Други пишу: Језичка политика – шта је то? Reviewed by Momizat on . Портал Порекло преноси текст из дневног листа Данас у којем се пише о недавном предлогу једног немачког лингвисте да се српски, хрватски, босански и црногорски Портал Порекло преноси текст из дневног листа Данас у којем се пише о недавном предлогу једног немачког лингвисте да се српски, хрватски, босански и црногорски Rating:
You Are Here: Home » Инфо » Медији » Други пишу: Језичка политика – шта је то?

Други пишу: Језичка политика – шта је то?

Портал Порекло преноси текст из дневног листа Данас у којем се пише о недавном предлогу једног немачког лингвисте да се српски, хрватски, босански и црногорски језик обједине под једним именом – ексјугословенски

Очување идентитета и неговање језика није у надлежности ниједне државне институције у Србији. Недавни предлог немачког лингвисте Михаела Шацингера, посланика у Скупштини Савета Европе, да се српски, хрватски, босански и црногорски језик обједине под једним именом – ексјугословенски, последњи је пример који, посредно, показује однос државних органа према питању језика и језичке културе.

Самом предлогу можда не треба давати превелик значај, јер за њега валидног научног оправдања и нема, а о томе ће опет моћи да се расправља тек кад све земље српскохрватског говорног подручја уђу у Унију. Треба ипак имати у виду да у ЕУ постоји тенденција да се узме једно име за језик који има четири назива, а да ли ће остати српскохрватски, како је на великом броју европских универзитета, да ли ће се користити скраћеница БЦМС, или ће се наћи треће решење, засад је под знаком питања.

Занимљиво је, међутим, то што наше државне институције, за разлику од оних у земљама у региону, немају званичан став према питању назива језика у међународној службеној употреби нити су надлежне за нашу језичку политику.

Хрватско Министарство знаности, образовања и шпорта, које узгред има посебан сектор под називом Лекторат, који води рачуна о језику како на домаћем тако и на међународном нивоу, одговара да је према њиховом уставу службени језик хрватски „те је стога и у домовини и у иноземству једини и прави назив језика хрватски језик“. Познато им је, како даље наводе, да се у Европи нуди заједнички назив за хрватски, српски и „друге сродне језике“, али наглашавају да „постоји врло значајан број свеучилишта на којима се хрватски језик поучава самостално“. Ово министарство подсећа да идуће године Хрватска постаје 28. чланица ЕУ, а хрватски 24. службени језик, чиме „питања о називу језика постају потпуно беспредметна“.

Интересантан је став Министарства просвјете и спорта Црне Горе, које заправо није хтело да одговори, јер је, како каже, „то исувише политичко питање“.

У Министарству просвете, науке и технолошког развоја Србије кажу да нису надлежни за језичку политику и упућују на Министарство културе, а они пак одговарају да је српски језик и писмо свакако наше национално питање, али да о њему не треба да води рачуна само Министарство културе. „Према Закону о службеној употреби језика и писма о његовом спровођењу бригу воде у оквиру свог делокруга, министарства надлежна за послове у области управе, саобраћаја, урбанизма и стамбено-комуналних послова, просвете, културе и здравства. У нашој земљи језиком се баве научно-образовне институције и оне би пре свега требало да заузму став у вези са иницијативама које се покрећу у овој области“, наводе из овог министарства.

То што државни органи брину о спровођењу Закона о службеној употреби језика и писма, рекли бисмо да је океј, али то није било наше питање. Друго, научно-образовне институције свакако треба да дају стручно мишљење, али не могу оне да заузму званичан став државе. На крају нам Министарство културе ипак каже да оно није надлежна институција за језичка питања. Иначе, под повредом поменутог закона сматра се и латинички натпис на згради институције, рецимо позоришта, што је тако „озбиљан преступ“ због кога дође и до смене њеног руководиоца. Ко би требало онда да сноси одговорност због тога што државни органи немају појма да језичка политика спада у њихов делокруг?

