти упозори о њиховом одступању од традиционалног једногласног грчког начина појања. У писму које је упутио патријарху Рајачићу, цариградски патријарх Антим изричито захтева да се ‘васпостави отеческа греческа музика’. При том помиње две српске црквене општине, бечку и тршћанску, где је старо појање напуштено у корист вишегласја.”
    Срећом, патријарх Рајачић је био Станковићев заштитник, који га је охрабривао да наступа не само на божанственим службама него и на духовним концертима. Превагнуо је утицај Средње Европе, у музици као и у црквеном сликарству. За Корнелијем Станковићем дошао је Јосиф Маринковић.
    Трећи студент музике у Бечу био је Петар Костић, касније композитор, рођен 1877. који је у Београду био Мокрањчев ученик. Он сарађује са српском црквеном општином и покушава да јој створи црквено-певачки хор. – Из Будима долази у Беч, на усавршавање, и композитор Петар Стојановић, Костићев вршњак, чије композиције и музичко-сценска дела прихватају бечки оркестри.
    Занимљива је и појава Тоше Андрејевића Аустралијанца, диригента, композитора и фаготисте, родом из Руме, који се обрео у Бечу, постао члан бечке “Зоре” и одушевљени сарадник чувеног Штраусовог оркестра, са којим се упутио у Аустралију, где је основао и сопствени оркестар. – Из Панчева стиже у Беч десетогодишњи виолиниста Драгомир Кранчевић, рођен 1847. који је са четрнаест година врло успешно свирао у великој Ритерској дворани, да би доспео, у својој петнаестој години, до славног Музикферајна, у коме наступа више пута, а једном и свирајући у корист зидања српске цркве. Том приликом је, у знак признања, добио албум Вијетанових композиција и свеску са посветама и аутограмима Брамса, Рубинштајна и других. Тај млади Панчевац одбио је понуду да постане професор виолине на Бечком конзерваторијуму после одласка његовог учитеља, професора Хелмесбергера, у пензију. Вукло га је родно Панчево, али би се често обрео у Бечу да свира на великим филхармонијским концертима. Позиван је и у Пешту.
    Српско име на виолини
    Касније се вратио у Беч и ту живео сасвим повучено. У пензију је отишао са педесет четири године да више никад не засвира. “Штавише, тад је виртуозу Јану Кубелику продао и своју Страдиваријусову виолину. Текст под насловом: Концертмајстор Драгомир Кранчевић – некад славан, умро усамљен, појавио се у једном бечком листу. И много касније је памћен као “човек, који је, као виртуоз на виолини проносио српско име по великом свету и уживао најлепши уметнички глас међу европским музичарима кроз неколико деценија”. “Кранчевић је – закључује Медаковић – био први српски репродуктивни уметник који је и у најоштријој конкуренцији изборио запажено место.”
    Нема краја Медаковићевој, па стога ни мојој причи, а морали бисмо је завршити, сад врло стрмо, премда су у питању људски животи у којима се огледа историјска судбина нашег народа. “Срби официри у царској војсци” – не усуђујем се да зађем у шуму података тог поглавља и да се суочим са свим тим ликовима наших предака. Пресудна је улога Беча у животу српских граничара; али се и одбрана, па и освајања царства нису могли замислити без српских ратника и њихових великих жртава. Војна крајина је постојала од 1522. до 1881. Ту су Срби за своје мршаве привилегије плаћали данак у крви. Војне обавезе су биле сурове, а трајале су од 16 до 60 лета. Зато су Срби били слободни сељаци, а не кметови, што је за њих било од животне важности. Царству су дали више од десет хиљада сјајних официра, бираних по најстрожим мерилима, међу којима и неколико врло истакнутих војсковођа. Немали број њих заслужио је племићке титуле. Хвала Дејану Медаковићу што је те јаке личности, драматичних, а често и трагичних живота, дозвао у наше памћење.
