Принц Владимир Карађорђевић: Све о мојој мајци

16. октобар 2012.

коментара: 4

Портал Порекло преноси потресну исповест принца Владимира Карађорђевића (48), сина краљевића Андреја и Kире Мелите од Леинингена из Немачке, коју је он управо објавио на свом Фејсбук профилу, у форми одговара на питања новинара портала Инфоспона.нет

Ко сте ви, заправо?

ПРИНЦ ВЛАДИМИР КАРАЂОРЂЕВИЋ: Дужина мог одговора на ово питање зависи од тога колико Ваши читаоци познају историју српске и југословенске монархије. Да бих себе укратко и најјасније представио, рећи ћу Вам овако: ја сам најстарији живи син Њ.К.В. покојног краљевића Андреја Карађорђевића. Мој отац је био најмлађи од тројице синова Њ.К.В. покојног југословенског краља Александра Првог. Моја мајка је била Њ.К.В. принцеза Кира Мелита од Леинингена из Немачке, а њена мајка била је из царске породице Романових. Рођен сам 1964. године и имам једну старију сестру и млађег брата. Имам и једну полусестру из првог брака мог оца и изгубио сам полубрата у ужасној саобраћајној несрећи 1994. године. Ожењен сам Њ.К.В. принцезом Бригитом и немамо деце. Водим свој приватни бизнис и проводим време у Србији, Великој Британији и Немачкој, истовремено много путујем и у друге земље током године. Пошто су обе баке мојих родитеља биле сестре и кћерке другог сина краљице Викторије од Велике Британије, веома сам срећан што сам са обе стране претендент на британски престо. Тренутно сам 106. на листи носиоца британског трона, осми на листи за српски престо и недавно ми је речено да могу бити трећи претендент на царски руски трон.

Занимљиво је да Ви дуго времена нисте тачно ни знали какво је Ваше породично наслеђе и ко сте заправо, јер Вас је отац напустио док сте још били дете, да сте чак својевремено живели готово у беди, на рубу егзистенције, да сте радили као возач итд. Тек сте накнадно сазнали ко сте у ствари и шта сте. Звучи готово као нека бајка или као сценарио за неки филм… Можете ли нам о томе више испричати?

На жалост, много тога што сам рекао разним новинарима током протеклих година или је изостављано или је напола објављивано. Ово је довело до – на неки начин – лажне слике мог живота, али свестан сам да је то неизбежно у контакту са медијима. Дозволите ми да одговорим на Ваше питање и ставим пар ствари на своје место.

Још од малих ногу знао сам да припадам краљевској породици. Чини ми се да сам имао негде око пет или шест година када ми је то постало сасвим јасно. Тада смо већ живели у Португалији и користили смо наше званично презиме “Од Југославије” уместо Карађорђевић. Наравно да тада нисам знао ништа о својој историји и наследју, знао сам само да смо ми били принчеви и принцезе и да смо припадали истој породици као и мој стриц Петар. Знао сам да је он бивши краљ од Југославије, мада, опет, нисам разумео стварно значење тога.

У првих неколико година у Португалији водили смо идиличан живот, све док мој стриц, краљ Петар Други, није умро у САД. Мог оца су контактирали и питали да ли би желео да присуствује сахрани у Чикагу. Кад се то десило, мој отац је био једини Карађорђевић који је био на сахрани свога брата, због бојкота од стране краљевог средњег брата, краљевића Томислава, као и краљевог јединог сина, престолонаследника Александра. Мој отац се вратио са сахране веома узнемирен и рекао мојој мајци да је веома љут на Mici Lowe из више личних разлога. Недуго затим, мој отац је поново отишао преко, у Сједињене Државе, да разговара са др. Lowem, бившим мужем Mici Lowe, који је понудио помоћ мом оцу да оствари своје жеље и доведе и мајку и нас у Сједињене Државе, да бисмо започели нови живот тамо. Сећам се да је мој отац ишао преко још два пута и сваки пут би се вратио са поклоном за нас, децу. Било је то за време једног путовања, оног на које је отац отишао да би коначно обезбедио смештај за нас, када је моја мајка пронашла веома интимно и јасно писмо мог оца, намењено Mici Lowe. Из садржаја писма било је очигледно да је мој отац био у љубавној вези са Mici Lowe и да су сви планови за наш пут у Америку биле само лажи. Не верујем да је ико тада могао знати колико је ово уништило моју мајку. Отворено кажем да је то била њена прва смрт, емотивна. Она је остала јака и после суочавања мог оца са тим писмом, он је све признао и напустио кућу, а да није поздравио ни нас, децу.

Живот је понекад чудна ствар! Пар месеци пре него што нас је отац напустио, наша кућа је била пуна, преко 300 пријатеља који су славили мајчин рођендан. Сви ови пријатељи су били пресрећни и само уживали у храни и пићу које су им приредили моји родитељи. Кад нас је отац напустио и отишао у Америку да би био са Mici Lowe, уз моју мајку је, од свих тих пријатеља, остало само двоје. Сви остали као да су испарили одједном. Много касније питао сам мајку да ли ју је губитак свих тих назови-пријатеља повредио и она је одговорила да – иако је болело – ипак се не може пожалити, јер колико других људи може да каже да има два права пријатеља на свету. Верујте ми, разумео сам је веома добро.

Упркос томе што нас је отац напустио, моја мајка никада није желела да се разведе. Она га је заиста и даље волела, потицала је из неког другог времена и васпитања, у коме се није бацало све оно што је поломљено, већ се прво трудило да се поправи. На жалост, најстарији је брат моје мајке био екстремно доминантан. Он је био глава породице по немачкој линији и натерао је моју мајку да потпише папире за развод 1973. године у Немачкој. Он је платио за развод и онда је одузео мојој мајци апанажу, да би наплатио све трошкове око развода. Покушао је да натера моју мајку да нас, децу, пошаље у различите интернате и када је она одбила да нас да, он ју је скроз одсекао.

