Срамно потискивање ћирилице

22. октобра 2012.

коментара: 71

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о све трагичнијој позицији у којој се налази српско писмо, које је према члану 10. Устава Србије означено као једино службено писмо

У данашње време се наше главно писмо ћирилица, које је и Уставом загарантовано, све више потискује из употребе и о њему ама баш нимало не водимо бригу иако је то најпростије писмо на свету. Притиснути смо англицизмима и компјутеризацијом. Мислим да се чини историјска грешка и грех што се, по обичају, одричемо својега. Наш народ у Војводини је још у време Аустроугарске Монархије (види слику доле) успео да се избори за своја права пре 250 година и да се још онда сва званична документа (матичне књиге рођених, венчаних и умрлих) пишу ћириличним писмом, а не нити мађарским, нити немачким графемама, а сада је углавном заступљена латиница. Јесте да је и то српско писмо које је створио Ђура Даничић (код Хрвата је његову латиницу пар година касније донекле реформисао и увео Људевит Гај, па је они називају “гајица”. Код Даничића постоји слово Đ, a kод Гаја Dj). Али, наше основно писмо је ћирилица и наши најстарији споменици од Мирослављевог јеванђеља па надаље, писани су ћирилицом.

То што неки говоре да је то наша предност што имамо два писма је огромна заблуда скована с намером да се ћирилица сваким даном све више потискује и на путу је ка изумирању. Ако су Бугари успели да и на интернету сачувају своју ћирилицу, што је се ми стидимо? Негде сам раније читао, мислим да је Бернард Шо део своје имовине завештао у наслеђе ономе ко у енглеском језику уведе Вуково правило “Пиши као што говориш, а читај као што је написано”. Али, Енглези воде рачуна о својој традицији, и до сада се тамо није још нико појавио са таквим намерама. А и што би, када су најпре колонизацијом а сада компјутеризацијом, успели да овладају читавим светом. Некада се дипломатија водила на француском језику, а данас?

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (71)

71 коментара

  1. Војислав Ананић

    “…Чињенице, дакле, показују да су данашњу латиницу створили Вук и Даничић, а не Гај. То латинично писмо, као и језик, Хрвати су преузели од Срба. Што значи, да данашња наша латиница није никаква ‘гајица’, него је она, као и данашња српска ћирилица, по пореклу ‘вуковица’….”. (проф. др Петар Милосављевић)

    Дакле, господине Збиљићу, Гај се појавио тек након три године (1830-те) откако су латиницу створили Вук и Даничић и даровали је Хрватима. Друго је питање што су је касније Срби прихватили и поред свог основног и најпростијег писма на свету, ћирилице. То је већ, наша срамота.

    Тиме сам своју “мисију” завршио и доказао да нисам лажов како сте ме назвали. Чак и да сам погрешио, а нисам, могли сте у полемику да се укључите мало учтивије а не тако надуто. Но, што се мене тиче, праштам Вам. Мени је битно да сам са себе скинуо љагу и одбранио своју част.

