На данашњи дан: Рођен Милош Црњански

26. октобар 2012.

коментара: 8

26. октобра 1893. – Рођен један од највећих српских књижевника XX века Милош Црњански, аутор романа “Сеобе”, “Роман о Лондону”, “Дневник о Чарнојевићу”…

Црњански је рођен у Чонграду, у Аустроугарској (данас Мађарској), у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан“ из Баната, из Иланџе (коју је Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград. Мајка му се звала Марија Вујић и била је родом из Панчева. Милош Црњански је од 1896. одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона светога Саве,тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац – све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.

Милош Црњански је основну школу завршио у српској вероисповедној школи код учитеља Душана Берића у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста.

Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу које никада неће завршити.

Прву песму „Судба“ Црњански објављује у сомборском дечјем листу „Голуб“ 1908. године. 1912. у сарајевској „Босанској вили“ штампане је његова песма „У почетку беше сјај“.

Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу. На самом почетку Првог светског рата Црњански је доживео одмазду аустријских власти због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела обукли су му униформу аустроугарског војника и послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе, где је ускоро рањен. Већи део времена од 1915. из тих трагичних ратних дана Црњански проводи у самоћи ратне болнице у Бечу, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. “… Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања” – то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански.

1916. ради у Дирекцији државних железница у Сегедину. Следеће године је враћен у војску и прекомандован у Коморан иОстрогон. У Бечу 1918. уписује Експортну академију.

Тридесет милиона недужних мртвих људи нашло је места у антиратним стиховима овог несрећног младог ратника које је он из рата донео у својој војничкој торби, прво у Загреб, а затим у Београд, где се најдуже задржао. 1919. у Београду се уписује на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан“.

1920. упознаје се са Видом Ружић са којом ће се 1921. и венчати. Исте године Црњански са Видом одлази у Париз и Бретању, а у повратку путује по Италији. 1922. је био наставник у панчевачкој гимназији, исте године је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду.

Између 1923. и 1926. професор је гимназије у Београду и сарадник угледног листа „Политика“. Истовремено, издаје „Антологију кинеске лирике“ и новинар је улисту „Време“. 1927. у „Српском књижевном гласнику“ излазе први наставци његовог романа „Сеобе“.

1928 — 1929. је аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. На његов позив немачку престоницу посећује његов пријатељ књижевник Вељко Петровић.

1930. за роман „Сеобе“ добија награду Српске академије наука. Следећих година путује бродом по Средоземном мору и извештава из Шпаније.

Године 1934. покреће лист „Идеје“ који следеће године престаје да излази.

У периоду између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. одлази у Лондон. Као противник Тита и комунистичке идеологије остаје у Лондону и живи у емиграцији. Овде ради разне послове. Књиговођа је обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разноси књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док његова супруга шије лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Црњански успут стиче диплому Лондонсог универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство.

Милош Црњански је у Лондону био члан међународног ПЕН-клуба који му обезбеђује да се на машини откуцају његови романи.

Други светски рат и дуги низ поратних година Црњански је провео у емиграцији у Лондону, где 1951. узима британско држављанство. У Југославију се вратио августа 1965. године, уз сагласност државног врха, захваљујући посредовању југословенског амбасадора у Лондону Срђана Прице. Испрва је становао у београдском хотелу „Ексцелзиор“ у близини Скупштине. У трагању за обалама свога живота, он је с радошћу угледао Београд који је у његовој носталгији блистао “као кроз сузе људски смех”.

Последњих година све више побољева од артериосклерозе; губи вољу за животом, повремено се губи, тешко се креће. Одбија храну, одлазећи, вољно, у смрт. Последње речи Милоша Црњанског, упућене лекару који га наговара на узимање хране, биле су: „Ја уопште немам намеру да живим“. Умире, у осамдесет четвртој години, у болници „Др Драгиша Мишовић“, 30. новембра 1977. године. Након обдукције, конзилијум лекара констатује да је смрт условљена не органским, већ психосоматским разлозима. Сахрањен је 2. децембра 1977. на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана.

Црњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима:

Поезија: Лирика Итаке (1918), Одабрани стихови (1954), Ламент над Београдом (1965)

Приповетке: Приче о мушком (1924)

Романи: Дневник о Чарнојевићу (1921), Сеобе (1929), Друга књига Сеоба (1962), Роман о Лондону (1972)

Мање су позната два предратна романа Милоша Црњанског (прештампавана и после рата) – „Кап шпанске крви“ и „Сузни крокодил“ (недовршен). Његово учешће у стварању и објављивању контроверзног романа „Подземни клуб“ је спорно. У последње време су све видљивија настојања да се Црњансково двотомно дело „Код Хиперборејаца“ (жанровски тешко одредиво) стави у равноправан положај са осталим његовим великим романима. Рукопис првог романа Милоша Црњанског – „Син Дон Кихотов“ – је, нажалост, изгубљен. (Писац га је био послао часопису „Бранково коло“.) По „Роману о Лондону“ снимљена је 1988. истоимена мини серија.

Драме: Маска (1918), Конак (1958), Никола Тесла(1967).

Поред тога, објавио је неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (8)

Одговорите

8 коментара

  1. Lola

    Milos Crnjanski je pisao i o Srbima kao prastanovnicima Velike Britanije….Znate li mozda kako se zove to njegovo delo?

  2. Војислав Ананић

    Милош Црњански – Пијем у славу смеха Банаћана

    https://www.youtube.com/watch?v=3gWFDBCRrEM

  3. Војислав Ананић

    КАКО ЈЕ ЦРЊАНСКОМ НА ДВОБОЈУ ПОКЛОЊЕН ЖИВОТ

    http://www.snnovine.com/viewer/2019/45/pdfs/s08.pdf

    Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, бр. 45/2019.

  4. Војислав Ананић

    МИЛОШ ЦРЊАНСКИ, УЧЕСНИК У ДВОБОЈУ

    https://www.opanak.rs/milos-crnjanski-ucesnik-u-dvoboju/

    • Воја

      Непролазност дела Милоша Црњанског

      Чонград чува успомену на свог знаменитог суграђанина Поводом 125 година од рођења великог српског књижевника Милоша Црњанског, у свечаној сали Дома културе у Чонграду одржана је меморијална конференција посвећена једном од најзначајнијих стваралаца српске литературе XX века, који је 1893. године рођен у овом месту.