Наша финансијска ситуација постала је очајна, пошто је мојој мајци остало да плати све очеве неизмирене дугове и рачуне да би заштитила и име и углед. То је била још једна од изванредних особина моје мајке. Рекла ми је да ти могу узети све, све материјално, али да ти никада не могу одузети достојанство и душу. Нисмо имали подршку ни од кога од породице, изузев двоје изузетно посебних, најбољих људи које сам икада познавао, мог ујака Umberta, бившег италијанског краља и његове сестре Giovanne, бугарске краљице. Да није било ово двоје чаробних људи, ми бисмо били на улици те 1975. године у Португалији. Живели смо са тетком Giovannom пре него што смо се вратили у Лондон, 14. фебруара 1975.

То је отварање једног новог трагичног поглавља за нас, али највише – и посебно – за моју мајку која је изненада и без своје кривице постала персона нон грата. Једном у Лондону, уселили смо се у веома малу и ужасну гостинску кућицу у центру града. Мајка је морала да продаје комаде њеног породичног накита из Русије да би платила рачуне и када је схватила да неће успети да пронадје посао због својих година, морала је да се пријави за социјалну помоћ, са циљем да би све нас сачувала од улице. Тада је моја мајка, по други пут, емотивно умрла. Тешко је објаснити како се она осећала. Моја мајка никада није никога гледала са висине, али морате разумети да је она родјена као принцеза у једној веома утицајној немачкој породици и онда се удала за најмлађег сина покојног југословенског краља. Била је директно повезана са свим краљевским кућама у Европи по директној крвној вези. И онда, одједном, она мора седети и чекати сатима и сатима по канцеларијама разних социјалних служби, да би добила довољно новца за смештај и нешто хране за нас, децу. И најгоре од свега је то што она није крива ни за шта. Трудила се веома да нам не покаже да је дубоко у себи сломљена, али пошто смо брат и ја спавали у соби до њене, могли смо је чути како плаче по целу ноћ.

После неких два-три месеца, моја мајка је схватила да мора пронаћи школу за нас, децу, и тако је социјална служба пронашла нови хотел за нас у северном Лондону. Власник хотела и његова жена помогли су нам пуно у проналажењу школе и могли смо нормално да наставимо наше школовање. Моја мајка је покушала да пронађе посао, али увек је добијала одговор да је сувише стара за то. Радила је као медицинска сестра на психијатрији пре него што се удала за мог оца али, с обзиром да већ дуго није била у тој врсти посла, било је немогуће за било коју болницу да је прими без поновне комплетне обуке, а нико није желео да обучава жену од 40 и више година тада. Неколико месеци касније, смештени смо у двособан апартман, с обзиром да је гостинска кућа постала прескупа за социјалну службу. Били смо на првом спрату куће, а једна дивна породица је становала на спрату изнад нас. Нисмо имали посебан улаз, тако да је породица изнад сваки пут на изласку и уласку у свој стан морала пролазити кроз наше просторије. Мајка, брат и ја смо делили једну малу собу са импровизованим креветом, а моја сестра је имала своју собу, јер се налазила у пубертетским годинама и мајка је желела да јој обезбеди што више приватности.

Било је то веома тешко време, али сада када се осврнем, схватам да сам се тада поново родио. Док смо били у Португалији, имали смо све што бисмо пожелели, а и мој отац је тада био тамо. Иако нисмо били размажени, знам да нисам имао праву идеју о вредности свих тих играчака, хране или одеће. Имао сам све што бих пожелео. Сада, када смо били у Лондону, моја мајка је морала да се бори свакодневно, као и стотине или хиљаде других људи, да би пронашла начин да се прехранимо. Били смо окружени стварним људима, а не групом лажних људи који имају пуно новца. Човек у стану до нас је тукао своју жену и она би често долазила плачући код моје мајке. Један други младић је ухапшен због узимања дроге! То је веома далеко од оног живота који смо водили у Португалији, али данас заиста могу рећи да сам почаствован што сам тај део делио са мајком, братом и сестром, јер је то оно што ме је направило оваквим човеком какав сам данас. Моја једина и највећа жалост је због тога што је моја мајка морала тако да пати, до те мере да је и умрла од рака, у сиромаштву, у болници, у соби са шест других жена које су покушавале да не слушају њене вапаје и њен бол! И знате шта? Чак и тада, тамо, имала је ону светлост у свом срцу за мог покојног оца! Она никада није урадила ништа што би повредило њега или његову репутацију, у потпуности је разумела и подржавала моју љубав и поштовање према оцу и никада ме није испитивала или осуђивала у вези тога!

У вези Вашег питања које се односи на моју вожњу аутобуса, то јесте истина. Радио сам за једно велико путничко предузеће у Лондону. Они су, на жалост, изгубили лиценцу за рад и тако сам ја остао без посла. То се десило у веома тешком времену за тржиште рада у Великој Британији и нисам желео да прихватим социјалну помоћ, јер су они били тако добри према нама као деци, и хвала Богу па сам био у могућности да сам нађем посао и да радим. Срећом, основао сам компанију са два моја пријатеља, али је било потребно шест месеци да покренемо посао, тако да сам постао возач аутобуса. Почело је као заиста нека врста шале. Имао сам возачку дозволу и моју дозволу за летење и хтео сам да видим да ли могу добити дозволу и за возача аутобуса. Могао сам ово урадити и приватно, али је то било превише скупо, тако сам научио да возим и постао возач аутобуса у Лондону! Овај део посла је био веома забаван и имао сам веома забавне сараднике. Иако је ова врста посла веома лоше плаћена, веома поштујем све оне жене и мушкарце који се баве овом врстом посла да би преживели. Чак сам имао прилике да сретнем и свог другара, возача аутобуса, Милана Вучића из Новога Сада! Свет је заиста мали!

Како се осећа човек када схвати да је принц, дакле да је особа краљевске крви, односно да би можда – јер Ви нисте први претендент на пријестоље, има оних који су у томе смислу пред Вама – једнога дана могао постати краљ? Какав је то, дакле, осјећај?