    Војислав

  2. Војислав Ананић

    С Р П С К А П И С М А

    „Свуда, сем на тлу бивше Југославије, народи се идентификују и разликују на основу језика којим говоре и којим су говорили њихови преци, а не на основу писма. Румуни су до 1865. писали ћирилицом, од тада пишу латиницом, па нису променили идентитет. Турци су до 1928. писали арабицом, од тада пишу латиницом, и остали су Турци. Нетачно је, отуда, тврдити да Румуни или Турци имају једно писмо. Срби и Словени, од времена Ћирила и Методија, имали су два: ћирилицу и глагољицу…
    … Хрвати данас пишу српском латиницом коју је сачиниио Вук Караџић, а не њиховом, коју је смислио Људевит Гај. У време превласти сербокроастике био је исконструисан став да су Вук и Гај створили заједнички књижевни језик Срба и Хрвата, да је Вук створио данашњу ћирилицу (‘вуковицу’) а да је Гај створио данашњу латиницу (‘гајицу’). Истина је ова: од 1814. до 1827. Вук је обавио све најважније послове око српског језика и његовог идентитета. Гај се у јавности појавио тек касније и то књижицом ‘Кратка основа хрватско – словенског правописанија’ (Будим, 1830). У њој је презентована хрватска латиница, односно латиница којом је требало да се служи хрватски језик (кајкавски). Ова књижица није касније прештампавана у оригиналу. Фотокопију те Гајеве књижице (28 стр. упоредно на хрватском и немачком језику) добио сам из Сечањијеве библиотеке у Будимпешти и објавио је у целини у својој књизи ‘СРПСКА ПИСМА’. Свако се може уверити да је она писана језиком другачијим од српског, а латиничним писмом које је сасвим другачије од данашње наше латинице. Та ‘гајица’ из 1830. никако није ова латиница којом се служимо.
    У књизи ‘Српска писма’ пренео сам и једну табелу из Првог српског буквара Вука Караџића из 1827. године. Тамо се појављују илирска латиница (латиница за илирске народе, тј. за Србе римокатолике, Хрвате и Словенце). Од 30 слова ове Вукове латинице, 29 слова је потпуно идентично садашњим. Само јеслово Ђ писано као диграф ДЈ. Општепознато је да је то слово у облику Ђ касније увео у употребу Ђуро Даничић. Чињенице, дакле, показују да су данашњу латиницу створили Вук и Даничић, а не Гај. То латинично писмо, као и језик, Хрвати су преузели од Срба. Што значи, да данашња наша латиница није никаква ‘гајица’, него је она, као и данашња српска ћирилица, по пореклу ‘вуковица’….
    … Данас, дакле, српским језиком пишу не само Хрвати, него и сви они који тај језик називају босанским, бошњачким, или црногорским. Зашто онда Аустријанци не би свој језик називали ‘аустријским’, а не немачким или пак што Аустралијанци не говоре ‘аустралијанским’, него енглеским…
    … У систему тих дисциплина (англистика, германистика, русистика, бугаристика, хунгарологија, албанологија итд) требало би да нађе место и дисциплина која се бави Србима и којој је право име с р б и с т и к а. Та дисциплина је некад постојала док су Срби били народ са перспективом. Њу је у периоду Штросмајеровог југословенства потиснула сербокроастика, а сербокроастика још влада српским националним институцијама и образовним системом у српским земљама.

    (Петар Милосављевић, „Бесједе“, Бања Лука, преузето из двонедељних новина за
    културу „Бестселер“, број 12, од 11. 8. 2006.)