    Ни о друштвеном животу Срба у Бечу не смемо да излажемо ауторове тезе. Скрећем пажњу и на значајно поглавље, минијатурну историјску студију, “Положај Срба у 19. веку”, где је, поред осталог, представљена борба Срба за Војводовину Србију. Тај више сан него јава данас је изопачен. Наши преци су се свим срцем залагали да нагласе Српство у Банату, Бачкој, Барањи и Срему. А неки наши савременици, игноранти у историји, окренули су смисао идеје о Војводини, па су се за аутономију борили у односу на Србију, што је апсурд. За Србе је аутономија била спасоносна у Аустрији и Аустроугарској, кад су били угрожени од прекрштавања, унијаћења, покмећивања и однарођивања. Сан наших војвођанских предака беше: или да се врате на своја огњишта, тамо далеко, у Метохију, Косово, Стару Србију, моравску Србију, Шумадију; или пак да се уједине са матицом Србијом, кад историјске прилике то допусте. Изокренути смисао војвођанске аутономије – данас значи не знати историју, изневерити претке, понашати се бесловесно. Зато сам дубоко уверен да је аутономаштво – антикултура. Јер не знати своју историју, изневерити своја предања, олако занемаривати егзистенцијални српски интерес, заборављајући завете предака – шта је друго до варварство?
    ________________________________________
    После разбијања опсаде Беча 1683. године Срби насељавају део града изван зидина: та четврт добива назив Ратзенвиертел. Бечка власт је неповерљива према истакнутим Србима. У Бечу је под околностима за Србе сумњивим, преминуо намучени и исцрпени патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић одакле је пренет у Крушедол и тамо сахрањен
    ________________________________________
    Доказивање малих народа
    Али вратимо се монументалној књизи академика Дејана Медаковића, коју сам ја овим приказом не мало окрњио, оштетио, осиромашио, те дугујем извињење и аутору и вама, слушаоцима. Срби су – ваљда смо бар то дочарали! – успели да се интегришу у бечку културну средину, не само као продорни трговци, уз помоћ врло довитљивих православних Цинцара, него и као уметници, и чиновници и, особито, као војници. Очигледне су извесне заслуге Срба за ширење бечког еврпског духа; њиме обогаћени, зрачили су на балканским просторима, којима је још владао и тон давао Ислам. А у неким, изузетним случајевима и Срби су задужили Беч. Мислим на врхунске ствараоце, као Паја Јовановић и Урош Предић, или Јосиф Даниловац, водећи карикатуриста царствујушће Вијене, или Ладислав Петровић, захваљујући коме знамо план старог Беча. То су, рекао бих, само неки од примера нашега давања. Много више смо примали… сем у војсци, где смо не само давали него се и столећима жртвовали. Током историје Аустријанци Србе из Војне крајине дословно цеде!
    Малом несрећном народу, што су Срби постали вољом немиле историје, ускраћене су могућности да му се сви дарови развију. Мали мора стално да се доказује – ка најбољем и највишем принуђен је да тежи. Мали не смеју да дремају. Упамтите то, особито ви млади, који мислите да кренете у велики свет: он вас не чека раширених руку, него ће вас примити, само ако сте бескрајно вредни и много знате, примиће вас да вас цеди. Судбина нам је таква: да морамо доскочити тој вечитој замки, која је вребала и наше претке. Историја је учитељица: учимо савесно од ње, избегнимо судбину понављача.
    Шта још морамо да знамо? Лествице вредности постављају велики народи. Нису те лествице увек исправне, ни праведне. Али ми не можемо диктирати мерила Паризу, ако је реч о моди или о сликарству. Ето, баш у Паризу има, међу педесетак хиљада сликара, наших уметника, који су при самом врху, потпуно интегрисани у париска мерила. Но ипак су странци, што може бити и преимућство, ако држе до себе и своје културе, којом обогаћују културу која их је примила. А овде, у отачаству, налазимо се на тлу транзитном, често угрожени од освајача? Несрећа постаје предност ако се догоди чудо, па се судар цивилизација претвори у сусрет, прожимање, оплођивање, узајамно богаћење. У Панонији је и до тог долазило. Српски сеобари су, пре сопствених домова, градили своје цркве: преко три стотине храмова у 18. веку, у барокном стилу, са иконостасима, што значи са око десет хиљада слика! То је богатство. А није било нимало лако свикнути се на нови културни амбијент, прилагодити му се, не одричући се свога српско-византијскога наслеђа. Ако у људима превагну духовне вредности, а једна од њих је и племенита радозналост, ако љубав, та битна врлина човештва, не доживи пораз, цивилизације се не морају антагонизовати: оне могу више него коегзистирати – природно је и да се узајамно оплођују.