Молим Вас да никада не бринете у вези постављања провокативних питања. Ја их поздрављам, јер показују интелект у многим случајевима и позивају на основне аргументе у дискусији. У овом случају, уверавам Вас да нема провокативних питања! Као што сам Вам и рекао, до 1990. нисам имао праву представу о својој историји или о мом правом месту у њој. Био је то велики шок за мене, на дан када је мој отац умро. Данас ми је важно какав би човек мој отац могао бити сада, да је жив. После свега што сам Вам рекао о томе како нас је отац оставио и како смо патили због тога, како Вам објаснити да мој отац сада стоји испред мене као један од највећих људи који је живео за мене? Зато што ми је он дао нешто што се не може купити никаквим новцем нити благом на свету. Он ми је дао шансу да пронађем своје наслеђе и – кроз своје корене – могућност да служим српском народу колико је у мојој моћи, као један Карађорђевић. Верујте ми, ово се није десило преко ноћи. Дешавало се споро и понекад веома болно. Када сам стајао на гробу мог оца и прочитао говор, нисам имао ни најмању представу да ћу за годину и нешто више седети у ЈАТ-овом авиону и летети ка домовини мојих предака, у земљу у којој су рођени. Тај осећај, када сам сео у авион и погледао доле у топовске ватре над Вуковаром, никада нећу моћи описати, као и милион других емоција које су се смењивале у само једном минуту. Бог ми је дао прилику да дођем у земљу за коју сам мислио да је за моју породицу вечно изгубљена, и мој први призор добродошлице је био призор рата који можда никада и није престајао од пре Првог светског рата. За неколико минута бићу на тлу Србије, а моја браћа се боре и можда умиру на само пар километара даље, и то је била наша добродошлица – у слави и агонији. Моја дедовина Југославија, Југославија коју је Тито украо од нас, умирала је и још нисам ни тада то знао за сигурно. То прво путовање у Југославију одвело ме је у нови правац и нисам очекивао да се то деси тако брзо. Ако су наши основни инстинкти они животињски, онда су управо они тада радили на мом бићу. Као лав који зна да је џунгла његов дом, чак иако то није био раније, знао сам да је Србија мој дом! Нисам знао ни једну реч српског, нисам могао одрецитовати ни један део српске песме нити одиграти иједно коло, али сам знао да нисам дошао у далеку земљу из прошлости, ја сам дошао кући, у Србију.

Од 1991. до 1999. путовао сам 48 пута у Србију. Политичка ситуација је била немогућа за било кога у смислу новог почетка и није било исплативо за мене да живим тамо. Морао сам да делујем из Лондона и да урадим оно што сам могао одатле. Током тих осам година, прочитао сам на стотине књига, трудећи се да научим што више о српској култури, историји и наслеђу. И данас и даље учим и вероватно никада нећу престати. Иако сам био, наравно, крштен у Српској православној цркви, рекао бих да сам постао истински српски православац тек након мог сусрета са Његовом светости патријархом Павлом 1991. год. и учењем од наших владика и свештеника чији је он био вођа. Да, заиста. Моја жена је рођени немачки држављанин и она се школовала и радила у Немачкој већи део свог живота. Она је такође имала веома дивно искуство које се десило у веома тужном моменту. Обоје смо присуствовали сахрани мог стрица, краљевића Томислава, 2000. године. То је био први пут да је принцеза Бригита била у Србији и том приликом она се заљубила у земљу и у српски народ. Осећала је као да су њени корени постављени у основи Опленца и убрзо након тог првог путовања, заједно смо се враћали у Србију када год је то било могуће. Она је примила нашу веру чим је била у могућности да је изучава и разуме, јер није хтела да предје из чисто “политичких” разлога, већ из оних правих духовних и верских. Она је сада веома важан део мог живота, налази огромну радост у служењу српској цркви и српском народу, и лично и као један од Карађорђевића. Веома сам поносан на ту чињеницу, јер нисам имао разлога да утичем на њу нити да је форсирам, све то је директно из њеног срца! Наш највећи хендикеп је што не говоримо српски језик довољно добро. Ово је велики мост који морамо прећи, али ја то не могу урадити из Енглеске или Немачке. Немам тај таленат за језике. Морам научити језик из земље његовог порекла и то ће се десити само када будемо могли да живимо у Србији и будемо у могућности да говоримо и слушамо српски свакога дана! На жалост, због проблема у породици и других логистичких разлога, то време још није дошло да би све ово било могуће, али Божјом милошћу и то ће се десити!

ИЗВОР: Владимир Карађорђевић, званични профил на Фејсбуку; infospona.net

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. duda

    Kao žitelj Karađorđeve Topole želim da kažem da su prnc Vladimir i princeza Brigita zaista divni i srdačni ljudi i da svake godine jedno vreme provedu u Topoli.Od pre dve godine, u julu mesecu oni prave parti na otvorenom na kome sam kao član crkvenog hora “Oplenac” imala sreću da prisustvujem.Druženje sa njima je vrlo zabavno i oni se stvarno maksimalno trude da nauče jezik,naše običaje,istoriju ali i probleme naših ljudi.Princeza Brigita veoma voli i već dobtro ume da igra naše kolo.Zaista,sve najlepše o njima.

  2. Borivoj

    Glavu gore Vladimire.Lav spava u Tebi.Glavu gore i smelo napred kroci.Znam tvoga oca,Karlo i ja i Zivkovic veteran.BOG Vas cuva a i mi sa svih strana kugle zemaljske.Zbiljski srbe,Srce je sve.Pozdrav

  3. Ana Milenovic

    Malo me rasplakala prica o hrabroj i ponosnoj majci ovog dobrog coveka. Zao mi je sto Princ i Princeza imaju kompleks sto ne govore dobro srpski. Potpuno je normalno kad niste odrasli i ne zivite u zemlji svojih predaka. Moj savet, koji naravno od mene niko ne trazi, je da ostanu dobri, plemeniti ljudi, a za jezik da ne brinu. Pravoslavlje nije u jeziku, nego u dusi, sto je vrlo dobro pokazao Vladika Timothy West iz Ujedinjenog Kraljevsta. Srbi kao da se drze one cudne i smesne izreke ” govori Srpski da te ceo svet razume”! Vole Srbi da osudjuju i nemaju bas talenta za empatiju.