  3. Драгољуб Збиљић, лингвиста

    Поштовани гдине Војиславе Ананићу

    Драго ми је што се, ипак, нисте „повукли“ са овог сајта, како сте најпре најавили. Можда Вам нисам био довољно јасан. Суштински нисам рекао да сте Ви „лажов“. Само сам рекао да “протурате лажи других, а не своје лажи“. Ви дајете део из књиге проф. др Петра Милосављевића који је измислио “српску латиницу” у значењу опшетсрпска, која никада није постојала. Он је назвао “српском латиницом” оно што је Србима увек наметано кроз историју и због чега су, после забрана ћирилице у окзупацијама, убијали Србе. Не може да буде српско писмо оно што никада није састрављано за све Србе. Милосављевић је на основу фалсификованог репринз издања Вуковог “Првог српског буквара” наметнуо Вуку да је он творац хрватске латинице, што и сам Вук негира у свом писму Платону Атанацковићу 1845. А проф. Радије Симић (Вама сигурно познат) доказао је научно у часопису “Нова Зора” (5/2005) да је чиста лаж, тј. да не постоји ни један јединји доказ да је Вук сачинио хрватску латиницу. (Ваљда би сам Вук негде признао да је он творац те латинице, али није творац, па није имао шта да призна.) Вук је предлагао која слова треба да замени Гај, па да то буде “најсавршенији словенски алфабет”. Наравно, Гај није уважио Вукове предлоге па је до данас остала његова латиница за Хрвате, а која је у време комунизма насилно смишљено наметнута већини Срба чак и у Србији. Ђура Даничић се бавио хрватском латиницом када је био “тајник” ЈАЗУ у Загребу и када је започео израду Рјечника хрватског илои српског језика”. Он је тада реформисао хрватску латиницу, али је и она остала само мртво слово на папиру, јер су Хрвати тек крајем 19. века прихватили једно једино слово — једнознак за Гајево ђ. А, понављам, чак и да је чиста лаж да су Вук и Даничић сачинили као Срби хрватску абецеду, она никако не би могла ни тада бити српска, јер није намењена свим Србима. Она је намењена Хрватима. И зато то и по ком основу није “српска латиница”. Није ни данас ниједан гол у хрватској репрезентацији српски, па макар их постизали само Срби, зато што је реч о хрватској репрезентацији и сви Срби који у хрватској репрезентацији постигну гол, Срби га не могу присвајати јер је гол дат за Хрватску, а не за Србију.
    Дакле, проф. др Петар Миклосављевић је главни фалсификатор у вези са “српском латиницом” која не постоји, јер ниједна лингвистичка “будала” не би правила за српски стандардни језик писмо на писмо. Ако су већ добили (а јесу) Вуков коначан модеран састав писма ћирилице за све Србе, кија би сада преподобна будала сачињавала друго писмо за Србе па да дели једино српски наерод по писму да би се на тај начин Срби лакшпе латиничили и асинмиловали у Хервате. То нормалан Србин не би радио и до сада нико здрав то није урадио. Дакле, није Ваша, Ананићу, лаж о “српској латиници”, него Ви предочавате на сајту овде тај Милосављевићев фалсификат и тако популаришете лажи Милосављевића, мог драгог земљака као човека, чиме директно учествујете као преносник туђе лажи без ових потребних објашњења. У реду је да Ви предочавате сва гледишта о српском писму, али треба да дате фуснотицу с објашњењем зашто је то Милосављевићево лагање о “српској латиници” фалсификат, што је наулчно доказано као чист фалсификат. А фалсификати су веома опасни. Та пасбност у нашем случају има за поскледицу полатинилченост 90 одсто Срба због наметања латинице и лажи о њој као да је то “српско писмо”. Да је то икада било опшетсрпско писмо, не би сваки окупатор Срба и Србије забрањивао српску азбуку (ћирилицу) и уместо ње, забрањене, наметао латиницу, а од 1914. године и касније, не би наметао баш ту хрватску латиницу. Чак ни Анте Павелић није хтео да лаже да је та латиница “српска”, него је само забранио ћирилицу и у НДХ наметнуо хрватско писмо Србима по Законској одредби о забрани ћирилице.

  4. Драгољуб Збиљић, лингвиста

    ИЛИЈА ПЕТРОВИЋ – РЕЗЕРВНА ШИПКА УЗ БУБАЊ

    О ИЛИЈИ Петровићу, исказаног као резервна шипка уз бубањ, и његовој стварној озбиљности немам шта да кажем, а имао бих много да говорим о његовој стварној неозвбуиљности,.Он, као резервна шипка уз бубањ, могао је и, ваљда, мкоро само ово да напиуше: „Драгољуба Збиљића не треба узимати озбиљно, он се никада није умео понашати како доликује озбиљном човеку, чак ни када је био председник неког Удружења „Ћирилица“ у Новом Саду.“

