На данашњи дан: Рођена глумица Мира Бањац

4. новембра 2012.

коментара: 0

4. новембра 1929. – У Ердевику (Срем) рођена српска филмска, телевизијска и позоришна глумица Мира Бањац, поред Милене Дравић, највећа жива звезда југословенског филма.

Мира Бањац, право име Мирјана Т. Бањац, припада првој генерацији глумаца која је завршила Позоришну школу у Новом Саду (1950). Уз краће ангажмане у позориштима у Сремској Митровици (1949—1951) и Народном позоришту у Бања Луци (1953 — 1955) радила је у Српском народном позоришту у Новом Саду (1951 — 1970). Године 1970. прешла је у Београд и постала члан Атељеа 212.

Ликове жена из народа, своја најуспелија глумачка достигнућа, најчешће остварује својеврсним хумором. Осим у позоришту, где је добила низ признања, играла је и у низу телевизијских драма и серија (на пример главну улогу у серији Марија Стипе Делића и више главних улога у драмама Миленка Вучетића) те на филму.

На великом екрану остварила је више улога за памћење, посебно у остварењима Горана Паскаљевића. Ауторка је сценарија краткометражног филма Лаку ноћ Шњука.

Добитница је бројних награда, између осталог двеју Стеријиних награда, Статуете Јоаким Вујић, Октобарске награде Новог Сада, затим Октобарска награда Београда, Седмојулска награда, три Златне арене, Награда града Загреба (за ТВ серију „Марија“), Златни ловоров венац за животно дело (Сарајево 1991).

2000. године добила је награду Добричин прстен, као највеће глумачко признање у Србији.

2008. године додељена јој је Награда „Павле Вуисић“, која се додељује глумцу за животно дело.

За време Другог светског рата била је годину дана у Првој пролетерској бригади.

А ево што је о својој породици Мира Бањац испричала Феликсу Пашићу 2001. године:

Мој отац је Американац. Моја баба је отишла у Детроит са оном првом миграцијом, и тамо су се родили мој отац и моја тетка. Та моја баба је била једна доста велика хохштаплерка.

То је баба по оцу?

По оцу. Она је за време прохибиције вероватно пекла виски и обогатила се. Једном сам питала једнога који је код нас тестерио дрва и нешто грдио моју бабу зашто је грди. А он каже: „Баш због твоје бабе сада тестерим дрва…” Довела је мога оца из Америке кад је он имао петнаест година, први пут, и уписала га у приватну школу у Београду, да би научио језик и евентуално остао. То је била сиротињска освета: хтела је да покаже шта је све у Америци стекла. Међутим, мој отац се после годину дана вратио.

Како се звао?

Теодор. Тео су га звали. Али, баба га је поново довела, кад је он имао деветнаест година. А моја мама је имала двадесет и две. Моја баба је јако инсистирала на том браку, пошто је мама била из добре куће, моји су ујаци били добростојећи. Нашла је да је то добра партија. А било је тужно: они нису могли да разговарају. Он је знао само две-три речи српскога. Ја сам се двадесет девете родила и кажу да је тада мојој мами испод прозора свирала ватрогасна музика. Отац је то желео. Моји сељаци су ми после причали да је био сјајан човек, да је јако волео моју мајку и да је свашта умео. Кад сам имала четири године, он је хтео да се врати назад, у Америку, и да поведе и моју маму. Вратио се, а тамо су још били моја баба и моја тетка. Мами је послао карту да дође. Али, моји ујаци и бака по матери нису јој дозволили да иде: „Куд ћеш, не знаш језик, вратиће се он, само ти седи ту…” Међутим, он се није вратио. Никад се није вратио. Вратила се моја баба и довела моју тетку која је перфектно говорила неколико језика. Она је била једна од секретарица код „Форда”, у Детроиту. Баба је њу младу, од шеснаест-седамнаест година, удала за сина нашег свештеника, Душу, који се после месец дана убио на Венцу, у некој карташкој сеанси. Тетка је остала, а моја мама је, наравно, морала да изиђе из куће. И онда је почео тај трагични живот. Мама је у прво време била код своје браће, радила им, нико и ништа. После је отишла у Београд и радила је у фабрици шећера и у великој кући „Сакаларидес Кукулидис”, а ја сам остала јер ме баба није дала.