    изд. Прометеј – Нови Сад, 1998; Реч у Панечву, 23. фебруара 1999.

    PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.

  3. Војислав Ананић

    КАКО ЈЕ САХРАЊЕН ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ

    http://www.snnovine.com/viewer/2019/39/pdfs/s10.pdf

    Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, 39/2019.

  4. Војислав Ананић

    БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ …
    22. 11. 2017
    Највећа личност Србије
    Аутор: Бранимир Гајић

    Уколико би се повела дискусија о најзначајнијем појединцу у укупном доприносу српском народу, без сумње је да би поред свих знаменитих научника, уметника, интелектуалаца, писаца, доктора, инжењера, та величанствена титула ипак морала да припадне само једној личности – Вуку Стефановићу Караџићу.

    Његов напор и оно што је учинио нису само дали целовит и јединствен темељ нашем идентитету, омогућивши нам да уобличимо сопствени језик, већ је направио комплетну социолошку револуцију која је захватила и друге народе који ће касније по том основу бити уједињени на југословенском простору.

    Биографија Вука Стефановића Караџића углавном је данас позната у општој форми која се преноси деценијама кроз основношколско образовање и фокусирана је, неком чудном поставком ствари, на општа места у њој, попут детињства у Тршићу, учења и описмењавања у Србији на крају 18. и почетку 19. века, улози у Карађорђевом устанку, каснијем одласку у Беч и раду на правопису и уобличавању „народног“ језика који ће постати наш данашњи уникатни симбол, као једини на читавом свету у коме важи опште правило о „једном гласу – једном слову“.

    Међутим, иза такве романтизоване биографије за „општу употребу“ и елементарног упознавања живота Вука Стефановића Караџића стоји читав универзум догађаја, утицаја, борби, тешких тренутака, замршених геополитичких и империјалних односа, о којима нема превише дубоких објашњења, а што је Вук све успео да преброди и превазиђе загледан у свој ванвременски задатак и величанствену идеју.

    Јер, оно што је још у младости открио – да језик једног народа одређује и његов идентитет – није важило у Србији чији је савременик био, пошто је улогу „светионика“ чврсто држала црква у којој се говорило мешавином руског и „старословенског“ језика, намећући тако „институционално“ уместо националног.

    При том, тај и такав, у пуном смислу речи недефинисани језик, није имао своју општу регулацију услед чега је био склон разним збуњујућим тумачењима и изговорима, и погодан за манипулацију од стране структуре која га је користила. Сва та збрка спречавала је масовно описмењавање српског народа и његово спајање са модерном епохом која у то време већ озбиљно захвата читаву Европу.

    Загледан у узор, немачког филолога Аделунга који први у тој ери уобличава мисао да се пише као што се говори, а чита као што се пише, и снажно подржан од бечког Словенца Јернеја Копитара, са којим дели исту „платформу“ језичке реформе, Вук креће у реконструкцију азбуке, односно, слова којим ће се писати у новом језику, а затим и у систематизацију речника. Објављује и прву књигу „по новом“ – „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, која представља премијеру граматике српског језика на народном говору уместо на замршеном и недефинисаном црквеном „језику“.