    То неко Удружење „Ћирилица“, основано 2001. године у Новом Саду, као прво удружење за заштиту ћирилице српског језика успело је да пробуди српске лингвисте и политичаре да се тема о српској ћирилици наметне српској држави, српским лингвистима и српском народу као свакодневна појава. Таком је то Удружење „Ћирилицаа“ у својој озбиљности успело да објави више од 20 књига о затитрању српског писма, да убеди и познатог лингвбгисту, брата Илије Петровића – Драгољуба Петровића да објави једну једину књигу коју је посветио затирању ћирилице под насловом „Сумрак ћирилицее“ (2005), а сам Драгољуб Збиљић, по оцени Шипке уз буба“ Илије Петроввића, сњам је објавио својих 18 књига, од којих је 14 књига о српском језику и српској ћирилици. А та „Шипка уз бубањ“ (Илија Петровић) ништа о томе не зна, осим да тражи неки бубањ да и он забубња поред других напада на Збиљића. Илија Петровић не зна да је данашњи Члан 10. Устава Србије директно дело Удружења „Ћирилица“ (које је основао и готово две деценјије води Драгољуб Збиљић) које је преточено у сигурносну формулацију тог члана Устава који је, после дуже од седам деценија прогоан ћирилице и од српских непријатеља и од издајника Срба, вратио пуну сувереност српској азбуци у српском језику, а не да и даље српска ћирилица буде само алтернативно писмо које је у пракси прогоњено и замењивано хрватском латиницом коју зову фалсификатори српски „српском латиницом“. То је директно дело активности озбиљне „Ћирилице“ из 2001. с којом је сарађивао тадашњи помоћник министра културе у Министарству културе Србије Бранислав Брборић (данас, на нашу велику жалост, пиочивши) који је у договору са Збиљићем и још четворицом чланова „Ћирилице“ формулисао у Министаерству културе на састанку с нама. Та спасоносна формула из Члана 10. још није спроведена јер лингвисти и политичари нису хтели све до данас да усагласе закон о службеној употреби језика и писма и Правопис српскога језика, у коме су издајници српског писма питање писма решили по формули из треће тачке Закључака Новосадског договора о српскохрватском језику из 1954. године, а избегли су да примене Члан 10. Устава, као да Устав једино не важи за српске лингвисте.
    И поред тога што је брат Илије Петровића, чувени проф. др Драгољуб Петровић одбио 2007. године да с проф. др Матом Пижурицом у Одбору за стандардизацију српског језика сачине „опис стања ћирилице и предлог за промене“, па је Правопис остао неусклађен с Чланом 10. Устава захваљујући њиховом одбијању предложћеног им посла, проф. Драгољуб Петровић има много заслуга за српски језик иако је одбио да помогне у практичном решавању питања српске ћирилице, гдин Илија Петровић је у спасавању српске ћирилице најобичнија шипка уз бубањ који настоји да негативно оглашава успехе „Ћирилице“. Али, објективне чињенице потврђују да до сада у новијој српској историји од „Ћирилице“ (под вођством и организацијом Драгољуба Збиљића) још нико није стигао да уради ни десети део посла у корист српског писма у односу на оно што је урадила „Ћирилица“ од 2001. до данас. Ми смо ових дана предали предлог Одбору за стандардизацију српског језика у коме ће се иницирати српски правопис с јеедноазбучјем, чиме ће се српски народ лишити попгубне деобе народа (и) по писму. То смо урадили, наравно, без икакв помоћи ове „Шипке уз бубањ“ по именху ИЛИЈА Петровић и његова „озбиљност“.
    Мека извине читаоци овог добррог сајта што од великог посла немам времена да ловим погрешно откуцана слова, јер знамо да словни превиди не могу да истину претворе у лаж.

  5. Војислав Ананић

    Поштовани господине Збиљићу!

    Ја сам Вам се до сада увек тако обраћао, јер је то одраз мога васпитања и културе. Ви баш нисте. Него помало надмено. Из Вашег контекста “дакле, Ананић је овде протурио лаж да Хрвати пишу Даничићевим саставом латинице”, свако ће то протумачити да и ја лажем, чим “протурам” такве вести, да ми је жеља да можда Срби прихвате латиницу као своје основно писмо. Дакле, то није апсолутно тачно, јер сви знају да се служим искључиво ћирилицом. Латиницом, баш тамо где мора поготово у овој ери комјутеризације, што и Ви чините. Мислим да нам баш та компјутеризација и англицизам поготово код младих, “одузимају” нашу дивну ћирилицу. Наравно, све уз небригу наших одговорних људи за та питања и члана 10 Устава који помињете и који нам је свима знан. Што се господина П. Милосављевића тиче, опозвао сам се на исечак из новина за културу “Бестселер”, „Бесједе“, Бања Лука, преузето из двонедељних новина за културу „Бестселер“, број 12, од 11. 8. 2006.), где је нведена година 2006. Значи, изашле су после оснивања Удружења “ЋИРИЛИЦА” 2001. године и било им је јасно да постојите као Удружење. И ипак су то објавили. Замислите, Часопис за културу! (Жао ми је што више не излази, јер је био одличан).
    Лично не познајем ни Вас, ни господина Петра Милосављевића, али је из Вашег писања очигледно да се не подносите. Зашто? Ви знате. Рекли сте нешто из свог “угла посматрања”, он би вероватно одговорио опет, из свог “угла”. То ме не интересује. Нити посетиоце овог сајта.
    Не знам лично ни господина Илију Петровића, али је ружно што га називате “Шипка уз бубањ”. Прилагодите мало свој речник и не лепите другима етикете тек онако, како Вам се прохте. То је исто као што сте мени прикачили да лажем.