      Симпозијум под насловом „Неговање заоставштине Милоша Црњанског“ одржан је у организацији др Ибоље Сенци Фабиан, члана руководства Друштва историчара књижевности у Мађарској, председнице Друштва за јавну корист „Távlat”, средњошколског професора мађарског језика и књижевности. Скуп је протекао у знаку пригодног свечаног поздрава, наиме, након наступа месног Хора „Чонградски љубитељи музике“, организатори су букетом цвећа поздравили Милену Лучић Живановић, сестричину супруге Милоша Црњанског. Потом се присутнима обратио Габор Чери, заменик градоначелника града Чонграда који је истакао да иако је рођени Чонграђанин Милош Црњански само неколико година провео у родном граду, ипак, његови родитељи су у том кратком временском периоду били обогаћени доживљајима, које су сматрали потребним да пренесу на своје дете. Трагајући за Црњанским, подградоначелник је наишао на један текст који га је посебно одушевио, наиме, у њему је књижевник записао следеће: „Моја мати ми је пуно причала о томе да су Мађари у Чонграду најбољи и најпоштенији људи на свету.“ Што се нас Чонграђана тиче, наша је одговорност и задатак да се присетимо српског књижевника, рођеног у Чонграду и да то сећање увек траје.” Под насловом „Како чува родни град Црњанског његово наслеђе“ прво у низу предавања одржала је др Ибоља Сенци Фабиан. Она је подсетила да је Чонград први пут у везу са делима српског писца и песника Милоша Црњанског дошао када је издвојено одељење Друштва историчара уметности у Мађарској свој састанак одржало у Чонграду 1990. године. „За такве прилике Друштво приказује нове резултате истраживања, због тога сам окретала листове лексикона светске књижевности тражећи ствараоца чије име се везује за Чонград. Тако сам наишла на Милоша Црњанског, који је рођен у Чонграду“, присећала се др Ибоља Сенци Фабиан, која је оновремено задужила вајара Белу Тота да уради спомен-плочу. Она је постављена на зид родне куће књижевника, а открио ју је Имре Бори, универзитетски професор, члан Војвођанске академије наука и уметности, спољни сарадник Мађарске академије наука, главни и одговорни уредник листа „HÍD“ који је излазио на мађарском језику. „Међу онима, који су тада положили венац на спомен-плочу био је и Стојан Вујичић, познати српски књижевник у Мађарској, тада председник Међународног одбора Удружења мађарских писаца“, рекла је говорница. У наставку свог излагања, др Ибоља Сенци Фабиан је присутнима испричала како су успели да открију родну кућу Милоша Црњанског и како су дошли до разних вредних докумената о њему на основу доказа из извода из матичних књига рођених, јер је он крштен у православној цркви у Сентешу. Резултати тих истраживања о Црњанском објављени су у трима књигама, које је она написала, а такође су светлост дана угледали у делима „Књижевно наслеђе чонградског округа“ и „Књижевно наслеђе у Чонграду“ и другим издањима. Др Ибоља Сенци Фабиан је нагласила да Друштво за јавну корист „Távlat“ верно и одано чува наслеђе Милоша Црњанског. Уједно је изразила своју наду да ће се кад-тад у Чонграду отворити музеј који ће носити његово име и да ће се пре или касније откупити његова родна кућа. У наставку симпозијума о Основној школи „Милош Црњански“ у Српском Итебеју говорила је Анастазија Тот Римаи, заменик директора поменуте образовне установе. Она је подсетила да је данашња школа настала умрежавањем школа у општини Житиште новембра 1993. године и обухвата четири насељена места: Српски Итебеј, Нови Итебеј, Међу и Хетин и почиње да носи име прослављеног књижевника Милоша Црњанског. Породица Црњанских живела је у Итебеју. И данас стоје три куће у улици поред цркве, као и надгробни споменици у близини. Деда Милоша Црњанског, поп Мита, прешао је из Итебеја у Иланџу, а отац Тома прогнан из Баната, из Иланџе у Чонград где се 26. октобра 1893. године родио Милош Црњански. Говорница је подсетила да је у Београду, на Београдској тврђави, 1993. године подигнута његова спомен-биста поводом стоте годишњице рођења прослављеног књижевника. „Иста таква биста подигнута је и испред наше школе 1995. године приликом обележавања Дана школе и Дана Црњанског”, истакла је гошћа. Следећи беседник конференције био је потписник ових редова, који је говорио о историјату Српске редакције Мађарског радија, односно, о емисијама на српском језику при јавном сервису МТВА с посебним освртом на важност неговања српског језика и културе, односно, промовисања дела и личности Милоша Црњанског. Позиву организатора одазвала се и др Јованка Ластић, директорка Српског образовног центра „Никола Тесла“ у Будимпешти. Она је детаљно говорила о образовној установи коју предводи и која ове године обележава четврт века постојања. Посебно се осврнула на јавну библиотеку, која ће прорадити 1. јануара 2019. године и која треба да служи у корист српске заједнице у Мађарској. „Можда нећемо успети да интегришемо библиотеку у српску заједницу у потпуности, међутим, ја сам свесна да увек када човек крене у неку иницијативу, онда једно време треба да иде против неких топова, али када прође неколико година, онда се види да ли је идеја била витална. У сваком случају, наша деца ће имати једну сјајну библиотеку што у данашње време није на одмет.