    God bless.

  4. Војислав Ананић

    СРБИ У ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ

    Срби у Великој Британији чине једну од најбројнијих европских етничких заједница у Великој Британији, одмах после Пољака и кипарских Грка. Још увек, међутим, нема тачних података о њиховом броју. Званичне статистике једноставно нема, а процене се крећу од 70 до 140 хиљада мада реалније анализе сугеришу да је број Срба у целој Британији ближи том другом, већем, делу бројке. Срби су највећа етничка заједница у Великој Британији са подручја бивше Југославије. Највећи број Срба, нешто мање од половине, живи на подручју Лондона а значајније заједнице су у Лестеру, Лидсу, Ковентрију, Бирмингему и у мањим местима тог индустријског дела средње Енглеске.
    Масовније насељавање Срба у Великој Британији је пре свега везано за време после Другог светског рата а интензивирано је деведесетих година прошлог века. Пре тих времена није забележено значајније досељавање али су Срби, ипак, долазили. Први Србин кога је британска историографија забележила да је неко време живео у Лондону Доситеј Обрадовић. Он је 1784. године провео неколико месеци у британској престоници а британске власти су, верујући у важност његовог боравка, негде почетком 20. века на кући у којој је становао, у Клементс лејну у лондонском Ситију, подигле спомен плочу као трајно сведочанство да је ту, како је написано, живео „велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић“. Много година касније у једном другом делу Лондона британске власти су подигле спомен плочу још једном Србину. У Квинс гарденсу, у отменом Кенсингтону, на броју 39б подигнута је спомен плоча Слободану Јовановићу, великом српском интелектуалцу и правнику, у једном периоду и председнику југословенске владе у избеглиштву, мада то не пише на спомену, који је на тој адреси живео. Јовановић је умро 1958. године у Лондону. То су једина два Србина за које Британија верује да заслужују трајни спомен. Али, има и још једна спомен плоча. Наиме, много година касније, почетком 21. века, Амбасада Србије је покренула кампању да се спомен плоча подигне и великом писцу Милошу Црњанском. Власти британске, међутим, нису сматрале да он то и заслужује али је, ипак, дозвољена могућност да то учини сама Амбасада, уколико добије сагласност локалне општине и оних који сада живе у згради и стану где је боравио Црњански, све до 1964. године када се вратио у Београд. Та процедура је потрајала две године, али је Амбасада била упорна. Поред општине требало је сакупити и потписе станара, који су махом имигранти са свих страна света, јер та зграда је још увек државна са такозваним социјалним станарима. Посебну сагласност је требало да дају и садашњи станари, имигранти из Индије, у стану у коме је живео Црњански. На крају је 2005. године на згради у Квинсвеју, на Бејсвотеру, подигнута спомен плоча у част Милоша Црњанског. Та улица је, иначе, некада имала велику концентрацију имиграната из Србије, махом официра и некадашњих краљевских службеника, па је та спомен плоча и нека врста подсећања на то време, јер су се касније скоро сви Срби иселили из тог краја. Иако нема спомен плочу, у сећању елитног дела лондонског друштва је био и генерал Душан Симовић, вођа државног удара 27. марта 1941. и каснији председник краљевске владе. У некада чувеном лондонском клубу „Кафе ројал“, на Пикадилију, на зиду је деценијама била и његова фотографија. Зидови тог годинама најпопуларнијег елитног ресторана и клуба у Лондону, у који су редовно долазили и чланови краљевске породице, били су декорисани великим фотографијама, како се тврдило, најзнаменитијих светских личности 20. века. Међу њима је била и фотографија генерала Симовића. „Кафе ројал“ је затворен пре неколико година, више не постоји, продат је неком Арапину, па су са његовим нестанком ишчилиле и те историјске личности са његових зидова.
    У ово наше време део лондонског високог друштва, али не као фотографија на зиду, била је и Оливера Азуцки Лолица. Њен лондонски сјај се, међутим, непријатно завршио. Лолица, како је била позната у јавности, је из новосадске породице Азуцки а рођена је у Београду 1947. године. Њен отац је био авио-инжењер који је као представник Југославије у међународном удружењу авио-превозника отишао у Швајцарску где је Лолица и провела највећи део младости. Магистрирала је економију у Лозани. Удала се потом за британског политичара Џонатана Еиткина, унука чувеног новинског магната лорда Бивербрука. Еиткин је био највећа звезда у успону Конзнервативне странке и веровало се да ће једног дана бити лидер Конзервативаца и потом британски премијер. Женидба са Лолицом је у Лондону била прави шок јер је згодни и популарни Еиткин био виђен да се жени ћерком Маргарет Тачер. Он и Лолица имају троје деце, две ћерке и сина, и она је веома држала до свог српског порекла и сву децу је уписала у држављанство Србије и у Амбасади у Лондону им је извадила и пасоше. У време рата у Босни Еиткин је био министар у Министарству одбране и јавно је износио просрпске ставове а тврдило се да он стоји и иза просрпских текстова у недељнику Спектејтор који су пописивани псеудонимима. Било је гласина да је на његове ставове имала утицај његова жена Српкиња. Све се то, на жалост, на крају несрећно завршило. После победе Нових Лабуриста Тонија Блера, њему близак лист Гардијан је оптужио Еиткина да су му неки Арапи платили два ноћења у Паризу а да он то није пријавио у Парламенту као посланик. Многи су веровали да је то била Блерова кампања, јер се плашио да Еиткин не постане нови лидер Конзервативаца, што је била врло вероватна могућност, што би за Блера створило проблеме због Еиткинове популарности и порекла. Еиткин је онда тужио тај лист и било је суђење. Потом је Гардијан тужио Еиткина да је лагао на суду. То се, како је суд рекао, показало тачним и Еиткин је осуђен на две године затвора. Током суђења његова супруга Лолица је бранила свог мужа, а изгледа да је на крају посустала и неке њене накнадне изјаве су биле кобне за пресуду. Упркос томе суд је онда покренуо и поступак против Лолице јер није говорила истину токо сведочења. Због свега што се дешавало Џонатан Еиткин и Лолица су се развели а она је због најаве судског поступка и против ње напустила Британију.