    С поштовањем,
    Војислав Ананић

    • Драгољуб Збиљић, лингвиста

      Врло пиоштовани проф. Војуиславе Ананићу (то кажем сасвим искрено),

      Рекао сам да Вас поштујем, видим да то шта Ви дајете као своје, потпуно је исправно. Чак смо у многим гледиштиам, приметио сам, готово па подударни. Спор је само у томе међу нама што Ви нисте јасни када дајете фалсификате Петра Милосављевића, филолога, а не лингвисте, који се првенствено бави књижевном критиком, а не лингвистиком, немате нигде напомену да су то фалсификована тумачења једног филолога о Вуко0вој и Даничићевој “српској латиници”. Не постоји жива, у употреби данас никаква “српска латиница”, а постоји у хрватској латиници само једно једино Даничићево слово које су Хрвати прихватили после смрти Гаја, али то једно Даничићево слово прављено за Хрвате, не за све Србе, не може да стекне право да се данашња хрватска латиница зове “српском”, јер је тај фалсификат директно на штету српске ћирилице која трпи прогон у више векова, посебно у 20. и овом, 21. веку нарочито у Хрватској уз наметање хрватске латинице и Србима. дакле, јасно истичем да Ви не лажете, не фалсификујете, него предочавате радове и делове други9х аутора из књига у којима су речени фалсификати који наносе штету српској ћирилици. Кад сам све прочитао овде шта Ви пишете, јасно је да то добро и веома корисно радите, само треба да дате напомене о реченим фалсификатима. Малопре сам Вам рекао где су објављени докази о Милосављевићевим фалсификатима у вези с непостојећом општесрпском латиницом. Само је у томе спор између Вас и моје маленкости. Иначе, верујем Вам да српски језик пишете само српским писмом, што је једино исправно.
      Дакле, искр5ено Вам дајем подршку у Вашем раду овде, а ја само напомињем да је “српска латиница” Милосављевићев фалсификат.
      Кажете да не познахјете ни мене ни Милосављевића и то не мора ништа да буде лоше. Моја маленјкост познаје добро >П. Милосављевића, а није тачно уопште да међу нама постоји “неподношње”.. Напротив, с моје стране постоји велико поштовање за књижевнокритички рад мог земљака П. Милосављевића, у томе је он један од најбољих српских критилчара у књижевности, а једино сам доказао и ја и још важнији аутори од мене да је “српска Вукова и Даничићева латиница” чист фалсификат и да је реч о преименованјој чистој хрватској верзихји латиници. Лепо звучи да је, уз српски језик, и “српска латиница”, опа да Хрвати немају ништа, али то није тачно. Хрвати су узели за свој стандаардни језик Вуков(ски) српски језик, али су они саставили за њега латиницу, јер није долази,о у обзир да, јкао католици, прихвате и српску ћирилицу, која је писмо працвославних Словена. Милосављевићу се не допада доказани његови фалсификати, али нисам само ај то доказао, него и неки лингвисти већи од мене. А недавно је и садашњи председник Одбора за стандардизацију српског језика проф. др Стеро Танасић у Политици имао наслов: “Не постоји српска латибница”, чиме је и он побио фалсификат П. Милосављевића о клажној “српској латиници”. Дакел, нема срспке латибнице, него је хрватска латибница све време Југославије наметана Србима, али и раније у омјкупацијама Срба.

      И овде дугујем итзвињење што имам много пиосла, па не стижем да изловим превиде слова и неке стилске неуједначености и превиде. Реч је о мањку времена.

