4. novembra 1929. – U Erdeviku (Srem) rođena srpska filmska, televizijska i pozorišna glumica Mira Banjac, najveća živa zvezda jugoslovenskog filma.
Mira Banjac, pravo ime Mirjana T. Banjac, pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu (1950). Uz kraće angažmane u pozorištima u Sremskoj Mitrovici (1949—1951) i Narodnom pozorištu u Banja Luci (1953 — 1955) radila je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (1951 — 1970). Godine 1970. prešla je u Beograd i postala član Ateljea 212.
Likove žena iz naroda, svoja najuspelija glumačka dostignuća, najčešće ostvaruje svojevrsnim humorom. Osim u pozorištu, gde je dobila niz priznanja, igrala je i u nizu televizijskih drama i serija (na primer glavnu ulogu u seriji Marija Stipe Delića i više glavnih uloga u dramama Milenka Vučetića) te na filmu.
Na velikom ekranu ostvarila je više uloga za pamćenje, posebno u ostvarenjima Gorana Paskaljevića. Autorka je scenarija kratkometražnog filma Laku noć Šnjuka.
Dobitnica je brojnih nagrada, između ostalog dveju Sterijinih nagrada, Statuete Joakim Vujić, Oktobarske nagrade Novog Sada, zatim Oktobarska nagrada Beograda, Sedmojulska nagrada, tri Zlatne arene, Nagrada grada Zagreba (za TV seriju „Marija“), Zlatni lovorov venac za životno delo (Sarajevo 1991).
2000. godine dobila je nagradu Dobričin prsten, kao najveće glumačko priznanje u Srbiji.
2008. godine dodeljena joj je Nagrada „Pavle Vuisić“, koja se dodeljuje glumcu za životno delo.
Za vreme Drugog svetskog rata bila je godinu dana u Prvoj proleterskoj brigadi.
A evo što je o svojoj porodici Mira Banjac ispričala Feliksu Pašiću 2001. godine:
Moj otac je Amerikanac. Moja baba je otišla u Detroit sa onom prvom migracijom, i tamo su se rodili moj otac i moja tetka. Ta moja baba je bila jedna dosta velika hohštaplerka.
To je baba po ocu?
Po ocu. Ona je za vreme prohibicije verovatno pekla viski i obogatila se. Jednom sam pitala jednoga koji je kod nas testerio drva i nešto grdio moju babu zašto je grdi. A on kaže: „Baš zbog tvoje babe sada testerim drva…” Dovela je moga oca iz Amerike kad je on imao petnaest godina, prvi put, i upisala ga u privatnu školu u Beogradu, da bi naučio jezik i eventualno ostao. To je bila sirotinjska osveta: htela je da pokaže šta je sve u Americi stekla. Međutim, moj otac se posle godinu dana vratio.
Kako se zvao?
Teodor. Teo su ga zvali. Ali, baba ga je ponovo dovela, kad je on imao devetnaest godina. A moja mama je imala dvadeset i dve. Moja baba je jako insistirala na tom braku, pošto je mama bila iz dobre kuće, moji su ujaci bili dobrostojeći. Našla je da je to dobra partija. A bilo je tužno: oni nisu mogli da razgovaraju. On je znao samo dve-tri reči srpskoga. Ja sam se dvadeset devete rodila i kažu da je tada mojoj mami ispod prozora svirala vatrogasna muzika. Otac je to želeo. Moji seljaci su mi posle pričali da je bio sjajan čovek, da je jako voleo moju majku i da je svašta umeo. Kad sam imala četiri godine, on je hteo da se vrati nazad, u Ameriku, i da povede i moju mamu. Vratio se, a tamo su još bili moja baba i moja tetka. Mami je poslao kartu da dođe. Ali, moji ujaci i baka po materi nisu joj dozvolili da ide: „Kud ćeš, ne znaš jezik, vratiće se on, samo ti sedi tu…” Međutim, on se nije vratio. Nikad se nije vratio. Vratila se moja baba i dovela moju tetku koja je perfektno govorila nekoliko jezika. Ona je bila jedna od sekretarica kod „Forda”, u Detroitu. Baba je nju mladu, od šesnaest-sedamnaest godina, udala za sina našeg sveštenika, Dušu, koji se posle mesec dana ubio na Vencu, u nekoj kartaškoj seansi. Tetka je ostala, a moja mama je, naravno, morala da iziđe iz kuće. I onda je počeo taj tragični život. Mama je u prvo vreme bila kod svoje braće, radila im, niko i ništa. Posle je otišla u Beograd i radila je u fabrici šećera i u velikoj kući „Sakalarides Kukulidis”, a ja sam ostala jer me baba nije dala.