    Кад смо већ код историје има још једна занимљивост које нема у историографији. У Великој Британији живе и једини потомци великог српског сатиричара Радоја Домановића. Он је имао двоје деце, сина Зорана и ћерку Даницу. Син Зоран је млад умро без потомства а ћерку Даницу је после смрти оца и потом брата случај довео до Британије, где је и остала и засновала породицу. Удала се у шкотску породицу Рид. Њени, па тако и Домановићеви једини директни потомци су данас Британци, породица Рид у којој, у име њиховог делом српског порекла, и дан данас сви као средња имена имају српско име. Из те породице је савременој британској јавности близак познати аутор документарних филмова Дани Милош Рид.
    У Британији има и крви великог српског научника Милутина Миланковића. Његова унука Маја се овде удала у породицу британских дипломата Аткинсон и њен син је добио име Душан. Он је хирург ортопед у Лондону. У свакодневном животу и Британаца и Срба у бившој Југославији стереотип српске заједнице у Великој Британији је у великој мери створен на представи о ратним и антикомунистичким избеглицама које су бежећи из своје отаџбине следиле путеве последњег југословенског краља Петра II Карађорђевића. Они и јесу били то што стереотип каже али њихов стварни живот је био далеко од краљевских кругова. У ствари, већина њих није ни имала неке везе са краљем и круном који је, уосталом, после Другог светског рата мало времена проводио у Лондону. И умро је на крају, 1975. године, у Америци. Већина тих емиграната, махом из Далмације и Србије, је живела веома тешко. Емигранти су, иначе, тужна и несрећна популација. Британске власти су их раселиле по тадашњим индустријским центрима и живели су поприлично сиромашан живот какав је делила и британска радничка класа. Краљевску тему је одржавала релативно мала група бивших министара, службеника минстарстава и дипломата, као и група гардијских официра. И они нису много боље живели од других, барем већина њих, али су у нади да ће се вратити у отаџбину после очекиваног брзог слома комунизма протраћили време и нешто мало пара што су имали. Захваљујући тадашњем социјалном моделу Британије, имали су прилику да школују децу, потомство и у просеку сва деца тадашњих српских емиграната су постала високообразовани људи. Највећи проблем старе дијаспоре су биле поделе и потпуна разједињеност. Иако су сви били антикомунисти и монархисти, нису припадали истом табору не само у црквеном него и у политичком смислу. У Великој Британији су се углавном обрели следбеници попа Ђујића и из Србије Љотића. Следбеници Драже Михајловића су били у великој мањини у Британији. Те генерације, тих имиграната, више нема. Умрли су. Њихово некадашње место окупљања, хотел „Равна Гора“ у Лондону још увек носи то име, али је, као и сваки други, енглески хотел, а не српски. У Лестеру је остао „Српски четнички клуб“ који окупља само следбенике и земљаке попа Ђујића. Упркос разликама повезивало их је и то што су били љути на Британију јер их је издала. Већина људи из те старе емиграције никада није узела британске пасоше. Недавно је у Лондону умро и последњи живи међу њима, Ненад Петровић. Био је изузетна личност, писац и интелектуалац. Рођен је као дете официра 1925. године у Загребу, школовао се у Подгорици, Сарајеву и Београду, а у Лондон је стигао са таласом избеглица четничког покрета. У Лондону је завршио факултет. Објавио је десетине књига, од романа до политичких расправа.
    Из тог бурног времена потичу и двојица вероватно најпознатијих Срба у Великој Британији. Принц Никола, млађи син кнеза Павла Карађорђевића, се још памти у високим аристократским круговима а Душко Попов, легендарни ратни обавештајац је и даље актуелан у историјској и политичкој литератури. Принц Никола (1929.) је био пилот британског Краљевског ваздухопловства. Био је изузетно леп човек и једна од најпопуларнијих личности у британским аристократским круговима. Нажалост, погинуо је у аутомобилској несрећи 1952. у близини Лондона. Принц Никола је био вереник сестре британске краљице Елизабете II, принцезе Маргарете али његова погибија је прекинула ту у то време најромантичнију причу у Лондону. Та несрећа је, кажу познаваоци, у многоме диктирала каснији веома нестабилан љубавни живот принцезе Маргарете. Несрећним околностима принц Никола није успео да допре до Бакингемске палате, али српска веза са краљевском породицом је већ постојала и није нестала. Краљица Марија, жена краља Александра I Карађорђевића, праунука је краљице Викторије и потомци југословенског краља су директни рођаци британске краљевске породице. Када је пријем у Бакингемској палати Карађорђевићи су на високом седмом месту листе званица. Садашња краљица Елизабета II, те 1945. као принцеза, и њен отац краљ Џорџ VI су били крштени кумови сина краља Петра II Александра. Сада крунски принц Александар Карађорђевић је за Бакингемску палату везан и преко принца Филипа, мужа краљице Елизабете II. Његова мајка Александра је ванбрачна ћерка грчког краља, стрица принца Филипа, коју је грчки краљ касније признао и доделио јој је титулу принцезе, па је крунски принц Александар рођак и са принцом Филипом. Са принцом Филипом и Бакингемском палатом је била још једна веза. Најмлађи син краља Александра I принц Андреј, који је једини од браће завршио факултет, у првом браку био је ожењен сестром принца Филипа, принцезом Софијом. Они су се развели после једне болне свађе. Принцеза Софија је у то време, педесетих година, радила бесплатно у једној лондонској болници као медицинска сестра. И онда се пронела прича да је имала аферу са неким пољским емигрантом, сликаром после чега јој је принц Андреј нанео такве телесне повреде да је она завршила у болници. После развода се никада није удавала и живела је са краљицом Елизабетом II и својим братом у Бакингемској палати.