  6. Војислав Ананић

    Ето, господине Збиљићу, о латиници смо могли и до сада да причамо овако полако, са смањеним тоном и не вређајући никога. Дошли смо до краја, понегде и до истомишљености.
    Време је да завршимо са овом темом, да не оптерећујемо посетиоце Порекла, које се прати широм света. Дакле, ја више нећу учествовати у томе и нећу се упуштати у даљу расправу. Шта смо имали, рекли смо. И Ви, и ја. А они који прате рад Порекла, нека суде. То је демократски и цивилизовано. О Вуку и Даничићу, већ је вођена расправа баш овде, у Пореклу. Једни су били за њихову реформу, други против ње, сматрајући да је доста тога покрадено од Мркаља и да је свим тим вешто и лукаво руководио Јернеј Копитар, који је био католик и цензор на двору у Бечу. На крају је тадашњи администратор ФОРУМА, “закључао” тему што је било и најбоље. Можда би тако требало поступити и сада.

    Војислав

  7. Немања Видић

    Поштовани господине Ананићу

    До данас нисам знао за овај одлични портал.
    И на основу овога што сте написали види се Ваша трудољубивост и родољубивост. . Много ми је жао што Драгољуб Збиљић није био прецизнији када је у свом коментару писао о изношењу лажи да је Ђура Даничић аутор хрватске латинице, што је Вас повредило. Са Збиљићем радим већ две деценије на одбрани ћирилице и могу посведочити да ово није његов стил. Много је Збиљић радио и урадио за ћирилицу па му је понестало стрпљења када негде прочита да постоји и српска латиница.
    Ви сте уложили велики труд у изношењу разних реформи писама,али ми се чини да од тога неће бити велике користи за ћирилицу. Ваше писање неће “подстаћи неког да учини нешто”, него ће остати на нивоу занимљивости. То не читају они који исписују називе својих радњи или предузећа,а ако читају они који одлучују о судбини ћирилице тоје исто као да пишете дебелим зидовима САНУ и Матице српске. Они су издали ћирилицу именовањем у правопису и латинице српским писмом.
    Ви сте поменули Веселина Матовића. Тек из неке његове књиге сам сазнао за страдање бјелопавловићких учитеља због ћирилице. Да ли сте игде прочитали да је у оно време неко писао да постоји и српска латиница? Да се тако размишљало не би ти учитељи пружили отпор , јер ћирилица не би била српски симбол него само једно од два средства за записивање српског језика.Јер и данас народ овако разуме проблем писма :зашто толика кукњава за ћирилицом кад је Вук нама смислио и нашу латиницу па ће нам остати она ако пропадне ћирилица. Просто је невероватно да исти тај Матовић заступа став да постоји и српска латиница. Због таквих ставова интелектуалне елите могла је ћирилица да буде протерана из Црне Горе стотину година после страдања бјелопавловићких учитеља. Та “елита” није написала ни једну реч поводом стотину година од прве забране ћирилице у српским земљама. Није она то ни могла јер је онда ћирилица била замењена окупационом хрватском латиницом , истом оном за коју данас професори и академици кажу да је српска.
    Ви сте вероватно читали књигу Мила Ломпара “Дух самопорицања”. У њој он каже да је ћирилица доминантно српско писмо, а латиница контактно и гранично писмо. Можете ли Ви замислити доминантност писма кога у јавној употреби нема ни 10%? Хоће Ломпар да нам каже како је латиница ушла у српски народ стихијно, а не политичком одлуком комуниста у виду Новосадског књижевног договора са Хрватима из 1954.г.
    Предлажем да се уместо о рефор мама писама пише о системском затирању ћирилице српским правописом , по коме је и латиница српско писмо. Поводом тога хрватски професор је одржао буквицу српским колегама рекавши да Срби у Вуковару не могу тражити ћирилицу на тамношњим таблама јер у српском правопису стоји да је и латиница српско писмо,а управо је она на вуковарским таблама. По истом основу је ћирилица протерана из Црне Горе. Република Српска је сва била у српској ћирилици, а сада је у хрватској латиници .Чак се тамо учи у школама да су оба писма равноправна. Па машала, вратила се Титова равноправност писама.Само што је она некад била у српскохрватском, а данас је у чистом српском језику.
    Молим овај сајт да мој мејл достави Ананићу,како бих му могао поклонити своју књигу “ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис”.