    Све што од тог тренутка прати Вука Караџића може се описати једном речју: олуја.

    Својим радом изазива бројне непријатеље, моћне тадашње организације, утицајне људе, па чак и империјалне силе чијим интересима никако није одговарало утемељивање српског идентитета. Биће осуђиван, излаган опасностима, претњама, непријатностима, клеветама и оптужбама, али ће храбро и упорно наставити своју мисију.

    Огромну подршку добио је од филолога Ђуре Даничића, песника Бранка Радичевића и самог великог Његоша који прихватају његов став и стварају по новом обрасцу, што је, уз подршку и других младих интелетуалаца тог доба, било од пресудне важности да реформа заживи…

    За платформу изабрао је такозвани „народни“ језик, колоквијални једноставни говор који се разликовао од мистичног и неразумљивог црквеног и „господског“ говора елита тадашње Србије, истовремено уронивши пуном снагом у записивање сваког фолклорног наратива до кога је могао да дође, сачувавши тако од заборава и готово комплетну вербалну традицију Србије која је непрекинута трајала више од четири века, а да јој претходно нигде није било писаног помена у црквеним књигама.

    Наше данашње памћење и веза са тешким временима вековне отоманске окупације које су одликовали непрестани покушаји брисања идентитета од стране те азијске империје, заслуга су Вукових напора да покаже да језик у Срба постоји, да је развијен и да није део нејасног црквеног „меланжа“.

    Због тога што се осетила угроженом, тадашња српска црква видела је у Караџићу озбиљног непријатеља, а због веровања да „дерусификацијом“ језика одваја Србију од Русије, био је изложен не само оптужбама да „католичи“ народ, већ и озбиљним зебњама како ће руска империја реаговати на такав његов рад.

    Црква је у својој харанги заустављена тек када је Вук објавио „Нови завет“ по свом обрасцу у коме је јасно показао да је могуће Библију читати и писати тако, ван дотадашњег „ултимативног“ обрасца.

    Бавио се изучавањем и комплетне слике свог народа, па је тако поред правописа и књижевности, био концентрисан и на историјска истраживања, као и на антропологију, етнографију, па чак и начине исхране, одевања, хигијену и болести.

    Својим радом изазвао је огромну пажњу не само у региону већ и готово међу комплетном тадашњом европском интелектуалном елитом. Био је биран за члана академија наука у Берлину, Бечу, Петрограду, примљен за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и одликован од стране руског, хабзбуршког цара, пруског краља и Руске академије наука. Чак му је била додељена титула почасног грађанина града Загреба.

    Умро је после готово полувековног непрестаног рада да свој народ учини бољим, снажнијим, образованијим и напреднијим. Почива у порти Саборне цркве у Београду у једноставном гробу.

    Титулу највећег човека сопствене нације држи и данас с обзиром на дело које је преживело век и по искушења, показало сву беспрекорност идеје и величанственост изведеног које несмањеним интензитетом привлачи сталну пажњу бројних лингвиста и социолога широм планете због магично једноставне а поуздане формуле – „пиши као што говориш, читај као што пишеш“.

    Данас, већински несвесни магичности онога што нам је Вук сачинио и успео да се избори да нам га донесе, готово да све више бацамо сенку на величину његовог дела, тако олако узетог здраво за готово, и то кроз све веће непознавање правописа, све бројније девијације његових лингвистичких и идентитетских принципа, и одустајање од „златних постулата“ о „једном слову – једном гласу“.

  5. Војислав Ананић

    6. фебруара 1864. у Бечу је умро Вук Стефановић Караџић, реформатор српског језика и правописа. Издао је више збирки народних песама и приповедака., прву српску граматику („Писменица“) и речник (1818). Његови посмртни остаци су 1897. пренети из Беча и сахрањени уз Доситеја Обрадовића испред Саборне цркве у Београду.