    Из тог брака принц Андреј и принцеза Софија су имали сина Кристофера Џорџа. Он је завршио физику и математику и радио је као средњошколски професор у Шкотској. Живео је повучено и нико није знао да му је принц Филип ујак, а краљица-ујна. У јуну 1994. године враћао се ноћу око два сата на бициклу од неких пријатеља и тада га је ударио локални пијани возач. Тако је погинуо Кристофер Џорџ, потомак Карађорђевића, Тек тада се у Шкотској сазнало ко је у ствари био њихов тихи и скромни професор физике и математике.
    Ако се већ пише о везама Карађорђевића и британске краљевске породице онда би требало споменути и још једну везу – породицу кнеза Павла. Марина, рођена сестра кнегиње Олге, Павлове супруге, била је удата за Војводу од Јорка, млађег брата краља Џорџа V, деду стрица садашње краљице. Војвоткиња Марина је била веома активан борац за српску ствар и најактивнија је била у борби да Британија скине анатему са кнеза Павла као „издајника“. На њено инсистирање је и принц Никола примљен у Краљевско ваздухопловство.
    Широј британској јавности до дан данас је далеко познатији и вероватно важнији Душко Попов. У ствари, Попов је вероватно једини Србин који је оставио дубоког трага у савременој британској историји и самим тим у миљеу Срба у Британији је био најмаркантнија личност. Рођен је 1912. у Тителу, у богатој породици, а већи део младости је провео у Београду и Дубровнику где су његови родитељи, после стварања Краљевине, имали велику кућу. Школовао се у Енглеској, врло кратко, у Француској, Београду и Фрајбургу, у Немачкој, где је докторирао права и био хапшен због учешћа у демонстрацијама против Хитлера. Говорио је течно четири језика. Пред Други светски рат је радио као адвокат у Београду. За време Другог светског рата био је један од најважнијих британских обавештајаца. Припадао је једној необичној обавештајној групи познатој као „Дабл крос“ (Двоструки крст). То је група британских обавештајаца који су званично били немачки обавештајци и који су не само имали немачке тајне него су Немачкој пласирали оно што су желели Британци. Занимљиво је да су аутори те идеје, у ствари, сами Немци који нису могли избећи службу Хитлеру, па су се онда на тај начин борили против нацистичке власти. Попова, који је очигледно имао везу са Британцима још од пре рата, у све то је увукао један његов близак пријатељ са студија у Фрајбургу, син богатог бродовласника из Хамбурга, који је био регрутован у обавештајну службу Рајха. Судбина тог пријатеља ће касније одредити судбину Душка Попова. Наиме, пред сам крај Другог светског рата Немци ухапсе тог човека због сумњи да ради за Британце и да тргује девизама. На самом крају, дан два пре краја рата, у затвору га је неко убио. Када се рат завршио Попов је три године трагао за оним ко је убио његовог пријатеља. И нашао га је у Немачкој и рукама задавио. Учинио је то у униформи британског официра што је тада било забрањено. Прекршио је закон. Позван је у Лондон и то му је саопштено. Британска влада му је свечано уручила британски пасош а тадашњи краљ Џорџ VI, отац садашње краљице, му је поклонио једну Тицијанову слику. Уз сву захвалност и британски пасош званично је Лондон замолио Попова да напусти Велику Британију. Отишао је у Француску а од продаје поклоњене Тицијанове слике је купио један замак код Нице, где и данас живе његови синови и друга жена. Никад се више није вратио у Британију. То је оно што се зна, углавном на основу књиге коју је сам објавио 1972. Његов досије, међутим, у британском архиву још увек није доступан и нико не зна када би могао бити. Занимљиво је да је у Француској после рата постао генерални секретар тадашњег Европског покрета из којег израсла каснија Европска унија. Никада није посетио Југославију и Србију и био је велики и веома активни антикомуниста. Умро је од алкохола 1975.
    У последње време је објављено и неколико истраживачких радова који сугеришу да је стварна инспирација Ијену Флемингу за литерарни лик агента Џејмса Бонда био управо Душко Попов. Флеминг је као војни резервиста једно време радио контраобавештајну заштиту Попову током рада у Португалији. Вероватно је да су се он и Флеминг виђали и после рата. Другим речима, Џејмс Бонд је Србин.
    Занимљива је и судбина Душковог старијег брата Ивана, иако он није никада живео у Британији. Иван је био лекар у Београду и обавештајни контакт Британије. Током рата је практично био шеф британске обавештајне мреже у Србији, а у тај посао је била укључена и његова супруга, Српкиња из Украјине, Драгица. После ослобођења Београда, први дан, руска војна команда их је ухапсила али су на интервенцију Британије пуштени и населили се у Италији. У неразјашњеној авионској несрећи 1962. године, на лету од Милана до Рима, Драгица је погинула. Тада је објављено и да је са њом погинуо и њихов син. То је званична верзија. Пре неколико година се, међутим, показало да син није погинуо, да је жив и здрав и да живи у Америци. Иван Попов је веровао да је авионску несрећу организовала југословенска Удба, јер је Драгица имала авионску карту на његово име па да је он био стварни циљ. После те несреће Иван се одселио из Италије на Барбадос, на Карибе, где се бавио биоенергијом и ту је и умро. Кажу да је и он умро од алкохола. На Карибима је време проводио и писац Ијен Флеминг а Душко је доста времена био код брата па је зато врло вероватно да су се стари пријатељи тамо и виђали. Вредна је спомена и судбина Милоша Станковића, човека који је имао шансу да постане први Србин британски генерал. Милош је по оцу пореклом из Мрчајеваца код Краљева а по мајци Шкотланђанин. Рођен је у данашњем Зимбабвеу где су тада његови родитељи живели. Отац му је био краљевски официр који је доспео у Британију после Другог светског рата. Милош је био мајор падобранских снага Британије, специјалац, човек пред којим је била велика војничка каријера. Током рата у Босни послан је под именом Мајкл Стенли као део британских мировних снага а у времену генерала Сер Мајкла Роуза био му је први сарадник и преводилац. Када је у Британији на власт дошао Тони Блер 1997. године, Американци су очигледно желели да намире неке старе рачуне из Босне са генералом Роузом. Роуз је превремено пензионисан. Ништа друго му нису могли, али су освету искалили на његовом првом сараднику из Босне, мајору Станковићу. Милош је ухапшен у генералској школи под оптужбом да се у Босни бавио шпијунажом у корист Срба. Каква је каријера била пред Милошем може се само претпоставити, када је са 34 године живота одабран и послан у генералску школу. У затвору је провео осам месеци а на каснијем суђењу оптужбе су одбачене и показало се да је Милош невин. Али, он је већ био избачен из војне службе. Онда је он тужио Министарство одбране и на крају, сила Бога не моли, суд је одбацио његову тужбу и пресудио да мора да плати све судске трошкове који су достигли 500.000 фунти. Милош је морао да прода све породично наслеђе и остао је без ичега.