  8. Драгољуб Збиљић, лингвиста

    Поштовани колега Војиславе Ананићу,

    Жао ми је што Ви овде, у одговору мени, кажете овако: “Време је да завршимо са овом темом, да не оптерећујемо посетиоце Порекла, које се прати широм света. Дакле, ја више нећу учествовати у томе и нећу се упуштати у даљу расправу.”

    Нисмо нас двојица проблем, па да тај проблем наш решите тако што о овоме „нећете више расправљати“. Тиме сте се само /сујетно) наљутили, а разлог нашег спора је био и остао само у томе што Ви, професорски, у складу с оним што сте у образовању учили и деци предавали 40 година о “равноправности писама у српскохрватском језику” и тако сте стекли заслужену пензију. Расправљали Ви са мном о овоме или не, тиме се не рећшава проблем српске ћирилице. Ви сте добар, професор, али нисте стигли да схватите да је погубно остати на тунмачењу и српског језикѕ и, нарочитер, српског писма по мерилима Новосадског договоар о српскохрватском језику и (лажној) равноправности писама. Ви ни једном једином речју не показујкете у пиолемици са мном да сте схватили зашто је и како тај Новосадски договор /1954) донео велика зла и српском језику и, поготово, српском писму. Својим преношењем овде класичне литературе практично о „српскохрватском језику“ и о „равноправности писама“ и својим сведочењем ад ви, лично, увек „српски језик пишете само ћирилицом“, то не значи ништа у спасавању српске азбуке. Ви доказујете да сте професор српсјког језика, али на постулатиам српскохрватског језика и „богатства двоазбучја“, што је и довело и српски језик и српско ћириличко писмо до данашњих више српских језика под другим именима и донело је право линчовањее српске азбуке ас сто посто ћирилице у Срба све до 1954. година до данашњих јеедва десетак одсто српског писма у корист 90 одсто хрватске абецеде коју су неки српски лингвисти и филолози само преименовали у „српску латиницу“ и тиме је раширили по српском народу јер је он поверовао да је и то „наше писмо“, па га тако масовно користи.
    Ви сте, Ананићу, добар проф. али који не сме ни да помисли да искорачи из уштогљене српске сербокроатистике“ која је убила и српски језик и српско писмо, посебно. Ви ми кажете ад нисте чули за моју маленкост (и то је у реду), али Ви дајете и фалсификована гледишта проф. др Петра Милосављевића о ћирилици, а тврдите да ни за њега „нисте чули“. Е, то већ није у реду. Немогуће је да стварно нисте чули за књижевног критичара, за филолога Петра Милосављевића (Петар Милосављевић (Доње Сварче, Топлица, Краљевина Југославија, 1937) је српски филолог, педагог, филозоф и књижевник. Иницијатор је Покрета за обнову србистике, пензионисан ан Филозофском факултету у Н. Саду). А не верујем да нисте чули ни за моју маленксот. (Објавио сам 18 књига, од којих су 14 о српском језику и ћирилици, оснивач саам првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ 2001. године, објавио сам око хиљаду чланака и текстова разних врста у дневним листовима, нпр. Политици и другима, па у стручним часописима од, ерецимо „Нашег језика“ до „Језиак данас“, „Нове Зоре“ и многих других, да не набрајам.) Ваша литература је, очигледно само она из сербокроатистика и Ви немате своја гледишта заснована на дубљем проучавању комплетније литературе, него сте остали класични сербокроатиста који се држиет само знања стечених на нашем комунистичком факултету из времена Југославије. И Ви сте остали опрофесор који није осопособљен да изнесе ма о чему своје гледиште из озбиљних тема о данашњем српском језику и његовом истиснутом писму.
