Fali nam jedan lukavi Miloš Obrenović

Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić priše o srpskom usudu da se izdajnikom proglasi svaki onaj ko je u prošlosti pokušao da spasi narod od stradanja prihvatanjem da se pokori nadmoćnijem neprijatelju

JESU LI SRPSKI PREDSTAVNICI VLASTI U PROŠLOSTI OD SVOJE VOLJE BILI VAZALI I KVISLINZI?

Sasvim je normalno i prirodno da svaki vladar u svojoj zemlji želi da stvori neki miran život za svoje sunarodnike. Radi toga su mnogi i vladari i narodi širom sveta često bili prinuđeni da prihvate svoje služenje, odnosno, vazalstvo jačima od sebe. Neki su svoj trenutak do konačnog suvereniteta nad svojom teritorijom, čekali i po hiljadu godina. Ali, oni su čekali, i dočekali taj dan.

Što se srpskog naroda tiče, moramo priznati da su bili uvek junaci kad je trebalo da se gine za svoju rodnu grudu, da su bili topovska đulad ostalima, i zaštitnici i okolnim zemljama, a i čitavoj Evropi. Ko je branio hrišćanstvo u toj Evropi još od vremena nadiranja Turaka i Kosovske bitke? Ko je srpskom narodu pritekao u pomoć? Skoro niko. Svi su se okretali svojim jačim saveznicima i čekali dan svog svanuća. Pa i kasnije nakon Prvog i Drugog srpskog ustanka, kada je srpski narod opet stekao svoju državnost, za vreme Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata (kada je izginula polovina muškog reprodukcionog stanovništva i od tada nikad da se bar demografski oporavi).

Pa, taman kad se krenulo demokratiji i nekakvom solidnijem ekonomskom napretku, došao je Drugi svetski rat. Opet zastoj u napredovanju Srbije i nova stradanja i izginuća naroda. Od Jasenovca i ostalih jama i rupčaga, kroz svih sedam ofanziva. I, gde su vođene najveće bitke kod nas u to vreme? Opet tamo gde su nastanjeni Srbi. Od Užičke Republike, do Kozare, Neretve, Sutjeske…pa sve do Sremskog fronta. Baš interesantno, zašto se ni jedna veća bitka nije vodila ni u jednoj Avnojevskoj republici sem u Srbiji, i naročito u Bosni. Za šta su se čuvale i Hrvatska, i Slovenija i ostale „republike“? Da se toliko ne razore i ne izgine autohtono stanovništvo. I posle „oslobođenja“. Gde se od naroda najviše uzimalo? Opet u Srbiji. Čiji su predstavnici vlasti najviše o svemu odlučivali? Odakle je bio i ko je još uvek „nepoznati“ vrhovni komandant?

Da skratimo. Srpskom narodu je oduvek nedostajao jedan nepismeni Miloš Obrenović, koji će se silnijem od sebe, ako ustreba, i pokloniti, ali, koji će znati da za taj svoj narod izvuče neku korist. Pa, tako lukave svetske diplomate rade i danas, dok nas ne prevuku na „tanak led“, ma i u jednoj reči. Oni koji su to shvatili na vreme, mnogo, mnogo bolje su prošli od srpskog naroda. Kod nas su odmah takve ljude koji su dalje videli od običnih smrtnika, proglašavali za izdajnike. Pogotovo u vreme komunizma.

Vratimo li se bar na trenutak u našu prošlost, zar već posle poraza na reci Marici 1371. neke srpske zemlje nisu počele da priznaju vazalstvo Turcima? Među njima je bio i naš najveći epski junak Marko Kraljević. I, ko ga je proglasio za izdajstvo i kolaboracionizam? Despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara, je takođe bio turski vazal. Posle je, i pored svog vazalstva, proglasio Beograd za srpsku prestonicu. Da li je i on ikad optužen za izdajstvo i kolaboracionalizam? I neprikoslovena Carica Milica je nakon Kosovske bitke turskom sultanu dala svoju ćerku Oliveru, u njegov harem. Jesu li za to Srbi ikad nazvali Caricu Milicu za izdajnika ili je nazvali nekim pogrdnim imenom da je ogade budućim naraštajima?

U sva ta teška vremena, trebalo je biti spasilac srpskog naroda. Zato, nije bilo lako ni generalu Milanu Nediću da prihvati „vazalsku“ ulogu 1941. pod nemačkom okupacijom. Shvatio je da je trebalo preživeti nemačku okupaciju i brinuti se za preko pola miliona srpskih izbeglica. Trebalo je biološki sačuvati srpski narod. Trebalo je bdeti nad ravnotežom da bi se lakše došlo do zajedničkog jezika, do uzajamnog pokajanja i praštanja.

To je naše pitanje nad pitanjima: kako doći do zajedničkog jezika, jezika nade, ljubavi, mudrosti? Ako taj jezik ne nađemo, mi smo bezbudućni. Pasaži posvećeni generalu Milanu Nediću ubedljivo tumače dramu tog čoveka, koji je svesno sebe žrtvovao, prihvatajući ulogu kvislinga ne bi li spasao narod od potpunog uništenja. Nedić bi bio osuđen i da se vratila kraljevska vlada. On je tragični junak istorije u kojoj je morao da učestvuje žrtvujući se. A komunisti su radili baš obrnuto, da što više Srba izgine i nestane. Uzmimo i Goli Otok za primer. Ko je tamo najviše stradao? Opet Srbi (i „Crnogorci“).

Sve u svemu, uvek smo udarali glavom kroz zid, stradali i ginuli uzaludno, za druge. Jednostavno, smanjivali se, nestajali. Oni drugi, koji su bili malo promućurniji, doživeli su srećniju sudbinu. Bar što se očuvanja državnosti i brojnosti stanovništva tiče.

Da čitaoci ne shvate pogrešno: ne plediram nikada ni na kakvo izdajstvo, ali opet kažem: „Fali“ nam jedan lukavi Miloš Obrenović već odavno, bar u našoj diplomatiji.

PRIREDIO: Vojislav Ananić (Za ovaj tekst sam se unekoliko poslužio i knjigom Bore Dragaševića“ Stopama predaka“, 1. izdanje, Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2012 (Trstenik: M-graf; Biblioteka Posebna izdanja).