Како се звала баба?

Ната. Била је, онако, двометрашица, велика, јака жена… Онда се затворила граница и моја мама више није могла да долази. Кренула је окупација. Већ сам мислила да сам заувек изгубила своју мајку. Једном сам села на воз и пошла за Београд. Наравно, у Земуну су ме скинули Немци, па у коњичку школу. И почео је филм. Усред ноћи се појави човек кога ја знам: комшија из Ердевика. Немац, први комшија, имао је двадесет четири-пет година. Запрепасти се да сам ја ту. Кажем му да хоћу код своје маме. Он каже: „Ја сам твоју маму видео у Београду.” И рекао је да ће ујутро доћи по мене. Ујутро је дошао и рекао: „Ми ћемо сада прећи мост, тамо ће те чекати твоја мама. Ја ћу ићи мотором са једном колоном, али ми нећемо разговарати.” Ја сам била на крају колоне, са малом школском торбицом. Тада нисам знала, то је била колона која је ишла за Бањицу. Одједном сам с леве стране моста угледала моју маму, у црној астраганској шубари, у црном мантилу. Кад ме је она видела у тој колони, онесвестила се. После јој ја кажем: „Ето видиш како има и добрих Немаца.” А она каже: „Узео је све што сам ја зарадила.” И тако сам била са мојом мамом до ослобођења Београда. И онда смо нас две кренуле пешака са војском од Београда до Ердевика, да бисмо схватиле да је моја тетка продала кућу, баба је умрла, и да ми немамо ништа. Онда сам ја пошла са Првом пролетерском дивизијом, са културном екипом у којој су били Предраг Тасовац, Гостушки, покојни Љуба Ковачевић и његова мама. Демобилисана сам кад су први ђаци демобилисани, у Сежани. И поново пешака: Сежана-Ердевик.

Да ли се твој отац распитивао за тебе?

Јесте. Мој је отац био високи официр америчке авијације. До корејског рата се јављао моме ујаку. После се више није јављао. Моја мајка није разведена с њим, носим његово презиме, али ја га никад нисам тражила. Тетка је моја одмах после ослобођења отишла у Америку и умрла је у Америци. Ја сам се с њом мало дописивала, али то је била танка веза. Била сам на адреси у Америци, где су они становали, и нисам позвонила, нисам тражила свог оца. Нисам га тражила ни преко Црвеног крста, никада, никада. Није ми више био потребан. Никад нисам никоме о томе ни говорила, просто зато што је то, ето, један део мога терета. И вероватно је из тога сва моја снага произилазила: да се морам сама изборити, као и моја мати.

Знаш ли кад је отац умро?

Не знам ни да ли је мој отац умро. Можда је и жив, немам појма. А мајка ми је умрла шездесет друге. Први пут сам изишла у иностранство са Српским народним позориштем, на заједнички пасош. Баш тада моја мајка је доживела срчани удар. Нисам ни стигла на сахрану. Имала је педесет две године.

Како си живела уз бабу?

Она је била врло способна жена. Барабар са мушкарцима. Све су радиле слуге, али она је тачно знала шта се ради, кол’ко се има, где има, водила евиденцију и – стално се закључавала. Неке велике сандуке је донела из Америке. За мене је остала тајна шта је у њима. Ми смо већ у шест сати закључавали капију. Стално се закључавала, ваљда да је неко не покраде. А после, кад је моја тетка дошла, ужасно су се свађале. Ни моја тетка није могла ту да нађе себе. Баба је упропастила децу, довела их у средину која више није била њихова. Кад су се свађале, свађале су се на енглеском, само су псовале на српском. Али, та тетка ме је много чему научила, и мислим да су ту можда неки прави почеци. Била је образована, поезију је волела, много је читала, много сам с њом разговарала о неким лепим стварима. Чак је у некој аматерској представи играла. Али, ја тада нисам осећала жељу за позориштем. Тек после је то код мене сазрело. Од ње сам примила неку малу, лепу почетну културу која је тада за мене била доста важна.

ИЗВОР: Википедија, komunikacija.org.rs

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.