    Врло поштовабни Ананићу, саветујем Вам нешто слично што Вам је овде пре мене казао Немања Видић (оснивач такође једног удружења за одбрану ћирилицве, „Српска азбука“. Нађите макар једну његову књигу „Издаја српске ћирилице“, а покушајте у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду или другде да нађете макар три моје књиге „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (Ћирилица, 2011), „Ћирилицоцид“ (Ћирилица, 2014) и пре тога објављену књигу „Српски лингвисти двоазбучјуем затиру ћирилицу“ (Ћирилица, 2009), па и још макар ову „Тројански коњ у српском језику“ (Будућност, Нови Сад, 2010). Те ће Вам књиге помоћи да лакшпе схватите како смо Ви и моја маленкост као студенту погрешно образовани на постулатима српскохрватског језика и како смо ми Срби успели да своје писмо, суштински важно за наш идентитет, сведемо на бедних данашњих десетак процената у јавнјости и у Србији. Те ће Вам књиге помоћи да спознате како се, зашто, на који начин у време окупација и комунизма затирало, веома плански, српско савршено писмо и како је успело да се замени српска свест о свом писму у правцу уникатног „богатства двоазбвучја“ у Срба да би се Срби полатинуичили и на тај начин упутили на пут којим су нестали први полатиничени Срби – Срби католици.
    Ваша је била веома лоша одбрана од нових сазнања тиме што сте казали овде да сте „завршили расправу“, и то зато што се овај одлуичан сајт чита широм света. Верујем да се чита, али Ви не разумете зашто је важно да, посебно због значаја и распрострањениости овог сајта не завршите расправу, него да уђете у стварну корисну поленмику о српској ћирилицуи, хјер још нисмо ништаа казали читаоцима овог сајта о томе како је једино могуће спасити српску савршену азбуку. А због чињенице да овај сајт веома уважавамм, ускоро ћу понудити свој текст о томе. Јер, српска ћирилица је данас итзузетно важно питање за будућност Срба и њиховог очувања идентитета.
    Све што рекох, никоме не рекох у пркос, него да сви више сазнамо слушајући и читајући једни друге. А за почетак, треба сви да схватимо да „српска латиница“ у значењу опђштесрпског писма никада није састављана, па ни данас не постоји. А и нема разлога да постоји, јер би Ви, баш као проф. српског језика, ваљало да прихватите да је у сваком језику потребно само једно писмо у свакодневној конмуикацији на сваком језику. Корисно је, наравно, учити и знати туђе језике и њихова писма, али свој језик сваки народ треба, и једино је корисно и практилчно, да пише само својим писмом. Јер чим неко уведе ново писмо, то је знак да је некоме стало да се замени претрходно писмо. Тако је увек било у историји. Уводећи, посебно после 1954. годфиан Србима другог, алтернативног писма, то је потцврда да се хтело истискуивање срспке ћирилице. И то се догодило до данас 90 одсто. За разлику од Срба, Хрвати су сачувалуи своје писмо јер они нису увели алтернативно писање свога језика ћирилицом, него су задржали до данас само своје латиничко писмо – гајицу. Има се шта увек научити од другога, па макар нам био и непријатељ. Некада се од непријатеља може боље понешто научити.

    Напомена: и овом приликом извињење читаоцима што немам времена да изловим словне превиде, али верујем да словни превиди не могу утицати да се не разумемо.

    С велим поштовањем,
    Драгољуб Збиљић

  9. Војислав Ананић

    Све ми је то познато, господине Збиљићу. И Вукова и Даничићева реформа, и Новосадски договор 1954. и касније затирање ћирилице од комуниста. И, ко је томе свему крив? Ми Срби, који смо на све пристајали, од Копитара до данашњих дана и непоштовања Устава.
    Нисам рекао да нисам чуо за Вас и господина Милосављевића, него само да Вас не познајем лично.
    Заиста немам више намере да полемишем с Вама. Рекох ли Вам у прошлом допису, шта смо имали, казали смо о тој теми обадвојица. А Ви изволите. Пишите. И треба. Ја сам о срамној угрожености ћирилице писао још пре шест и по година. Вас тада није било. У вези с тим, више се заиста нећу оглашавати.
    С поштовањем,
    Војислав