    Стара необична, интересантна времена су прошла а нема више ни таквих људи. И Британија се променила. У данашње време популација Срба у Британији је генерално веома образована и већина припада интектуалном делу друтва. Срба сада највише има у истраживачким центрима, махом биохемичара и микробиолога, многи су професори на универзитетима или у великим банкама. Има, наравно, и оних који раде као конобари у пабовима или хотелима али већина њих, у ствари, има факултетске дипломе у џепу. Један део је углавном у грађевинским пословима што је, посебно у Лондону, веома добро плаћен посао. И ту има свршених лекара и инжењера, али због разних разлога раде као „билдери“. Данашње генерације Британије, међутим, Србе везују за неке друге људе, пре свега свега овдашње фудбалере из Србије. На првом месту је Немања Видић, капитен Манчестер јунајтеда а потом и Бранислав Бане Ивановић, стуб одбране Челсија. Мада, када је реч о Челсију, старији навијачи се са много више ентузијазма сећају, било је то друго време, голмана Петра Бороте који је за њих, како кажу, остао „непревазиђен лик“. Посебно у широкој јавности у ово време присутан Немања Видић, јер постати капитен највећег британског клуба је заиста велики успех. Врло се често дешава у свакодневном животу да обични људи, када чују да је неко српског порекла, одмах кажу „а, Немања Видић“. На неки начин, Видић је за Србе у Британији учинио више него било који дипломата или политичар. Има, наравно, у Британији и других веома успешних Срба, али њихови послови нису толико медијски присутни, па нико и не зна за њих. Има доста научника и универзитетских професора, махом у техничким наукама који су у Британију дошли са дипломама из Србије. Последњих година, вероватно, неколико хиљада младих људи из Србије долази у Британију на студије, махом постдипломске. Многи од њих и остају у Британији па се српска заједница сваке године и увећава.
    Видели смо у претходном делу овог текста како је Лолица Еиткин, као супруга тада перспективног политичара, судбином промашила да стигне до Даунинг стрита број 10, резиденције британског премијера. Али, једна Српкиња је ипак стигла до те најпознатије светске адресе. То је модна креаторка Роксанда Илинчић. Наиме, супруга актуелног британског премијера Дејвида Камерона, Саманта Камерон, и сама модни креатор, искључиво носи креације Роксанде Илинчић па је тако српски род, макар и кроз моду, присутан у врху британске власти. И сама Саманта Камерон, после неког свечаног пријема или бала, увек јавно наглашава да носи креације „српске креаторке Роксанде Илинчић“. Генерално, Срби у Великој Британији су веома вредни и угледни радници. Многи од њих раде и по два посла само да би остварили своје планове и скоро да је занемарљив, готово да их нема, број Срба који се ослањају на социјалну помоћ. То је нешто што Срба заиста разликује од других досељеничких заједница. Време, међутим, чини своје и некако, утисак је, српска заједница се некако растаче, изузетно је слабо организована и повезана. Највећи степен солидарности, повезаности и разумевања, био је током ратова у бившој Југославији. Тада је у Великој Британији деловало 16 српских удружења и друштава. Том, за многе српске хроничаре, необичном процесу у великој мери је допринела у то време Амбасада СР Југославије. Тада је по први пут Амбасада отворила врата свим Србима, без обзира којег су опредељења, од крунског принца Александра до расколничког попа Зебића из Бирмингема. То је заиста било необично време српске солидарности. Занимљиво је да такав степен солидарности и заједништва није био, не у тој мери, током бомбардовања Србије 1999. године. Већина српске заједнице у Британији је свакодневно организовала демонстрације у Лондону и другим већим центрима против ваздушне агресије на Србију, али било је много и оних који су подржавали НАТО бомбардовање и једном су чак организовали и демонстрације подршке тој акцији испред Амбасаде СР Југославије. На жалост, неки од организатора тог срамног скупа су касније, после 2001. године, постали и министри у Београду, дипломате и саветници председника Србије Бориса Тадића.
    Како су ратови престајали и санкције укидане полако је нестајало и успостављене солидарности и духа заједништва међу Србима. Том новом расколу је, мора се признати, великим делом допринела и Амбасада, тада још, СР Југославије која обновила рад 2001. године када су обновљени дипломатски односи Београда и Лондона прекинути током бомбардовања. Нови састав Амбасаде је почео да прави некакве спискове ко је подобан, ко је био „Милошевићев“ а ко није, што је отворило нови раскол међу Србима. Од тада Амбасада, сада Србије, почиње да губи значај међу британским Србима. У Амбасаду се више не иде ни по пасош. Нема потребе јер је авионска карта до Београда јефтинија од таксе за нову путну исправу. Полако се нестајала удружења Срба и од некадашњих 16 остало је само једно, Српско друштво. Касније, током првих година овога века основан је и Српски савет Велике Британије за које, изузев повремених концерата али не само српских уметника, нико не зна шта, у ствари, ради.