“ – рекла је др Јованка Ластић, која се осврнула и на важност неговања српског језика и ћирилице, односно, оставштине Милоша Црњанског. Она је открила да је оновремено и име Милоша Црњанског било међу опцијама чије име да носи Српска основна школа и гимназија у Будимпешти. Данас носи име Николе Тесле, српског научника и истраживача, но, поред једног од највећих умова XX века, нашла су се и имена Јакова Игњатовића, односно, Милоша Црњанског. Чонград чува успомену на свог знаменитог суграђанина Поводом 125 година од рођења великог српског књижевника Милоша Црњанског, у свечаној сали Дома културе у Чонграду одржана је меморијална конференција посвећена једном од најзначајнијих стваралаца српске литературе XX века, који је 1893. године рођен у овом месту Милош Црњански. Др Јованка Ластић је нагласила да се оставштина и дело Милоша Црњанског достојно негује, „он је део националног образовног програма Мађарске. Унутар тога, ми имамо наше смернице за српски језик и књижевност. На основу тих смерница су израђени оквирни планови на основу којих су писане књиге, а у обавезном градиву су и Милош Црњански, односно, његова дела“, нагласила је директорица Српског образовног центра „Никола Тесла“. Међу онима који гаје и негују оставштину Милоша Црњанског је и Сегедински универзитет. Будући да на Филозофском факултету постоји струка српског језика и књижевности, сасвим је природно да се студенти упознавају са великанима српске књижевности међу којима је и Милош Црњански. О историјату и раду Катедре за славистику на Сегединском универзитету говорила је др Агнеза Кациба, универзитетски доцент која је подсетила да је 1990. поводом 300. годишњице Велике сеобе Срба широм Мађарске било бројних свечаности, па тако и у родном граду Црњанског, у Чонграду. И управо те године захваљујући Савету Жупаније Чонград и Универзитету „Атила Јожеф“ основана је Фондација „Милош Црњански“ која је деловала 20 година, „али капитал се показао превише скроман за озбиљније подухвате“, рекла је др Агнеза Кациба. Она се потом осврнула на универзитетске предаваче који су вршили истраживања и објавили студије о Милошу Црњанском, представила зборник радова посвећен великану српске књижевности, да би на крају подвукла да је „у погледу рефлектовања на дела Милоша Црњанског најплоднија била 1993. година. Међутим, те исте године, пре тачно 25 година је на факултету покренут смер српског језика и књижевности у оквиру којег је Црњански важан део студијског програма. И не само његова дела, већ и извори тих дела.“ Крај конференције протекао је у знаку представљања Српског библиофилског друштва, које се потрудило и за излагање пригодне изложбе о Милошу Црњанском. Најпре се присутнима обратио Иван Лазаревић, писац, председник друштва који је шаљиво, на мађарском језику, али у пратњи српских акцената прочитао свој кратак говор. Он је изразио своје велико задовољство због позива на конференцију, наиме, како рече „изложбом првих и ретких издања књига Милоша Црњанског увеличавамо овај значајан културни догађај. Ово је заиста јединствена прилика да се на овом месту и сада виде све његове књиге, односно, прва издања“, рекао је Иван Лазаревић додавши да ово није прва изложба коју организује Српско библиофилско друштво, али је прво међународно представљање. Срђан Стојанчев, новинар и један од оснивача, први председник Српског библиофилског друштва говорио је о поставци, изложеној у свечаној сали Дома културе. Изложбена грађа садржала је бројна прва и ретка издања која су изашла још за живота Милоша Црњанског „почев од прве књиге „Маска“ која је штампана 1918. године у Загребу, па „Света Војводина из 1919, „Дневник о Чарнојевићу” из 1921, „Сеобе” из 1929, „Свети Сава” из 1934, „Роман о Лондону” из 1971, као и два издања после смрти Милоша Црњанског „Књига о Микеланђелу“ и „Ембехаде“. Након што су учесници конференције и публика погледали поставку, свечаност је настављена код родне куће Милоша Црњанског где се налази његова спомен-плоча, биста. Пре него што су многобројни поштоваоци српског књижевника положили венце, могли су да чују најпре глас црквених звона, а потом и глас Милоша Црњанског, наиме, захваљујући снимку, присутни су могли да чују како је оновремено један од најистакнутијих представника модерног књижевног израза у Срба после Првог светског рата прочитао одломак из свог дела „Ламент над Београдом.“ Потом су се на мађарском и српском језику чули одломци из „Дневника о Чарнојевићу“ да би затим др Ибоља Сенци Фабиан још једанпут указала на величину ствараоца који је својим остварењима обогатио националну, али и светску књижевност. “Његово животно дело спаја националне књижевности и чак се уздиже изнад њих“, рекла је главни организатор манифестације, која је додала да ће Друштво од јавне користи „Távlat” и убудуће савесно чувати завештање Милоша Црњанског. Уследило је полагање венаца и одавање поште. Сенку на прославу бацила је чињеница и болно сазнање да данас у родној кући Милоша Црњанског ради једна продавница воћа и поврћа. Локална самоуправа града је пре неколико година укинула Музеј Црњанског, а угасила се и Фондација Милоша Црњанског у Сегедину. Упркос свему, др Ибоља Сенци Фабиан ипак се нада и тврди: „Од 1990. године, са 28 година искуства тврдим да је Музеј Црњански итекако потребан. Многи посећују спомен-плочу – око ње је увек свеж венац. Локална самоуправа под политичким превирањима није добар домаћин културних вредности. Још увек се надам да ће у Чонграду бити отворен музеј великог српског писца, али се његов опстанак може обезбедити само ако припадне некој цивилној организацији или приватном лицу.“