Kako se zvala baba?
Nata. Bila je, onako, dvometrašica, velika, jaka žena… Onda se zatvorila granica i moja mama više nije mogla da dolazi. Krenula je okupacija. Već sam mislila da sam zauvek izgubila svoju majku. Jednom sam sela na voz i pošla za Beograd. Naravno, u Zemunu su me skinuli Nemci, pa u konjičku školu. I počeo je film. Usred noći se pojavi čovek koga ja znam: komšija iz Erdevika. Nemac, prvi komšija, imao je dvadeset četiri-pet godina. Zaprepasti se da sam ja tu. Kažem mu da hoću kod svoje mame. On kaže: „Ja sam tvoju mamu video u Beogradu.” I rekao je da će ujutro doći po mene. Ujutro je došao i rekao: „Mi ćemo sada preći most, tamo će te čekati tvoja mama. Ja ću ići motorom sa jednom kolonom, ali mi nećemo razgovarati.” Ja sam bila na kraju kolone, sa malom školskom torbicom. Tada nisam znala, to je bila kolona koja je išla za Banjicu. Odjednom sam s leve strane mosta ugledala moju mamu, u crnoj astraganskoj šubari, u crnom mantilu. Kad me je ona videla u toj koloni, onesvestila se. Posle joj ja kažem: „Eto vidiš kako ima i dobrih Nemaca.” A ona kaže: „Uzeo je sve što sam ja zaradila.” I tako sam bila sa mojom mamom do oslobođenja Beograda. I onda smo nas dve krenule pešaka sa vojskom od Beograda do Erdevika, da bismo shvatile da je moja tetka prodala kuću, baba je umrla, i da mi nemamo ništa. Onda sam ja pošla sa Prvom proleterskom divizijom, sa kulturnom ekipom u kojoj su bili Predrag Tasovac, Gostuški, pokojni Ljuba Kovačević i njegova mama. Demobilisana sam kad su prvi đaci demobilisani, u Sežani. I ponovo pešaka: Sežana-Erdevik.
Da li se tvoj otac raspitivao za tebe?
Jeste. Moj je otac bio visoki oficir američke avijacije. Do korejskog rata se javljao mome ujaku. Posle se više nije javljao. Moja majka nije razvedena s njim, nosim njegovo prezime, ali ja ga nikad nisam tražila. Tetka je moja odmah posle oslobođenja otišla u Ameriku i umrla je u Americi. Ja sam se s njom malo dopisivala, ali to je bila tanka veza. Bila sam na adresi u Americi, gde su oni stanovali, i nisam pozvonila, nisam tražila svog oca. Nisam ga tražila ni preko Crvenog krsta, nikada, nikada. Nije mi više bio potreban. Nikad nisam nikome o tome ni govorila, prosto zato što je to, eto, jedan deo moga tereta. I verovatno je iz toga sva moja snaga proizilazila: da se moram sama izboriti, kao i moja mati.
Znaš li kad je otac umro?
Ne znam ni da li je moj otac umro. Možda je i živ, nemam pojma. A majka mi je umrla šezdeset druge. Prvi put sam izišla u inostranstvo sa Srpskim narodnim pozorištem, na zajednički pasoš. Baš tada moja majka je doživela srčani udar. Nisam ni stigla na sahranu. Imala je pedeset dve godine.
Kako si živela uz babu?
Ona je bila vrlo sposobna žena. Barabar sa muškarcima. Sve su radile sluge, ali ona je tačno znala šta se radi, kol’ko se ima, gde ima, vodila evidenciju i – stalno se zaključavala. Neke velike sanduke je donela iz Amerike. Za mene je ostala tajna šta je u njima. Mi smo već u šest sati zaključavali kapiju. Stalno se zaključavala, valjda da je neko ne pokrade. A posle, kad je moja tetka došla, užasno su se svađale. Ni moja tetka nije mogla tu da nađe sebe. Baba je upropastila decu, dovela ih u sredinu koja više nije bila njihova. Kad su se svađale, svađale su se na engleskom, samo su psovale na srpskom. Ali, ta tetka me je mnogo čemu naučila, i mislim da su tu možda neki pravi počeci. Bila je obrazovana, poeziju je volela, mnogo je čitala, mnogo sam s njom razgovarala o nekim lepim stvarima. Čak je u nekoj amaterskoj predstavi igrala. Ali, ja tada nisam osećala želju za pozorištem. Tek posle je to kod mene sazrelo. Od nje sam primila neku malu, lepu početnu kulturu koja je tada za mene bila dosta važna.
IZVOR: Vikipedija, komunikacija.org.rs
Komentari (0)