    Пре неколико година је основан и Српски сити клуб који чине млади људи углавном запослени у лондонском Ситију, у банкама и великим компанијама. Тај клуб углавном једном месечно организује журке у кафанама које су прилика да се млади Срби у Лондону окупе. Истовремено је клуб блиско повезан са властима у Београду али и даље нико тачно не зна шта ради и кога, у ствари, ти људи представљају. Када је у Београду успостављен Савет дијаспоре онда углавном тај Сити клуб бира представнике Срба из Велике Британије, који имају два члана у том савету. Али, никоме међу Србима у Британији није јасно кога ти изабрани представљају и ко су они. У основи, српска заједница као организација, као идентитет, не постоји. Занимљиво је да тај Сити клуб углавном воде неки млади људи који су у Британију дошли из Америке. Велики је проблем и то што у Британији не постоји допунска школа на српском језику. Некада је постојала, у време бивше Југославије, али не више. Српско друштво током лета организује курсеве српског језика а повремено при Српској цркви у Лондону делује допунска школа мада веома неуспешно, јер нема средстава за озбиљнију организацију. Школа је веома важан проблем, јер у Британији већ живи неколико генерација Срба рођених у овој земљи. Није занемарљив број оних који не знају српски језик и временом губе везу са сопственим народом. Занимљиво је, међутим, да су младе генерације Срба у Британији далеко више заинтересоване за Србију и српски народ него њихови родитељи. Има и случајева када родитељи намерно спречавају своју децу да уче српски језик и онда када верују да су их одвратили од Србије и Срба добију позив из школе са примедбом да су њихова деца српски националисти. А не знају српски. Млади људи заиста желе да припадају свом народу што је изузетно занимљив процес међу британским Србима. У тој њиховој жељи проблем је, поред непостојања школе, и скоро никаква информативна мрежа. Тренутно, само једна група младих ентузијаста из Лестера прави информативни лист за британске Србе. Прво је био штампан сваке недеље а сада, због недостатка средстава, иде као интернет недељник и зове „Бритић“. И Српско друштво штампа свој билтен једном месечно или једном у два месеца. И то је све.
    Није уопште јасно зашто Срби не користе законске могућности које им дају британски закони. Према тим законима свака етничка заједница која има више од десет хиљада чланова има право да британска влада финансира допунску школу на матерњем језику, културне програме и информативну мрежу. Пољаци и кипарски Грци, на пример, на тај начин имају и своје радио станице, новине, Кипрани чак и телевизију. Срби никако да се организују. У Лондону, на пример, нема ни један српски ресторан. Има ресторана чији су власници Срби, али нема српских ресторана, са српском храном и пићем. А нема етничке заједнице која нема своје националне ресторане. Током година, додуше, много је Срба отварало српске националне ресторане али су их брзо затварали, или од њих правили италијанске, јер, кажу, нема гостију. Једини српски ресторан који је опстао је у црквеног дому поред цркве, али он је више полузатвореног типа.
    Слично је и са њиховом политичком организованошћу. Са толиким бројем и толиком дужином живота у Британији било би сасвим природно да Срби имају и неког свог представника у Парламенту, свог посланика. Али, немају. Други народи који чине етничке заједнице имају своје људе међу посланицима и то међу различитим парламентарним странкама. То је и интерес самих странака а за изборе посланика не би био проблем јер свака партије такве људе кандидује у изборним јединицама где имају сигуран пролаз. То се до данас још није десило. Постоји и проблем незаинтересованости Срба чији је живот у Британији одувек, и још увек, оптерећен историјом, политичким збивањима.
    Необичан је односа Британије и Срба. После Првог светског рата, када је Британија 28. јуни прогласила својим државним празником, Даном Косова, и када су била жива сећања на око 600 британских медицинских сестара и лекара добровољаца у Србији дошло се до бомбардовања Србије и до тога да је Британија, уз Ирску, једина земља у Европи која још увек за грађане Србије има визе. После Другог светског рата дијаспора је углавном била избегличка због комунизма и већина њих је тада била у уверењу да је Британија издала Србе и краља, јер је подржала Тита и комунизам. У новије време се десило бомбардовање Србије чији је један од предводника била и британска влада, па је и то додатно удаљило Србе од било каквог политичког ангажмана у Великој Британији. Део незаинтересованости долази и од уверења да они живе привремено у Британији, да ће се сваки час вратити али већина остаје цели живот мада се у последње време све више младих људи, поготово оних са децом, враћају у Србију.
    Једино место какве-такве саборности Срба у Британији, место где се ипак могу окупити и срести, јесте Српска православна црква. Црква има парохије у целој Британији али цркве, црквене објекте, само у Лондону и Бирмингему. Црква се налази у западном Лондону, где већина Срба и живи, и смештена је у старој Англиканској цркви изграђеној 1903. Поред цркве и касније изграђен црквени дом. Српска црква у Лондону је власник и јединог српског гробља у британској престоници, у Бруквуду, у Сарију на самом југу града. У Бирмингему је црква саграђена средином седамдесетих година прошлог века. У другим местима где постоје свештеници користе се углавном руске и грчке цркве. Врата Цркве су заиста отворена за све људе, били верници или не били. Пре три године, на попису становништва у Британији, по први пут се тражило изјашњавање о религијској припадности. Од силних десетина хиљада Срба у Британији само се њих 1.050 изјаснило да су верници Српске православне цркве. А само у Лондону, на пример, испред цркве се недељом могу видети стотине Срба који ту дођу да се виде са пријатељима. Црква, међутим, нема довољно капацитета а ни институционалних услова да преузме то важну улогу саборности Срба у Великој Британији. И то упркос чињеници да је Црква успела да превазиђе деценијске разлике и да више не постоји такозвана расколничка црква чији је центар у Британији био у Бирмингему. Али, ипак, ако желите да неког пронађете и видите, или чујете вести, још увек је најбољи начин доћи недељом пред цркву.

    Синиша Љепојевић

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XVIII, Бeoград, 2014.