Са научног становишта ствар је потпуно јасна. Ради се о једном језику, српскохрватском, који је у политичким околностима добио чак четири назива, иако ниједан од њих не прелази ниво варијанте. Професор Срето Танасић, директор Института за српски језик, подсећа да су на Западу подржавали наш језички сепаратизам и мада знају да то нема научне потпоре, они су допустили називе босански, српски, хрватски да би умирили наше прохтеве. „Сада имају ситуацију у којој то и њих кошта, јер је потребно више преводилаца, па би се један језик преводио на два, три, четири, што је бесмислено“, наводи професор Танасић. Он каже још и то да има страних универзитета на којима је остао српскохрватски, али су на неким, на пример у Петрограду, раздвојене катедре на српски и хрватски, на шта је утицала хрватска дипломатија.

Академик Иван Клајн такође говори о српскохрватском као једином регуларном научном називу.

– Термин српскохрватски сковао је немачки филолог Јакоб Грим још 1824. и он је ушао у широку употребу у светској славистици (Сербоцроатиан, сербоцроате итд.). Термини „босански“ (бошњачки), а поготову „црногорски“ језик немају научног оправдања, као ни тобожње правило да „сваки народ има право да свој језик назове својим именом“, што се врло једноставно оповргава подсећањем на свима знану чињеницу да не постоји ни аустријски, ни швајцарски, ни белгијски, ни мексикански, ни аргентински, ни бразилски језик итд, него сви они свој језик називају именом друге нације. Скраћенице типа БЦМС само су покушај политичара да се заобиђе проблем, а исто би било и с називима типа „ексјугословенски“. Ни док је постојала Југославија, нико није српскохрватски називао југословенским језиком, па нема разлога да сада буде „екс“ – каже академик Клајн.

С обзиром на непоколебљив став Хрватске, која признаје једино назив хрватски, а с обзиром и на то да ће она прва ући у ЕУ, постоји ли опасност да ће временом хрватска ревносна дипломатија успети да потисне српски језик? Професор Танасић сматра да Србија са историјског и културног становишта представља значајно место на овим просторима, па је самим тим „тешко очекивати да ће нестати српски језик на европским студијама“.

– Ко учи хрватски, снаћи ће се и са српским. Али од државне политике зависи да ли ће се наше име загубити, јер би се тиме замаглила српска историја, култура, што даље утиче на политике других држава, на остваривање економских веза – истиче Танасић.

То би било стручно мишљење, које у овом случају износе професор Танасић, који је директор Института за српски језик, и академик Клајн, председник Одбора за стандардизацију српског језика, тела које је управо због оваквих питања и основано, а које узгред функционише тако што га држава не помаже никако. Ту би се свакако могао наћи шири круг лингвиста, те би на основу њихових предлога наши политички неосвешћени државни органи требало да формирају званичан став, и то, наравно, не само према овом питању. Научне институције и Одбор за стандардизацију, како истиче проф. Танасић, „могу и морају да обављају стручни део посла, али не могу заменити државу и њене институције“.

Засад се „разуме“ једино Закон о службеној употреби језика и писма, који се негде спроводи до баналности ригорозно, а другде се уопште не примењује, зависно од политичких намера. Оно што је ван тог закона, на пример статус нашег језика у ЕУ, или неговање језика у домаћем амбијенту, остаје ван наших искустава и свести.

– Нажалост, за свих ових петнаест година откако је покојни Павле Ивић основао Одбор за стандардизацију српског језика, никада није разјашњено који од државних органа треба да сарађује са Одбором и да га потпомаже. У почетку смо добро сарађивали с Министарством културе, али само захваљујући томе што је секретар Одбора, лингвиста Бранислав Брборић (ни њега, нажалост, више нема) био заменик министра културе. Ни Влада, ни Скупштина, ни министарства нису показали никакво интересовање за језичка питања – каже академик Клајн. Професор Танасић додаје да је изузетак била влада Војислава Коштунице, чијих је неколико министарстава финансијски подржало Одбор, а верује да ће „садашња влада схватити да је језичка политика врло значајан део укупне националне политике“.

 ИЗВОР: Дневни лист Данас (аутор Марјана Стевановић), 3. новембра 2012.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top