      Предраг Мандић

      Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, 3. јануар 2019.

        • Воја

          ЦРЊАНСКИ ЈЕ УМРО ГЛАДАН

          Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.

          Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрањено. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинама тишине до њега још увек допирале глади и шапутале своја имена, јер он им је био обала.

          У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку.

          Код „Орача” сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тог дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге.

          Тада му је поглед пао на зделу с пасуљем. Лежала је пред њиме и димила се. Тако је седео и најпре гледао у пасуљ. И мислио како сада свој посао списатеља може да осмотри са обе стране огледала. Поезија је врхунац ћутања — знао је у том тренутку Црњански — али проза је плод земље. Ако човек дуго прича приче, као што је он чинио целога живота, онда пре или после схвати да те приче од којих сваку понавља себи или другима више пута и у више наврата, да те приче као и други плодови земље током времена бивају у оном ко их прича најпре зелене, потом током причања сазру и касније сагњију и нису више за употребу. Од тога у ком часу их узабере онај ко прича, док су зелене, кад су зреле, или пошто сагњију, зависи укус и вредност тих прича. И све дотле, приче личе на остале плодове земље…

          А потом? Потом се Црњански опростио од тањира с пасуљем што се дими и подигао главу. Посматрао је један часак конобарицу како броји новац за столом у углу. Бројала је на напоље и на унутра, не прекидајући шапутање, усисавајући најпре бројке, а потом их издишући.

          Али, постоји још нешто — мислио је Црњански даље прелазећи очима сада већ на тањир са ћевапчићима и црним луком. И дрво сазрева, а не само плод што на дрвету роди. А младост дрвета не мора се подударати са младошћу његовог плода. Поред старости приче, постоји, дакле, и старост онога ко причу прича. И укус плода зависи од обе старости.

          Млади приповедач по природи ствари жели да исприча причу што пре, док је још зелена. И ту греши и квари јој укус. Зато млади приповедач треба да учини оно што му најмање лежи, да савлада своју младост и да плод не откине пре но што сазри, него да га пусти нек малко презре пре но што га узабере и понуди за јело. Тако ће његова младост, с једне стране, и презрелост плода, с друге, кисело и преслатко, довести у равнотежу сокове и дати савршен укус.

          И обрнуто — мислио је Црњански тог дана седећи код „Орача” у завејаном излогу. И обрнуто, стари приповедач треба увек нешто раније да узабере причу док је она још помало незрела и накисела. Тако ће и он учинити нешто против своје природе, која се плаши опорости и тежи да плоду омогући потпуно сазревање јер је кроз дуге године навикла да чекање доноси корист. Али, управо тим преурањеним откидањем зеленог плода са остареле гране пре но што упадне у рутинско сазревање, доћи ће у равнотежу ствари и биће наравњен неки свемирски рачун. Тако се наравњује мера — мислио је Црњански тог дана – и тако се прелази са јела на пиће.

          И окренуо се чаши која је стајала на столу између нетакнутих тањира с јелом. Положај тих предмета на свом столу и њихове међусобне односе доживео је као констелације небеских тела. Треба их сада само покренути — мислио је гледајући у чашу — и пратити њихове путање.

          Јер — закључивао је Црњански даље — све ово досада је била прича о књижевности. Свет сам непрекидно посматрао и кушао да бих то искуство ставио у службу писања. И ово што је изнето над тањирима јела — све су закључци о књижевности. Међутим, сада је куцнуо час истине. Време је да се окрену ствари и да књижевност, за коју сам радио целог живота, поради сада бар на тренутак за мој живот… Сећао се при том како је у Алпима видео бели дуги конац како виси у провалији прикачен врхом за стену, а ветар га њише и лелуја. Одмах је, још оног дана, знао да то, наравно, није никакав бели конац, него танушни водопад. Али сада после толико година знао је још нешто. Знао је да ни оно што је „конац” лелујало и њихало није било ветар. Било је то нешто друго. Као нешто друго хтео је сада да види и књижевност.

          – Заменимо, дакле — закључивао је Црњански на крају — заменимо причу животом. И изведимо исте процене. Ја сам стар — настављао је гледајући у своју чашу вина — ја сам стар и плод који ми се сада указује: мој живот, ваља узабрати мало раније, нешто пре но што је сасвим сазрео. Тако ће моја старост и прерано убирање плода, који сада више није прича, него је живот и то мој живот, доћи у равнотежу, наравнаће се она рачуница. Истина, биће мало опорости у томе нешто раније узабраном плоду, али зар нисам целог живота учио да се треба борити против своје природе да би се добио прави и најбоље подешен укус.

          И тада је позвао конобаре, платио нетакнути ручак и отишао кући. Црњански је умро намерно. Престао је да једе и пије и његов се живот откинуо са стабла нешто раније но што је било неопходно. Кажу да је умро љут као рис, уверен да је ипак закаснио.

          Есеј преузет из књиге Милорада Павића Роман као држава и други огледи, Плато, Београд, 2005.